СЕКУЛИЋ Љубица – глумица (Београд, 1. III 1921 – Београд, 27. X 1979). На сцени београдског НП је наступала још као девојчица. Завршила је четири разреда гимназије у Бгду 1934, музичку школу „Станковић“ и три разреда Глумачке школе при НП у Бгду 1938/39. и одмах потом примљена је за сталну чланицу НП, у којем је остала до 31. X 1944. (да би из родног Бгда морала бити склоњена јер је била активна током Другог светског рата). У СНП је ангажована од 15. VIII 1945. до 31. VII 1952. Вративши се у Бгд, била је запослена у Београдској комедији од 1. IX 1953. до 30. IX 1959, па у Савременом позоришту у Бгду од 1. X 1959. до 30. VI 1975. и од 1. VII 1975. до смрти у Позоришту на Теразијама у Бгду. На сцени СНП највише се истакла у домаћим и руским комадима, а нарочито у певачким нумерама јер је била изразито музикална, пријатног врло дубоког алта и солидног музичког образовања.

УЛОГЕ: Дањушка (Женидба), Хиполита (Сан летње ноћи), Гошћа (Ивкова слава), Наталија Степановна (Просидба), Анчица (Покондирена тиква), Мара (Два цванцика), Софија (Покојник), Аксиња Даниловна (Шума), Лаура (Дундо Мароје), Хони Тернер (Дубоко корење), Матилда (Вечити младожења), Љубов Ивановна (Без кривице криви), Јелка (Дубровачка трилогија), Ана (Робинзон Крусо), Зербинета (Скапенове подвале), Лариса Дмитријевна (Девојка без мираза), Коштана (Коштана), Гина (Дивља патка).

ЛИТ: Б. Ч(иплић), Три актовке А. П. Чехова у режији Јурија Ракитина, СВ, 11. VIII 1946; Б. Чиплић, Стеријина „Покондирена тиква“ у режији Боривоја Ханауске, СВ, 31. VIII 1946; Б. Ч(иплић), „Два цванцика“, СВ, 12. IX 1946; А-м, Љубица Секулић, ВС, 1946, бр. 6, с. 93; М. Рајковић, Премијера Нушићевог „Покојника“, СВ, 17. XII 1946; Б., „Шума“ од А. Н. Островског, СВ, 25. III 1947; А-м, Молијер: „Скапенове подвале“, ВС, 1948, бр. 13, с. 4; А-м, А. Н. Островски: „Девојка без мираза“, ВС, 1948, бр. 13, с. 35; В. Поповић, „Дубоко корење“, драма од Џејмса Гоуа и Арнолда Д’Исоа, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 193; Б. Чиплић, Игњатовићев „Вечити младожења“, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 146; Ј. Виловац, Две премијере, СВ, 7-8. XII 1950; Б. Чиплић, Премијера „Дубровачке трилогије“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 9, с. 2.

В. В.

СЕЛЕНИЋ  Милена – драмска глумица (Јарак, Сремска Митровица, 5. XI 1930 – ). У Сремској Митровици је завршила три разреда Државне мешовите гимназије. Радила је као службеник у Сремској Митровици од 1948. до 1950, када је положила стручни испит за административног манипуланта. Државну позоришну школу (драмски одсек) завршила је у НСаду 1954. Од 1954. до 1956. била је члан НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину. У СНП је била ангажована од 1. IX 1957. до 31. VIII 1958, када је прешла у НП у Мостару.

УЛОГЕ: Трећа девојка (Ђидо), Павка (Народни посланик), Пошљепкина (Ревизор), Елиза (Дунда), Трећа госпођа дубровачка (Машкарате испод купља).

