СКАПЕНОВЕ ПОДВАЛЕ (Les Fourberies de Scapin) – шаљива игра у 3 чина. Написао: Жан Батист Поклен Молијер. Прво извођење у Паризу, 24. V 1671.
Прво извођење у нашој земљи у СНП 30. IX 1862. у НСаду (под називом Сплеткашевић). Са немачког превода посрбио: Лаза Телечки. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Д. Ружић (Скапен), Д. Коларовић (Страшљивић), Н. Зорић (Љутић), А. Савић (Ћира). – Изведено 2 пута.
Прво извођење у ДНП 16. VI 1943. у Панчеву. Превео: Светислав Петровић. Драматизовао: Александар Верешчагин. – Рд. А. Верешчагин, сц. В. Ребезов; Н. Митић (Жеронт), М. Јелић (Аргант), М. Јаснић (Октав), М. Симић (Скапен), М. Мирковић (Силвестар), Р. Петровићева (Зербинета), В. Милојевић (Леандар), Р. Шобота (Карло), Ж. Мишчевић (Морнар). – Изведено 5 пута.
Премијера у СНП 27. III 1948. Превео: – Рд. Ј. Коњовић, сц. М. Шербан; М. Тошић (Аргант), Б. Татић (Жеронт), О. Новаковић (Октав), Ј. Виловац (Леандар), А. Краљевић (Силвестер), Н. Хет (Хијацинта), Љ. Секулић (Зербинета), С. Душановић (Скапен), И. Душановићка (Нерина), М. Топаловић (Карло). – Изведено 16 пута, глед. 7638.
БИБЛ: Ж. Б. П. Молијер, Скапенове подвале, прев. С. Петровић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 388.
ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 30. IX 1862. г. „Сплеткашевић“, Даница, 1862, бр. 28, с. 459; А-м, У недељу 10. септ.: „Сплеткашевић“, весела игра од Молијера, посрбио Л. Телечки, Јавор, 1862, бр. 28, с. 224; А-м, Србско народно позориште, Панчево, 18. X 1862. г. „Сплеткашевић“, Даница, 1862, бр. 30, с. 490; Ј. Грчић, Молијер у нас, Браник, 1908, бр. 215, с. 1, бр. 216, с. 2; Л. Д(отлић), О првим Молијеровим представама у Н. Саду, ВС, 1946, бр. 1, с. 6; А-м, Молијер: „Скапенове подвале“, ВС, 1948, бр. 13, с. 4; А., 25-годишњица уметничког рада Станоја Душановића, СВ, 22. III 1948; С. С. Мокуљски, Молијерове „Скапенове подвале“, ВС, 25. III 1948; А., „Скапенове подвале“ у Војвођанском народном позоришту, 27. III 1948.

В. В.

СКАРНИЧИ Ђулио (Giulio Scarnicci) – италијански драмски писац (Фиренца, 5. V 1913 – Рим, 13. VII 1973). Пошто је дипломирао права, од 1935. до 1936. је радио за једну филмску кућу у Фиренци. Од 1941. до 1943. је боравио у Трсту, а након завршетка рата вратио се у Фиренцу и неко време се бавио писањем за омладину. У послератном периоду почео је да сарађује са Р. Тарабузијем на радију – њихова најпопуларнија емисија звала се „Један час за све“. Г. 1950. Р. и Тарабузи су отпочели свој театарски рад ревијом Ко жели да се развесели, а 1951. су заједно прешли у милански радио, где је почела њихова дуга и плодна сарадња са разним ауторима (највише са У. Тоњацијем и Р. Вијанелом), са којима су написали низ популарних и омиљених ревија, мјузикала, музичких комедија и варијетеа. Г. 1957. С. и Тарабузи су написали комедију Кавијар и сочиво (Caviale e lenticchie), коју је четири г. приказивала трупа компаније Н. Таранто, а три пута је приказана и на италијанској телевизији. Ова комедија је 1958. доживела огроман успех у Паризу (театар „Мишел“), а извођена је и у Шпанији, Шведској и другде, па тако и у СНП, 23. IV 1970, у преводу Миодрага Кујунџића. Г. 1961. С. и Тарабузи су се настанили у Риму и даље много и успешно писали за позориште, филм и телевизију, све до С. смрти. Њихове се комедије одликују лаким хумором, који никада не запада у двосмисленост нити у вулгарност, који се некада уздиже на ниво комедије нарави, али увек остаје благ и доброћудан.

