САЈЕВИЋ Александар Шандор – глумац и редитељ (Сисак, 3. I 1843 – Загреб, 30. XII 1891). Потиче из породице лекара у Сиску, где је завршио нижу гимназију. Потом је изучио трговачку школу у Вараждину и спремао се за позив апотекара. Радећи као трговачки помоћник у Згбу, одушевио се позориштем и младом глумицом Иваном Томашевић, будућом Сајевић (в), са којом се касније оженио. По препоруци Димитрија Деметра први пут је наступио на сцени 16. X 1865. као Јуранић у драми Зрински Т. Кернера. Играо је улоге љубавника и јунака, а захваљујући пријатном тенору био је носилац водећих улога и у оперети. По речима Николе Андрића, био је – после Јосипа Племенчића – најпопуларнији хрватски комичар и, лишен афектације и претеривања у игри, један од најдаровитијих загребачких глумаца. Пошто је 1872. тешко оболео, казалишна управа је за његов репертоар ангажовала Тошу Јовановића из Бгда. С. није хтео да се задовољи епизодним ролама, те је, са супругом, крајем 1872, отишао у НСад, где је наступао најпре као гост, а од 13. XII 1872. као стални члан. У СНП је стекао велику наклоност управе и колега као одличан и марљив глумац, а међу пријатељима широм Војводине као човек ведрог срца, весељак и велики патриота. У критици је оцењен као одличан тумач љубавника и јунака, а нарочито карактерно-комичних ликова из народа и доброћудних стараца. Умео је тачно да обележи карактер, да створи одличну креацију и у слабом комаду, да комиком и публику и партнере наведе на смех. Његова игра се одликовала живошћу, природним кретањем на сцени, великим могућностима трансформације и прелива у гласу, а осим тога и „оном фином такозваном вишом комиком која се не толико речма и бацакањем, већ фином нијансом мимике најбоље изражује… Он је прави Протеј: данас бонвиван, сутра фини комичар, данас љубавник сутра одмерен великаш, и све те разностручне улоре приказује тако лако, тако вешто да му се више пута заиста морамо дивити“. Био је омиљен код војвођанске публике и као певач-солист у музичким позоришним програмима. По напуштању СНП, 16. V 1877, вратио се у Згб и посветио се карактерно-комичном фаху, бавећи се и режијом. Г. 1890. је у Згбу прославио 25-огодишњицу уметничког рада, а следеће г. је напрасно умро у казалишној писарници, по повратку са погреба једног музичара.

УЛОГЕ: Мортимер (Марија Стјуартова), Дон Цезар (Дона Дијана), Милан Топлица (Милош Обилић), Дон Цезар од Базана (Дон Цезар од Базана), Антал (Добросрећница), Кесерић (Гушче буковачко), Милан Вукић (Сланик), Густав Грињон (Женски рат), Раде неимар (Зидање Раванице), Артур Ребок (Без женидбе), Цезар (Нервозни), Арманд (Френолог), Освалд (Краљ Лир), Васа Видић (Љубавно писмо), Петко (Циганин), Филип II (Дон Карлос), Лудвик XI (Гренгоар), Арнолд Мелхтал (Виљем Тел), Дароци (Роб), Василије (Живот је сан), Јеврем (Грабанцијаши), Хенрик VIII (Катарина Хауардова), Рондон (Шарлатанизам), Феб од Шатопера (Звонар Богородичине цркве), Чивутин (Марија Тјудорова), Владимир (Сви смо измирени), Меркуцио (Ромео и Јулија), Луцијан (Стари каплар), Гроф Хенрик (Пружај се према губеру), Радлер (Стриц), Виљем (Младенци), Мајор (Госпође и хусари), Бајазит (Бој на Косову), Рипети (Сеоска школа), Уњкић (Уњкава комедија), Дворска будала (Краљ Лир), Морис (Присни пријатељи), Плантроз (Париска сиротиња), Лорд Роланд Рочестер (Ловудска сиротица), Милан (Женске сузе), Камуфле (Шоља теја), Грујица (Војнички бегунац), Која (Пркос), Калб (Сплетка и љубав), Кулишић (Српске цвети), Сен Лис (Црни доктор), Станко (Црногорци), Владислав Заруцки (Марина царица), Лаза Поповић (Пола вина пола воде), Репетилов (Ко много зна много и пати).