СЕЛЕНИЋ Слободан – књижевник и позоришни критичар (Пакрац, Славонија, 7. VI 1933 – Београд, 27. X 1995). Основну школу, Другу мушку гимназију и Филозофски факултет (група за енглески језик и књижевност) завршио је у Бгду. Почео је да пише позоришну критику у листу „Студент“ 1952; потом је, до седамдесетих, био позоришни критичар „Борбе“ и „Политике Експрес“. Од 1965. предавао је Драматургију XX века на Факултету драмских уметности у Бгду. Од 1970. до 1974. је био главни уредник „Сцене“. Као позоришног критичара одликују га студиозан приступ проблемима сценске уметности и истанчано осећање за специфичности модерног позоришног израза, а основно му је опредељење борба против догматизма и искључивости сваке врсте у позоришној уметности. С. је, као и остали позоришни критичари из Бгда, спорадично писао о представама СНП поглавито изведеним на гостовањима у Бгду или на ЈПИ у НСаду. Драматизацију његовог романа Очеви и оци (П. Марјановић) СНП је извело 1991. За роман Мемоари Пере богаља добио је 1969. Октобарску награду града Бгда, а за Пријатеље 1980. НИН-ову награду за роман. Основао је Фестивал позоришних праизведби у Параћину, који је 1995. установио награду под његовим именом.

БИБЛ: Авангардна драма, Бгд 1964; Ангажован у драмској форми, Бгд 1965; Тотални или ритуални театар, Борба, 23. II 1967; Домаћа драма у новој сезони. Има ли довољно савремених дела, Борба, 30. IX 1967; Од страха и сажаљења, Борба, 28. X 1967; Мемоари Пере богаља, Бгд 1969; Савремено позориште данас, Позориште, НСад 1970, бр. 4, 1971, бр. 5; Како и шта, Борба, 6. IV 1971; Драмски правци XX века, Бгд 1971; „Зла ноћ“ Велимира Лукића, Сцена, 1975, књ. II, бр. 6; „Зла ноћ“ Велимира Лукића, Билтен 22. ЈПИ, 1977, бр. 7, с. 6-9; Антологија савремене српске драме, Бгд 1977; Пријатељи, НСад 1979; Косанчићев венац 7, Бгд 1981; Писмо/глава, Бгд 1982; Очеви и оци, Бгд 1985; Ј. Михајловић, Установљена награда у славу Слободана Селенића, Нови пут, Светозарево, 1. XI 1995.

З. Т. Ј.

СЕЛИНСКИ Феодор/Фјодор Георгијевич (Фёдор Георгиевич Селинский) – капелник (Севастопољ, 1874 – Русе, Бугарска, 1957). Од 1924. до јесени 1927. био је ангажован НП у НСаду, где је водио хорове и оркестре у оперским, оперетским и драмским представама са музиком. Музички рецензенти су га хвалили као вештог и доброг капелника истичући његову савршену музикалност, надмоћно разумевање посла и диригентску сигурност и поузданост. Из новосадског НП је 1927. отишао за диригента у један београдски биоскоп. Од 1929. је дириговао Симфонијским и Естрадним оркестром Радио-Бгда до 1949, када се иселио у Бугарску.

ДИРИГОВАЊА: Корневиљска звона, Лепа Јелена, Сеоска лола, Флорентински шешир, Шумарева криста, Холандска женица, Богојављенска ноћ, Луксембуршки гроф, Фраскита, Риголето, Лепа Галатеја, Пољачка крв, Гејша, Травијата, Игра у срећу, Грофица Марица, Слепи миш, Севиљски берберин, Шева, Бајадера, Орлов, Перикола, Adieu, Mimi, Клокло.

ЛИТ: А-м, A cornevillei harangok, Délbácska, 24. VI 1924; О. С(уботи)ћ, „Лепа Јелена“ (премијера), Застава, 23. XI 1924; А-м, Гостовање новосадске Опере и Оперете, Нова северна пошта, Суботица, 30. XII 1924; О. С(уботи)ћ, „Шумарева криста“ (премијера), Застава, 1. III 1925; А-м, Народно позориште у Новом Саду, Comoedia, 1925, бр. 29, с. 6; Д. Н., Преглед последњих премијера, Родољуб, НСад, 1925, бр. 12, с. 4; Рене, „Холандска женица“, Јединство, 5. IV 1925; А-м, Frasquita, Délbácska, 20. VI 1925; Б. Ј., „Фраскита“, Јединство, 21. VI 1925; А-м, Игра у срећу, Нови Сад, 1926, бр. 4, с. 7; Р., Гостовање Новосадске оперете, Књижевни север, Суботица, 1926, св. 1, с. 34-35; A. Miklautz, Gräfin Maritza, Deutsches Volksblatt, 27. II 1926; А-м, „Бајадера“ у новосадском Народном позоришту, Нови Сад, 1926, бр. 38, с. 5; A. Miklautz, „Der Orlow“, Deutsches Volksblatt, 27. X 1926; А-м, „Перикола“ – буфо-опера од Ж. Офенбаха, Нови Сад, 1926, бр. 48, с. 7; А-м, Рад новосадског Народног позоришта у минулој сезони, Нови Сад, 1927, бр. 24, с. 1.