БИБЛ: Ђулио Скарничи и Ренцо Тарабузи, Кавијар и сочиво, комедија у 3 чина, прев. Миодраг Кујунџић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1559.

ЛИТ: А-м, „Кавијар и сочиво“ Скарничија и Тарабузија, Позориште, НСад, 1970, бр. 7, с. 8; М. Радоњић, Живи мртвац у сандуку, Дневник, 26. IV 1970; С. Божовић, Комедија без смеха, Вечерње новости, 27. IV 1970; А., У Новом Саду на великој сцени Српског народног позоришта, Позориште, Тузла, 1970, бр. 2-3, с. 383.

В. В.

СКЕНДЕРБЕГ – позорје у 5 дејствија. Написао: Јован Стерија Поповић. Прво извођење 4/16. III 1948. у Панчевачком позоришном друштву у Театру „Код Јелена“ у Бгду, први пут у професионалном позоришту 25. III 1899. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 28. IV 1956. у НСаду. – Рд. Ј. Путник, к. г., сц. М. Денић, к. г., к. М. Бабић-Јовановић, к. г., музички сарадник. Д. Стулар, пом. рд. С. Максић; В. Мирић, Љ. Ковачевић (Скендербег), О. Животић (Војислава), Б. Душановић, Ј. Бјели (Мамица), В. Матић, Б. Ковач (Кнез), В. Животић (Топија), С. Шалајић, Л. Богдановић (Муса), С. Душановић (Мурат), Ђ. Јелисић (Мехмед), М. Шијачки, А. Веснић (Атима), Ф. Живни (Сабеља паша), Д. Колесар (Мустафа паша), В. Љубичић (Кројански паша), С. Максић (Гаваз), Драгиша Шокица (Албански гласоноша), М. Јовановић, Р. Којадиновић (Турски гласоноша), Ј. Петровић (Албански ратник). – Изведено 9 пута, глед. 2915.

БИБЛ: Јоан С. Попович, Живот и витешка војевања Скендербега, Будим 1828; Јоан С. Попович, Скендербег, позорје у пет дејства, Панчево б. г.

ЛИТ: М. Бабинка, Национална и интимна драма у рукама савесног редитеља, Дневник, 4. V 1956; О. Новаковић, Кроз прве Југословенске позоришне игре, НС, 1956, бр. 114-115, с. 4; Д. Поповић, Стеријино позорје, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 602; Дака Поповић, О Стеријином „Скендербегу“, НС, 1956, бр. 118-119, с. 5.

Ј. М.

СКЕНДЕРОВИЋ Берислав – диригент, директор Опере (Загреб, 6. I 1949 –). Завршио је Факултет музичких уметности у Бгду, одсек за клавир (у класи Душана Трбојевића, 1977). Извесно време (7. II 1973 – 15. V 1975), напоредо са студијама, радио је у струци на Радничком универзитету „Радивој Ћирпанов“ у НСаду. У СНП је ангажован за диригента оперског хора од 16. V 1975. до 31. VIII 1979; током овог ангажмана је непуну г. дана (1. IX 1978 – 30. VI 1979) провео на специјализацији у Високој музичкој школи у Минхену (код М. Хермана). Пошто је једну сезону (1979/80) радио у Минхенској опери, вратио се у СНП – овог пута као диригент и корепетитор солистā у Балету (20. XI 1980 – 30. IV 1981), радећи истовремено као стални гостујући диригент Суботичке филхармоније. У жељи да се бави искључиво дириговањем, од 1981. до 1985. припадао је ансамблу Опере сплитског ХНК, одакле је к. г. водио Дубровачки фестивалски симфонијски оркестар. Од 1985. радио је као шеф-диригент Симфонијског оркестра РТВ Сарајево. Од 1992. до 1997. живео је у Јужноафричкој Републици, где је дириговао Филхармонијским оркестром Опере у Кејп Тауну. На челу оркестра Војвођанских симфоничара налазио се од његовог оснивања (2001), а одатле је и пензионисан (2015). У међувремену је, од 11. XII 2006. до 5. V 2009, био директор Опере СНП.

