СИЛАЈЏИЋ Јован – инспицијент, драмски глумац и редитељ (Будимпешта, 21. II 1899 – Нови Сад, 8. III 1972). Отац му се звао Ђорђе, мати Јулијана рођ. Николић. У родном граду, где је живео до 1918, завршио је основну школу и четири разреда реалне гимназије; због ратних прилика напустио је гимназијско школовање у петом разреду, привремено радио у једној крзнарској трговини и приватно учио певање. По завршетку Првог светског рата, 1918, оптирао је за државу Срба, Хрвата и Словенаца и краће време служио у српској војсци као административац у штабу дивизије у Суботици. Од 1. I 1919. до 31. VII 1925. био је члан СНП односно НП у НСаду, а од 1. IX 1925. до 31. VII 1928. наступао је у Трупи ДСНП. Од 1. VIII 1928. до 31. III 1929. био је члан НП у Скопљу, а од 1. IV 1929. до 15. XII 1944. непрекидно је био сценарист (инспицијент) Драме у НП у Бгду. Затим је, 4. II 1945, прешао у СНП (ВНП) у НСаду и у њему остао до 31. III 1950, када је премештен у НП у Сремској Митровици, одакле се 1. VIII 1950. вратио у ВНП, у којем је потом радио непуне две г., до 31. III 1952. У првом периоду свог позоришног рада С. је у СНП и НП НСад био претежно сценарист а повремено и глумац-епизодист, у Трупи ДСНП је чешће наступао на сцени у епизодним улогама, али је обављао и инспицијентске дужности; у НП у Скопљу и НП у Бгду скоро искључиво је радио као сценарист. У послератном периоду, у ВНП је имао звање инспицијента (у сезони 1946/47. је био и шеф помоћно-уметничког особља), а повремено је наступао и као глумац у епизодним улогама; за кратког боравка у Сремској Митровици претежно је био глумац-епизодист. У жељи да пре одласка у пензију на повољнији начин регулише свој положај, из ВНП је 1. IV 1952. прешао у Градско народно позориште у Ваљеву, где је добио место редитеља. У овом театру провео је још пуне две сезоне, 1952/53. и 1953/54, а затим је убрзо отишао у пензију и као пензионер живео у НСаду. С. је био велики заљубљеник у позориште; волео га је безгранично и био му одан и срцем и душом. Темпераментно се борио за чистоту свих облика сценског рада сматрајући позорницу светињом. Отворено је иступао против нерада, аљкавости и импровизације и сматрао је да у позоришту имају места само они који су спремни да му служе пожртвовано, марљиво и одговорно. Ова своја начела је не само исповедао него, нарочито као инспицијент, и спроводио у свакодневном театарском раду. На представама у којима је он био инспицијент све је морало функционисати као беспрекорни механизам: многе компоненте представе изван сцене – светло, музику, светлосне и музичке ефекте и техничке промене – чврсто је држао у својим рукама и иза кулиса одржавао високу дисциплину. Био је драгоцен сарадник редитеља и у припремама проба и представа. Иако је као глумац-епизодист био употребљив и користан, нарочито у карактерним и улогама „натурбурша“, остао је запамћен пре свега као врстан, изузетан инспицијент. Пред крај каријере је својим знатним позоришним искуством помогао младом ваљевском позоришту и као редитељ, с тамошњим неискусним глумачким ансамблом, поставио неколико комада чије су представе биле радо гледане: Без кривице криви (А. Н. Островски), Заједнички стан (Д. Добричанин), Хајдук Вељко (Ј. Драгашевић) и друге. Преводио је са мађарског позоришне комаде и новинске чланке.

УЛОГЕ: Панта Букало (Сеоска лола), Брендавоан (Харпагон), Пиколо (Код белог коња), Ибрахим (Хајдук Вељко), Жозеф (Штедионица), Шарве (Диран и Диран), Ноткин (Игра смрћу), Јегоров (Најезда), Анучкин (Женидба), Јоца Гладница (Сан летње ноћи), Педрило (Фигарова женидба), Јова поп-Арсин (Госпођа министарка), Пера (Ивкова слава), Гласник (Тартиф), Держиморда (Ревизор), Смарлама (Два цванцика), Уго Тедешко (Дундо Мароје), Мистер Роберт (Острво мира), Мајстор кројач (Грађанин племић), Стари морнар (Еквиноцио), Ла Раме (Дон Жуан).

