СМРТ СТЕВАНА ДЕЧАНСКОГ – драма у 5 чинова. Написао: Јован Стерија Поповић. Прво извођење 4. XII 1841. у Театру на Ђумруку у Бгду.

Прво извођење у СНП 14. IX 1861. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Љ. Коларовићка (Зорка), М. Станишић (Теофил), Н. Зорић (Светковић), Н. Рашић (Ранко), В. Марковић (Сретен), Марија Марковићка (Краљица). – Изведено 6 пута.

Обновљено као премијера у СНП 21. XI 1863. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: П. Маринковић (Дечански), Н. Зорић (Душан), Ђ. Вучетић (Жарко), П. Видаковић (Теофил), Н. Недељковић (Милорад), М. Цветковићка (Зорка), Марија Марковићка (Краљица). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 22. III 1887. у НСаду. – Рд. В. Миљковић; А. Лукић (Стеван Дечански), С. Вујићка (Марија), С. Седмакова (Синиша), М. Марковић (Душан), А. Милојевић (Теофил Богојевић), Д. Ружић (Жарко Светковић), Л. Хаџићева (Зорка), С. Лазић (Ранко), В. Миљковић (Милорад Виловић), М. Димитријевић (Дмитрић), К. Васиљевић (Сретен), С. Кестерчанек (Добриња), Т. Исајловић (Први гласник), М. Врга (Други гласник). – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 5. XII 1907. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Ружић, А. Лукић, С. Бакаловићка, К. Васиљевић, А. Стојановић, Д. Иличићка, Љ. Иличић. – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Јоан С. Попович, Смрт Стефана Дечанског, Бгд 1849.

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште. Н. Сад. 21. VI 1862. г. „Смрт Стефана Дечанскога“, Даница, 1862, бр. 18, с. 297; А-м, Србско народно позориште. Сомбор, 21. XI 1863. „Смрт Стефана Дечанског“, Даница, 1863, бр. 51, с. 814; М. Д-ћ, „Смрт Стевана Дечанског“, трагедија у 5 чинова од Ј. Ст. Поповића, Браник, 1887, бр. 39, с. 4; М. Д-ћ, Смрт Стевана Дечанског, Позориште, НСад, 1897, бр. 6, с. 23; О., Смрт Стевана Дечанског, Позориште, НСад 1890, бр. 11, с. 42-43, бр. 12, с. 46-47; А-м, У суботу 27. фебр. поводом 100-годишњице Јована Стерије Поповића давана је његова драма „Смрт Стевана Дечанског“, Слога, Сомбор 1906, бр. 10, с. 5; (Ј.) Г(рчић), „Смрт Стевана Дечанског“, трагедија у 5 чинова од Јована Стерије Поповића, Браник, 1907, бр. 270, с. 3; Р., Смрт Стевана Дечанског, Позориште, НСад 1907, бр. 20, с. 131.

В. В.

СМРТ ТРГОВАЧКОГ ПУТНИКА (Death of a Salesman) – комад у 2 дела. Написао: Артур Милер. Прво извођење у Њујорку, 10. XI 1949, у нашој земљи 6. XII 1951. у Београдском драмском позоришту у Бгду.

Прво извођење у СНП 17. II 1977. у НСаду. Превела: Вера Нешић. – Рд. Д. Ђурковић, к. г., сц. П. Пашић, к. г., к. В. Поповић, к. г.; М. Лончар (Вили), М. Кљаић-Радаковић (Линда), С. Гардиновачки (Биф), В. Вртипрашки (Хеп), Р. Којадиновић (Чарли), А. Ђорђевић (Бернард), Т. Јовановић (Бен), З. Кримшамхалов (Жена), М. Шмит (Хауард), В. Скакун (Лета), Н. Војиновић (Г-ца Форсајт), Д. Зрилић (Џени), М. Петровић (Стенли), С. Каназир (Келнер). – Изведено 13 пута, глед. 4490.

