ПОПОВИЋ Милорад Шапчанин – књижевник, управник НП (Шабац, 7. VII 1841 – Београд, 14. II 1895). Отац Сава, шабачки учитељ, судија и књижевник, изгубио је 1842. службу у Шапцу из политичких разлога и склонио се у Земун, а потом у Ириг, где је радио као бележник. У Иригу је П. завршио основну и немачку школу, гимназију у НСаду и Сремским Карловцима, а богословију у Бгду. По повратку династије Обреновић на власт породица се без П. вратила у Шабац, где је отац постављен за судију Окружног суда, али је 1861. умро па се П. доселио у Шабац како би се бринуо о породици. Ступио је у службу најпре као практикант, а затим као писар шабачке Конзисторије и 1862. као писар шабачке епархије. У Шабачкој гимназији радио је 1865/66. као учитељ цртања и лепог писања, а истовремено је био и лични секретар владике Гаврила. Једно време боравио је у Аустрији и Немачкој, где је по налогу владе проучавао устројство основних и средњих школа. У Бгд је премештен 1866. за писара Министарства просвете и са те функције учествовао у свим догађањима око НП: у изградњи позоришта, од 1871. до 1876. био је секретар и члан иницијативног радног Позоришног одбора, а 1876. је постао члан Књижевно-уметничког одбора и као такав постављен је 1877. за привременог управника али је после седам месеци поднео оставку, да би 1. III 1880. био постављен за управника НП у Бгду и на тај функцији остао до 1893. После одласка из НП па све до смрти био је администратор цивилне листе и круниних добара у влади краља Александра Обреновића. Своју другу прилику да се искаже у улози управника НП П. је искористио на најбољи могући начин. Са великим ентузијазмом и знатно више позоришног и животног искуства, мада увек са финансијским проблемима, успешно је креирао репертоарску политику, уводећи на сцену, поред домаћих, и дела страних аутора. Сав посвећен позоришном раду, остварио је и конкретан допринос обогаћењу репертоара преводећи дела немачких и француских писаца. За време његовог мандата укупно је изведено 229 премијера од којих је 49 по домаћем драмском тексту. У комплементарности позоришне делатности, поред осталог, исказивао је интерес са осавремењивање сценографије и костимографије, па су, и на том плану, постигнути запажени резултати. На лични захтев, упућен министру просвете, добио је одобрење да, у фебруару 1890, отпутује на неколико дана у Беч и Пешту да би набавио костиме неопходне за играње историјских комада. Према глумцима је имао коректан и принципијелан однос, мада је понекад у заносу знао да реагује бурно, песнички, на само њему својствен начин. У испуњавању постављених задатака тражио је професионалност у раду; за немар и неодговорност прво је опомињао, потом критиковао, и на крају кажњавао, али је умео и да великодушно опросри. Књижевник и културни посленик, који је с поносом свом имену додао припадност родном граду, као књижевник прво се огласио песмама у „Вили” 1865, касније је писао и драме и приповетке, а и стручне педагошке чланке, рецензије и уџбенике. Своје радове је објавио у листовима „Даница”, „Јавор”, „Вила”, „Отаџбина”, „Стражилово” и др. За позориште је написао драме: Источно питање 1869, Човек без срца 1870, Милош у Латинима 1886, драматизацију Пушкинове приповетке Госпођица као сељанка (по жељи краљице Наталије) 1886, Богумили 1889, Душан Силни 1890, Задужбина 1891. по народној песми Зидање Раванице. Превео је за позориште Јулија Цезара, Хамлета (са Митом Живковићем), Завађену браћу (Ранцављеви) Еркмана-Шатријана, Дону Дијану А. Морета, Вештицу А. Фитгера, Прве љубавне стреле О. Блументала. Сва ова дела изведена су у НП у Бгду, а у СНП су изведене: Задужбина цара Лазара (Зидање раванице) и Милош у Латинима и четири  његова превода: Јулије Цезар, Хамлет, Завађена браћа и Дона Дијана. Нису извођене две његове трагедије: Хипатија и Трнова круна. За члана Српског ученог друштва изабран је 21. I 1868, а од 1892. је почасни члан Српске краљевске академије. Био је ожењен најстаријом сестром књижевника Лазе К. Лазаревића.
БИБЛ: Песме, Бгд 1863, 1866; Реч покојноме Данилу, Бгд 1886; Јавна предавања, Бгд 1873; Жубори и вихори, Бгд 1883; Приповетке I-V; Бгд 1877-87; Невеста Љутице Богдана, Бгд 1883; Милош у Латинима, НСад 1886; Раваница, Бгд 1886; Монах, Бгд 1887; Позориште и драма, Бгд 1888; Сањало, Бгд 1888, 1912; Богумили, Бгд 1889; Душан Силни, Бгд 1890; Задужбина, Бгд 1893; Две надгробне беседе, Бгд 1893; Последње приповетке, Бгд 1902; Целокупна дела, Бгд 1920.

ЛИТ: Ј. Храниловић, Задужбина цара Лазара, Позориште, НСад 1892, бр. 10, с. 38-39; А-м, Милорад П. Шапчанин, Позориште, НСад 1895, бр. 9, с. 34-35; А-м, Милорад П. Шапчанин, Позориште, НСад 1895, бр.10, с. 37-38; В. Петровић, Милорад Поповић Шапчанин, Управник Народног позоришта у Београду 1880-1893, каталог изложбе, Бгд 1995.

М. Л.