ЛИТ: Б. Ј., „Фраскита“, Јединство, 1925, бр. 1560, с. 2; А-м, Вајлдова „Салома“, Comoedia, 1925, бр. 25, с. 23; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица, 1926, бр. 33, с. 4; А-м, Из позоришта, Војводина, Вршац, 1928, бр. 47, с. 1-2; А-м, „Игра смрћу“, Застава, 1928, бр. 233, с. 2; Б. Петровић, Гогољева „Женидба“ на летњој позорници, СВ, 1945, бр. 227, с. 4-5; С. Ј. Душановић, Анегдоте о глумцима, Позориште, НСад, 1973, бр. 9, с. 7.

Л. Д.

СИЛВИЈА (Sylvia ou la Nymphe de Diane) – митолошка балетска прича у 3 чина, 5 слика. Музика: Лео Делиб. Либрето: Жил Барбије и барон Ж. фон Рајнах. Прво извођење у Опери комик у Паризу, 14. VI 1876.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 5. VI 1958. у НСаду – Рд. и к-граф Ј. Вајс-Беложански, дир. В. Шафранек, сц. и к. Б. Јовановић; Д. Рекалић-Израиловски (Силвија), С. Израиловски (Аминта), Ф. Хајек (Амор), Ј. Андрејев (Дијана), Ж. Миленковић (Орион), Ј. Михајловић (Прва пастирица, Четири годишња доба, Етиопљанка), М. Матић (Друга пастирица, Четири годишња доба, Етиопљанка), М. Поповић-Сенаши (Фурија), Ј. Прокић (Терпсихора), С. Латов (Талија), М. Месаровић (Четири годишња доба, Етиопљанка), Р. Бозо (Четири годишња доба), Н. Маринковић (Етиопљанин), Х. Неделко (Етиопљанин), В. Јелкић (Етиопљанин, Комедијант), Ј. Палашти (Етиопљанка), М. Живановић (Комедијант), М. Дикосављевић (Комедијант). – Изведено 5 пута, глед. 1028.

Премијера у СНП 27. IV 1978. у НСаду. – Рд. и к-граф И. Отрин, дир. И. Топлак, сц. Б. Максимовић, к. Д. Ристић, к. г.; Е. Марјаш-Брзић (Силвија), Р. Петровић (Аминта), Ј. Мофчан, к. г. (Орион), Б. Максић (Дијана), Р. Варга (Амор), Ж. Новков (Амор чаробњак, Бахус), Б. Курунци (Ендимион, Пастир, Дијанина пратња, Сељак, Ратник), В. Чебски (Први сатир, Комедијант, Етиопљанин), Д. Новков (Дриаде, Етиопљанка, Муза), А. Узелац (Дриаде, Етиопљанка, Муза), М. Бана (Дриаде, Етиопљанка, Сељанка), Т. Чебски (Дриаде, Етиопљанка, Сељанка), М. Грујић (Пастирица, Муза), А. Христидис (Пастир, Дијанина пратња, Сељак, Ратник, Морнар), С. Стојадиновић (Робиња, Нимфа, Муза), Ђ. Горец (Дриаде, Сељанка), М. Суботички (Дриаде, Сељанка), В. Поповић (Сатир, Сељак, Етиопљанин, Морнар), А. Пундов (Сатир, Сељак, Ратник), Д. Јеринкић (Сатир, Етиопљанин, Морнар), Н. Антић, И. Грња, Љ. Марковић (Нимфе, Робиње), Н. Бикицки, Л. Милер, Т. Пандуровић, М. Рушкуц (Нимфе, Робиње, Музе), И. Фетаховић (Дијанина пратња, Сељак, Ратник, Морнар), В. Мандић (Дијанина пратња, Ратник, Морнар), В. Јелкић (Сељак, Ратник), Г. Теглаши, М. Матић-Миленковић (Сељанке), Д. Томан, Ђ. Полак, З. Гајић, С. Чирјаковић (Баханти). – Изведено 6 пута, глед. 2452.

