ПОПОВИЋ Катарина – глумица (Врањево, 27. XII 1832 – Београд, ?). Била је најстарија кћи поп-Луке Поповића; браћа Лаза и Паја и сестре Драгиња Ружићка, Љубица Коларовићка, Јелисавета Добриновићка и Софија Вујићка били су значајни глумци СНП. Неколико месеци 1861. и она је наступала у СНП, превасходно у епизодним улогама. Како није имала особитог дара за глумачки позив, убрзо је напустила сцену. Њена кћи Емилија Поповић (в) била је истакнута глумица београдског НП.

В. В.

ПОПОВИЋ Константин Комораш – преводилац и прерађивач драмских дела и организатор дилетантског позоришта (Нови Сад, 25. V 1795 – Нови Сад, 28. XI 1871). Његов отац Марко, грчког порекла, био је ћурчија; мати му се звала Јелисавета, рођ. Тајчевић. Основну школу учио је вероватно у НСаду. Гимназију је завршио у Осијеку, први разред филозофије на Терезијанској академији у Бечу, а други разред филозофије и прве две г. правних наука 1814–1817. на Лицеју у Пожуну. Права је завршио у Пешти 1819. и одмах је изабран за почасног актуара новосадског Магистрата, дакле службеника-волонтера без плате, коју ће добити тек када буде изабран за сталног чиновника на упражњено место у градској администрацији. Пошто је претходно положио цензуру, 5. VI 1820. је добио дозволу да се може бавити и адвокатским пословима. Од 31. XII 1828. је био в. д. шефа домаће, градске благајне, на које место је и изабран 5. II 1829. У његовој надлежности је била наплата тзв. коморског пореза – отуда је и добио надимак Комораш. На том положају остао је до 24. V 1848, када је приликом рестаурације Магистрата био изабран за првог, економског сенатора, а 1850. именован за првог књиговођу. После 20. VII 1858. његов избор за књиговођу није био потврђен, па је 1. VIII 1858. остао без службе. Све до 30. I 1860, када је успео да регулише пензију, бавио се адвокатским позивом. Био је ожењен Софијом рођ. Јовановић, унуком Саве Вуковића, оснивача и главног фондатора новосадске Гимназије. П. се театром почео бавити 1828. у новосадској дилетантској позоришној дружини. У том позоришту (којем је био и директор), поред њега и Максима Брежовског играли су као глумци и Атанасије Николић (в), Јован Рајић млађи (в), Пера Коров и једна жена – Перса Сузанова, а представе су даване у гостионици „Код Фазана“. Једини комад за који знамо да су га играли је Робови у Италији (прерада Милана Давидовића). Избором за градског благајника П. се повукао из дружине, па се она ускоро растурила. После тога поново се активирао као театарски радник у Летећем дилетантском позоришту новосадском (в), у којем он и трговац Јован Полит (в) режирају неколико представа. Најзад, 1844. је основао сопствену дилетантску позоришну дружину која је имала 13 чланова – 9 мушкараца и 4 жене, а у којој наступају и његови синови Димитрије Миџа (1825–1892), потоњи новосадски адвокат и рачуноиспитач епархије бачке, и Алексије Аца (1833–1867), доцније судски писар, па пристав књиговодства, те градски књиговођа у НСаду, и кћи Анка (1829–1912), доцније удата у Нову Паланку за Стевана Добрића. У трупи, поред неколицине П. ближих и даљих рођака (на пример Милутин Поповић, весељак и певач), наступали су још и: Катарина Петровић, Софија Стојановић, Катарина Анастасијевић, Љубица Новаковић, Ђорђе Рајковић (в), Димитрије Михајловић звани „Мита Барон“ (в), Милан Д. Рашић, Сима