ЛИТ: З. Гајић, Ко једном уђе доћи ће поново, Позориште, НСад 2008, бр. 1, с. 2-5.

Д. В.

СКЕНДЕРОВИЋ Матија – оперска певачица (Суботица, 16. XI 1913 – Нови Сад, 7. IX 1984). Већ од првог разреда основне школе почела је да учи клавир. У девојачком узрасту певала је у хору певачког друштва „Невен“, где је убрзо запажен њен изузетни гласовни материјал, па се уписала у Музичку школу – код одличног вокалног педагога Ирме Шифлиш. Интендант ХНК позива је у Згб да настави певачке студије као питомац Казалишта. Међутим, у то време она је већ удата, па је породичне обавезе и обзири спречавају да донесе далекосежну и судбоносну одлуку. Завршила је соло-певање у суботичкој Средњој музичкој школи 1947. и потом у тој школи постала наставник певања. Упоредо је наступала као концертни певач. Са суботичком и љубљанском филхармонијом гостовала је у Суботици, Бгду, Љубљани, Марибору, Цељу, Дубровнику, НСаду и другим градовима, а снимала је и за радио. На оперској сцени дебитовала је у загребачком ХНК као Тоска у истоименој Пучинијевој опери (14. XI 1948). После представе директор загребачке Опере Милан Сакс јој је понудио ангажман, што је она одбила опет због породичних околности. Тек 1951, у Љубљани, потписала је свој први оперски ангажман. У Љубљанској опери је одмах певала велике и тешке улоге у фаху младодрамског сопрана. Љубљанска музичка критика је регистровала да њен глас одговара захтевима њених улога, да је гибак и опсежан, да лако наткриљује оркестар и да не затаји ни на најтежим местима, истичући њену музикалност и прибраност у глумачком и певачком обликовању. У Оперу СНП прешла је 1954, иако је још две сезоне остала уговором обавезна да у Љубљанској опери пева одређени број представа. Сезону 1966/67. провела је поново као редовни члан Љубљанске опере. Најзад се, на многобројне позиве, коначно вратила у НСад 1967, да би ту деловала све до 1972, до краја своје певачке каријере. Њен репертоар у новосадској Опери је импозантан. Поред неколико улога које је тумачила и у Љубљани, она је на новосадској сцени певала и низ нових, такође највишег ранга, додајући им и неколико истакнутих улога мецосопранског фаха. На сцени Опере СНП остварила је 21 улогу. За време свог новосадског ангажмана гостовала је у Љубљани, Бгду, Ријеци, Марибору и многим другим местима наше земље, а ван наших граница у Аустрији и Мађарској. Повукла се у пензију 16. VIII 1972. На свечаној опроштајној представи наступила је у улози Лауре у Понкиелијевој Ђоконди. Новосадска музичка критика, баш као и љубљанска, истиче лепоту њеног гласа, музикалност и глумачку изражајност. Поводом њене Аиде драмски и оперски редитељ Јован Путник пише: „Скендеровићкина Аида била је даровито грађена на сугестивности преживљене гласовне модулације, стављајући у први план чистоту и тананост фразе“. Композитор Миховил Логар овако оцењује њену Лизу у Пиковој дами: „И Матија Скендеровић (Лиза) спада у ту категорију добрих певача природног, нефорсираног тона; у сцени на обали широком лириком и узбурканом драматиком дала је своју арију као врхунац свог домета те вечери“. Глас С. одликовао се високим квалитетима. Здрав, звучан и занимљив, прави, неусиљени младодрамски сопран, посебног, сложеног тембра, носио је у себи складан спој једре звучности, дискретну опорост и баршунску мекоћу. Лепе и достојанствене појаве, озбиљна и уздржана, са цртама скоро патријархалне отмености и смерности у своме бићу, она је све своје особине, уз нужна прилагођавања, уносила и у ликове оперских јунакиња које је тумачила, несклона афектацији и примадонским парадама. Зато је најбоља своја остварења дала у улогама племенитих и верних жена, постојаних у љубави и жртвовању. Својим гласовним квалитетима, култивираном музикалношћу, као и озбиљном преданошћу своме позиву, дала је значајан допринос уздизању уметничког нивоа новосадске Опере и стекла име заслужне уметнице оперске сцене.