ЛИТ: С., Премијера „Силвије“ Леа Делиба, Дневник, 5. VI 1958; М. Зајцева, Преживела пасторала, Борба, 3. V 1978; С. Савић, Силвија – нимфа богиње Дијане, Дневник, 14. V 1978; М. Сујић-Виторовић, Пасторала данас, Политика, 15. V 1978.

Љ. М.

СИЛЕ – драма у 9 слика. По роману Бранимира Ћосића Покошено поље написала: Мила Димић. Прво извођење 5. III 1936. у НП у Бгду.

Прво извођење у НПДб 20. IX 1936. у Крагујевцу. Подела узета са плаката представе одржане 29. XII 1936. у НСаду. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; Д. Билуш (Ненад Бајкић), Б. Јовановић (Бурмаз), С. Репак (Андреја Дреновац), П. Милосављевић (Петровић), Ј. Петричић (Дилберов), М. Мирковић (Јојкић), А. Рашковић (Сибин Мајсторовић), Љ. Мартинчевић-Драгић (Симка), В. Савић (Миле), О. Репак (Александра), М. Аврамовић (Драгић-Распоповић), И. Јовановићка (Марина), М. Петровићева (Кока), Р. Петровићева (Станка Дреновац), Ц. Јакелић (Веса Николић), Г. Николић (Муњевић), М. Ајваз (Сељак са бразготином на лицу), З. Николићка (Жена са изношеном марамом), С. Бурја (Деспотовић), Т. Танхофер (Иследник). – Изведено 13 пута.

ЛИТ: А-м, Ћосић-Димић: „Силе“, Дан, 1936, бр. 302, с. 4, бр. 303, с. 8; С. Д(инчић), Искупљивање људског достојанства револверским мецима, Дан, 1936, бр. 304, с. 4; А-м, Позоришни живот. Неколико речи о комаду „Силе“, Нови Сад, 1937, бр. 5, с. 2.

В. В.

СИЛИЧ Иван – музичар, директор Опере СНП (Биље при Горици, Словенија, 27. IV 1909 – Копер, 30. III 2008). Отац му је био оргуљаш и црквени хоровођа. Основну школу и класичну гимназију завршио је у Љубљани, паралелно похађајући и музичку школу (клавир, оргуље, певачка техника и дириговање – проф. Франце Маролт). У дневном листу „Словенец“ објављивао је музичке критике. Студије историје уметности на Филозофском факултету прекинуо је због Другог светског рата, али их је после рата окончао. За време рата је био интерниран у логор Аријано Арпино у Италији. У Барију се прикључио народноослободилачкој војсци. По ослобођењу најпре је био ангажован на обнови и развоју музичког живота у Горици, Ајдовшчини и Постојни. Био је музички референт при Повереништву народноослободилачког одбора у Трсту и Горици, где је био и први директор новоосноване музичке школе. Као одличан организатор, премештен је 1947. у Бгд, где је био референт за музику при Министарству културе и просвете. Затим је био уредник и шеф музичке редакције у Радио-Југославији у Бгду (од 1. I 1952. до 31. I 1953). На дужност директора Опере СНП ступио је 1. II 1953. и на њој остао до 31. VIII 1955. Посебну пажњу је обраћао комплетирању и квалитету оркестра. У јесен 1955. запослио се у Радио-Копру, где је остао све до пензионисања, 1982. Истовремено је радио на унапређењу хорског певања у словеначком приморју. Један је од оснивача и дугогодишњи председник Савеза приморских хорова и један од утемељитеља Удружења пријатеља музике у Копру (1963). Као изузетно цењен у области хорске музике, био је у жирију ревије дечијих хорова у Загорју на Сави, Омладинског певачког фестивала у Цељу, смотре „Наше песми“ у Марибору и хорског такмичења „Аугусто Сегици“ у Горици.

ЛИТ: А-м, Бескомпромисна борба за квалитет, НС, 1953, бр. 65, с. 2.

В. В.

СИЛФИДЕ (Les Sylphides) – балет у једном чину, без садржаја. Музика: Фредерик Шопен. Прво извођење 2. VI 1909. у позоришту „Шатле“ (T. Du Châtelet) у Паризу (Руски балет С. Дјагиљева – Les Ballets Russes de Serge de Diaghilev), у нашој земљи  19. III 1923. у  НП Бгд.

