РАДОВАНОВИЋ М. – глумац; члан СНП био је свега неколико месеци у сезони 1920/21. Играо је епизодне улоге.

УЛОГЕ: Филострат (Сан летње ноћи).

РАДОВАНОВИЋ П. – глумац-волонтер; наступао је у СНП 1897.

УЛОГЕ: Трећи сељак (Јованчини сватови).

РАДОВАНОВИЋ Стеван – глумац-волонтер; у СНП је наступао 1897.

УЛОГЕ: Четврти сељак (Јованчини сватови).

РАДОВИЋ Александар – драмски глумац (Београд, 3. III 1876 – Ђурђевац код Мионице, 24. XI 1942). Завршио је гимназију са великом матуром у Бгду марта 1894. Исте г. је дебитовао на сцени у НП у Бгду и у њему остао до пролећа 1896. У СНП у НСаду је примљен 3. IV 1896, али му је већ 25. VI 1896. отказано јер га је Антоније Хаџић био узео преко буџетских могућности. Од 1896. до 1898. је био у путујућој дружини Ђуре Протића, од 1898. до 1900. у трупи Миливоја-Мике Стојковића, од 1900. до 1911. је поново у НП у Бгду, од 1911. до краја 1912. у Филијали за ХНК и БиХ и Приморске области под управом Михаила-Ере Марковића. Пред избијање Првог светског рата, 1914, поново је у путујућем позоришту М. Стојковића; после рата се бавио и другим пословима, па је играо само повремено: 1928. у Градском позоришту у Битољу, од 1929. до 1930. у трупама Љубомира Рајичића Чврге и Душана Животића. На његов уметнички развој највише је утицао драматург београдског НП и књижевник Ристо Одавић, који га је понекад чак користио у сукобу са Милорадом Гавриловићем: кад год би Гавриловић у борби против управе, па и Одавића, покушавао да изненадним обољевањем доведе представу у питање, Р. га је, унапред припремљен, у тој улози замењивао. Р. је био атлетске појаве, импозантан, снажног темперамента, јаке емоционалности и нарочито лепе, правилне дикције, умногоме створен за тумачење драмских партија и за тзв. улоге „салонског фаха“.

УЛОГЕ: Мусталот (Мајчин благослов), Дворанин (Хамлет), Едгар (Краљ Лир), Нот (Отаџбина).

ЛИТ: Ј. Г(рчић), „Мајчин благослов“, позоришна игра с певањем, у четири чина с предигром, написао др Ф. Е. Линкер, музика А. Милера, Браник, 1896, бр. 42, с. 1; (Ј.) Г(рчић), „Мајчин благослов“, Позориште, НСад, 1896, бр. 43, с. 170-172; А-м, Српско народно позориште у Суботици, Суботичке новине, 31. V 1896.

Б. С. С.

РАДОВИЋ Вељко – драмски писац (Груда, 13. XII 1940 – Подгорица, 26. XII 2012). Основну школу завршио је у родном месту, а Нижу реалну гимназију у Даниловграду. Од 1955. је живео у Бгду, где је и матурирао 1959. Дипломирао је 1968. на Катедри за драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Бгду, у класи професора Јосипа Кулунџића. Књижевношћу се бавио од 1960, када је објавио први текст у београдском „Студенту“. Сарађивао је у листовима и часописима: „Политика“, „Сцена“, „Позориште“ (НСад), „Стварање“, „Одјек“, „Око“, „Овдје“, „Телеграм“, „Социјализам“, „Живот“, „Сусрети“, „Младост“ и „Јеж“. Прво извођење једног његовог драмског текста било је у ЦНП у Титограду (диптих Капа небеска: Јаков грли трње и Кости, 1969); гротеску Поданици извело му је исто позориште 1971; праизвођење Р. драме Медаља било је у СНП у НСаду 1975. Медаљу је, затим, извело титоградско ЦНП (1976). Р. суморна комедија Рат и мир у Груди изведена је 1981. у Титограду и исте г. у МНТ у Скопљу. Телевизијску драму Јаков грли трње емитовала је Телевизија Титоград 1977, а телевизијски филм Хусинска буна приказан је 1980. (телевизије Сарајево и Љубљана). Радио-драму Живе жеље за туђину емитовао је Радио Бгд 1976. Писао је новеле и есеје. Дела су му превођена на енглески, пољски и македонски језик. Основна карактеристика Р. комедија и драма је изразита склоност ка гротескном виђењу света, црном хумору специфичне врсте, у којем се свет његових – махом трагикомичних – ликова види у наказном изобличењу и уништавајућој иронији. Иако и у Медаљи има хумора (па донекле и у раној једночинки Јаков грли трње), та драма је извесно одступање од његове основне заокупљености: приказивања света као бескрајног царства гротескности и смешне узалудности. Медаља је отворено дело са доста подтекста, прича о успеху „светског“ човека у провинцији који се враћа у свој завичај. Да „нико није пророк у своме селу“ знамо још из библијских времена. Медаља није само прича о „пророку“ новог времена, него и прича о усамљености, напуштености, изолованости, о узалудној вери у митску снагу корена који људе везују за завичај, то јест за детињство и успомене. У комедијама Мртва сезона, Рат и мир у Груди и Кућа с одјеком најпотпуније се изражава пишчев иронични, саркастични дух, и оне су најдубља одлика његовог подсмешљивог дела.

