РАДОВИЋ Вељко

РАДОВИЋ Вељко – драмски писац (Груда, 13. XII 1940 – Подгорица, 26. XII 2012). Основну школу завршио је у родном месту, а Нижу реалну гимназију у Даниловграду. Од 1955. је живео у Бгду, где је и матурирао 1959. Дипломирао је 1968. на Катедри за драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Бгду, у класи професора Јосипа Кулунџића. Књижевношћу се бавио од 1960, када је објавио први текст у београдском „Студенту“. Сарађивао је у листовима и часописима: „Политика“, „Сцена“, „Позориште“ (НСад), „Стварање“, „Одјек“, „Око“, „Овдје“, „Телеграм“, „Социјализам“, „Живот“, „Сусрети“, „Младост“ и „Јеж“. Прво извођење једног његовог драмског текста било је у ЦНП у Титограду (диптих Капа небеска: Јаков грли трње и Кости, 1969); гротеску Поданици извело му је исто позориште 1971; праизвођење Р. драме Медаља било је у СНП у НСаду 1975. Медаљу је, затим, извело титоградско ЦНП (1976). Р. суморна комедија Рат и мир у Груди изведена је 1981. у Титограду и исте г. у МНТ у Скопљу. Телевизијску драму Јаков грли трње емитовала је Телевизија Титоград 1977, а телевизијски филм Хусинска буна приказан је 1980. (телевизије Сарајево и Љубљана). Радио-драму Живе жеље за туђину емитовао је Радио-Бгд 1976. Писао је новеле и есеје. Дела су му превођена на енглески, пољски и македонски језик. Основна карактеристика Р. комедија и драма је изразита склоност ка гротескном виђењу света, црном хумору специфичне врсте, у којем се свет његових – махом трагикомичних – ликова види у наказном изобличењу и уништавајућој иронији. Иако и у Медаљи има хумора (па донекле и у раној једночинки Јаков грли трње), та драма је извесно одступање од његове основне заокупљености: приказивања света као бескрајног царства гротескности и смешне узалудности. Медаља је отворено дело са доста подтекста, прича о успеху „светског“ човека у провинцији који се враћа у свој завичај. Да „нико није пророк у своме селу“ знамо још из библијских времена. Медаља није само прича о „пророку“ новог времена, него и прича о усамљености, напуштености, изолованости, о узалудној вери у митску снагу корена који људе везују за завичај, то јест за детињство и успомене. У комедијама Мртва сезона, Рат и мир у Груди и Кућа с одјеком најпотпуније се изражава пишчев иронични, саркастични дух, и оне су најдубља одлика његовог подсмешљивог дела.

БИБЛ: Кућа с одјеком, Сцена, 1973, бр. 5, с. 151-170; Медаља, Сцена, 1975, бр. 5, с. 147-162; Мртва сезона, Сцена, 1978, бр. 2, с. 84-96; Рат и мир у Груди, Сцена, 1980, бр. 3, с. 131-150.

ЛИТ: С. Перовић, Поданици, Побједа, Титоград, 4. I 1973; П. Марјановић, Човек успеха међу својима, Сцена, 1975, бр. 5, с. 162; В. М., Премијера Медаље Вељка Радовића, Политика, 15. I 1976; М. Кујунџић, На крилима предубеђења, Дневник, 18. I 1976; П. Матеовић, Промашај и домет, Политика, 2. II 1976; А-м, За критику која греши, Књижевна реч, 21. II 1976; Р. Смиљанић, Нисам за критику која греши, Књижевна реч, 21. II 1976; С. Перовић, Обрачун с илузијама, Побједа, Титоград, 19. X 1976; Ж. Команин, Пад међу својима, Вечерње новости, 11. XI 1976; А. Мујчиновић, Две стране медаље, Политика експрес, 8. XII 1976; М. Влајчић, Повратак ’изабраника’ у убогу провинцију, Политика, 10. XII 1976; Ј. Ћирилов, Драма блиска комедији, Сцена, 1978, бр. 2, с. 97-98; С. Пилетић, Рат и мир у Груди, Титоградска трибина, 1. IV 1981.

П. М.