СЕРЕ Ерне (Ernest Serret) – француски драмски писац (Булоња на мору, 3. XII 1821 – Версај, 22. IV 1874). Почео је да студира право у Паризу, али се убрзо окренуо позоришту. Г. 1846. му је приказан први позоришни текст. Написао је већи број комада, међу њима и комедију Шта ће рећи свет? (Que dira le monde?, 1854), која је имала посебног успеха: добила је награду „за унапређење друштвених нарави“. Ову комедију је СНП, у преводу Филипа Оберкнежевића, под насловом Несуђеница или Шта говори свет, приказало 1870. Писао је и романе и приповетке.

С. А. Ј.

СЕРИНИ Енцо (Enzo Serrini) – италијански оперски певач, баритон (Палермо, 9. I 1920 – ?). Певање је учио у родном граду, где је и дебитовао на оперској сцени 1939. као Силвио у Пајацима. Наступао је у многим италијанским градовима и по Југославији као члан Ријечке опере. Г. 1956. постао је првак Опере Македонског народног театра у Скопју. У СНП је гостовао четири пута: као Риголето 17. I 1953, Жорж Жермон у Травијати 13. XI 1954, Ренато у Балу под маскама 17. XI 1954. и као Скарпија у Тоски 19. XI 1954.

ЛИТ: Н. Грба, Поводом гостовања Енца Серинија у опери „Риголето“, Дневник, 20. I 1053; А-м, Сутра „Травијата“, Дневник, 12. XI 1954.

В. П.

СЕСТРЕ – драма у 3 чина. Написао: Евгеније (Еуген) Кумичић. Прво извођење 19. IV 1890. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 1. XI 1897. у Осијеку. – Рд. Д. Ружић; А. Лукић (Артур Маринов), С. Бакаловићка (Ивка), М. Марковићка (Тонка), Ј. Тодосић (Ернесто), М. Николић (Марко Радај), Д. Спасић (Нико), М. Тодосићка (Катица), Д. Туцаковићева (Тереза), Ђ. Бакаловић (Бруно Малтон), С. Стефановић (Петар), М. Станковић (Судски повереник), Р. Павићевић (Јуре). – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Евгениј Кумичић, Сестре, Згб 1891.

ЛИТ: А-м, „Сестре“, Браник, 1898, бр. 80, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Сестре, Позориште, НСад, 1898, бр. 40, с. 176.

В. В.

СИБИРЈАКОВ Александар. Његову драматизацију романа Племићко гнездо Ивана Сергејевича Тургењева извело је Н-Оп 2. III 1929.

СИБИРЈАКОВА Варвара – оперска певачица. Била је солисткиња Опере у Одеси, те је као формирана и гласовита певачица исти статус стекла, после емиграције, и у Опери НП у Бгду. У Опери НП у НСаду била је у сезони 1920/21, када је била међу најбоље плаћеним члановима новосадског театра. Наступила је, највероватније, у свим оперским и оперетским представама у тој сезони: Барон Тренк, Вертер, Мамзел Нитуш, Кавалерија рустикана, Гроф Луксембург, Тоска, Доларска принцеза, као Инес у Трубадуру, Мадам Батерфлај и Продана невеста.

В. В.

СИБИРЈАКОВА Ксенија – глумица, руског порекла (Одеса, 22. I 1900 – ?). У сезони 1924/25. била је чланица НП у НСаду, а од 1. VIII 1939. до 31. VII 1940. наступала је у НПДб.

УЛОГЕ: Клара (Јунак), Фрау Штимбер (Моји ђетићи), Леди Милфорд (Сплетка и љубав), Ана (Игра у замку), Графица (Аутомат).

В. В.

СИГЕТИ Јожеф (József Szigeti Tripammer) – мађарски глумац и драмски писац (Веспрем, 11. V 1822 – Будимпешта, 26. II 1902). Напустивши студије права, 1841. је заувек пришао позоришту. После три г. глумовања по разним местима Мађарске, примљен је за члана Народног позоришта у Пешти, у којем је после 1848. постао један од глумаца-првака. Најбоље улоге остварио је у комичном жанру (Оргон, Харпагон), мада је био универзалних глумачких способности (Мененије Агрипа, Полоније, Фалстаф). Један је од претходника реалистичког стила глуме. Знање и спрему искористио је и као врстан педагог: од 1865. био је професор једине глумачке школе у Мађарској, а доцније и њен директор. Каже се да се његовим одласком у пензију (због срчане мане) 1895. закључује класично доба мађарског Народног театра. Био је члан Кишфалудијевог друштва (1865) и дописни члан Мађарске академије наука (од 1882). У почетку рада СНП, С. је, на молбу Ј. Ђорђевића, новосадском театру бесплатно уступио своја дела за извођење. Ђорђевић је, у сарадњи ца Лазаром Илићем, превео (заправо посрбио) два од њих: Вампир и чизмар (Csizmádia mint kisértet) и Стари бака и његов син хусар (A vén bakáncsos és a huszár). Оба су први пут изведена 1863, а остала су на репертоару деценијама, други чак и у XX веку. У периоду до Аустро-мађарске нагодбе 1867, оцењивана су извођења ових дела веома позитивно, истицана је чак њихова сродност са духом српског народа. После тог историјског догађаја, из политичких разлога, критика мења свој став према посрбама мађарских комада, па и његових, али им широка публика и даље остаје верна, јер је привлаче њихова ведрина, оптимистичност, комичност и обиље музичких елемената.