ЛИТ: -Л-, „Ловудска сиротица“, Позориште, НСад 1873. бр. 28, с. 111; Ј., „Дон Карлос“, Позориште, НСад 1874, бр. 3, с. 11; Ј., „Присни пријатељи“, Позориште, НСад 1876, бр. 12, с. 47; (Ј.) Г(рчић), „Девојачки завет“, Позориште, НСад 1877, бр. 6, с. 22-23; С., „Максим Црнојевић“, Позориште, НСад 1877, бр. 14, с. 54-55; Б. „Проводаџија“, шаљива игра у три чина, написао Јулије Розен, с немачког превео А. М., Застава, 1877, бр. 72, с. 1, бр. 73, с. 2; М., Дон Цезар од Базана, Позориште, НСад 1977, бр. 29, с. 114-115; А-м, Јубилеј Шаце Сајевића, Бачванин, Сомбор, 1890, бр. 34, с. 3; А-м, Шандор Сајевић (1865-1890), Позориште, НСад 1890, бр. 50, с. 201-204; Н., Прослава 25-годишњег глумовања Шандора Сајевића у Загребу, Позориште, 1890, бр. 51, с. 206-207; А-м, Шандор Сајевић (рођ. 3. јан. 1843. † 30. дец. 1891), Позориште, НСад 1891, бр. 44, с. 177-179; А-м, Шандор Сајевић, Јавор, 1892, бр. 1, с. 15.

С. Ј.

САЈЕВИЋ Ивана – глумица (Грац, Аустрија, 4. II 1846 – Ловран, 5. I 1914). Рођена је у породици под презименом Sullin, али је по ступању на сцену ХЗК у Згбу усвојила уметничко презиме Томашевић и под њим је до удаје глумила. Доселивши се са родитељима у Згб још у младости, уз препоруку Димитрија Деметра рано је дебитовала у комаду Какав отац такав син, 16. XI 1862. Уз поуке редитеља Драгутина Фрајденрајха испољила је особити дар у улогама наивних девојака те је, уз новчану помоћ Земаљске владе, упућена у Беч на школовање. Тамо се усавршавала у конверзационој глуми, па је повратку у Згб наступила у низу салонских комада. Г. 1866. се удала за глумца Александра Сајевића (в), са којим је крајем 1872. стигла на сцену новосадског СНП, најпре к. г. а од 13. XII 1872. као стални члан. После непуних пет сезона, јуна 1877, са мужем се вратила у ХНК у Згбу и у њему остала до краја каријере (1901). У Згбу је 4. XI 1887. обележила 25-огодишњицу глумовања улогом Војвоткиње Марлбороу у Чаши воде Е. Скриба, као и 40-огодишњицу – 2. X 1902. улогом Госпође Бонивар у комаду Посљедице распита А. Бисона и А. Мара. На сцени СНП је тумачила главне улоге лирског и сентименталног жанра у класичној и романтичној драми, наступајући и у највећим ролама конверзационо-салонског фаха. Повремено се успешно огледала и у карактерно-комичним ликовима, који су преовладали по њеном повратку у Згб. Њене наивке су се одликовале спонтаношћу, урођеном живошћу духа и темперамента, као и дражесном безазленошћу. Сентименталне јунакиње је креирала топлином осећања, а хероине истинито доживљеним страстима, душевним болима и клонулошћу. Нарочито су биле уверљиве њене трагичне љубавнице у немим сценама и призорима достојанства и мирноће, док се при њеним изливима јаких узбуђења и емоција повремено јављао хладан патос немачке декламаторске школе. Каћиперке, помодарке, лакомислене удаваче, напрасите девојке и друге савремене жене из салонског репертоара представљала је веома живо, темпераментно, нијансирано, детаљима богато и веома сугестивно.