БИБЛ: Кућа с одјеком, Сцена, 1973, бр. 5, с. 151-170; Медаља, Сцена, 1975, бр. 5, с. 147-162; Мртва сезона, Сцена, 1978, бр. 2, с. 84-96; Рат и мир у Груди, Сцена, 1980, бр. 3, с. 131-150.

ЛИТ: С. Перовић, Поданици, Побједа, Титоград, 4. I 1973; П. Марјановић, Човек успеха међу својима, Сцена, 1975, бр. 5, с. 162; В. М., Премијера Медаље Вељка Радовића, Политика, 15. I 1976; М. Кујунџић, На крилима предубеђења, Дневник, 18. I 1976; П. Матеовић, Промашај и домет, Политика, 2. II 1976; А-м, За критику која греши, Књижевна реч, 21. II 1976; Р. Смиљанић, Нисам за критику која греши, Књижевна реч, 21. II 1976; С. Перовић, Обрачун с илузијама, Побједа, Титоград, 19. X 1976; Ж. Команин, Пад међу својима, Вечерње новости, 11. XI 1976; А. Мујчиновић, Две стране медаље, Политика експрес, 8. XII 1976; М. Влајчић, Повратак ’изабраника’ у убогу провинцију, Политика, 10. XII 1976; Ј. Ћирилов, Драма блиска комедији, Сцена, 1978, бр. 2, с. 97-98; С. Пилетић, Рат и мир у Груди, Титоградска трибина, 1. IV 1981.

П. М.

РАДОВИЋ Душан – песник и драматичар (Ниш, 29. XI 1922 – Београд, 18. VIII 1984). После завршене гимназије радио је као службеник железнице у Бгду до 1942. Новинарским и књижевним радом је почео да се бави 1947. Определивши се за поезију намењену деци, сарађивао је у дечјим листовима „Змај“ и „Пионир“, а касније је уређивао „Пионирске новине“ и „Полетарац“. Био је уредник програма за децу Радио-Бгда и Телевизије Бгд, уредник „Борбе“, па заменик главног и одговорног уредника „Студија Б“, на којем је од 1975. до смрти водио популаран јутарњи програм „Београде, добро јутро“. Наследивши најбоље особине змајевске традиције (оплемењена дидактика, разиграност језика и маштовитост), донео је нов квалитет: осећање за однос према детету као равноправном саговорнику одраслих. У СНП су као праизведба 1972. изведени његови Женски разговори, у сценској адаптацији и режији Владимира Путника, а 1982. Капетан Џон Пиплфокс у драматизацији Мирослава Беловића, који је пре тога игран у многим позориштима, претежно београдским.

БИБЛ: Капетан Џон Пиплфокс, 1953; Поштована децо, песме, 1954; Тужибаба, једночинке, 1955; Приче за Гордану, радио-игра, 1955; Једнога дана, радио-игра, 1960; Како су постале ружне речи, радио-игра, 1960; Смешне речи, песме, 1962; Причам ти причу, избор, 1963; На слово на слово, серијска телевизијска емисија, 1963-1964; Че, трагедија (1970, са Матијом Бећковићем), Вукова азбука, песме, 1971; Зоолошки врт, 1972; Београде, добро јутро, Бгд – I, 1977, II, 1981, III, 1984.

ЛИТ: М. Кујунџић, Ћаскања и подсмевања, Дневник, 30. X 1972; Р. Поповић, „Женски разговори“ на сцени „Бен Акибе“, Политика, 30. X 1972; С. Божовић, Ћаскања о мушкарцима, Вечерње новости, 24. XI 1972; М. Кујунџић, У стилу „нема стила“, Дневник, 6. V 1982.

В. В.

РАДОЈЧИЋ Зоран – балетски играч (Нови Сад, 24. VIII 1953 –). Завршио је основну школу. Играчко образовање стекао је у Балетском одсеку Позоришне школе у НСаду: VI разред је завршио 1974, када је први пут наступио на сцени СНП у групи Индијанаца у балету Петар Пан. Члан Балета СНП био је од 1. IX 1977, од 1. I 1986. у статусу солисте. У репертоар се знатније укључио улогом у балету Теута (1979), у којем је тумачио једног од двојице Фарисових пратилаца. Прва солистичка улога му је Бенедикт у балету Љубав за љубав у кореографији В. Бокадоро (1980). Стасит, складних пропорција, лепих „линија“, сигурне технике и убедљив глумачки, поуздан је интерпретатор ликова који му се додељују. Пензионисан је 12. X 2015.