УЛОГЕ: Тоска (Тоска), Турандот (Турандот), Аида (Аида), Леонова (Трубадур), Дездемона (Отело), Мадалена (Андре Шеније), Грофица (Фигарова женидба), Сента (Холанђанин луталица), Марта (У долини), Јарославна (Кнез Игор), Марина Мнишек (Борис Годунов), Лиза (Пикова дама), Сантуца (Кавалерија рустикана), Амелија (Бал под маскама), Дона Ана (Дон Жуан), Марженка (Продана невеста), Марија (Симон Боканегра), Ђулијета (Хофманове приче), Равијојла (Женидба Милошева), Леонора (Ла Фаворита), Лаура (Ђоконда).

ЛИТ: М. Л(огар), Матија Скендеровић – нова чланица Опере, Дневник, 5. XI 1954; Ј. Путник, Вердијева „Аида“ у Новом Саду, НС, 1955, бр. 106-107, с. 1 и 4; М. М-ћ, „Фигарова женидба“, Дневник, 6. I 1956; М. Логар, Погођена атмосфера, Дневник, 7. II 1959; Н. Грба, „Пикова дама“ на сцени новосадске Опере, НС, 1959, бр. 141, с. 3; Е. Фрелих, „Хофманове приче“, Дневник, 7. IV 1959; В. С. М., Гостовање Опере и балета СНП-а из Новог Сада, Сомборске новине, 22. I 1960; Н. Грба, П. Коњовић – „Женидба Милошева“, Дневник, 23. II 1960; Н. Грба, „Дон Хуан“ на сцени новосадске Опере, Дневник, 1. XII 1961; И. Рацков, „Ђоконда“ од Амилкара Понкиелија, Руковет, Суботица, 1970, децембар, с. 682; В. Поповић, Матија Скендеровић, Позориште, НСад, 1972, бр. 2, с. 3; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 113; В. Поповић, In memoriam. Матија Скендеровић, Дневник, 11. IX 1984; А. Еберст, Музички бревијар Новог Сада, НСад 1997, с. 92.

В. П.