УЛОГЕ: Јелва (Јелва, руска сиротица), Софија (Сан на јави), Ана (Низ бисера), Марија Стјуарт (Марија Стјуарт), Маритана (Дон Цезар од Базана), Матилда (Рукавица и лепеза), Цецилија (Присни пријатељи), Тереска (Мишел Перен), Маргита (Роман сиромашног младића), Лујза (Муж у клопци), Даница (Женске сузе), Валбурга (Ноћ уочи нове нодине), Амалија (Разбојници), Олга (Три брачне заповести), Христина (Министар и свилар), Есмералда (Звонар Богородичине цркве), Лујза (Сплетка и љубав), Адела (Без женидбе), Урзула (Муж на селу), Кнегиња Евђенија (Тајни агент), Бароница (Шоља теја), Павлина (Црни доктор), Хенријета (У сну и на јави), Адријена Лекуврер (Адријена Лекуврер), Софија Павловна (Ко много зна много и пати), Херманса (Добросрећница), Марија (Френолог), Дона Дијана (Дона Дијана), Милева (Гушче буковачко), Зорка (Сланик), Ејра Џена (Ловудска сиротица), Марија (Нервозни), Регана (Краљ Лир), Ружица (Циганин), Принцеза Еболи (Дон Карлос), Лујза (Гренгоар), Берта Брунекова (Виљем Тел), Адела (Роб), Салбризова (Ја вас љубим), Јелка (Грабанцијаши), Драгомира (Драгомира), Катарина (Катарина Хауардова), Јованка (Марија Тјудорова), Хортензија (Госпођа од Сен-Тропеза), Јулија (Ромео и Јулија), Арабела (Младенци), Клара (Девојачки завет), Агата (Јединица), Амалиа (Госпође и хусари).

ЛИТ: -Л-, „Ловудска сиротица“, Позориште, НСад 1873, бр. 28, с. 111; К. Т., „Циганин“, Позориште, НСад 1873, бр. 54, с. 214-215; -П-, „Драгомира“, Позориште, НСад 1874, бр. 43, с. 179-180; А-м, „Марија Тјудорова“, Позориште, НСад 1875, бр. 7, с. 26-27; С. С., О успешном гостовању СНП-а у Великој Кикинди, Застава, 1875, бр. 109, с. 4; С., Младенци, Позориште, НСад 1877, бр. 19, с. 74-75; Дезидеријус, Ивана Сајевићка (приликом прославе јој 25-годишњег глумовања 4/16. новембра о. г.), Позориште, НСад 1887, бр. 20, с. 93-99, бр. 21, с. 102-103, бр. 22, с. 105-106; Н., Јубилеј Г-ђе Иванке Сајевићке, Позориште, НСад 1887, бр. 29, с. 135; Фикс, Прослава 25-годишњег глумовања Иване Сајевићке, Позориште, НСад 1887, бр. 33, с. 150-151, бр. 34, с. 154-155, бр. 35, с. 162-163; М-Ка, Опроштајна представа и прослава четрдесетогодишњег глумовања Иване Сајевићке, Позориште, НСад 1901, бр. 9, с. 69-72; Ј. Грчић, Несрпкиње на српској позорници, Позориште, НСад 1907, бр. 10, с. 85-87.

С. Ј.

САЈЏИЈИН ШЕШИР (Le chapeau d’un horloger) – весела игра у 1 чину. Написала: Делфина де Жирарден. Прво извођење у Паризу, 16. XII 1854.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 13. III 1863. у НСаду (са једночинкама Мејрима, Он и она и Зидање Раванице). Посрбио: Јован Петровић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Мадам Емилија Жирарден, Ураров шешир, прев. Ј. Романић, Згб 1905.

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште у Н. Саду: „Мејрима“, „Он и она“, „Сајџијин шешир“, „Зидање Раванице“, Даница, 1863, бр. 13, с. 206-207.

