ПРЕД ИСПИТОМ ЗРЕЛОСТИ – комедија у 1 чину. Написао: Милан Беговић. Прво извођење 4. II 1918. у НК у Осијеку.

Прво извођење у НП у НСаду 8. VI 1920. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. М. Хаџи-Динић; Л. Краус (Алма дела Кроче), Д. Петровићка М. Душановић, В. Кустудић, Д. Спасић. – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Премијера у позоришту, Јединство, 9. VI 1920; А-м, Позориште, Застава, 9. VI 1920; А-м, „Пред испитом зрелости“, Застава, 22. VI 1920.

В. В.

ПРЕД СМРЋУ (Devant la mort) – драма у 2 чина. Написали: Алфред Савоар и Леополд Маршан. Прво извођење у Паризу, 1920.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 15. XI 1932. у Великој Кикинди (заједно са: Домаћи учитељ). – Рд. П. Матић; П. Матић (Жан), Д. Сотировић (Доктор Пласан), Р. Ферари (Ева), Д. Левак (Жилдас). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Две одлично одигране представе нашег позоришта, Југословенски нови лист, Вршац, 1932, бр. 52, с. 3.

В. В.

ПРЕДИЋ Милан  – позоришни управник и књижевник (Панчево, 24. XI 1881 – Београд, 9. XII 1972). Синовац сликара Уроша Предића. Основну школу је учио у Панчеву, а гимназију у Бгду. Студирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Бгду, доста нередовно (1901-1908) због студија књижевности у Паризу (1903-1907). На Сорбони је стекао лисанс књижевности (1907); диплому му је, као декан, потписао Аристид Бријан. Радио је, затим, као гимназијски професор у Ужицу (1907) и Бгду (1908), а отада, све до одласка у пензију (1947), бавио се искључиво позориштем. М. Грол га је, чим је постао управник НП у Бгду, позвао да напусти место суплента у Трећој београдској гимназији и 25. VII 1909. поставио га за в. д. драматурга НП. Од тог тренутка је његова позоришна судбина тесно повезана са Гролом, са којим је делио добро и зло, постизао успехе и доживљавао падове. Заједно су поднели и оставку 3. IV 1910, када их је надјачао Глумачки клуб са М. Гавриловићем на челу. Вратио се свом суплентском месту да би 15. IV 1911, под другом управом М. Грола, поново био постављен за в. д. драматурга. Убрзо, 18. VII 1911, на основу нове Уредбе о НП у Бгду, постао је секретар VI класе. У име позоришне управе присуствовао је у Згбу сахрани Андрије Фијана (15. IX 1911), а своје позориште је заступао и на првом извођењу Дубравке И. Гундулића у Хрватском земаљском казалишту у Згбу (23. VII 1913). Студирајући у Француској, боравио је извесно време, ради позоришних студија, у Минхену и имао додира са Јоцом Савићем. Учествовао је у ратовима као резервни официр (1912-1918), истакавши се у одбрани Бгда. Извесно време је био лични секретар војводе Живојина Мишића. После оба велика рата такође је посвећивао сву своју позоришну снагу београдском НП, у којем је четири пута био управник (1924, 1925-1933, 1939-1940, 1944-1947). У периоду после Првог светског рата морао је да реорганизује и усмери целокупан позоришни рад јер је ратни вихор оставио општу пустош: уништио материјална добра (зграду и инвентар) и пореметио уметничке вредности. У свакој својој позоришној етапи радио је с несмањеним одушевљењем, непрестано подижући уметнички ниво представа (драмских, оперских и балетских). Првенствену бригу поклањао је репертоару, с подједнаким познавањем прилазио драмским, оперским и балетским остварењима. Привлачили су га сви елементи сценског приказа, па је свакоме од њих поклањао једнаку пажњу. Био је одличан познавалац француске и немачке књижевности и језика. Ипак је више нагињао француској књижевности па је и преводио са француског – за позориште, али и из других области. За репертоар НП у Бгду превео је (1910-1951) девет позоришних комада; Госпођа Икс (А. Бисон), Примроза (Р. де Флер и Г. де Кајаве), У новој кожи (Е. Реј), Нага жена (А. Батај), Кројачица из Линевила (А. Савоар), Лепа пустоловина (Р. де Флер и Е. Реј), Џаз-банд (М. Пањол), Наш попа код богатих (А. де Лорд и П. Шен, према роману К. Вотела) и Жорж Данден (Молијер), од којих су и на сцени СНП изведени У новој кожи и Наш попа код богатих.