СКЕРЛИЋ Јован – књижевник и књижевни критичар (Београд, 8. VIII 1877 – Београд, 15. V 1914). Рођен је у српској грађанској породици. Основну школу и гимназију завршио је у Бгду и 1895. се уписао у Велику школу. На одсеку за француски језик и књижевност и терорију књижевности дипломирао је 1899. Од 1899. до 1901. боравио је на студијама у Лозани и у Паризу, где је положио докторат из француске књижевности. Г. 1899. је био постављен за суплента гимназије у Бгду, 1900. отпуштен из политичких разлога, да би после краћег времена био поново именован на ту дужност. Одмах по положеном докторском испиту постављен је на Великој школи за доцента за француски језик и књижевност и за теорију књижевности, а касније и за српску књижевност, коју је предавао све до смрти са краћим прекидом током 1902, када је предавао у Зајечару. На усавршавању у Минхену и Паризу провео је сезону 1903/04, а избор за ванредног професора теорије књижевности у Великој школи 1905. му није потврђен. Убрзо је постављен за професора српске књижевности на новооснованом Универзитету у Бгду. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 3. II 1910. Почео је да пише веома рано, прозу и поезију, али најзначајнији су му радови из области књижевне критике и књижевне историје. Систематски је пратио развитак савремене предратне књижевности и урадио веома значајанн посао: написао је историју целокупне нове српске књижевности од почетка XVIII века до Првог светског рата. Због своје велике и значајне књижевне делатности прославио се као један од најпопуларнијих и најзначајнијих српских критичара. Радове је објављивао у многим листовима, часописима и годишњицима. Од 1905. па све до смрти уређивао је „Српски књижевни гласник“, у почетку са Павлом Поповићем а касније сам. Упоредо са књижевним радом деловао је и на политичком и националном пољу. Још као ђак приступио је социјалистичком покрету и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Касније је приступио самосталној радикалној странци, која је створена од левог крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни идеолог. За народног посланика у крагујевачком округу изабран је 1912. и на том месту остао до краја живота. На националном плану био је најистакнутији заговорник југословенског народног и државног јединства. У три наврата је био члан Књижевно-уметничког одбора НП у Бгду: од 28. I 1902, затим од 8. I 1904. до 21. VIII 1906. и од 23. VII 1909. до 3. IV 1910, када је поднео оставку. О СНП је писао у књигама Историја нове српске књижевности и Омладина и њена књижевност.

БИБЛ: L’opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 a 1848, докторска дисертација, 1901; Поглед на данашњу француску књижевност, ЛМС, 1902, књ. 213, с. 1; Јаков Игњатовић, Бгд 1904; Омладина и њена књижевност (1848-1871), Бгд 1906; Војислав Илић, Бгд 1907; Српска књижевност у XVIII веку, Бгд 1909; Светозар Марковић, Бгд 1910; Историјски преглед српске штампе 1791-1911, Бгд 1911; Подела нове српске књижевности на периоде, Бгд 1911; Историја нове српске књижевности (краћа редакција, тзв. „Мала историја“), Бгд 1912; (дужа редакција, тзв „Велика историја“) Бгд 1912; Писци и књиге I-IX, Бгд 1907, 1908, 1909, 1911, 1913, 1922, 1926; Историја нове српске књижевности, Згб 1922; Одабрани писци, Бгд 1950; Изабране критике, Згб 1950; Изабрани есеји, Згб 1950; Студије, НСад 1961; Критике, НСад 1961.

ЛИТ: Б. Поповић, Јован Скерлић као књижевни критичар, 1921; У. Џонић, Библиографија Јована Скерлића, Просветин Гласник, 1921, бр. 9 и 10; В. Петровић, Скерлић Јован, Народна енциклопедија, IV, 1929; М. Ибровац, Јован Скерлић, предговор књизи: Књижевне студије, Бгд 1934; В. Миливојевић, Јован Скерлић, Бгд 1937; Ђ. Јовановић, Скерлићеве истине и заблуде, Преглед, 1939, с. 572-587; Ж. Младеновић, Младост Јована Скерлића, Бгд 1940; В. Глигорић, Јован Скерлић (Скерлићева споменица), Бгд 1964; М. Кашанин, Проклетство талента, ЛМС, 1967, књ. 400, с. 6.

М. Л.