В. В.

СЕЛО САКУЛЕ, А У БАНАТУ – панорама у 2 дела. Према прозним и драмским текстовима Зорана Петровића сценарио написао: Димитрије Ђурковић.

Праизвођење у СНП 11. III 1969. у НСаду. – Рд. Д. Ђурковић, сц. и к. З. Петровић, к. г., музички ефекти З. Христић, к. г., пом. рд. М. Бањац; М. Кљаић-Радаковић, М. Бањац, М. Булатовић, Р. Улмански, З. Кримшамхалов, А. Веснић, К. Мартинов, И. Хајтл, С. Шалајић, Ф. Живни, С. Јовановић, Л. Богдановић, С. Гардиновачки, Д. Колесар, Ф. Тапавички, Драгиша Шокица, В. Вртипрашки, В. Стојановић, Т. Киш, В. Скакун, М. Анђелковић, Љ. Јовић, Р. Леваи, И. Сувачар, З. Панић, Т. Кнежевић, Д. Срећков. – Изведено 181 пут, глед. 77.949.

БИБЛ: Зоран Петровић, Село Сакуло, а у Банату, НСад 1969; З. Петровић – Д. Ђурковић, Село Сакуле, а у Банату, панорама у 2 дела, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1657.

ЛИТ: Д. Ђурковић, Дете љубави једног сликара, Позориште, НСад, 1969, бр. 5, с. 6; З. Петровић, Моје сакулско животоописаније, Позориште, НСад, 1969, бр. 5, с. 6; В. М(иросављевић), Авлије и шорови Сакула, а у Банату, Дневник, 18. II 1969; В. Миросављевић, Судбине сакулске, Дневник, 11. III 1969; М. Кујунџић, До фолклора и даље, Дневник, 13. III 1969; С. Божовић, Љупки медаљони, Вечерње новости, 14. III 1969; М. Мирковић, Фолклорни урнебес, Политика експрес, 14. III 1969; Д. Клаић, Летопис села Сакула, Индекс, НСад, 21. III 1969; А-м, „Село Сакуле, а у Банату“, Дневник, 15. IV 1969; И. Рацков, Гостовање СНП-а из Новог Сада. „Село Сакуле, а у Банату“ Зорана Петровића, у адаптацији и режији Димитрија Ђурковића, Руковет, Суботица, април-мај, 1969, с. 308; А-м, „Село Сакуле“ у Сарајеву, Позориште, НСад, 1969, бр. 1, с. 17; Д. Поповић, Зоран Петровић: „Село Сакуле, а у Банату“, ЛМС, 1969, књ. 404, с. 118-120; А-м, Село Сакуле, а у позоришту, Дневник, 30. XII 1969; М. К(ујунџић), Добар дан, Сакуљани, Дневник, 4. I 1970; А-м, Стари и нови Сакуљани, Дневник, 8. I 1970; М. Кујунџић, „Село Сакуле“ на Позорју, Позориште, НСад, 1970, бр. 6, с. 1; Л. Геролд, A festőművész szülőfalva és színház, Magyar Szó, 30. V 1970; А-м, Председник Тито у Новом Саду, Политика, 1. VI 1970; А-м, Тито на Стеријином позорју. Од срца смо се насмејали, Дневник, 1. VI 1970; В. Миросављевић, Бриљантна представа, Дневник, 1. VI 1970; М. Кујунџић, Победа и пораз, Дневник, 2. VI 1970; Л. Геролд, Újvidéki diadal, Magyar Szó, 2. VI 1970; Ј. Д(амњановић), Награде отишле у Сакуле, Политика експрес, 2. VI 1970; М. Первић, Једна добра и пријатна представа, Политика, 2. VI 1970; П. Петровић, Театар са заштитним знаком, Вечерње новости, 4. VI 1970; М. Антић, Сакуле – без рукавица, Дневник, 9. VI 1970; А-м, Ветеран и слављеник, Дневник, 9. VI 1970; В. Миросављевић, „Село Сакуле“ запалило публику, Дневник, 11. VI 1970; А-м, „Сакуле“ запалиле и Београђане, Дневник, 13. VI 1970; А-м, Председник Тито на Позорју, Позориште, НСад, 1970, бр. 8-9, с. 1-2; Р. Поповић, „Село Сакуле, а у Банату“ на сцени Атељеа 212, Политика, 16. VI 1970; С. Шаљић, „Село Сакуле“ а у – Београду, Дневник, 22. VI 1970; Р. Поповић, Село Сакуле није само у Банату, Политика, 17. IX 1970; Р. Поповић, У Српском народном позоришту стота представа „Сакула“, Политика, 18. VI 1971; Х. Радивојевић, Стота представа „Село Сакуле“…, Политика експрес, 12. VI 1971; Д. Попов, За „Сакуле“ нема кризе, Дневник, 6. IV 1972; П. Марјановић, Село Сакуле а у Приштини и Скопљу, Позориште, НСад, 1973, бр. 9, с. 6; П. М(арјановић), Село Сакуле, а у Нишу и Алексиначким рудницима, Позориште, НСад, 1973, бр. 8, с. 8.