ЛИТ: István Póth, Szigeti József, у књизи A magyar népszinmű a szerb színpadon, Budapest 1981, с. 70-85.

Б. Кв.

СИГЛИГЕТИ Еде (Ede Szigligeti) – мађарски драмски писац (Нађварад / данас Орадеа Маре, Румунија, 8. III 1814 – Будимпешта, 19. I 1878/. Право му је име било Јожеф Сатмари (Jozsef Szathmary). Већ у средњој школи, у Нађвараду и Темишвару, учинио је прве кораке у књижевном и позоришном животу. Као студент технике у Пешти потпуно се предао позоришту, спочетка као не баш успешан глумац, доцније као незаобилазан организатор и аниматор позоришног живота. У мађарском НП је, од његовог оснивања 1837, радио као редитељ, секретар, драматург и директор Драме. Од 1837. до 1878. деловао је као управник НП у Будимпешти. Био је дописни члан Мађарске академије наука и члан Кишфалудијевог књижевно-научног друштва. Већег успеха имале су његове комедије и трагедије, нарочито историјске, али је име у историји мађарске културе стекао као један од првих писаца и утемељивача комада из народног живота. Велику популарност тих комада, са људима из народа као главним личностима, објашњавају њихов демократичан дух и обиље фолклорних елемената. Мада идеализације мађарског села, ови комади имали су и доста елемената животне реалности. С. их усмерава и ка буђењу и учвршћењу грађанске националне свести. Преводио је драмска дела на мађарски, између осталих и Гетеова и Шекспирова. Аутор је првих мађарских дела из теорије драме. Био је у вези са српским писцима, уступао је своје драме бесплатно за превођење и извођење, а саветом је помагао и при састављању Устава СНП из 1862. Сличност друштвених прилика мађарског села и сеоског живота у данашњој Војводини условила је популарност С. комада и на сцени СНП, махом у посрбама које их прилагођавају локалним приликама. У СНП су изведени следећи С. комади: Војнички бегунац (A  szökött katona), Мамица (A mama), Циганин (Cigány), Роб (A rab), Три брачне заповести (Házassági három parancs), Радничка побуна (A strike) и Женска влада (A nőuralom). С. комади из народног живота непосредно су утицали на репертоарску политику СНП, па и на драмску литературу код Срба у другој половини XIX века.

БИБЛ: Циганин, Панчево 1882; Мамица, Панчево 1885; Женска влада, Велика Кикинда 1889: Војнички бегунац, НСад 1891.

ЛИТ: Ј. Грчић, Такозване посрбе на репертоару Српског народног позоришта 1861-1914, ЛМС, 1932, књ. 333, с. 102-111, књ. 334, с. 104-128; I. Poth, Szigligeti’s Schauspiele den serbischen Bühnen, Studia Slavica, Budapest 1957, књ. III, с. 363-378; И. Пот, Мађарске драме на српским позорницама, Споменица СНП 1861-1961, с. 229-250; Б. Ковачек, Змај и Сиглигети, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1969, књ. XVII, с. 295-301.

Б. Кв

СИДЕНКО-ПОПОВИЋ-СТАНЧИЋ Катарина в. ПОПОВИЋ-СИДЕНКО-СТАНЧИЋ Катарина

СИДОР Крешимир – драматург и преводилац (Загреб, 9. III 1921 – Загреб, 8. I 2003). У родном граду је завршио гимназију, право (с докторатом) и студије режије 1954. Био је запослен на Радио-Згбу у својству главног спикера и радио-редитеља, затим је деловао као драматург у ХНК (1954-1956), уређивао „Казалишни лист“ и радио као асистент режије. Из ХНК је отишао за директора драматуршког одељења „Јадран-филма“ у Згбу, а затим на лондонски BBC. Познат је као преводилац драма и опера. У СНП је 1961. изведен његов превод либрета Ђан-Карла Менотија, који је и аутор музике, за оперу Медијум (The Medium).

В. Кч