ЛИТ: Д. Николић, Затворени круг породичне туге, Дневник, 16. II 1977; М. Кујунџић, Неуспех на друму живота, Дневник, 20. II 1977; П. Матеовић, Америчка правила игре, Политика, 2. II 1977.

Ј. М.

СМРТ УРОША V – трагедија у 5 чинова. Написао: Стефан Стефановић. Прво извођење октобра 1825. у НСаду.

Прво извођење у СНП 14. III 1933. у НСаду. За савремену позорницу прерадио: Риста Одавић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Рд. А. Верешчагин; П. Матић (Урош V), Е. Миљушка (Царица Јелисавета), Н. Јовановић, к. г., М. Миљуш (Марко Краљевић), Н. Динић (Вукашин), П. Слука (Роксандра), Г. Николић (Плакида), Р. Алмажановић (Арсојевић), Р. Ферари (Милица), С. Савић (Манастирски намесник), Д. Левак (Први сердар), Ђ. Козомара (Други сердар), Л. Лазаревић (Трећи сердар), В. Милин (Четврти сердар). – Изведено 4 пута.

БИБЛ: С. Г. Стефановић, Смерт Уроша Петаго, последњег цара србскога, Будим 1840.

ЛИТ: А-м, „Смрт Уроша Петог“, Српско народно позориште, НСад 1932-33, бр. 1, с. 1-2; А. Верешчагин, Како сам поставио „Смрт Уроша Петог“, Српско народно позориште, НСад 1932-33, бр. 1, с. 2-3; М. И. Д. П., Српско народно позориште из Новог Сада, Панчевачка недеља, 1933, бр. 13, с. 2; Челица, Српско народно позориште отпочело је сезону у Н. Саду, Покрет, НСад 1933, бр. 8, с. 4.

В. В.

СМУЧАЊЕ НА СУВУ (Trockenkursus) – смучарска комедија у 3 чина. Написао: Курт Бортфелд. Прво извођење у Немачкој 1940, у нашој земљи 2. XII 1941. у НП у Бгду.

Прво извођење у ДНП 11. XI 1942. у Панчеву. Превела: Вера Стојић. – Рд. А. Верешчагин, сц. В. Ребезов; М. Симић (Роберт Теске), М. Петровићева (Ерика Хорн), М. Аврамовић (Професор Хорн), М. Јелић (Шорш Хубер), А. Мајценовићева (Кристл), В. Милојевић (Радио-извештач). – Изведено 6 пута.

А. В.

СНЕЖАНА (Schneewittchen und die sieben Gaukler) – божићна комедија у 13 слика. Написао: Карл Аугуст Гернер. Прво извођење у Хамбургу,  25. XII 1884, у нашој земљи 26. XII 1898. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 1. I 1913. у Вршцу. Превео: Аугуст Харамбашић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

В. В.

СНИЈЕГ (Śnieg) – драма у 4 чина. Написао Станислав Пшибишевски. Прво извођење у Лођу, 16. X 1903, у нашој земљи 8. V 1920. у СНГ у Љубљани.

Прво извођење у Н-Оп 10. I 1930. у НСаду. Превео: Јулије Бенешић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 5 пута.

ЛИТ: А-м, Новосадско-осјечко позориште у Сомбору, Југословенски дневник, 1930, бр. 90, с. 4.

В. Кт

СОБА БР. 6 (Палата № 6) – инсценирана прича у 3 чина. Новелу 1892. написао: Антон Павлович Чехов (као Павиљон бр. 6 извођено на филму и у свету и у нашој земљи). Пошто нема података о позоришном извођењу, претпостављамо да је драматизацију прозног Чеховљевог дела (које је превео Миодраг Ристић) за потребе новосадског НП и СНП приредио Александар Верешчагин.

Прво извођење (праизвођење?) у НП у НСаду 9. X 1924. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. А. Верешчагин; Д. Спасић, Стеван Јовановић, М. Живановић, Л. Лазаревић, М. Хаџи-Динић. – Изведено 6 пута.