Прво извођење у СНП 7. X 1983. у НСаду (са Балом кадета). Кореографију Михаила Михајловича Фокина приредио балетмајстор репетитор В. С. Лагунов, к. г., репетитор Ј. Бјегојевић, к. г., к. М. Стојановић-Маурич; солисти и ансамбл (Ноктурно оп. 32, бр. 2, Велики бриљантни валцер оп. 18), Д. Новков (Валцер оп. 70, бр. 1), Р. Варга  / З. Панић (Мазурка оп. 33, бр. 3), Ј. Дутина / Г. Станковић (Прелид оп. 28, бр. 7), Л. Милер-Христидис / М. Рушкуц (Мазурка оп. 33, бр. 2), Ј. Дутина / Г. Станковић, Р. Варга / З. Панић (Валцер – дует  оп. 64, бр. 2), М. Грујић, Н. Бикицки, М. Гиковски, И. Грња, С. Стојадиновић, Т. Пандуровић, Ђ. Лукић, Г. Теглаши, М. Шарчевић, Д. Крстић, Ђ. Нађ, Т. Чебски, А. Узелац, С. Феле, М. Безмаревић, Ј. Јојкић. – Изведено 57 пута, глед. 19.300.

ЛИТ: С. Савић, Двојство ансамбла / Силфиде и Бал кадета на почетку нове сезоне, Дневник, 13. III 1982; М. Зајцев, Романтично, забавно. „Силфиде“ Фредерика Шопена и „Бал кадета“ Јохана Штрауса – премијера у Српском народном позоришту, Борба, 12. X 1983; С. Савић, Прва овогодишња премијера балета, Дневник, 8. X 1983; М. Сујић-Виторовић, Зашто је избачен добошар. „Силфиде“ и „Бал кадета“ у СНП у Новом Саду, Политика, 14. XI 1983; М. Зајцев, Романтично изабрано, Силфиде и Бал кадета Штрауса, премијера у СНП, Борба, 13. X 1983; Б. Ракић, Питање стила: успони и падови протекле сезоне, Одјек, Сарајево  бр. 23, 1984, с. 20; Д. Н(овков), Романтично и духовито, Позориште, НСад 1983, бр. 1/2, с. 3; Д. Н(овков), Гост куће. Имате предивну сцену (Валериј Лагунов), Позориште, НСад 1983, бр 1/2 , с. 8-9.

Љ. М.

СИМЕНДИЋ-ФЕЛЕ Вера – балетски педагог, директор Балетске школе (Загреб, 4. IX 1936 –). Родитељи су јој обоје из Мола у Бачкој, али су често мењали места становања: НСад, Осијек, Бгд, Згб…, одакле су, као Срби, 1941. интернирани у логор у Цапрагу а затим у Србију – на Опленац, у Тополу. После рата С. је кратко живела у Молу а 1946. се доселилау НСад, где је завршила основну школу и гимназију (1955), паралелно похађајући Балетску школу при Музичкој школи (касније ДПШ БО), на којој је 1956. дипломирала (у класи Маргите Дебељак) и исте г. почела у њој да предаје класични балет. Док је била ученица наступала је у представама СНП, у оквиру балетског ансамбла у неименованим улогама (Жизела, Враголанка, Рајмонда). Као државни стипендиста школовала се 1969. за балетског педагога у Санкт Петерзбургу у чувеној школи „Агрипина Ваганова“ код најпознатијих светских педагога; пошто је 1978. на новосадском Филозофском факултету дипломирала на катедри за школску педагогију и током рада ради усавршавања посећивала многе европске (Беч, Копенхаген, Будимпешта) и америчке (Сан Диего) балетске школе, израсла је у врхунског балетског педагога. Новостечена знања успешно је преносила ученицима своје класе, од којих су многи освајали награде на такмичењима, као професионални играчи изградили запажену каријеру у Балету СНП или на чувеним светским сценама (Грчка, Италија, Немачка, Швајцарска, САД, Португалија). На месту директора Балетске школе у НСаду била је од 1982. до пензионисања, 1993. Кћи Сања Феле-Вучуревић такође је балерина.