М. Р.

СЕЉАК КАО МИЛИОНАР (Der Bauer als Millionär oder Das Mädchen aus der Feenvelt) – позоришна игра с певањем у 5 чинова (10 слика) с предигром. Написао: Фердинанд Рајмунд. Музика: Карл Милекер. Прво извођење у Бечу, 10. XI 1826, у нашој земљи 2. VI 1873. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 4. III 1890. у НСаду. Превео: Адам Мандровић. – Рд. В. Миљковић; С. Вујићка (Лакримоза), Д. Ружићка (Антимонија), xxx (Боракс), А. Лукић (Бусторијус), Ђ. Бакаловић (Ајакс), Д. Настасић (Зенобијус), Д. Жанова (Химен), С. Миљковићка (Амор, Или, Цвета), Т. Лукићка (Задовољство), М. Марковићка (Младост), В. Миљковић (Старост), Т. Илић (Завист), К. Васиљевић (Мрзост), С. Бакаловићка (Ноћ), М. Ивковић (Слуга код Лакримозе, Ждеровић), Ј. Стојчевић (Тофан, Оканић), Михаило Живковић (Ниговиц, Столар), П. Добриновић (Срећко Коренић), К. Делини (Ловра), С. Стефановић (Гаја), М. Димитријевић (Милан Кесегић), М. Марковић (Стиховић). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: С., Сељак као милионар, Позориште, НСад, бр. 42, с. 167; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 6, с. 3; Ј. Храниловић, „Сељак милијонар“, чаробна игра, с певањем, у 5 чинова, једном предигром и 10 слика, од Рајмунда, Јавор, 1892, бр. 10, с. 153-156.

В. В.