Прво извођење у СНП 11. IV 1933. у НСаду. – Рд. А. Верешчагин; П. Матић (Андреј Ефимович), А. Верешчагин (Иван Громов), Д. Левак (Михаил Аверјанич), Г. Николић (Хоботов), Н. Динић (Никита), М. Штефанекова (Дарија), Л. Лазаревић (Мојсејка), Р. Алмажановић (Први болесник), Ж. Моачанин (Други болесник), Ј. Харитоновић (Трећи болесник). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, „Соба бр. 6“ од А. П. Чехова, Застава, 7. X 1924; А-м, Гостовање Новосадског позоришта, Политика, 23. XII 1924; А-м, Последња представа Српског народног позоришта у овогодишњој сезони, Југословенски дневник, 1933, бр. 118, с. 10.

В. В.

СОВАЖ Тома (Thomas Sauvage) – француски драмски писац (Париз, 5. XI 1794 – Париз, 1. V 1877). У позоришту се први пут јавио 1814. једним водвиљем, написаним у сарадњи са Ж. де Лиријем (G. de Lurieu). Ускоро је постао неуморни и стални сарадник најплоднијих француских драмских писаца. У сезони 1827/28. био је директор „Одеона“, не успевши да поправи финансијску ситуацију овог позоришта. Поред заједничких радова, аутор је и низа самосталних опера, драма, лирских драма, водвиља, комедија, буфо-опера и комичних опера. Више од две деценије (1825-1846) бавио се и позоришном критиком. У СНП је 1869, у преводу Филипа Оберкнежевића, приказана његова комедија с певањем Рукавица и лепеза (Le Gant et l’éventail, 1846), написана у сарадњи са Жаном Бајаром.

ЛИТ: Ј., „Рукавица и лепеза“, Позориште, НСад, 1872, бр. 50, с. 202-203; С. М., Рукавица и лепеза, Позориште, НСад, 1884, бр. 7, с. 26-27; С., „Рукавица и лепеза“ – шаљива игра, написали Бајар и Соваж, превео Ф. Оберкнежевић, Јавор, 1888, бр. 7, с. 218-219.

С. А. Ј.