БИБЛ: Молијер, Изабране комедије, Бгд 1951; Г. Флобер, Изабрана писма, Бгд 1955; Волтер, Кандид или Оптимизам, Бгд 1959; Стендал, Расин и Шекспир, Бгд 1960; Еуфрозина или Судбина глуме, НСад 1970.

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1932, с. 71; Б. С. Стојковић, Руководиоци Народног позоришта у току једног века, Годишњак града Бгда, 1967, књ. XIV, с. 293, 294, 295-298, 300, 301; С. П., Милан Предић: Академизам, то је опасност!, Политика, 4. VIII 1968; В. Калезић, О Милану Предићу и његовој књизи „Еуфрозина или Судбина глуме“, НСад 1970, с. 173-186; О. Лакићевић, Еуфрозина или Судбина глуме, Борба, 20. II 1071; Е. Финци, Градитељ модерног позоришта, Политика, 11. XII 1972; С. Пауновић, Милан Предић у службеној и приватној кореспонденцији, Театрон, 1974, бр. 2, с. 92-98.

Ж. П.

ПРЕДИЋ Миливој Ст.  – драмски писац, приповедач и публициста (Томашевац, Банат, 4. VIII 1885 – Београд, 15. III 1957). Као син угледног професора Стеве Предића (и синовац сликара Уроша Предића), школовао се у Бечу и Лајпцигу. Службовао је у Бгду, Задру, Скопљу (као драматург НП), Згбу, Галипољу и Бељу. Био је власник и уредник листа „Нова Србија“, директор листа „Домовина“ у Згбу 1920, објављивао је у листовима „Српски Југ“, „Службене новине“, „Политика“, „Време“ и „Илустровано Време“, а један је од оснивача и главних сарадника „Ошишаног јежа“. Писао је драме из савременог живота под јаким утицајем натурализма и симболизма и, уз Војислава Јовановића Марамба, у периоду пред Први светски рат сматран је једним од најбољих и најзанимљивијих драмских писаца. Његова драма Голгота (1907) представља значајан датум за српско позориште. И у осталим драмама (Снови, 1909, Пуковник Јелић, 1925, Три Станковића, 1933) заокупљен је моралним проблемима које изазивају крупне друштвене промене у српској средини. За Родино позориште које је основала његова супруга Гита Нушић-Предић написао је дечје комаде Мигулаћ, Носоња, Дедин рођендан и Мишеви. Литерарно је обрадио анегдоте о свом тасту Браниславу Нушићу и издао их у књигама Нушић у причама (1931, 1938). Драме и оперска либрета преводио је са више језика. У СНП су изведене његове драме: Голгота (1908), Пуковник Јелић (1928) и Три Станковића (1933).

БИБЛ: Голгота, драма у три чина, НСад 1906, Бгд 1940. и у: Драма на почетку века, Бгд 1978; Снови, Бгд 1909; Заборављени дуг, Бгд 1913; Звезда, Бгд 1913; Пуковник Јелић, драма у четири чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 433; Три Станковића, комедија у четири чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 434.

ЛИТ: Р., Глас из архиве – Епилог „Пуковника Јелића“ – поводом разних критика, Comoedia, 1925, бр. 17, с. 18-23; М. Милошевић, In memoriam. Миливој Предић, НС, 1957, бр. 124-125, с. 12; М. Беловић, Реализам веровања. Ars dramatica, Бгд 1978; Р. Вучковић, Модерна драма, Сарајево 1982, с. 496-505.

В. В.

ПРЕДИЋ Стеван – преводилац. Његов превод (са немачког) Народног непријатеља Хенрика Ибзена изведен је у СНП 1907, а у београдском НП 1907. и 1921. Тај превод је од 1921. више пута штампан у Бгду и Згбу. Превео је и књигу др Едварда Целера Гимназија и универзитет (Бгд 1893).