УЛОГЕ: Бенедикт (Љубав за љубав), Хиларион (Жизела), Лоенгрин (Вагнеријана), Цезар (Цезар), xxx (Вече балета), Орион (Орион), Антоније (Клеопатра), Гаврило, Данило (Коњић Грбоњић), Господин Тимић (Избирачица), Директорица (Бал кадета), Ротбарт, Pas de trois (Лабудово језеро), Валцер (Копелија), Коцкар (Американац у Паризу), Лачман (Вечити младожења), Краљ мишева (Шчелкунчик), Гијом Адам (Краљева јесен), Барон Мирко Зета (Весела удовица), Арса (Коштана), Телохранитељ (Госпођица и хулиган), Министар (Мајерлинг).

Љ. М.

РАДОЊИЋ Мирослав – театролог, позоришни и радио-драмски критичар, члан УО СНП (Ужице, 15. VIII 1936 –). Основну школу похађао је у Соко Бањи, Аранђеловцу и Крагујевцу, где је и матурирао 1954. Дипломирао је 1959. југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Бгду. Магистарску тезу Савремена југословенска драма на сцени Српског народног позоришта (1945–1965) одбранио је 1972. на Филолошком факултету у Бгду. Од 1960. до 1972. радио је у Стеријином позорју најпре као библиотекар, а потом као секретар. У Покрајинском секретаријату за образовање, науку и културу радио је 1972/73. као самостални саветник за културу и међународне односе. На челу Позоришта младих био је од 1973. до 1981, када је постао секретар оснивачког одбора Позоришног музеја Војводине. Од 1982. радио је као виши кустос, затим од 1990. па до пензионисања, 2001, као музејски саветник у Позоришном музеју Војводине. Одласком из Стеријиног позорја наставио је да учествује у скоро свим његовим програмима. Док је био управник Позориште младих је претежно постављало домаћа драмска дела на репертоар, а формирана је, поред постојеће луткарске сцене, и „жива сцена”. Ангажовањем многих врхунских стваралаца из земље и иностранства допринео је да Позориште мадих постиже завидне резултате, тако да је ансамбл био више пута нагарађиван. У Позоришном музеју Војводине био је од самог његовог настанка. Допринео је његовом формирању и уобличавању рада и до одласка у пензију активно учествовао у свим сегментима рада Музеја: у издавачкој делатности био је уредник више публикација, а од 1982. до 2001. је био уредник „Алманаха позоришта Војводине”; учествовао је у организовању многобројних научних и стручних скупова; аутор је више изложаба и пратећих каталога (Траедокомедија, Милка Гргурова, Портрети глумаца (1861–1914), Трифковић на сцени, Лаза Костић). Учествовао је на многим скуповима, више пута је био селектор, водитељ округлих столова критике, члан и председник жирија домаћих и страних позоришних фестивала. Од 1980. до 1990. је за лист „Дневник” писао критике радио-драма извођених на радио-станицама НСада, Бгда, Згба и Сарајева. Небројене театролошке радове увек је базирао на значајним појавама, личностима и датумима нашег театра. Текстови су му објављивани у многим домаћим и страним листовима, часописима, зборницима и монографским студијама. Приредио је за штампу зборник радова О мултимедијалном театру 1989, затим монографију Змајеве дечје игре 1992, драме Мирослава Антића у његовим Сабраним делима: Парастос у белом 1998, са Мирјаном Дрчом његову антологију кратких прича Бескрајна представ 2001. и фототипско издање књиге Илије Огњановића Гробови знаменитих Срба што су им кости у Новом Саду укопане 1999. За сценско извођење адаптирао је драму Лудвига Волкера и Гарстона Крикера Максимилијан Звиждукало. Члан је AICT, UNIMA, Друштва књижевника Војводине, потпредседник Скупштине Савеза аматера Војводине, члан Извршног одбора Савеза аматера Србије, председник Уметничког већа Змајевих дечјих игара, уредник Свезака МС за уметност, члан Одељења за сценске уметности и музику МС и стални члан-сарадник МС. У Драмском студију Мире Бањац предавао је, од 1994. до 1996, историју позоришта и драме. Добитник  је више награда и признања:   Стражилово 1988, Искра културе Војводине 1996, Златне значке КПЗ Србије 1996, Златне медаље „Јова Ђорђевић“ 2011. и др.
БИБЛ: Сваконоћја – у позоришном кругу новосадском, НСад 1977; Траедокомедија (са В. Ерчићем и Б. Ковачеком), НСад 1984; Опредмећени звук, НСад 1988; Портрети глумаца СНП 1861–1914, НСад 1990; Милка Гргурова, НСад 1990; Трифковић на сцени, НСад 1993;  Позоришна промишљања, НСад 2003.
ЛИТ: И. Ивановски, Луцидно критичарско видување, Нова Македонија, 28. I 1979.

М. Л.

РАДОСАВЉЕВИЋ Ленка – глумица; наступала је у СНП у сезони 1921/22. у епизодним улогама.

УЛОГЕ: Розина (Контролор вагона за спавање).