Поповић и Васа Јанковић, тада јурат, „млад, леп, висок као бор, играч да му није било пара“. У дружини је играо и Димитрије Калић старији (1820-1875), који је тада, после завршетка латинске и трговачке школе, помагао оцу, кројачу и трговцу (после 1848/49. постављен је за почасног, па за професионалног комесара полиције. Г. 1858. био је градски економ и надзорник шума, па пристав градског комесаријата и од 1862. опет комесар полиције, а у Милетићевом магистрату биће поткапетан). Оснивање дружине подстакао је Глиша Новаковић, „постарији човек и доста учен“, како за њега каже П. кћи Анка. Био је професор гимназије и Лицеја у Крагујевцу, али се после Вучићеве буне морао вратити у Војводину, па је обновио пријатељство са старим другом и био код П. породице сваки дан на ручку са кћерком Љубицом. „Он нас је први навео да изигравамо позориште“, па је и сам играо у дружини. Играли су веома успешно, велика сала била је „увек тако пуна да су морали кроз прозор скакати ко је хтео да изађе напоље“. Нарочито су девојке биле одушевљено поздрављане. Радивоје Стратимировић је чак написао оду Анки Поповићевој када ју је видео „на Талије бајателном чуну“. П. дружина је такође давала представе у кафани „Код Фазана“, а на репертоару је имала његове прераде и преводе Књаз од Херцеговине и Турци у Босни, Алпијску пастирку од Мармонтела, а у драматизацији и преради Атанасија Николића, по преводу Доситеја Обрадовића, Два оца од А. Коцебуа, у преради Николе Ђурковића и, можда, неке друге комаде. Радила је 1844. и 1845. П. је био образован човек – за време школовања у Бечу, Пожуну и Пешти имао је прилике да гледа представе добрих немачких трупа, вероватно понеке и мађарске, и упозна се са основним елементима представљачке вештине. Стечена сазнања добро су му послужила у раду са новосадским дилетантима. Као позоришни радник и организатор театарског живота у НСаду има угледно место у историји српског позоришта. Управо као Јоаким Вујић (в) и Атанасије Николић (в), двојица такође образованих културних прегалаца, П. спада међу значајне организаторе наших првих позоришних дружина који су се са много смисла и довољно познавања театарског посла, и за оно време с несумњивим успехом, прихватали и режије. П. се, баш као и Вујић и Николић, бавио и прерадама и преводима драмских текстова. За једну драму – Турци у Босни или Смрт Милоша – сам наводи да ју је посрбио, док је четири слободно превео, у ствари такође прерадио. Свих пет позоришних комада штампани су му од 1834. до 1838, али ни на једном од њих није наведен аутор оригинала. Накнадно је утврђено да је у свих пет случајева писац Аугуст Коцебу (в). Једини нештампани комад који се сматра његовим оригиналним делом је Тамерлан, цар татарски или Девет робова, до данас познат само по наслову. Биће ипак да се и у овом случају ради о „свободном преводу“ а не о изворном П. тексту. Свестан своје немоћи да напиште оригиналан драмски комад, он се опредељивао углавном за прераде туђих дела, не осврћући се на дотад објављене преводе и прераде Ј. Вујића и потпуно игноришући појаву Јована Стерије Поповића, којег је чак ружно напао кроз дијалог главних личности „свободно преведене“ драме Невини стид или Федор и Марија – „повремено је уплитао сасвим одређене и директне реплике које су осуђивале Стеријине шаљиве игре