ПРЕДИЋ Урош – сликар (Орловат, Банат, 7. XII 1857 – Београд, 11. II 1953). Отац му је био сеоски свештеник, пореклом из Босне. У Панчеву је завршио реалну гимназију (1869-1876), а затим се уписао на ликовну академију у Бечу. Како се већ на самом почетку показао као даровит и вредан, нарочито се истакавши у цртању и композицији, МС је од 1877. стипендирала његове студије. Награду барона Гундла добио је 1879, а од 1880. се усавршавао у сликању у мајсторској школи („Meisterschule“) Х. Грипенкерла, заслуживши да га овај после две г. позове за сарадника, као и своју прву велику поруџбину – 13 композиција из класичне митологије за дворану Горњег дома у новом Бечком парламенту. После великог успеха у овом послу и на препоруку Грипенкерла постављен је 1883. за асистента на бечкој ликовној академији. Намеравајући да своје усавршавање настави у Италији, 1885. се вратио у Орловат и, да би прикупио новац, са црквеном општином у Смедереву је договорио сликање иконостаса. Овај рад прекинуо је Српско-бугарски рат па се П. 1886. настанио у Бгду, где је израдио читав низ малих и великих композиција, између осталих и слику Херцеговачки бегунци (скицирана још 1878. под утиском Невесињског устанка) или Весела браћа жалосна им мајка (1887). Прву изложбу приредио је у Грађанској касини у Бгду (1888). Од 1889. до 1894. радио је на иконостасима у Старом Бечеју и Перлезу. Г. 1894. поново се настанио у Орловату, у којем је остао до мајчине смрти (1907), када се преселио у Бгд. За то време сликао је иконостасе у Црној Гори (Никшић, 1899), у манастиру Гргетег (1900-1902), у цркви Свих Светих у Руми (1902-1904), као и иконе у патријаршијском двору у Сремским Карловцима и у капелама породице Димитријевић у Меленцима и породице Радосављевић у Панчеву. Његов последњи рад на црквеном сликарству је иконостас Горње цркве у Панчеву. Материјално обезбеђен, успео је да коначно отпутује у Италију (1909) и посети Венецију, Фиренцу, Пизу, Сијену, Орвјето, Рим, Напуљ и Капри. Од 1911. сликао је углавном портрете. У току Првог светског рата, који је провео у Бгду, портретисао је Миленка Веснића, Михајла Пупина, Јована Жујовића, Доситеја Обрадовића, Тоду Арсеновић… Између осталих (скоро 900 портрета) израдио је портрете у уљу глумаца, добротвора, драмских писаца, позоришних управника, чланова ДСНП: Каменка Јовановића (1886), Милана Савића (1898), Јована Ђорђевића (1900), Гавре Јанковића (1900), Тоне Хаџића (1900), Лазе Костића (1905), Арсе Пајевића (1905), Велизара Боборонија (1906), Милована Глишића (1908), Јоце Лалошевића (1911), Стевана Мокрањца (1913), Милана Јовановића Батута (1917), Илије Станојевића (1917), Милорада Гавриловића (1918), Милке Гргурове (1918), Саве Тодоровића (1919), Пере Добриновића (1921), Димитрија Спасића (1923), Коче Васиљевића (1923), Тоше Јовановића (1923), Бранислава Нушића (1923),  Светозара Милетића (1926), Јована Јовановића Змаја (1933), М. Полита-Десанчића (1933), П. П. Његоша (1934), Димитрија Исајловића (1934), Добрице Милутиновића (1937), Даке Поповића (1941), Марка Цара (1948), као и Диплому Друштва за СНП (1899), са Описом и тумачењем дипломе „Друштва за Српско народно позориште“ (Позориште, НСад, 22. VII 1901). Одликован је 1949. Орденом заслуга за народ првог реда.

ЛИТ: М. Д. Ђурић, Урош Предић, Згб б. г.; И. И-ћ, Српски сликар Урош Предић, Застава, 24. VIII 1888; М. С(ави)ћ, Босански бегунци. Велика слика Уроша Предића, Јавор, 1892, бр. бр. 12, с. 186-188; Ћ., Из уметничког Београда, Србобран, Згб, 12. IV 1908; М. Ј., У атељеу г. Уроша Предића, Самоуправа, Бгд, 5. VIII 1921; Б. Поповић, 70-годишњица Уроша Предића, Српски књижевни гласник, 1927, бр. XXII, с. 544-548; Д. А(лексић), Седамдесет година живота сликара г. Уроша Предића, Време, Бгд, 9. XII 1927; В. Петровић и М. Кашанин, Српска уметност у Војводини, НСад 1927, с. 122-123; М. Кашанин, Урош Предић, ЛМС, 1929, књ. 320, с. 122-131; П. Лагарић, Урош Предић, ЛМС, књ. 339, с. 226-231; З. Кулунџић, Сликар Урош Предић, Београдске општинске новине, 1939, бр. 9, с. 554-560; М. Кашанин, Два века српског сликарства, Бгд 1942, с. 38-39; К. Милутиновић, Лик Уроша Предића, НИН, 30. XI 1952; В. Петровић, Умро је сликар Урош Предић, Политика, 12. II 1953; Ж. П. Јовановић, У спомен Уроша Предића, Република, Бгд, 17. II 1953; М. Томандл, Предићева Диплома за Друштво за Српско народно позориште, НС, 1953, бр. 57-58, с. 3; М. Коларић, Урош Предић, Зрењанин 1957; Н. Кусовац, Реализам у српском сликарству XIX века, Бгд 1970; П. Васић, Мало познати Урош Предић, Политика, 14. VIII 1976; Д. Медаковић, Српска уметност у XIX веку, Бгд 1981, с. 190-197; Л. Шелмић, Урош Предић (1957-1953), НСад 1982; О. Микић, Урош Предић и Матица српска, Дневник, 23. XII 1923; С. Кисић, Сликар Урош Предић, Дневник (фељтон), 9-18. I 1983.