В. В.

САКУЉАНИ, А О КАПИТАЛУ – сан о земљи у 2 дела. Написао: Зоран Петровић.

Праизвођење у СНП 9. XI 1977. у НСаду. – Рд. Д. Јовић, к, г., сц. и к. З. Петровић, к. г., пом. рд. М. Шијачки-Булатовић, музички сарадник Ј. Адамов, к. г.; И. Хајтл (Батука), Ф. Тапавички (Лебар), Драгиша Шокица (Лаза), С. Шалајић (Сава, Жива, Лекси), С. Ђорђевић (Журжин), Б. Јајчанин, М. Петковић (Геометар), В. Љубичић, Б. Јајчанин (Ђура, Оштрач, Отац момака), С. Гардиновачки (Рељин, Отац девојака), В. Стојановић (Угринац), В. Матић, М. Петковић, В. Животић (Бецуљ, Отац момка), В. Вртипрашки (Стојан, Коста, Веља), А. Ђорђевић (Која, Лакица, Десетар, Момак, Пали борац), Т. Кнежевић (Миленко, Пали борац), М. Кљаић-Радаковић (Мати момка, Мати палог борца), М. Шијачки-Булатовић (Друга мати палог борца, Мати Лакице, Водоноша, Жена која сања земљу), Ј. Бјели (Мати Саве, Мати Јагоде, Мати Драгиње), А. Веснић-Васиљевић (Баба Ната), М. Гардиновачки (Водоноша Маца, Породиља, Жена која сања земљу), Д. Синовчић-Брковић (Олга), С. Јосић (Јагода, Јела, Праунука Журжина), И. Сувачар (Драгиња, Унука Журжиног, Скојевка), К. Мартинов-Павловић (Бела пчела, Пегавица, Ружа скојевка), В. Скакун (Унук Батукин, Девојчурак). – Изведено 60 пута, глед. 22.381.

БИБЛ: Зоран Петровић, Сакуљани, а о капиталу, сценска бајка у два дела, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1970.

ЛИТ: В. Мићуновић, Комедија о Сакулама, Политика, 9. IX 1977; С. Станојевић, „Сакуле“ у наставцима, Вечерње новости, 13. IX 1977; Д. Николић, Земља, снови и збивања, Дневник, 8. XI 1977; В. Мићуновић, Сакуљани, а о капиталу, Политика, 9. XI 1977; М. Кујунџић, Свако трчи своју трку, Дневник, 11. XI 1977; Ф. Пашић, На старој жици, Вечерње новости, 12. XI 1977; С. Селенић, Још једном у Сакулама, Политика експрес, 13. XI 1977; С. Св. Милетић, С војвођанских сцена,  Борба, 14. XI 1977; Б. Свилокос, Сан о земљи, Глас омладине, НСад 24. XI 1977.

Ј. М.