Тврдицу и Покондирену тикву, проглашавајући их за увредљиво дрска и неморална дела“. Ово П. брзоплето затрчавање, настало из несхватања једне изузетне драматичарске појаве какав је био Стерија (који му је у „Србском народном листу“ одговорио на нападе), али и из сујете која га је вероватно раздирала, не умањује његов значај као предузимљивог и значајног позоришног радника и организатора позоришта у деценијама које су претходиле оснивању наших сталних, професионалних театара. П. је посрбио трагедију А. Коцебуа Die Spanier in Peru oder Rollas Tod (Турци у Босни или Смрт Милоша), а „свободно превео“ његове позоришне комаде Die Corsen (Дар благодарности или Константин и Милева), Der Graf von Burgund (Кнез од Херцеговине или Урош и Теодора), Armuth und Edelsinn (Невини стид или Федор и Марија) и Folgen des Verbrechens (Следствија злодејствија). Свих пет комада је вероватно извео са својом дружином 1844/45. у НСаду. Ове његове прераде, међутим, приказиване су и раније и доцније. Тако је Следствија злодејствија, под насловом Посљедице злочинства, приказало Летеће дилетантско позориште новосадско за време гостовања у Згбу, 27. III 1840; новосадски „позориштници“ извели су у Театру на Ђумруку у Бгду Дар благодарности 5. VII 1842, а представу Невини стид или Федор и Марија 9. VIII 1842; Панчевачко позориште Николе Ђурковића приказало је у Бгду, у гостионици „Код Јелена“, П. Тамерлана и две његове прераде – Дар благодарности 11. XII 1847. и Књаза од Херцеговине 22. I 1848; овај други комад приказивало је 1847/48. и Србско позориштно друштво у Сомбору а 1861. панчевачки дилетанти на гостовању у Великом  Бечкереку; Турке у Босни извела је 1. VII 1861. дружина Јована Кнежевића у НСаду. Ј. Ђорђевић и А. Хаџић као да нимало нису марили за П. комаде – СНП ни један од њих није приказало.
БИБЛ: Турци у Босни или Смерт Милоша, жалостна игра у пет дејствија, посрбљено… Трошком Матице сербске, Будим 1834; Дар благодарности или Константин и Милева, позориштна игра у четири дејствија, свободно преведена, НСад 1837; Књаз од Херцеговине или Урош и Теодора, позориштна игра у четири дејствија, свободно преведена, НСад 1838; Следствија злодејствија, позоришна игра у пет дејствија, свободно преведена, НСад 1838; Невини стид или Федор и Марија, шаљива игра у три дејствија, свободно преведена, НСад 1838.
ЛИТ: Ј. С. Поповић, Нешто о критики, Сербскиј народниј лист, 1839, бр. 11; Б., † Константин Поповић, Позориште, НСад 1871, бр. 1, с. 7, бр. 2, с. 11; А-м (А. Хаџић), Грађа за историју српског позоришта, Позориште, НСад 1873, бр. 54, с. 214; М. Брежовски, Прилог за грађу историје српског позоришта, Позориште, НСад 1874, бр. 16, с. 62; Н. Андрић, Пријеводна белетристика у Срба од године 1777–1847, Згб 1892, с. 51–55;  М. Ћурчин, Константин Поповић „Камераш“, преводилац Коцебуа, Српски књижевни гласник, 1907, бр. 144, с. 104, бр. 145, с. 192, бр. 146, с. 284; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, Бгд, 1907, с. 78; А. Добрићка, Нови Сад некад и сад, Календар „Свети Сава“ за 1910, с. 41–43; В. Стајић, Новосадске биографије, књ. IV, НСад 1939, с. 156–159, књ. VII (допуне и исправке), НСад 1964, с. 49–50; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 278; Љ. Дотлић-Петровић, Стерија и сувремена критика, Позориште, Тузла 1973, бр. 3, с. 226–235.