В. В.

ПРЕДСЕДНИКОВИЦА (Madame la Présidente) – комедија у 3 чина. Написали: Пјер Вебер и Алфред Енкен. Прво извођење у Паризу, 27. XI 1912.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 11. V 1926. Преводилац непознат. – Рд. Р. Веснић; М. Хаџи-Динић (Трикоент), Р. Веснић (Капријан Годе), Т. Хаџић (Октав Розимонд), М. Васић (Мариус), Ј. Гец (Ла Мулен), С. Колашинац (Пеноле), М. Оџић (Буке де Зиф), М. Степановић (Фрања), Г. Миковић (Доминик), Н. Дивјак (Пош), В. Ђорђевић (Први момак слагалишта), С. Продановић (Други момак слагалишта), И. Прегарц (Гобета), Д. Матејићка (Аглас), Д. Врачаревићка (Дениза), Д. Петровићка (Ангелина), Ј. Матићка (Софија), К. Колашинац (Јулија). – Изведено 17 пута.

ЛИТ: А-м, „Председниковица“ – комедија у 3 чина од М. Енкена и П. Вебера, Застава, 13. V 1926; А-м, „Председниковица“, француска комедија, Нови Сад, 1926, бр. 18, с. 6; А-м, „Председниковица“ од М. Енкена и П. Вебера, Застава, 16. X 1927.

В. В.

ПРЕДСТАВА „ХАМЛЕТА“ У СЕЛУ МРДУША ДОЊА, ОПЋИНЕ БЛАТУША – одржана у организацији Мјесног актива Народног фронта, Пољопривредне задруге и Мјесног актива Партије, уз самопрјегоран рад и несебично залагање слиједећих другова… Написао: Иво Брешан. Прво извођење 19. IV 1971. у театру „ИТД“ у Згбу.

Прво извођење у СНП 23. V 1972. у НСаду. – Рд. Ж. Орешковић, сц. М. Лесковац, к. Б. Петровић, к. г.; С. Гардиновачки (Мате Букарица), Ф. Живни (Миле Пуљиза), И. Сувачар (Анђа), З. Ђуришић (Мара Миш), Драгиша Шокица (Мачак), В. Вртипрашки (Јоца Шкокић), С. Шалајић (Андра Шкунца), Д. Колесар (Шимурина), А. Веснић-Васиљевић (Прва сељанка), Д. Куцуловић (Друга сељанка), М. Милићевић (Први сељак), С. Ђорђевић (Други сељак), Д. Јанковић (Трећи сељак). – Изведено 40 пута, глед. 14.546.

БИБЛ: Иво Брешан, Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња…, гротескна трагедија у пет слика, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1748.

ЛИТ: А-м, Hamlet Mrduša-falván, Magyar Szó, 20. V 1972; С. Божовић, Стигао „Хамлет из Мрдуше“, Вечерње новости, 22. V 1972; В. Миросављевић, Велика одговорност, Дневник, 23. V 1972; Р. Поповић, Премијера Брешановог „Хамлета“ у Српском народном позоришту, Политика, 23. V 1972; М. Кујунџић, Синемаскоп за Мрдушу, Дневник, 25. V 1972; С. Божовић, Провинција у човеку, Вечерње новости, 26. V 1972; Л. Геролд, A Claudius királyok és a Hamletek koztünk vannak, Magyar Szó, 30. V 1972; Р. Поповић, Сусрет са Ивом Брешаном, Позориште, НСад, 1972, бр. 9-10, с. 5; А-м, Новосадски Хамлет из Мрдуше Доње, Политика, 3. XI 1972; А-м, „Хамлет“ из Новог Сада, Политика експрес, 3. XI 1972; М. Мирковић, Шекспир наш, сеоски!, Политика експрес, 8. XI 1972.