СОКОЛИЋ Доријан – академски сликар, сценограф (Ријека, 24. II 1928 – Ријека, 22. III 2005). Мати му је била Ријечанка а отац поморац из Новог Винодолског, који је као капетан рјечног брода службовао на Дунаву – у Земуну, гдје се С. и школовао. Академију за примењену уметност завршио је у Бгду 1954, радећи још као студент сценографије за казалишта у Смедереву и Панчеву и за београдске театре „Бошко Буба“, Савремено и НП (гдје му је била посебно запажена сценографија за Тенесијеву Стаклену менажерију). Одмах по завршетку студија добио је стални ангажман у НК „Иван Зајц“ у Ријеци, гдје је уз основни посао непрекидно дјеловао кроз многе умјетничке и друштвене функције у управи Казалишта и синдикату, а са положаја предсједника УО 1. I 1969. је изабран за директора Казалишта. Како је убрзо по његовом доласку ријечко казалиште започело са љетним приредбама (што је довело до изградње цијелог низа љетних позорница) добио је прилику да, махом на позорницама великих размјера као што су оне у Опатији, Пули (Арена) и Љубљани (Крижанке), испољи свој таленат у рјешавању декора великих димензија. Тако је дошла до пуног изражаја његова склоност ка једноставној казалишно-функционалној монументалности, која ће се одражавати у цијелом низу представа не само на љетним позорницама него и на матичној сцени; такав приступ рјешавању сценских простора, уз то веома функционалних, веома рано му је донио ласкава признања. Притом су се посебно истицале представе: Турандот, Кнез Игор, Трубадур, Мадам Батерфлај, Дон Карлос и ревија Од Хаваја до Опатије; слиједе Шекспирови Магбет и Ричард III, Матковићев Прометеј, Пиранделови Горски дивови, Фабријеви Реформатори, па Ашарова Целестина, Голдонијеве Рибарске свађе и многе друге. Свакој представи приступао је са истом озбиљношћу и истим маром. У Ријеку је дошао као потпуно оформљена умјетничка личност. О сценографији је већ тада имао одређено мишљење, па је из тога морао произићи само систематски рад који води успјеху. У својим Размишљањима о савременој сценографији он на једном мјесту каже: „Она није ништа друго до одраз нашег времена, или боље речено поједностављен ликовно-сценски језик базиран на најчишћој функционалности. Декор – уколико представља само формални оквир сцене – одвлачи пажњу гледалаца од драмске радње“. И даље разрађује ову своју мисао: „Овим није речено да треба стварати само модерно ради модерног, јер сцена сама за себе не може наћи прави израз ако није постигла савршену складност са стилом режије, глуме и музике. Стилска уједначеност ових компонената омогућава стварање једног сценског језика – новог, али не и помодног – функционалног и способног да дјело гледаоцу учини схватљивим и да га претвори и неку врсту личног доживљаја“. Овај свој умјетнички кредо С. је потврдио и када је постављен за директора НК; у свом првом интервјуу у том својству на једном мјесту је рекао: „По својој умјетничкој и личној ангажираности присталица сам нових идеја, па према томе и често експериментирању. Овакав став проистиче из моје умјетничке потребе за истраживањем“. На жалост, већ првих дана свог директоровања сусрео се са највећим и најтежим проблемом ријечког и казалишног и културног живота: са питањем опстанка највеће казалишне зграде у нашој земљи, која је изнутра била толико оронула да је у њој био забрањен сваки рад. Иако је ангажовао све своје снаге да обезбиједи новац за послове реконструкције, радови се нију одвијали како је било планирано. Ипак, у том великом послу С. је успио издејствовати изградњу нових великих казалишних ради­оница са приручним складиштима, што је за НК било велико олакшање. И поред толиког ангажмана на реконструирању зграде, С. је у том периоду успио да унаприједи репертоар и хрватске и италијанске Драме у НК, али и да створи стотинак изванредних инсценација и да реализира мноштво гостовања (Бгд, Згб, Љубљана, Сплит, Осијек, те Чехословачка и Италија). За свој управнички рад у ријечком НК примио је Орден рада са сребрним вијенцем. Прву самосталну изложбу скица приредио је 1958. са супругом Ружицом Ненадовић-Соколић, костимографкињом. Судјеловао је на свим квадријеналима сценографије и костима у Прагу и тријеналима Стеријиног позорја (у НСаду је 1969. освојио бронзану медаљу за инсценацију комада Горски дивови Л. Пирандела). Од 1980. до 1982. био је на дужности директора Стеријиног позорја, а потом се вратио у Ријеку, гдје је дочекао и мировину. Добитник је многих награда и признања: прва награда на Првом тједну драме јадранских казалишта за сценографију Магбета 1958, за коју је 1959. добио и Награду града Ријеке; Прва награда за сценографију на Другом тједну драме јадранских казалишта за сценографију Матковићевог Прометеја (1959); Награда града Ријеке за инсценацију Давичове драме Бетон и свици (1964); Стеријина награда за инсценацију драме Недјељка Фабрија Реформатори (1968); Диплома жирија критике на Фестивалу коморних сцена опере и балета у Осијеку (1974) и многих других. За СНП је к. г. приредио сценографију драмске представе Ујка Вања 1970. и опере Травијата 1981.

ЛИТ: Казалишни лист, Ријека 1961, бр. 2, с. 22; Нови лист, Ријека 10. XII 1968; Билтен Казалишне заједнице Ријека, 1970, бр. 1; Наше казалиште, Ријека 1971, бр. 11.

И. Ф.

СОКОЛИЋ-НЕНАДОВИЋ Ружица в. НЕНАДОВИЋ-СОКОЛИЋ Ружица