САЛАКРУ Арман (Armand Salacrou) – француски драмски писац (Руан, 9. VIII 1899 – Париз, 23. XI 1989). Син је фармацеута из Авра, у који се породица доселила 1902. и где је С. изучио основну школу и 1910. пошао у гимназију, истовремено похађајући и часове клавира и композиције. Први део матуре положио је 1916, када је почео и да објављује прве књижевне радове. У зиму 1916/17. нашао се међу оснивачима Социјалистичке омладине у Авру. Пошто је положио и други део матуре, није уписао фармацију по очевој жељи него медицину у Паризу, што му је био само изговор да пређе у престоницу и посвети се уметности и књижевности; ипак је дипломирао 1920, али се већ увелико и радије бавио новинарством („Иманите“, „Ентернасионал“). Затим је, наизменично, радио као асистент реализатор кино-романа и као генерални секретар позоришта „Атеље“ под управом Шарла Дилена. Јула 1921. стекао је диплому филозофије (са тезом о Бенедету Крочеу). Јуна 1922. се оженио; завршио је права 1924, али се већ опробао као драмски аутор и убрзо се посветио искључиво писању позоришних комада. На самом почетку Другог светског рата мобилисан је (1940), али се већ 1941. вратио у Париз. После рата, 1947, одбио је понуђени положај администратора Француске комедије; 1949. је ушао у Академију Гонкур. Тридесетогодишњицу позоришног рада прославио је 1956, у позоришту „Сен-Жорж“, а поздравни говор му је држао Марсел Ашар. Примљен је за члана Француске академије. Написао је врло велик број лаких комедија надреалистичке фантазије и грађанских драма. Опробао се скоро у свим драмским врстама. Најуспелије су му сатиричне комедије. Његова су дела: Лармаџија (1923), Мост Европе (Le pont de l’Europe, 1925), Помамници (Les frénétiques, 1929), Пачули (Patchouli, 1930), Хотел „Атлас“ (Atlas-Hôtel, 1931), Девичански живот (La vie en rose, 1931), Слободна жена (Une femme libre, 1934, први пут под називом Лиси Блондел), Незнанка из Араса (L’inconnue d’Arras, 1935), Човек као други (Un homme comme les autres, 1936), Земља је округла (La terre est ronde, 1939), Прича о смеху (Histoire de rire, 1939), Војник и чаробница (Le soldat et la sorcière, 1943), Маргерита (La Marguerite, 1944), Вереници из Авра (Les fiancés du Havre, 1944), Ноћи гнева (Les nuits de la colère, 1946), Архипелаг Леноар или Не треба дирати непокретне ствари (L’archipel Lenoir, 1947), Зашто не ја? (Pourquoi pas moi?, 1947), Бог је то знао или Живот није озбиљан (Dieu le savait, 1950), Забрањено осецање (1953), Званице доброга Бога (Les Invité du bon dieu, 1953), Огледало (Le Miroir, 1956), Булевар Диран (Boulevard Duran, 1961). После Тристана Бернара, Робера де Флера, Жоржа Куртелина и Жоржа Фејдоа, који су својим делима у знатној мери оживљавали француску сцену између 1890. и 1920, већи број комедиографа ће обогатити репертоар свакојаким врстама. С., који припада истој генерацији, у комедији је доспео понајдаље и понајдубље од свих, посветивши се углавном изразито филозофској комедији, прожетој бритком друштвеном сатиром. Његово позориште се не јавља као обична игра или као уобичајено и произвољно стварање; напротив, оно је сушти израз филозофије, у најширем значењу, употпуњене јетком сатиром против друштвених предрасуда. Он је дубоко одан позоришту, и као да му је суђено да се бави њиме: „Ја пишем јер не умем да говорим. А драмска уметност нам, заиста, нуди глумце да говоре уместо нас“. Личности његових комада су „само забелешке његове душе“. Он, истина, признаје: „Нисам спретан, радим с муком“, али је изврстан техничар и не воли да се понавља. „Салакруова техника није извештаченост. Потпун драмски инструмент који је она усавршила одговара колико захтеву писца толико и потребама сцене“ (П.-Л. Мињон). Намењујући их првенствено сцени, С. је писао и комаде за читање. На сцени СНП је 1956. под насловом Да се насмејемо играна његова комедија Прича о смеху.

ЛИТ: Е. Финци, Више и мање од живота, I, Бгд 1955, с. 329; II, Бгд 1961, с. 13; III, Бгд 1963, с. 75; V, Бгд 1977, с. 64.

Ж. П.

САЛВИ Адријана – оперска певачица. У НП у НСаду била је солисткиња Опере од пролећа до јесени 1922. Опроштајни концерт је у НСаду приредила 18. XI 1922. „уз пријатељско суделовање Лауре Гросман и Драгутина Тришлера“.

УЛОГЕ: Цитра (Барон Циганин), Виолета (Травијата).

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Травијата“, Застава, 30. VI 1922; Хр., Премијера опере „Травијата“, Јединство, 1. VII 1922; А-м, Концерт г-ђице Салви, Застава, 15. XI 1922.

В. В.