СКИБА-КИРИНЧИЋ Мила в. КИРИНЧИЋ-СКИБА Мила

СКОТ Валтер (Walter Scott) – шкотски песник и романописац, сакупљач народних балада (Единбург, 15. VIII 1771 – Аботсфорд, 21. IX 1832). Од младости се интересовао за шкотска народна предања, особито за старе баладе. Заносио се мрачном тематиком немачких балада, па је неке од њих превео. Његов превод Хасанагинице на енглески језик настао је на основу Гетеовог немачког превода. У почетку је писао искључиво поезију, узимајући теме из средњег века и шкотске историје. У прози доноси драматичне заплете, витешке обичаје, снажне личности, а дијалог му тече природно и неусиљено. Најуспешнији му је „шкотски циклус“, у који се убрајају романи Мидлотијанско срце (The Hearth of Midlothian, 1818), Ламермурска заручница (The Bride of Lammermoor, 1819) и Ајванхо (Ivanhoe, 1819), који га је прославио међу широком читалачком и филмском публиком. Развио је нову врсту романа коју настављају Манзони, Мериме, де Вињи, Иго, Купер, Шеноа и многи други. По С. роману Ламермурска заручница Салваторе Камарано је написао либрето за Доницетијеву оперу Лучија ди Ламермур, која је у СНП извођена 1953, 1971. и 1983.

В. Кч

СКРИБ Огистен-Ежен (Augustin-Eugène Scribe) – француски драмски писац (Париз, 24. XII 1791 – Париз, 20. II 1861). Отац, који је рано умро, био је ситан трговац свилом. У средњој школи другови су му били Казимир и Жермен Делавињ. Студије је наставио на Правној школи. Како је ускоро остао и без мајке, тутор му је постао чувени адвокат Боне, који, и поред свих напора није успео да га веже за правнички позив. С. је све време проводио по позориштима. Као двадесетогодишњаку пошло му је за руком да прикаже један свој комад – али без икаквог успеха. Није био боље среће ни са пет-шест следећих комедија и водвиља, иако је позвао у помоћ Жермена Делавиња и водвиљисту Анрија Дипена. Срећа му се осмехнула тек када се удружио са Делетром-Поарсоном (Delestre-Poirson). Било је то 1816, на почетку Рестаурације. Сваког месеца, скоро сваке недеље, излазила је испод његовог пера по једна нова творевина. Позоришта „Водвиљ“ и „Варијете“ просто нису стизала да их све изнесу пред публику. У помоћ им је притекло треће позориште – „Жимназ“, чији је директор постао Делетр-Поарсон, који је добро смишљеним уговором везао С. за своју кућу на дужи рок. Током наредне деценије (1821-1830) С. је овом театру испоручио око сто педесет комада. Из тог периода су и комади које је СНП ставило на свој репертоар: 1866. Први састанак или успомене из детињства (Premières amours ou les Souvenirs d’enfance, 1825), 1874. Шарлатанизам (Le Charlatanisme, 1825), написан у сарадњи са Едуаром Мазером (Edouard Mazères), 1969. Дипломата (Le Diplomate, 1827), писан у заједници са Казимиром Делавињом, 1867. Малвина или удадба из наклоности (Malvina ou un mariage d’inclination, 1828) и 1872. Јелва, руска сиротица (Yelva ou l’orpheline russe, 1828), написана у сарадњи са Девилневом и Девержеом. У СНП је 1954. и 1984. извођена Вердијева опера Бал под маскама, за коју је либрето написао Антонио Сома према С. драмском тексту Густав III или Бал под маскама (Gustave III, ou Le bal maskué). Револуција која је избила 1830. утицала је и на С. развојни ток. Пошто му је Француска комедија у међувремену отворила своје двери, он се бацио на политичку сатиру, чак се осмелио да удари по новом режиму. Између већег броја комада који су прешли преко позорнице ове велике куће највише успеха је имала Дружина (La Camaraderie ou la Courte chelle, 1837), коју је СНП приказало 1879. Из овог раздобља су и три комада које су видели Новосађани: 1874. Министар и свилар (Bertrand et Raton ou l’Art de conspirer, 1833), 1869. Чаша воде (La Verre d’eau, 1842) и 1866. Адријена Лекуврерова (Adrienne Lecouvreur, 1849), написана у сарадњи са Ернеом Легувером. Било би наивно мислити да је С. преласком на сцену Француске комедије напустио позорнице које су му донеле славу. Његова основна, водвиљска, природа није се тако лако предавала. Отуда и ови комади, изведени и у СНП: 1891. Три жене у један мах (La Frontière de Savoie, 1834), написан у сарадњи са Жаном Бајаром; 1862. Жена што кроз прозор скаче (Une femme qui se jette par la fenêtre, 1847), у сарадњи са Гиставом Лемоаном, и 1868. Женски рат (La Bataille des dames, 1851), у сарадњи са Ернеом Легувеом. Основни обриси овог неуморног посленика не би били потпуни ако не бисмо навели и његов рад као лирског драматичара и као либретисте, и то кроз оба периода његове активности. Педесетак опера у три или пет чинова његов су допринос овим позоришним врстама. СНП је 1962. извело Фра Дијаволо (Fra Diavolo, L’Hôtellerie de Terracine, либретисти С. и Ж. Делавињ, 1830), 1965. Фавориту (La Favorite, либретисти Алфонс Ројер и Густав Ваез по истоименој С. драми, 1840) и 1967, 1988. и 1997. Љубавни напитак (L’Elisir d’amore, либрето Феличе Романи по С. комаду Напитак). Поставља се питање како је С. успео да за пет деценија рада опреми око 350 текстова? Одговор је прост. Имао је огроман број сарадника. Са њима је организовао неку врсту спонтане радионице. Један је давао замисао, други је израђивао план, трећи се бавио дијалогом, четврти куплетима. А изнад свих је био С., који је дириговао, усклађивао, поправљао, мењао, прерађивао… Резултати су били и брзи и очигледни. Тек је био прешао четрдесету а Академија је сматрала да не може без њега (1834). Са своје стране, није знао шта ће са милионима који су пристизали. Постао је поседник једног величанственог замка. Дао је да се на његова улазна врата испишу ова два стиха: „Захваљујући позоришту стекао сам ово пољско уточиште. / Хвала вам, пролазниче! Можда сте и ви томе допринели“. Нештедимице је помагао свима којима је помоћ била потребна, а Удружењу драмских писаца и неким другим списатељским друштвима додељивао је суме које су они даље распоређивали. Потомство је било незахвалније. Оно га је ставило на оштрији испит. Признало му је сценску вештину, али му је оспорило књижевну вредност. Но, једно је задуго остало, а ни данас није без нетачности: ко год је хтео да напише занатски успелу драму користио се његовим узором. Чувена, и толико оговарана, С. „ficelle“ (≈ штрањга, узица, фиг. мајсторија) уткала се у дело великог броја писаца XIX и знатног броја писаца XX столећа. Многи би и данас били срећни да је имају.