ЛИТ: С. Савић, 55 година Балетске школе у Новом Саду, НСад 2004.

Љ. М.

СИМИЋ Даринка – глумица и певачица. Познато је само да је рођена у Великој Кикинди, у којој је од 1888, својим изузетно снажним и лепим контраалтом, певала у српском певачком друштву „Гусле“. У СНП је примљена 8. XII 1896. После краћег прекида поново је у новосадском театру ангажована 11. X 1897, са месечном платом од 25 форината, и тада је у њему остала до лета 1899, када ју је СНП, тешко болесну, морало оставити у Земуну.

УЛОГЕ: Петра (Ђидо), Ганимед (Лепа Галатеја), Клара (Завет), Алексија (Лажни цар Димитрије), Софија (Јасмина и Ирена), Савета (Циганин), Жена (Ханела), Зорка (Крајишкиња), Деверуша (Јованчини сватови), Августина (Булинарови).

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Ђидо, Позориште, НСад 1898, бр. 8. с. 42-43; (Ј.) Г(рчић), Лепа Галатеја, Позориште, НСад 1898, бр. 37, с. 165.

В. В.

СИМИЋ Живојин – преводилац, есејиста, лексикограф (Недељица, код Лознице, 26. XI 1896 – Београд, ?, 197 ). Школовао се у родном селу, Лозници и Бгду, а после повлачења преко Албаније наставио је школовање у Енглеској, где је на Филозофском факултету у Бангору (Велс) дипломирао 1922. По повратку у домовину био је, према сопственом казивању, у државној служби само један једини дан. Бавио се искључиво превођењем и лексикографским радом. Тек после ослобођења земље био је у служби само нешто више од једне г. (1945-1946) као референт за енглеску штампу у ТАНЈУГ-у и тадашњем Министарству за информације. Развио је успешну, плодну и свестрану преводилачку активност, па су надлежни, када је пензионисан као књижевни преводилац (1958), израчунали да има преко сто г. радног стажа. Преводио је и са српског на енглески. Прву преведену књигу у целини С. је објавио релативно касно (1932). Било је то научно-популарно дело Џ. Х. Џинса Звезде и њихова кружења, које је прештампано 1951, па Фрејзерова Златна грана (1937), Оркански висови Емили Бронте (1940) итд. С. је и касније бирао и преводио значајна и велика дела: Велико очекивање Ч. Дикенса (1950), Америчка трагедија Т. Драјзера (1950), Златно руно Р. Грејвса и многа друга. Са Светомиром Ристићем припремио је велики Енциклопедијски речник енглеско-српскохрватског језика у два тома (1957) и скраћени Енглеско-српскохрватски речник (1959), који је прештампаван више пута. Још за време рата је, са песником Симом Пандуровићем (који је у овом подухвату био задужен за версификацију), почео да преводи Шекспира. Превели су заједно укупно 20 Шекспирових дела (по реду првог објављивања): Хенри IV, први и други део (1952), Ричард II (1953), Краљ Лир, Магбет и Хамлет (1955); Тит Андроник, Ромео и Јулија, Јулије Цезар, Троил и Кресида, Отело, Антоније и Клеопатра, Кориолан, Тимон Атињанин, Перикле и Симбелин (1957); Бура (1962), Забуне, Ричард III и Укроћена злоћа (1963). У прво издање Целокупних дела В.  Шекспира (1963) ушли су сви ови преводи осим Ромеа и Јулије и Јулија Цезара. Само Хамлет је у школској литератури и другим едицијама често прештампаван (некада и два пута годишње) и до сада је објављено преко 30 издања. У поменуто прво издање Шекспирових дела ушла су још два С. превода Шекспира: Два витеза из Вероне и Хенри V (у сарадњи са песником Трифуном Ђукићем), а у треће издање (1978) и Сонети (у препеву песника Стевана Раичковића). Са С. Пандуровићем је 1959. објавио избор Енглеске ренесансне трагедије, у који су ушла четири капитална дела: Шпанска трагедија Т. Кида, Фауст К. Марлоа, Војвоткиња од Малфија Џ. Вебстера и Штета што је блудница Џ. Форда. Ваља нагласити да је С. био један од иницијатора, организатора и, разуме се, преводилаца првог издања целокупних Шекспирових дела у Југославији. Основао је Удружење књижевних преводилаца Србије и био његов први председник (1951-1953), као и један од оснивача Савеза књижевних преводилаца Југославије и опет први председник ове организације (1953-1955), док је на оснивачком конгресу Међународне федерације преводилаца 1952. у Паризу изабран за потпредседника и на тој дужности остао до 1954. Највише захваљујући његовом залагању – преводиоцима у нашој земљи признат је статус уметника. Уза све то, С. је до данас остао један од најплоднијих преводилаца у Југославији. На сцени СНП је 1972. изведен његов превод Ромеа и Јулије В.  Шекспира.