Л. Д.

ПОПОВИЋ Лаза – глумац, редитељ и управник путујућег позоришта (Врањево, 19. III 1839 – Београд, 24. VII 1892). Био је син свештеника Луке Поповића из Врањева, чија су се скоро сва деца одала глуми. Са два разреда гимназије радио је као помоћник бележника у Иванди, а по очевој смрти (1860) намеравао је да се упише у Учитељску школу у Сомбору, али је исте г. ступио у тек основану аматерску дружину у Српском Чанаду. Први пут је на сцени наступио у комаду Бела IV, краљ маџарски, приликом борављења дружине у Великој Кикинди. По доласку Јована Кнежевића на чело дружине гостовао је са позориштем у НСаду децембра 1860, а у пролеће 1861. прешао је у полупрофесионално позориште у Бгду. Убрзо се вратио Кнежевићу и са њиме други пут гостовао у НСаду јуна-јула 1861. Када је већина Кнежевићевих глумаца ступила у новоосновано СНП П. је остао уз Кнежевића те је са обновљеним друштвом гостовао у војвођанским градовима, а 26. XII 1861. појавио као гост на сцени СНП у улози Светислава (Светислав и Милева). Том приликом „Даница“ је приметила да би П. изгледом, гласом и игром био добра аквизиција за љубавне роле, за које СНП тада није имало представљача. Ангажован је у СНП током прве половине 1862, а средином исте г. прешао је у Бгд и као добровољац и родољуб борио се на барикадама против Турака при опсади и бомбардовању града. У јесен 1862. примљен је по препоруци у Хрватско земаљско казалиште у Згбу, где се следеће г. оженио глумицом Маријом Аделсхајм (в), а 1867. се вратио у СНП приликом његовог гостовања у Бгду. С јесени 1868. примљен је у новоосновано НП у Бгду као тумач првих рола и главни редитељ. Поверавањем његових рола младом и необично талентованом Тоши Јовановићу и ангажовањем Александра Бачванског за главног редитеља изгубио је примат у ансамблу, па је крајем сезоне напустио НП и у јесен 1869. поново основао путујуће позориште, које је водио на гостовања по Војводини и Хрватској. По гашењу ове дружине 1874. вратио се у НП у Бгду, а 1883. је и трећи пут основао своје друштво и водио га кроз Србију, Босну и Војводину. У Бгд се вратио 1889, а затим је оскудно живео са својом другом женом и седморо деце, радећи најпре као служитељ у стоваришту соли, затим као експедитор при општинском суду. У више махова је покушавао опет да ступи у СНП, али позориште није имало новчаних средстава да га прими. На новосадској сцени се последњи пут појавио као гост приликом боравка СНП у Великом Бечкереку 1886. Неколико дана пред смрт у дружини Друштва „Славија“ у Бгду бесплатно је наступио као Ђурађ Бранковић у истоименој драми. На тој представи је незгодно пао, повредио се и од тога умро. Пред крај живота објавио је у посебном издању кратке аутобиографске белешке. Са немачког је превео једночину комедију Лекар, која је играна у СНП и у НП у Бгду 1875. Као глумац П. је у почетку заузимао видно место и величином улога и својим сценским предностима. Био је један од ретких међу тада малобројним српским професионалним глумцима који је био кадар да се огледа у великим и насловним ролама трагичних љубавника и јунака, нарочито у националном и романтичарском репертоару. На загребачкој сцени је безуспешно покушавао да наступа и у салонским комадима, за које није имао смисла ни сценског и занатског искуства. Значајан је и као главни и готово једини редитељ НП у Бгду у његовој првој сезони, но његове заслуге су највеће у васпитавању генерације младих талената који су почињали у његовом путујућем позоришту и касније заузимали највиднија места на српским позорницама (Пера Добриновић, Емилија Поповић, Андрија Лукић, Никола Спасић и др.). Са својом дружином проводио је пропаганду позоришта на широком јужнословенском подручју и подстицао оснивање многобројних аматерских и професионалих театара.

БИБЛ: Почетак и свршетак тридесетгодишњег мог рада на пољу просвете и уметности, Бгд 1892.

УЛОГЕ: Светислав (Светислав и Милева), Гроф Тиквић (Заручник и невеста у једној особи), Сенатор (Ајдук Вељко), Заручник (Лудница), Грга (Граничари), Фердинанд (Сплетка и љубав), Јован (Низ бисера), Ђорђе (Два наредника), Кефелд (Кин), Ђурађ Бранковић (Ђурађ Бранковић).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Даница, 1862, бр. 2, с. 29; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 20, с. 476-479; А-м, Лаза Поповић, Позориште, НСад, 1892, бр. 20, с. 83-84; А-м, Грађа за историју србског позоришта, Застава, 1874, бр. 8, с. 2; Л. Дотлић, 80-годишњица Народног позоришта у Београду, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 388; Х. Диздар, Турске власти у Босни и српска путујућа позоришта, зборник, Бгд 1962; С. Јанић, Организовање Народног позоришта у Београду (Прилог студији о утемељењу Народног позоришта и грађи за биографије глумаца), Годишњак града Београда, 1971, књ. XVIII, с. 224-228.

С. Ј.

ПОПОВИЋ Лука – глумац и певач (? – умро у Скопљу 1914). Син из другог брака глумца Лазе Поповића, унук поп-Луке Поповића, родоначелника велике глумачке династије. Био је члан НП у Бгду од 1894. до 1896. Од 1. I 1896. до октобра 1901, са једним краћим прекидом, наступао је у СНП. Ускоро потом отишао је у САД, где је водио своје позориште за наше исељенике и где се, између осталог, упознао и зближио са Михајлом Пупиним. У Бгд се вратио 1913, да би се убрзо укључио у рад новооснованог позоришта у Скопљу, у којем је 1914. постао и редитељ, али није стигао да се испољи јер је ускоро умро.

