РОД – шала у 1 чину. Написао: Петар Петровић Пеција. Прво извођење 4. III 1919. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 15. II 1924. (са једночинкама: У навиљцима и Чизме). – Рд. Ж. Васиљевић; С. Јовановић (Никола), К. Цветковићка (Ђуда). – Изведено 9 пута.

Прво извођење у СНП 3. X 1928. у НСаду (са једночинкама: У навиљцима и Чизме). Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Ж. Васиљевић; С. Јовановић (Никола), Х. Харитоновићка (Ђуда). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Премијера у позоришту, Јединство, 14. II 1924; К. Николић, „У навиљцима“, „Чизме“, „Род“ од П. Петровића Пеције, Нови Сад, 1928, бр. 37, с. 6.

В. В.

РОДИЋ Душан – редитељ (Босанска Крупа, 28. X 1928 – Београд, 19. X 1996). Студирао је режију на Академији за позоришну уемтност у Бгду од 1949. до 1953, у класи Јосипа Кулунџића. Од 1946. до 1949. радио је у друштвеним и политичким организацијама у Бгду. Редитељ НП у Нишу био је од 1953. до 1960, а у истом театру директор Драме од 1965. до 1969. У међувремену (1961-1965) и касније, од 1969. до 1976, био је у статусу слободног сценског уметника. За управника Малог позоришта у Бгду постављен је 1. V 1977. Адаптирао је текстове 17 домаћих аутора (П. Кочића, Б. Ћопића, О. Давича и других) и први пут их поставио на сцену. Преводио је драме са пољског и руског. Активно је сарађивао у друштвеним, политичким и позоришним организацијама. Остварио је многобројне режије у позориштима широм земље и у Катовицама (Пољска). На сцени СНП-а поставио је к. г. Аутобиографију Б. Нушића 1960. Добитник је више друштвених признања и награда за режију на XIII Сусрету војвођанских позоришта (1963), на VI Сусретима позоришта Србије „Јоаким Вујић“ (1970); на Сусретима позоришта лутака Србије (1972. и 1974) и БиХ (1973. и 1975); Удружења драмских уметника Србије (1964. и 1969) и БиХ (1965).

ЛИТ: М. Кујунџић, „Аутобиографија“ Б. Нушића, Дневник, 25. X 1960; А-м, Душан Родић, редитељ (Ниш). Амбиције и узлети, Дневник, 29. I 1971.

С. Ј.

РОДОЉУПЦИ – весело позорје у 5 дејстава. Написао: Јован Стерија Поповић. Прво извођење 30. XII 1904. у НП у Бгду.

Прво извођење у НП у НСаду 23. VI 1925. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Д. Милутиновић, к. г.; Д. Милутиновић, к. г. (Лепршић), Харишева, к. г. (Зеленићка), Б. Цветковић, М. Душановић, М. Оџић, М. Васић, М. Живановић, К. Цветковићка, Љ. Јовановићева, Ј. Кучера. – Изведено 5 пута.

Прво извођење у Н-Оп 12. III 1930. у Осијеку. Подела узета са плаката представе одржане 21. II 1931. у Сплиту. – Рд. Б. Гавела, к. г.; Ј. Мартинчевић (Жутилов), Р. Кранчевићка (Нанчика), М. Шекулин (Милчика), xxx (Еден), П. Кокотовић (Лепршић), М. Гавриловићка (Зеленићка), Т. Стојковић (Шербулић), А. Гавриловић (Смрдић), Т. Танхофер (Гавриловић), Д. Кранчевић (Нађ Пал), М. Аћимовић (Први грађанин, Скоротеча) В. Хладић (Други грађанин), Т. Михољчан (Трећи грађанин, Хонвед, Маџарски комесар), И. Ракарић (Четврти грађанин), Е. Петровић (Пети грађанин), Б. Јовановић (Први омладинац), В. Веселиновић (Други омладинац), М. Ајваз (Трећи омладинац), Б. Дрнић (Четврти омладинац), И. Лајтнер (Пети омладинац). – Изведено 11 пута.