СЕН-САНС Камиј (Charles-Camille Saint-Saёns) – француски композитор, пијанист, оргуљаш (Париз, 9. X 1835 – Алжир, 16. XII 1921). Врло рано је испољио свој музички таленат: већ као петогодишњак је свирао сонате, а у једанаестој је наступио у сали „Плејел“ као солиста у Моцартовом Концерту за клавир и оркестар. Г. 1848. примљен је на Париски конзерваторијум, где је студирао оргуље (проф. Беноа) и композицију (проф. Алеви), а свој први успех као композитор постигао је Првом симфонијом, која је 1853. била изведена анонимно. Од 1853. је био оргуљаш у париским црквама – најпре „Света Марија“, а од 1857. цркве „Света Магдалена“, где је пуне две деценије наступао са својим изванредним импровизацијама на оргуљама. Концертирао је у многим градовима Европе, а уз то се интензивно бавио компоновањем, те литерарном, педагошком и научном делатношћу (акустика, астрономија). Једно време био је професор клавира у Нидермајеровој школи. Г. 1871. је основао Национално друштво за музику (Société nationale de musique), које је, под симболичним геслом Ars gallica, требало да подржи младе француске музичаре и нову француску музику. Пред крај живота боравио је углавном у Паризу и Алжиру, где је провео многе зиме, тражећи спас за своја слаба плућа. Одликован је орденом Легије части. Његов стваралачки опус је веома разноврстан, како по врсти музике коју је компоновао, тако и по уметничкој вредности његових дела. Опера Самсон и Далила (Samson et Dalile), започета још 1868, довршена је, на иницијативу Ф. Листа, девет г. касније – 1877, када је и први пут изведена. На првом извођењу, у Вајмару, дириговао је С.-С. пријатељ, пијаниста и диригент Франц Лист. Поред опере Самсон и Далила, која је извођена на свим оперским позорницама света, компоновао је још неколико историјских опера – Анри VIII (Henri VIII), Асканио (Ascanio) – и више оркестарских, камерних и вокално-инструменталних дела: три симфоније, свиту Карневал животиња, симфонијске поеме Омфалино вретено (Le Ruet d’Omphal), Игра скелета или Мртвачки плес (Dance macabre) и Херкулова младост (La Jeuness d’Hercule), ораторијум Потоп (La Déluge, – једно од његових најснажнијих дела), два концерта за клавир и оркестар, три за виолину и један за виолончело и оркестар. Музика из појединих С.-С. дела коришћена је на сцени СНП у балетским дивертисманима (Балетске ципелице причају, 1965; Смрт лабуда у: Балет не познаје границе, 1969, и у: Балетске импресије, 2001; инсерти из Карневала животиња у: Балетски дивертисман IV, 1995), а опера Самсон и Далила изведена је 1977.

ЛИТ: Р. Ролан, Садашњи музичари, Париз 1908; А. Донатело, Сен-Сансов живот и дело, Париз 1930.

Н. П.

СЕНАШИ Карло/Карољ (Károly Szénászi) – члан оркестра, прва виолина, концертмајстор (Велики Свети Никола, Румунија, 22. IX 1911 – Нови Сад, 23. V 2000). Завршио је гимназију у НСаду 1929, паралелно учећи музику код проф. Људевита Седлачека у НСаду, а затим је, 1931, дипломирао на Музичкој академији у Будимпешти, у класи Ј. Хубаја.  Г. 1932. освојио је прву награду на Међународном такмичењу виолиниста у Бечу. Тридесетих г. почео је да наступа на концертима. Од 1. III 1955. до 15. XI 1957. био је запослен у Радио-НСаду; од 1. VI 1959. до 15. IX 1959. свирао је у хотелу „Загреб“ у Задру; од 15. IX 1959. до 31. VIII 1960. радио је као професор у средњој музичкој школи „Др Војислав Станковић“ у Нишу; од 1. IX 1960. до 31. VIII 1962. био је ангажован у Радио-телевизији Згб, а члан оркестра СНП (прва виолина / концермајстор) био је од 1. IX 1962. до 19. V 1966. Као концертант гостовао је широм Југославије, у Мађарској, Аустрији, ЧССР, Пољској, Немачкој, Данској, Норвешкој, Шведској, Швајцарској, Италији, Енглеској, Аустралији и Новом Зеланду. Снимао је плоче у Аустрији и Исланду. У његовом репертоару била су заступљена сва значајна дела солистичке виолинске литературе. Супруга му је била примабалерина СНП Мира Поповић-Сенаши (в).

ЛИТ: Б. М. Вилић, Виолински концерт г. Карла Сенашија, Дунавска пошта, НСад, 1931, бр. 6, с. 4; А-м, Szénássy Karcsi március 20-án Noviszádon hangversenyezik, Reggeli Ujság, 14. III 1935; Г. Вуковић, Концерт Сенаши Кароља у Н. Саду, Дневник, 18. II 1955; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 112; А. Еберст, Карољ Сенаши (Szénási Károly) (1911-2000), Алманах позоришта Војводине, 2003, бр. 35, с. 167.

В. В.

СЕНАШИ-ПОПОВИЋ Мира в. ПОПОВИЋ-СЕНАШИ Мира