УЛОГЕ: Перо Влаховић (Шокица), Милан (Љубавно писмо), Мишић (Кир Јања), Гост (Чанколизи), Шантрен (Женски пријатељ), Гилденстерн (Хамлет), Иван Петровић (Слободарка), Шкиља (Врачара).

В. В.

ПОПОВИЋ Миленко – глумац (Београд, 18. V 1905 – Жабари, 23. II 1944). Био је члан Градског позоришта у Крагујевцу. У НПДб је био ангажован 1936. За време Другог светског рата наступао је у позоришту Удружења глумаца у Бгду.

УЛОГЕ: Љевин (Ана Карењина), Стеван Костић (Господски дом), Шеф станице, Уајлд Фрид, Јан-ци (Пут око света), Коте (Зона Замфирова), Жандарм (Госпођа министарка).

В. В.

ПОПОВИЋ Миливој Мавид – драмски глумац (Шабац, 12. IX 1909 – Београд, 5. VII 1994). Гимназију је учио у Бгду и Шапцу. Завршио је Државну глумачку школу у Бгду 1958, у класи Јурија Ракитина. Дипломирао је на Правном факултету у Бгду 1942. Био је члан ХНК у Згбу 1938/39, НП у Скопљу од 1939. до 1941, НП у Бгду од 1941. до 1943, затим редитељ и глумац аматерског позоришта „Јанко Веселиновић“ у Шапцу. Учесник је народноослободилачке борбе од септембра 1944. до краја 1945, када је поново постао члан НП у Шапцу 1945, а убрзо потом у НП у Нишу (1945/46. и од 1948. до 1951); у међувремену је, у сезони 1947/48, био у Београдском драмском позоришту. Од 1. VIII 1951. до 31. VIII 1954. био је ангажован у СНП у НСаду, у сезони 1954/55. у НК у Осијеку, а затим је слободан филмски глумац. Повремено је и режирао (у Шапцу, Нишу и НСаду). Деловао је као наставник глуме и сценског говора у Средњој позоришној школи у Нишу, а од 1976. је ангажован као хонорарни лектор у Савременом позоришту и у „Атељеу 212“ у Бгду. Остварио је велик број улога, од којих око 50 на филму. Као млад глумац истицао се улогама момака у комадима из народног живота и хероја-љубавника у класичном репертоару да би у зрелијем добу прешао на карактерне улоге. Одликован је Орденом заслуга за народ III реда (1949). Био је први супруг велике српске глумице Мире Тодоровић, доцније Ступице.

УЛОГЕ: Милош Обрембеговић (Максим Црнојевић), Каплар Илија (Дорћолска посла), Карењин (Живи леш), Марко Барић (Без трећег), Младен Ђоковић (Покојник), Дон Жуан (Дон Жуан), Марко (Људи без вида), Бора (Ка новим обалама), Дијамант Лији (Насловна страна), Здравко (Ђидо), Зека (Хајдук Станко).

РЕЖИЈЕ: Хвалисави војник.

ЛИТ: А-м, Промене у ансамблима, НС, 1951, бр. 28, с. 6; А-м, Јосип Кулунџић: „Људи без вида“, Дневник, 2. VI 1953; Ј. Путник, „Ђидо“ у СНП, НС, 1953, бр. 69, с. 3; Р. М., „Насловна страна“ – нова премијера драме СНП-а, Дневник, 22. I 1954.

С. Ј.

ПОПОВИЋ Милица-Мила – глумица (Београд, 30. VI 1911 – ?). Завршила је Глумачку школу при НП у Бгду. Од 1. X 1930. до 31. VIII 1931. била је чланица СНП. У сезони 1931/32. била је ангажована у НП Врбашке бановине у Бањој Луци. После Другог светског рата наступала је у НП „Стерија“ у Вршцу, затим у НП на Цетињу, а од сезоне 1953/54. у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину.

УЛОГЕ: Љиљана (Центрифугални играч).

ЛИТ: А-м, „Centrifugális táncos“, Reggeli Ujság, 1930, бр. 232, с. 4; А-м, „Центрифугални играч“, мистерија од Тодора Манојловића – премијера, Нови Сад, 1930, бр. 40, с. 3.