Прво извођење у СНП 25. IX 1948. у НСаду. – Рд. Р. Веснић, сц. Б. Дежелић; С. Душановић, М. Тошић (Жутилов), Р. Кранчевићка, Х. Татићка (Нанчика), Ј. Бјели, М. Миладиновићка (Милчика), С. Нешић (Еден), С. Симић (Лепршић), С. Перић-Нешић, И. Душановићка (Зеленићка), А. Краљевић (Шербулић), В. Милин (Смрдић), С. Јовановић (Гавриловић), Д. Марковић (Нађ Пал), Б. Микоњић (Скоротеча). – Изведено 3 пута, глед. 1033.

Премијера у СНП 15. IV 1956. у НСаду. – Рд. Ј. Коњовић, сц. С. Максимовић, к. М. Бабић-Јовановић, к. г., пом. рд. Драгиша Шокица, музички сарадник Д. Стулар; Б. Ковач (Јован Стерија Поповић), С. Максић (Послужитељ позорја), И. Правда (Мештар позорја), С. Душановић (Жутилов), Р. Комненовић (Нанчика), Д. Шокица (Милчика), xxx (Еден), Б. Бошковић (Лепршић), Љ. Раваси (Зеленићка), С. Миња (Шербулић), Д. Милосављевић (Смрдић), С. Јовановић (Гавриловић), Л. Богдановић (Нађ Пал), Д. Колесар (Скоротеча). – Изведено 10 пута, глед. 2338.

БИБЛ: Јован Стерија Поповић, Целокупна дела, I-V, Бгд б. г.

ЛИТ: А-м, „Родољупци“ од Јована Ст. Поповића, Застава, 21. VI 1925; А-м, „Родољупци“, премијера 23. овог месеца, редитељ Добрица Милутиновић, Нови Сад, 1925, бр. 8, с. 6; Б. Прешић, „Родољупци“, Јединство, 28. VI 1925; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Сомбору, Југословенски дневник, 1930, бр. 90, с. 4; А-м, „Родољупци“ од Јована Стерије Поповића, СВ, 25. IX 1948; Д. Поповић, Историјска позадина родољубаца, ЛМС, 1951, књ. 367, с. 156-165; А-м, Разговор са редитељем Јованом Коњовићем, Дневник, 15. IV 1956; В. Дубравчић, Неуиграно, Дневник, 17. IV 1956; О. Новаковић, Кроз прве југословенске позоришне игре, НС, 1956, бр. 114-115, с. 4; Д. Поповић, Стеријино позорје, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 602-603; П. Марјановић, Једна репертоарска дилема из прошлог столећа, Позориште, НСад, 1973, бр. 9, с. 14-15.

В. В.

РОДРИГЕС И ДИЈАС РУБИ Томас (Tomas Rodriguez y Diaz Rubi) – шпански песник и драмски писац (Малага, 21. XII 1817 – Мадрид, 14. VIII 1890). Један је од главних драмских писаца свога времена. У току три деценије објавио је стотинак дела из разних књижевних врста; сва су та дела имала много успеха. Прва му је комедија Од зла мање (Del mal el menos) из 1840, а прва збирка песама Андалузијске песме (Poesias andaluzas), које су такође имале много успеха, из 1841. Био је народни посланик, државни подсекретар и министар за прекоморске земље под владом Изабеле II. Г. 1860. изабран је за члана Шпанске академије. Када је 1868. избила револуција која је збацила Изабелу II, напустио је отаџбину. У њу се вратио после довођења бурбонске гране на шпански престо и  био комесар на Куби, државни саветник и доживотни сенатор. Између 1853. и 1875. написао је велик број комедија нарави са тенденцијом моралисања. СНП је 1896. приказало његову комедију у три чина Златан мајдан (El gran filon, 1874) у преводу Хаима С. Давича.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Златан мајдан, комедија из јавног живота у три чина, написао дон Томас Родрихуес Руби, са шпанског превео Хаим Давичо, Позориште, НСад, 1896, бр. 5, с. 18-19; Ј. Хр(аниловић), „Златан мајдан“, комедија из јавног живота, у 3 чина, написао дон Томас Родрихујес Руби, са шпанског  прев. Хајим Давичо, приказан дне 4. јануара ове године), Позориште, НСад, 1896, бр. 13, с. 50-51.

С. А. Ј.

РОЂАКА ИЗ ВАРШАВЕ (Ma cousine de Varsovie) – комедија у 3 чина. Написао: Луј Вернеј. Прво извођење у Паризу, 2. XII 1923, у нашој земљи 10. II 1926. у НК у Осијеку.