САЛЕТОВИЋ Славенко – драмски редитељ (Високо, Босна и Херцеговина, 11. V 1948 –). Основну школу завршио је у Сарајеву 1962, а Другу мушку гимназију у Бгду 1966. Режију, у класи проф. Димитрија Ђурковића, дипломирао је на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију 1972. Активност у позоришту започео је 1965. као глумац-аматер у Драмском студију Дома омладине Врачар – ДАДОВ (Тартиф у Тартифу Ж. Б. П. Молијера, Дики у представи Обавезно кромпир А. Вескера и др.). Прву самосталну режију остварио је у Омладинском позоришту „Сусрет“ (Рејмон Кено: Стилске вежбе, 1969). На БРАМС-у и на Савезном фестивалу драмских аматера Југославије на Хвару је 1970. добио награду за најбољу мушку улогу у тој представи. Представа Ванцаге М. Јелића, коју је поставио у Омладинском позоришту „Сусрет“, проглашена је 1971.  за најбољу представу на Београдској ревији аматера Србије (БРАМС), а С. је добио награду за најбољу режију. Исте г. је добио и Мајску награду Бгда за свој дотадашњи аматерски рад у позоришту. У оквиру свог дипломског испита на Академији, 1972. је режирао две представе: Представу „Хамлета“ у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша И. Брешана у Камерном театру ’55 у Сарајеву (која је 1976. проглашена за најбољу представу на Сервантесовом фестивалу у Мексику) и Џепни театар А. П. Камија у Атељеу 212 у Бгду. Награду „Бојан Ступица“ је добио 2007, Вењлику плакету са повељом Универзитета уметности у Бгду 2009, а Вукову награду 2014. Као драмски редитељ професионалну делатност је започео 20. VIII 1973. у СНП у НСаду, где је поставио Бубу у уху Ж. Фејдоа, Фројлајн Ану В. Јанковић и Николетину Б. Ћопића. Од 1. IV 1974. асистент је на Факултету драмских уметности у Бгду за предмет позоришна режија, 20. VI 1981. изабран је за доцента, а 1991. за редовног професора. Представу Руцанте Б. Љумовића, коју је С. поставио у Камерном театру ’55, прогласио је жири критике за најбољу представу професионалних позоришта БиХ у 1978. Од 29. VIII 1978. до 31. XI 1979. вршио је дужност уметничког руководиоца Камерног театра ’55 у Сарајеву. На Сусрету професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ 1980. С. је добио другу награду за најбољу режију за представу А. Вампилова Прошлог лета у Чулимску, коју је извело НП из Шапца. Режирао је у позориштима у Бгду, Сарајеву, Сомбору, НСаду и Шапцу. И избор дела која је поставио на сцену и начин како је у представама стварао свој центар доживљаја – упућују на две основне карактеристике С. као редитеља. На драматуршком плану то је претежно опредељење за дела националне драматургије – а на плану театарске реализације наглашено ослањање на глумачку екипу. У низу његових представа истичу се веома добре улоге-ликови, што потврђује у више прилика истицано запажање да је С. редитељ који „уме да ради са глумцима“.

РЕЖИЈЕ: Буба у уху, Фројлајн Ана, Николетина, Балкански шпијун, Злочин на козјем острву, Очеви и оци, Љубави Џорџа Вашингтона.

БИБЛ: Комедиограф Жорж Фејдо, реч редитеља, Позориште, НСад 1973, бр. 2, с. 10.

ЛИТ: С. Божовић, Комплименти редитељу – замерке глумцима, Вечерње новости, 29. X 1973; М. Мирковић, Блиско о странкињи, Политика експрес, 20. XII 1973; С. Божовић, Дневник сентименталне љубави, Вечерње новости, 24. XII 1973; Л. Геролд, „Nikoletina“ Branko Ćopić hőse áz újvidéki színpadon, Magyar Szó, 19. XI 1974; Д. Николић, Без смеха, без шале, без вица, Дневник, 12. XI 1974; М. Кујунџић, Манијаштво дугог даха, Дневник, 3. I 1984; П. Матеовић, Игра запретених страсти, Дневник, 7. IX 1986; В. Копицл, Претежно илустративно, Дневник, 23. IV 1991; Р. Путник, Потрошени животи, Политика, 3. V 1991; М. Мишић, Сценске илустрације, Борба, 6. V 1991; Д. Пејовић, Питања за чијим одговорима непрестано трагамо, Радио НСад, 18. VI 1991; Р. Путник, Вољени и невољени Џорџ, Политика, 2. II 1993.