В. В.

ПОПОВИЋ Милорад Шапчанин – књижевник, управник НП (Шабац, 7. VII 1841 – Београд, 14. II 1895). Отац Сава, шабачки учитељ, судија и књижевник, изгубио је 1842. службу у Шапцу из политичких разлога и склонио се у Земун, а потом у Ириг, где је радио као бележник. У Иригу је П. завршио основну и немачку школу, гимназију у НСаду и Сремским Карловцима, а богословију у Бгду. По повратку династије Обреновић на власт породица се без П. вратила у Шабац, где је отац постављен за судију Окружног суда, али је 1861. умро па се П. доселио у Шабац како би се бринуо о породици. Ступио је у службу најпре као практикант, а затим као писар шабачке Конзисторије и 1862. као писар шабачке епархије. У Шабачкој гимназији радио је 1865/66. као учитељ цртања и лепог писања, а истовремено је био и лични секретар владике Гаврила. Једно време боравио је у Аустрији и Немачкој, где је по налогу владе проучавао устројство основних и средњих школа. У Бгд је премештен 1866. за писара Министарства просвете и са те функције учествовао у свим догађањима око НП: у изградњи позоришта, од 1871. до 1876. био је секретар и члан иницијативног радног Позоришног одбора, а 1876. је постао члан Књижевно-уметничког одбора и као такав постављен је 1877. за привременог управника али је после седам месеци поднео оставку, да би 1. III 1880. био постављен за управника НП у Бгду и на тај функцији остао до 1893. После одласка из НП па све до смрти био је администратор цивилне листе и круниних добара у влади краља Александра Обреновића. Своју другу прилику да се искаже у улози управника НП П. је искористио на најбољи могући начин. Са великим ентузијазмом и знатно више позоришног и животног искуства, мада увек са финансијским проблемима, успешно је креирао репертоарску политику, уводећи на сцену, поред домаћих, и дела страних аутора. Сав посвећен позоришном раду, остварио је и конкретан допринос обогаћењу репертоара преводећи дела немачких и француских писаца. За време његовог мандата укупно је изведено 229 премијера од којих је 49 по домаћем драмском тексту. У комплементарности позоришне делатности, поред осталог, исказивао је интерес са осавремењивање сценографије и костимографије, па су, и на том плану, постигнути запажени резултати. На лични захтев, упућен министру просвете, добио је одобрење да, у фебруару 1890, отпутује на неколико дана у Беч и Пешту да би набавио костиме неопходне за играње историјских комада. Према глумцима је имао коректан и принципијелан однос, мада је понекад у заносу знао да реагује бурно, песнички, на само њему својствен начин. У испуњавању постављених задатака тражио је професионалност у раду; за немар и неодговорност прво је опомињао, потом критиковао, и на крају кажњавао, али је умео и да великодушно опросри. Књижевник и културни посленик, који је с поносом свом имену додао припадност родном граду, као књижевник прво се огласио песмама у „Вили” 1865, касније је писао и драме и приповетке, а и стручне педагошке чланке, рецензије и уџбенике. Своје радове је објавио у листовима „Даница”, „Јавор”, „Вила”, „Отаџбина”, „Стражилово” и др. За позориште је написао драме: Источно питање 1869, Човек без срца 1870, Милош у Латинима 1886, драматизацију Пушкинове приповетке Госпођица као сељанка (по жељи краљице Наталије) 1886, Богумили 1889, Душан Силни 1890, Задужбина 1891. по народној песми Зидање Раванице. Превео је за позориште Јулија Цезара, Хамлета (са Митом Живковићем), Завађену браћу (Ранцављеви) Еркмана-Шатријана, Дону Дијану А. Морета, Вештицу А. Фитгера, Прве љубавне стреле О. Блументала. Сва ова дела изведена су у НП у Бгду, а у СНП су изведене: Задужбина цара Лазара (Зидање раванице) и Милош у Латинима и четири  његова превода: Јулије Цезар, Хамлет, Завађена браћа и Дона Дијана. Нису извођене две његове трагедије: Хипатија и Трнова круна. За члана Српског ученог друштва изабран је 21. I 1868, а од 1892. је почасни члан Српске краљевске академије. Био је ожењен најстаријом сестром књижевника Лазе К. Лазаревића.
БИБЛ: Песме, Бгд 1863, 1866; Реч покојноме Данилу, Бгд 1886; Јавна предавања, Бгд 1873; Жубори и вихори, Бгд 1883; Приповетке I-V; Бгд 1877-87; Невеста Љутице Богдана, Бгд 1883; Милош у Латинима, НСад 1886; Раваница, Бгд 1886; Монах, Бгд 1887; Позориште и драма, Бгд 1888; Сањало, Бгд 1888, 1912; Богумили, Бгд 1889; Душан Силни, Бгд 1890; Задужбина, Бгд 1893; Две надгробне беседе, Бгд 1893; Последње приповетке, Бгд 1902; Целокупна дела, Бгд 1920.