Прво извођење у НП у НСаду 7. XII 1926. Превео: Владета Драгутиновић. – Рд. Ј. Гец; Д. Врачаревићка (Лисијен Бирел), И. Прегарц (Соња Вариловна), Стеван Јовановић (Ибер Картре), Ј. Гец (Арчибалд Бирел). – Изведено 6 пута.

Прво извођење у Н-Оп 19. IV 1928. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 3 пута.

Прво извођење у СНП 6. XI 1928. у Вршцу. – Рд. Стеван Јовановић; Љ. Драгићка (Соња Вариловна), З. Ћурчићка (Лисијен Бирел), Стеван Јовановић (Ибер Картре), Д. Марковић (Арчибалд Бирел). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: А-м, „Рођака из Варшаве“, Застава, 1926, бр. 279, с. 3; В. М., Премијера „Рођаке из Варшаве“, Застава, 1926, бр. 281, с. 3.

В. В.

РОЂЕЊЕ АПОЛОНА – балет без садржаја у 3 става. Музика: Рудолф Бручи (Концерт за кларинет и гудаче: Adagio-Allegro, Largo senza misura, Allegro).

Праизвођење у СНП 23. XII 1971. у оквиру Кореографског концерта (в). – К-граф, рд. и к. Б. Тонин, дир. М. Фајдига, к. М. Михајловић, к. г.; учествују: Н. Војкић, к. г., М. Братоножић и ансамбл; соло кларинет: М. Келбли. – Изведено 5 пута, глед. 1128.

ЛИТ: В. М(иросављевић), Аполон без бенкице, Дневник, 12. XII 1971; Х. Радивојевић, Борис хоће голог Аполона, Политика експрес, 16. XII 1971; В. М(иросављевић), Аполон ипак одевен, Дневник, 22. XII 1971; М. П., Кореографски концерт, Дневник, 23. XII 1971; Р. Поповић, Данас премијера балета „Рађање Аполона“, Политика, 23. XII 1971; Д. М., И обучен Аполон – прихватљив, Политика експрес, 25. XII 1971; И. Рацков, Кореографски концерт у кореографији Бориса Тонина, Руковет, Суботица, 1972, св. 1-2, с. 95.

Љ. М.

РОЖЂЕЛОВСКИ – аутор музике за праизведбу Ускочнице Петра Крстоношића у Темишвару 1920. Овај комад с певањем је извођен у СНП 1922, 1928. и 1936, али без назнаке аутора музике на плакатима, те можемо само претпоставити да је то био Р.

РОЖЕ Жан-Франсоа (Jean-François Roger) – француски писац и политичар (Лангр, 17. IV 1776 – Париз, 1. III 1842). У време Терора ухапшен је зато што је писао контрареволуционарне песме. У време Директоријума је радио у Министарству унутрашњих послова; 1807. је био члан Законодавног одбора, а у време Царства и Рестаурације је постигао бриљантну административну каријеру (као саветник Универзитета и као генерални секретар пошта). Под Рестаурацијом је два пута био и народни посланик. Позоришним радом је почео да се бави 1798. Написао је знатан број комада који се одликују вештом конструкцијом и добрим дијалозима. Одсуство комике и непрофилисан стил наводе се као његови главни недостаци. За члана Француске академије изабран је 1817. Комедије Адвокат (L’Avocat, 1806), писана по угледу на Голдонија, и Одмазда (La Revanche, 1809), настала у сарадњи са К. де Лесером, имале су највише успеха. Ову другу је, под насловом Мило за драго, посрбио (са немачког?) Коста Трифковић. Та посрба је у СНП играна 1870. (Библиографска белешка: са овом Трифковићевом посрбом направљена је прилична збрка у нашој књижевној историографији. Као њен почетни аутор наводи се извесни Рогер који, по свим знацима, никада није у овом облику постојао. Каже се, такође, да је посрба изведена према немачком тексту – који може бити и превод с француског! Затим је, 1879, у попису Трифковићевих дела, као основа комедије Мило за драго дато немачко дело Ein Glass Wasser oder dir wie mir без навођења пишчевог имена. У Поменику НП у Бгду, објављеном поводом 30-огодишњице од оснивања ове установе, 1898, као писци комедије Мило за драго наводе се Сироден, Тибу и Делакур, а као наслов оригинала: La Veuve au camélia. Павле Поповић је дошао на мисао да је поменути Рогер у ствари француски Роже. Поповић је прихватио и могућност посрбе са немачке прераде, што је за ондашње прилике било нормално. Ми ћемо овим сумњама додати још једну. Како се Коста Трифковић неко време школовао на Ријеци, он је могао доћи и до италијанског превода Рожеових комада, који су већ почетком XIX века постојали на овом језику. Нада Савковић, пак, ослањајући се на Злату Бојовић, која сматра да је Мило за драго пример драмске обраде пословица, заговара тезу да је овај комад у ствари оригинално Трифковићево дело и да је из француске, или немачке – свеједно, драмске литературе, он преузео само мотив.)