Д. Мћ

СИМИЋ Милан – управник, преводилац (Београд, 17. III 1827 – Београд, 14. VII 1880). Гимназију је започео у Крагујевцу а завршио у Бгду. Студирао је најпре философију у Пешти, а потом права у Паризу (1848). Нежног здравља, а доброг материјалног стања, службовао је са прекидима, који су знали бити и вишегодишњи. За владе кнеза Александра Карађорђевића (1850-1858) помиње се као редовни члан (од 3. I 1851) и казначеј (1856-1858) Друштва српске словесности у Бгду. Г. 1858. био је мајор и почасни ађутант кнежев, али је већ после неколико месеци дао оставку. За друге владе књаза Милоша Обреновића (1858-186о) боравио је на својим добрима у Влашкој и Румунији, где се бавио трговином и банкарским пословима. За друге владе кнеза Михаила (1860-1868) вратио се у Бгд, где је радио као рачуноиспитач треће класе у Главној контроли (1862-1865); у том периоду био је члан Литерарног одсека ПО („управитељ одбора литерарног“) и потпреседник ПО (од 5. III 1863. и крајем 1864), потом члан Финансијског одсека ПО (13. VII 1868) и, најзад, члан ПО (1870). Оснивањем сталног НП у Бгду изабран је за управника НП (11. XII 1871) и на тој дужности је остао до 22. X 1875, када је премештен за чиновника Управе фондова (1875-1877). Потом је поново постављен за управника НП (12. XI 1877) и ту је дужност обављао до пензионисања (1. III 1880), иако га је већ од маја 1879, због болести, замењивао Јован Бошковић. С. није био прави позоришни човек; као чиновник у театру био је савестан и педантан, благ и непосредан у опхођењу са глумцима, који су га зато поштовали и волели. У интелектуалним круговима онога доба, он је на себе скренуо пажњу својом темељном расправом Грбови српски земаља и династија, објављеном у „Гласнику Друштва србске словесности“ (1857). Његова књига Разговори французко-србски (Бгд 1852) представљала је озбиљан приручник француско-српске конверзације, па је коришћена и као уџбеник. С. је говорио немачки и француски језик, са којих је посрбио неколико позоришних дела – А. Коцебу: Очајник, позоришна игра у 3 чина, Забуна и хитрост, весело позорје у једном дјејству, и Опасан комшилук, шаљива игра у 1 радњи; А. В. Ифланд: Светозар Младеновић (Albert von Thurneisen), трагедија у 5 делова; С. Шлезингер: У петак, шаљива игра у 1 чину. На репертоару СНП у НСаду изведени су његови преводи и посрбе позоришних дела: В. Ифланд: Крштено писмо, шаљива игра у 1 радњи (1873) и В. Иго: Лукреција Борџија, драма у 3 раздела, а 5 чинова (1922).

БИБЛ: Књижевне забаве за одрасле обојега пола, I част (Х. Чоке: Наредник, новела; А. Коцебу: Опасан комшилук, весело позорје у једном дјејству), Бгд 1851; II част (А. Коцебу: Забуна и хитрост, весело позорје у три дјејства), Земун 1852.

ЛИТ: А-м, † Милан Симић, Србадија, Бгд, 1881, бр. 7; Б. С. Стојковић, Руководиоци Народног позоришта у току једног века, Годишњак Музеја града Београда, 1967, књ. XIV, с. 271-315.

Ђ. П.