СИГЕТИ Јожеф (József Szigeti Tripammer) – мађарски глумац и драмски писац (Веспрем, 11. V 1822 – Будимпешта, 26. II 1902). Напустивши студије права, 1841. је заувек пришао позоришту. После три г. глумовања по разним местима Мађарске, примљен је за члана Народног позоришта у Пешти, у којем је после 1848. постао један од глумаца-првака. Најбоље улоге остварио је у комичном жанру (Оргон, Харпагон), мада је био универзалних глумачких способности (Мененије Агрипа, Полоније, Фалстаф). Један је од претходника реалистичког стила глуме. Знање и спрему искористио је и као врстан педагог: од 1865. био је професор једине глумачке школе у Мађарској, а доцније и њен директор. Каже се да се његовим одласком у пензију (због срчане мане) 1895. закључује класично доба мађарског Народног театра. Био је члан Кишфалудијевог друштва (1865) и дописни члан Мађарске академије наука (од 1882). У почетку рада СНП, С. је, на молбу Ј. Ђорђевића, новосадском театру бесплатно уступио своја дела за извођење. Ђорђевић је, у сарадњи ца Лазаром Илићем, превео (заправо посрбио) два од њих: Вампир и чизмар (Csizmádia mint kisértet) и Стари бака и његов син хусар (A vén bakáncsos és a huszár). Оба су први пут изведена 1863, а остала су на репертоару деценијама, други чак и у XX веку. У периоду до Аустро-мађарске нагодбе 1867, оцењивана су извођења ових дела веома позитивно, истицана је чак њихова сродност са духом српског народа. После тог историјског догађаја, из политичких разлога, критика мења свој став према посрбама мађарских комада, па и његових, али им широка публика и даље остаје верна, јер је привлаче њихова ведрина, оптимистичност, комичност и обиље музичких елемената.

ЛИТ: István Póth, Szigeti József, у књизи A magyar népszinmű a szerb színpadon, Budapest 1981, с. 70-85.

Б. Кв.