ЛИТ: П. Поповић, Расправе и чланци, Бгд 1939, с. 224; В. Милинчевић, Коста Трифковић – Живот и дело, Бгд 1968, с. 211.

С. А. Ј.

РОЗЕН Јулије (Julius Rosen) – аустријски писац, редитељ и драматург (Праг, 8. X 1833 – Горица, 4. I 1892). Право име му је било Никола Дуфек (Nikolaus Duffek), али је псеудоним употребљавао и у грађанском животу а не само у потписивању својих литерарних дела. Отац му је био позоришни певач и музичар у Прагу, где је Р. завршио студије правних наука. Службовао је у Ердељу и у Шопроњу (Мађарска) и у полицијској управи у Прагу (од 1860). Од 1866. је најпре био слободан писац, затим драматург и редитељ Карловог позоришта (Carl-Theater) у Бечу, а 1880. се у истом својству запослио у Бечком театру (Theater an der Wien). Под крај каријере, последње три сезоне, био је редитељ у Хамбургу. Био је плодан писац фељтона и романа. Прва његова драма, Konvenienz und Liebe, изведена је у Шопроњу 1859; написао је десетак комедија и лакрдија које су крајем XIX века биле популарне, можда баш зато што се нису дотицале никаквих озбиљнијих проблема него су настајале за потребе тренутка са којим су и пролазиле. Сабрана драмска дела објављена су му, у 14 свезака, у Берлину (1870-1888). Ни у нашим просторима није остао непознат. На словеначки су преведена његова дела: V Spanji (прев. Јосип Ноли, Љубљана 18), Garibaldi (прев. Иван Калан, Љубљана 1876) и Nič otrok (Љубљана 1886). У СНП су изведени Р. комади: 1874. Проводаџија (Konvenienz und Liebe, 1859), у преводу Адама Мандровића, и 1877. Еј, људи, што се не жените (O, diese Männer), у преводу Бранка М. Јовановића-Муше.

БИБЛ: Еј, људи, што се не жените или Под папучом, шаљива игра у четири чина, по немачком од Јулија Розена, за српску позорницу прерадио Бранико М. Јовановић, НСад 1884, Зборник позоришних дела, св. 16.

С. К. К.

РОЗЕН Фридрих (Friedrich Rosen) – драмски писац, политичар, дипломата (Лајпциг, 30. VIII 1856 – Пекинг, 27. XI 1935). Потиче из породице која се бавила политиком: деда Фридрих био је канцелар, а отац Георг оријенталист, издавач, конзул за Средњи Исток и Балкан. Млади Р. одрастао је у Јерусалиму, где му је отац радио. Образовао се на четири језика: немачком, енглеском, арапском и турском. Студирао је оријенталне језике у Берлину, Лајпцигу, Готингену и Паризу. Од 1887. до 1890. предавао је персијски и урду језик на Катедри за оријенталне језике на Фредерих-Вилхелм универзитету у Берлину. После универзитетске каријере прешао је у дипломатију и до 1898. радио у Бејруту и у Техерану, а потом у Багдаду, па у Јерусалиму. Постао је врсни стручњак за арапски свет, а поготову за њихову културу. Од 1904. до 1905. заступао је немачке интересе у Етиопији, после чега се вратио у Европу, али су га убрзо послали у Мароко. Од 1910. до 1912. био је у Будимпешти, затим до 1916. у Лисабону, када се вратио у Немачку, да би га убрзо влада послала као изасланика у Хаг. У пролеће 1921. именован је за министра спољних послова Немачке. Једно време је био председник немачког друшта Оријента. Бавио се и превођењем са арапског језика. За сцену је адаптирао комад Глувак Жан-Батист-Пјера Дефоржа, који је у СНП изведен 1876.

М. Л.