П. М.

САЛИК МОЈЕ МИЛЕ (Das Portrait der Geliebten) – шаљива игра. Написао: Леополд Фелдман.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 20. IX 1862. у НСаду. Превео и посрбио: Коста А. Новаковић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Л. Телечки (Предић), Д. Ружић (Вуковић), Ј. Кирковићева (Анка), Д. Ружићка (Милка), К. Хаџић (Роксић), С. Поповићева (Савета), Д. Коларовић (Јоцић), А. Савић (Митар), Љ. Коларовићка (Г-ђа Станисављевићка). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, У четвртак, 20. септ. „Салик моје миле“ од Л. Фелдмана, превео К. А. Новаковић, Србски дневник, 1862, бр. 76, с. 4; А-м, Србско народно позориште. Н. Сад, 20. IX 1862. г. „Салик моје миле“, Даница, 1862, бр. 27, с. 442; А-м, У уторник, 12. фебр. „Слика моје драге“, шаљива игра од Фелдмана, прерадио К. Новаковић, Србски дневник, 1863, бр. 58, с. 4.

В. В.

САЛОМА (Salomé) – трагедија у 1 чину. Написао: Оскар Вајлд. Прво извођење 1893. у Паризу, у позоришту „Сара Бернар“, у нашој земљи 27. V 1905. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 10. I 1925. Превео: Радмило Јовановић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да је представу режирао А. Верешчагин и да су у представи учествовали: Д. Спасић (Ирод), М. Марковићка (Иродијада), А. Лескова (Салома), Р. Веснић (Јоханан), С. Стојчевићка, Љ. Јовановићка (Саломине робиње). – Изведено 5 пута.

БИБЛ: Салома, прев. са француског Радмило Јовановић, Бгд б. г.; Салома, прев. Младен Лесковац, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 402.

ЛИТ: В. Спасић, Премијера „Саломе“ од Оскара Вајлда у Новом Саду, Јединство, 1925, бр. 1496, с. 4; А-м, Вајлдова „Салома“, Comoedia, 1925, бр. 25, с. 23; А-м, „Салома“ од О. Вајлда, Застава, 1925, бр. 99, с. 3.

А. К.

САМАРЏИЋ-ШЕРБАН-ФИНЦИ Каћа – драмска глумица (Скопље, 18. X 1919 – ?). Прва супруга сценографа Миленка Шербана (в). Завршила је осам разреда гимназије. Глумачку каријеру започела је у НПДб, чији је члан била од 10. VIII 1937. до 6. IV 1941.

УЛОГЕ: Јадарка (Кнез Иво од Семберије, Нушић), xxx (Слуга Јернеј), Друга дворска госпођа (Чаша воде), Латифа (Хасанагиница, Огризовић), Вукица (Покојник), Савка (Др), Трећа девојка (Ђидо), Јеца (Сеоска лола), Сестра (Бела болест), Јанковићка (Ујеж), Титанија (Сан летње ноћи), Госпођица Лујза (Успомена на Соренто), Карен Рајт (Невине), Лиза (Васа Железнова), Друга госпођа (Шта је истина), Маријана (Срећни дани), Кети (Карлова тетка), Регина (Авети).

ЛИТ: А-м, Falurosza, Napló, 17. III 1938; Л. Дотлић, Успомена на Соренто, Дан, 29. II 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, 20. III 1940; Л. Дотлић, Срећни дани, Дан, 10. XII 1940; Л. Дотлић, Авети, 19. XII 1940.

В. В.