БИБЛ: Пут кроз прозор, шала у 1 чину, Згб б. г.; Јеврејка, опера у 5 чинова, прев. Станислав Бинички, Бгд 1923.

ЛИТ: А-м, „Жена што кроз прозор скаче“ од Скриба, превео Л. Костић, Србски дневник, 14. IX 1862; А-м, Чаша воде, Позориште НСад 1872, бр. 11, с. 47; М., „Јелва“, Позориште, НСад 1873, бр. бр. 6, с. 23; А-м, -Т-, „Женски рат“, Позориште, НСад 1881, бр. 6, с. 22-23; А-м, „Адријана Лекуврерова“од Скриба и Легувеа, Застава, 1883, бр. 45, с. 2; А-м, Позоришне вести, Позоришни лист, Бгд 1900, бр. 26, с. 146; А-м, „Женски рат“, шаљива игра у 3 чина од Скриба и Легувеа, Браник, 1901, бр. 138, с. 3; А-м, Женски рат, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 12, с. 45-46; А-м, Како се Скриб оженио, Дневни лист, Бгд 1910, бр. 28, с. 3; С. Јежић, Eugène Scribe, Комедија, Згб 1936, бр. 15, с. 1; К. Месарић, Eugene Scribe: „Борба госпођа“, Комедија, Згб 1940, бр. 2, с. 1-4.

С. А. Ј.

СЛАВИК-БАЈЗА Ивана в. БАЈЗА-СЛАВИК Иванав.