Ј. М.

ПРЕЈАЦ Ђуро – глумац, пјевач, писац и композитор (Десинић, Хрватско Загорје, 25. XI 1870 – Загреб, 19. I 1936). Пјевање је учио код Ивана Зајца и од 1896. до 1898. похађао прву загребачку Глумачку школу. Након краћег дјеловања у Љубљани и Сплиту ангажиран је 1899. у загребачком ХНК, гдје је 1908. постао редатељ. Од 1919. до 1921. био је интендант НК у Осијеку, а након тога вратио се у ХНК. Био је свестран казалишни човјек. Као глумац наступао је у карактерно-комичним улогама, пјевао у оперетном репертоару, режирао оперете и опере, написао и компонирао низ сценских дјела, био зборовођа пјевачких друштава, компонирао зборове и соло-пјесме од којих су широку популарност задржале Ву плавем трнаци и Пехарчек мој. У своје вријеме био је један од најистакнутијих представника ведрог музичког репертоара. У ХНК су приказиване његове оперете Јоцо Удманић (1908), Кавалир апаш (1913), Госпођица капрал (1915), Грофица кола (1916), Ноћни ловац (1924), Мис Ева (1930) и Вјечни женик (1935). Написао је веселе игре Зајутрак (1900) и Тко је мртав (1907), те божићну причу Бадња ноћ (1908), а драматизирао Шеноине хисторијске романе Сељачка буна (1906) и Чувај се сењске руке (1915). Преводио је опере и оперете Офенбаха, Росинија, Николаја, Ервеа, Лехара, Фала, Штрауса, Ајзлера и других. У СНП је 1911.  приказан његов пријевод Лехарове оперете Луксембуршки гроф (либрето А. М. Вилнера и Р. Боданског).

ЛИТ: А-м, Ђуро Прејац, Народне новине, Згб, 1910, бр. 267; З., Ђуро Прејац, Глума, Бгд, 1922, бр. 12-13; А-м, Живот и рад Ђуре Прејца, Театер, Згб, 1922/23, бр. 6; М. Г(раф), Ђуро Прејац, Новости, Згб, 1923, бр. 68; А-м, Ђуро Прејац, Обзор, Згб, 1923, бр. 61; А-м, Ђуро Прејац, Вијенац, Згб, 1923, бр. 11; А-м, О Ђури Прејцу, Јутарњи лист, Згб, 1934, бр. 8199, 1935, бр. 8350; А-м, Прослава Ђуре Прејца, Комедија, Згб, 1935, бр. 16; А-м, Умро је Ђуро Прејац, Новости, Згб, 1936, бр. 21; Р. Девиде, Слава Ђури Прејцу, Хрватски Загорац, Згб, 1938, бр. 179.

С. Б.

ПРЕКИ ЛЕК – шаљива игра у једном чину. Написао: Мита Калић.

Праизвођење у СНП 27. V 1886. у НСаду (са једночинкама На позорници и у животу и Пркос). – Рд. П. Добриновић; Д. Ружић (Радослав Вуковић), Л. Хаџићева (Даринка), Ј. Добриновићка (Крстићка), М. Максимовићева (Живана). – Изведено 6 пута.

БИБЛ: „Преки лек“, шаљива игра у једном чину, ЛМС, 1887, књ. 150, с. 83-142.

ЛИТ: М. С(ави)ћ, „Преки лек“, шаљива игра у једном чину, написао Мита Калић, Браник, 1886, бр. 38, с. 3; cs, Mittwoch am 16. Juni wurden drei Einakter gegeben…, Gross-Becskereker Wochenblatt, 1886, бр. 26, с. 3; А-м, Преки лек, Позориште, НСад, 1886, бр. 57, с. 227-228; А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, 1886, бр. 14, с. 480-481; А-м, Репертоар Српског народног позоришта у Меленцима, Застава, 1886, бр. 132, с. 1-2; Ј-о, Позоришна прослава, Јавор 1887, бр. 17, с. 270-272; А-м, Прослава двадесетпетогодишњице Српског народног позоришта у Новом Саду, Стражилово, 1887, бр. 16, с. 254; М. Јовановић Батут, „Преки лек“, шаљива игра у једном чину, од Мите Калића, ЛМС, 1887, књ. 150, с. 143; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 8, с. 4; А. Х., Повист С. Н. П., Суботичке новине, 1894, бр. 20, с. 1-2.

Б. С.