ЛИТ: Ј. Храниловић, Задужбина цара Лазара, Позориште, НСад 1892, бр. 10, с. 38-39; А-м, Милорад П. Шапчанин, Позориште, НСад 1895, бр. 9, с. 34-35; А-м, Милорад П. Шапчанин, Позориште, НСад 1895, бр.10, с. 37-38; В. Петровић, Милорад Поповић Шапчанин, Управник Народног позоришта у Београду 1880-1893, каталог изложбе, Бгд 1995.

М. Л.

ПОПОВИЋ Мита – драмски писац (Баја, Мађарска, 3. VII 1841 – Будимпешта, 6. VI 1888). Рођен је у веома сиромашној породици Наума и Јулијане Поповић, рођене Кресојевић. После завршене основне школе у родном месту, мајка га је послала у Сремске Карловце јер је њена жеља била да он постане калуђер. Међутим, незадовољан стеченим искуствима вратио се 1855. у Бају и завршио гимназију 1861.да би по препоруци проф. Јожефа Калмара, затим директора бајске гимназије и главног судије града Баје успео одмах  да се упише на студије права у Пешти. Био је члан „Преоднице” и питомац Текелијанума. Државни испит је положио1863, а следеће г. га је испитна комисија предложила да ради у суду. Звање меничног адвоката је стекао 1869, а у Магистрату у Баји радио је као велики бележник до 1872. Када је одбио да учествује у слављу због победе Мађара над Русима 1877. био је присиљен да напусти Бају. Мада је желео да оде у НСад, ипак се 1878. преселио у Сомбор, где је радио као адвокат и живео док није душевно оболео 1886. У књижевности се први пут јавио 1862. када је у „Даници” објавио песму Ој. Његове песме штампане су у многим листовима: „Даница”, „ЛМС”, „Голуб”, „Преодница”, „Стражилово” и „Јавор”. Писао је песме, приповетке (Нерон, Ибрахим, Вартоломејска ноћ, Семирамида), драмске комаде за позориште (Крвави престо, Цар Јован, Градиња и син му Немања, Стеван последњи босански краљ, Деспот Лазар Бранковић, Силом песник, Наши сељани)  и разне књижевне форме (епски спев Краљевић Марко). Под утицајем Лазе Костића писао је драме и трагедије у романтичарским тирадама. Неке његове песме биле су популарне и многе композиторе инспирисале да за њих компонују мелодије: Јован Пачу, Аксентије Максимовић, Мита Топаловић, Драгутин Блажек и др. Најпознатије његове песме су: Саабљо моја димишћијо, Раздрагано срце моје, Море ми је љубав твоја, Под липом, Напред!, Направићу шајку, У гори, Гусле моје јаворове, Шалај далај даном, Оставише мене моји и др. Преводио је са мађарског (Шандор Петефи, Јанош Арањ и Михаљ Верешмарти), али и са других језика (Бајрон, Пушкин, Де Мисе и Иго). Одржавао је пријатељске везе са угледним Србима онога доба у Угарској: С. Милетићем, Ј. Ј. Змајем, Л. Костићем, С. В. Поповићем и др. Био је ожењен (1871) Милом Савић. Умро је у Шварцеровом заводу за умоболне у Будимпешти. На српском гробљу у Будиму подигнут му је споменик од белог мермера захваљујући Колу младих Срба и прилозима Срба из свих крајева. Ушао је у књигу Знаменити Срби 19. века Андре Гавриловића. У СНП су извођене његове драме: Градиња и син му Немања (2. XII 1885), Крвави престо (29. XI 1881), Наши сељани (26. XII 1885, 24. I 1902, 13. XII 1909, 3. VII 1920), Стеван, последњи босански краљ (30. I 1884) и Цар Јован (26. XII 1881).

