ПОПОВИЋ, Милена – балетски педагог, играчица, кореограф (Осијек, 21. X 1911 – Нови Сад, 24. XI 2004). Девојачко презиме јој је било Чутуковић. Као четрнаестогодишњакиња почела је да учи балет посећујући часове М. Фроман у Бгду. Модерном игром се бавила 1933-1935. у Централној Лабановој школи у Есену (Немачка) и у школи Јос-Ледер у Дартингтону, у Енглеској (Jooss Leeder School of Dance, Dartington Hall). У програму за концерт појавила се под именом „Милена Сербија“. У међувремену, у Бгду је стекла диплому учитељице плеса (1932). Иако је почела са класичним образовањем, својим духовним бићем била је ближа модерној игри централне Европе, систему Рудолфа фон Лабана (Rudolf von Laban), односно његових ученика Курта Јоса (Kurt Jooss) и Сигурда Ледера (Sigurd Leeder). По повратку из иностранства вратила се у Осијек и радила у позоришту Краљевића Томислава као к-граф, шеф Балета и педагог. Истовремено је држала сопствену школу гимнастике и модерног позоришног плеса, односно у својој Пластичној плесној школи организовала је курсеве за учење модерне игре, гимнастике, ритмике и друштвеног плеса за децу и одрасле, прво у Осијеку, а затим по Војводини (Врбас, Србобран, Сента, Чуруг, Кикинда, Мол, Ада, Бечеј, НСад). Од 1939. је живела и радила у НСаду. Ангажована у Балетском одсеку Музичке школе „Бајић“, радила је и у свом приватном студију са децом млађег и старијег узраста. Елементи гимнастике и класичног балета део су општег приступа у раду на покрету, са узлазном линијом према ономе што подразумева Пластична школа модерног балета за коју се П. суштински била определила. Кореографије, јавно извођене, пратиле су план и програм рада, односно биле су резултат обрађених методских јединица. Сарађивала је и са разним добротворним друштвима и за њихове забаве, приређиване у добротворне сврхе, састављала кореографије и увежбавала играче за наступ. После ослобођења отворила је своју приватну школу у стану у којем је живела („Croatia“, Булевар Краљице Марије 14/II), али је наставила да ради и у Балетском одсеку Музичке школе „Бајић“, односно Државне музичке школе, све до укидања Одсека 1948. Старим ученицима, међу којима су и Мира Матић и Микица Фратуцан, прикључиле су се Софија Латов, Рајка Трбовић, Вера Блажић, Јелена Андрејев, Оља Петковић, Вера Симендић, Љиљана Хаџић, Смиља Илијћ – девојчице које ће дуже или краће време, на свој начин, бити везане за играчку професију. Оснивањем средње балетске школе (1948) постала је, уз М. Дебељак као директора и наставника, једна од два прва наставника ангажована за играчке предмете. Преузела је прве разреде и један други. Настављајући рад ипак је почела од почетка заједно са неким својим бившим, али и тадашњим ученицима, међу којима су били: Стеван Гребелдингер, Олга Радоњић, Вера Симендић, Бранка Тителац, Љиљана Хаџић. У другом разреду, за старије, с њом су почињале Софија Латов, Мирјана Матић, Оља Петковић, Рајка Трбојевић, Милена Фратуцан. Поред класичног балета, убрзо је преузела и предмете: Историјске игре, Ритмика, Модеран балет (предмет који се у школи предавао од 1956/57. до 1960/61). Радом на модерној игри доприносила је професионалном изграђивању играчког кадра. Још 1950. послала је Министарству просвете у Бгду елаборат о потреби промене наставног Плана и програма у средњим балетским школама, предлажући да се уведе модеран балет. Предлог и образложење су у целости прихваћени на скупу балетских стручњака из целе Југославије. Тако се и модеран балет радио, неко време, у свим средњим балетским школама у земљи где су постојали услови. Краће време је била шеф Одсека. У СНП је била ангажована као балетски педагог у сезони 1963/64. У пензију је отишла 1964. Са СНП је сарађивала још пре избијања Другог светског рата. За представу Сан летње ноћи (1940) била је ангажована као к-граф, али је и сама имала соло игру. Исте г. је била сарадник на оперети Гејша. У првој послератној сезони (1945) приредила је кореографска решења за представу Фигарова женидба Бомаршеа, а поново је ангажована и за обнављање представе Сан летње ноћи, у коју је као извођаче увела ученике Балетског одсека Музичке школе „Бајић“, односно полазнике свог приватног студија: О. Попов, М. Фратуцан, Смиљу и Милену Врсајков, Милицу Панин, као једини играчки кадар у то време. П. је била међу онима који су утирали пут играчкој уметности у Војводини. Она је уносила европски дух, преносила нова знања, неговала игру као духовну потребу човека. Велик је број оних који су с њоме радили и на „сцену“ излазили под окриљем Музичког друштва у НСаду, Повлашћеног позоришта Адолфа Сертића, Повлашћеног Родиног позоришта, а међу њима и они који су игру изабрали као професију (М. Матић, Х. Браун, Ј. Андрејев, Е. Анау, В. Блажић, В. Симендић, С. Латов, Љ. Хаџић и др.). Сарадња са СНП (к-граф, балетмајстор, играчица, педагог који је полазнике свог студија укључивао у играчке задатке) представљала је помак у разумевању уметничке игре као сценске уметности и у налажењу њеног правог места у образовном систему. О игри је писала, у време кад су такви текстови били реткост, у „Југословенској застави“ 1935. (Савремени плес, Основа и смер пластичног плеса), 1938. у часопису „Ми и ви“ (Што значи имати смисла за плес и о чему овисе плесне разноликости) и 1941. у подлистку „Дана“ (Наша уметничка игра и балет, Игра код нашег сељака и просвећеног човека). „Југословенска застава“ је 1935. у два маха писала о њој (Осјечанка о балету. Гђица Милена Чутуковић прва Осјечанка која је дипломирала балет у Енглеској, Основа и смјер у Школи пластичног плеса гђице Милене Чутуковић). ТВ НСад је снимила њен телевизијски портрет.
ЛИТ: Б. Шекспиров „Сан летње ноћи“ са Менделсоновом музиком, Дан, 16. II 1940; А-м: Овен Хал – Сиднеј: „Гејша“, Дан, 30. III 1940; В. Дамјановић: Утисци са „Трећег јавног часа“ Музичке школе „Бајић“, Нови Сад, 16. VI 1940; Љ. Мишић, Како је и када све почело?, Позориште, НСад, 1995, бр. 6/7; Љ. Мишић, Јубилеј новосадског балета. Шта је било пре НАС? Уметничка игра у Новом Саду између два рата, Orchestra, 1995, бр. 1, с. 24-26; 55 година Балетске школе у Новом Саду, НСад 2003; Љ. Мишић, Уметничка игра у Новом Саду од 1919. до 1950, I део, НСад 2009.
Љ. М.