БИБЛ: Вартоломејска ноћ, песме, НСад 1869; Одабране песме, Панчево 1874; Пред Васкрс, НСад 1877; Свети дани српски, НСад 1878; Песме, Земун 1884; Крвави престо, Цар Јован, 1891.

ЛИТ: З., Матица српска – Састанак књижевног одељења 28. авг. / 9. септ. 1881, Јавор, 1881, бр. 36, с. 1147-1150; А-м, Суботица 10. 5. „Крвави престо” од Мите Поповића, Застава, 1881, бр. 73, с. 3; -ћ, Вршац фебруара „Цар Јован” од Мите Поповића, Застава, 1883, бр. 65, с. 1; Милун, Сомбор 20. 11. „Стеван последњи босански краљ”, хисторијска трагедија у 5 чинова од Мите Поповића, Застава, 1883, бр. 195, с. 1; др. Д., Рума 6. 8. „Наши сељани” позоришна игра с певањем у 3 чина од М. Поповића, Застава, 1885, бр. 127, с. 3; М. П. Шапчанин, „Наши сељани”, позоришна игра у 3 чина од Мите Поповића, Браник, 1885, бр. 31, с. 4; –ша, 30. 1. „Градиња и син му Немања”, историјска трагедија у 5 чинова од Мите Поповића, Застава, 1886, бр. 19, с. 2; М. С-ћ, „Градиња и син му Немања”, историјска трагедија у пет чинова, написао Мита Поповић, Браник, 1886, бр. 14, с. 3; Ненад, Српско народно позориште, Застава, 1888, бр. 164, с. 3; С., Мита Поповић, Браник, 1888, бр. 70, с. 1; А-м, Мита Поповић, песник српски, Јавор, 1888, бр. 25, с. 385-386: Никола Грујић, Први знаци Митине умне поремећености, Јавор, 1888, бр. 27, с. 429-430; М. Савић, У спомен Мити Поповићу, ЛМС, 1889, књ. 159, с. 136; С. Бербер, Светлосна изворишта, Сомбор 1975; М. Кнежевић, Књижевно дело Мите Поповића, Сомбор 2002.

М. Л.

ПОПОВИЋ Михаило Р. – преводилац (?, 1866 – Београд, 8. II 1933). Основну школу, гимназију и историјско-филолошки одсек Велике школе завршио је у Бгду (1888). Радио је као предавач у Другој београдској гимназији у школској 1888/89, а од јесени 1889. у Немачкој наставља студије опште историје. Докторат је положио на универзитету у Лајпцигу. По повратку у Србију предавао је у Првој београдској гимназији (предавач 1894-1897, професор 1897-1900). Од 1900. до 1903. је био запослен као секретар Министарства просвете, па отправник послова у Паризу (1903-1904), до 1908. поново у Првој београдској гимназији, од 1908. до 1914. био је помоћник библиотекара у Народној библиотеци у Бгду и истовремено је хонорарно предавао општу историју на Војној академији (1907-1914); после Првог светског рата, од 1919. до 1921. био је начелник Одељења више наставе Министарства просвете. Уређивао је часопис „Наставник“ (1900-1902). Писао је приказе и прилоге из области историје и преводио са француског и немачког. У београдском НП изведено је двадесетак његових превода, а у СНП шест: Отмица Сибињанака Паула Шентана и Франца Шентана (1899), Фромон и Рислер Алфонса Додеа и Адолфа Белоа (1900), Васантасена индијског краља Чудраке, драматизација Емила Пола (1901), Шелеров пансионат Карла Лауфса (1905), Завичај Хермана Зудермана (1912) и Сви су невини Аугуста фон Коцебуа (1925).

ЛИТ: М. А. Костић, Михаило Р. Поповић, Гласник Југословенског професорског друштва, 1932/33, св. 6, с. 588-590; Уредништво, Михаило Р. Поповић, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1932, св. 2-3, с. 306.

С. В.