ПОПОВА Јелисавета Лиза Ивановна (Елизавета Ивановна Попова) – оперска певачица руског порекла, сопран (Астрахан, Русија, 19. X 1891 – село Лазаревскоје код Сочија, 1967). Певање је студирала од 1909. до 1912. на Конзерваторијуму у Петрограду. Од 1912. до 1918. је била члан Маријинског театра у Петрограду, од 1913. до 1919. Државног театра у Москви, а од 1922. до 1942. Београдске опере. После Другог светског рата вратила се у Совјетски Савез. У НП у НСаду гостовала је пет пута: 24. II 1922. као Маргарета у Фаусту, 19. XI 1923. као Ћо-Ћо-Сан у Мадам Батерфлај, 30. VI 1924. као Тоска у истоименој опери, 14. III 1925. као Татјана у Евгенију Оњегином и 19. I 1927. као Јелена у Лепој Јелени. Певачица чистог, кристалног, технички избрушеног гласа, изразито музикална и глумачки обдарена, П. је осећајно, вибрантно и са особеном присношћу тумачила велик број ликова оперске сцене.
ЛИТ: Др Ј., Тријумф Јелисавете Попов, Јединство, 25. II 1922; A. M., Gastspiel der Frau Elisabeth Popowa in „Madame Butterfly“, Deutsches Volksblatt, 21. XI 1923; К. Н(иколић), „Лепа Јелена“, оперета, Нови Сад, 1927, бр. 3, с. 5; А-м, Гостовање чланова Београдске опере, Застава, 23. II 1928.

В. П. и В. В.

ПОПОВА Каћа – бугарска оперска певачица, сопран (Плевен, Бугарска, 21. I 1924 – погинула у авионској несрећи у Словачкој, надомак аеродрома у Братислави, Словачка, 24. XI 1966). Музичку академију у Софији завршила је 1947. и одмах је ангажована у Софијској опери. У сезони 1955/56. боравила је на усавршавању у Бољшом театру у Москви. Гостовала је у СССР, Румунији, Југославији, Француској, Чехословачкој и другде. У СНП је к. г. наступила као Мими у Боемима 22. XI 1959. и као Маргарета у Фаусту 29. XII 1960. „Веома пријатне појаве, витка и крупноока, светлог и чистог лирског сопрана којим је владала са лакоћом и елеганцијом, Попова је две трагичне јунакиње остварила на сцени СНП сугестивно, са девојачком нежношћу и грацијом“ (Влада Поповић).

ЛИТ: Н. Грба, Убедљива креација, Дневник, 6. I 1961; В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 267-268.

В. В.

ПОПОВИЋ Александар – драмски писац (Уб, Србија, 22. XI 1929 – Београд, 9. X 1996). По мушкој линији потиче из старе српске породице свештеника и војника. Завршио је Трећу мушку гимназију – тада су га привукле комунистичке и левичарске идеје. Као матурант је, 1948. за време Информбироа, одведен у затвор на Голом отоку, где је провео пет г. О том периоду свог живота је нерадо говорио, али га је уткао у своја књижевна дела. По повратку из затвора радио је најразличитије послове: молерске, асфалтерске, зидарске, цинкографске, стаклорезачке и др. и био под будним оком тадашњег режима. Књижевном раду је почео да се окреће у својим тридесетим г. захваљујући породици и пријатељима, међу којима је истакао Душка Радовића, Бранка Ћопића и Ота Бихаљија Мериног. Наиме, почетком 1950. прихватио је позив Душка Радовића и Радио-Бгда да пише радио-драме за децу. Прво дело, криминалистички роман Убиство у троуглу,  објавио је 1959. До краја живота је радио као слободан уметник.  Највише је писао комедије и сатире, али се успешно бавио и осталим жанровима, тако да је иза њега остао богат опус драма за децу, сценарија за телевизијске драме и серије. Представе по његовим драмским текстовима постављала су скоро сва наша позоришта. Написао је преко педесет позоришних комада. „Његова драматургија, која је у послератној српској литератури остварила велик број драма са савременом тематиком, одликује се живом, говорном језичком експресијом, као и наклоношћу да сатирично обликује и савремени грађански и малограђански живот нашег времена. Све су П. драме налик на фарсу тог живота који протиче и који покушава да фиксира понајвише уличним идиомом, актуелном анегдотом, брзореком синтаксом. Плодан и признат, остао је забележен по свежем захвату у тематику која до тада у савременој српској драми није била освојена, као и изузетним језиком“ (Д. Ређеп, 1984). Његово драмско стваралаштво је оставило неизбрисив траг не само у историји српске књижевности него превасходно у историји српског позоришта јер суштина његове уметности је управо у сценској игри. У СНП су игране његове драме: Развојни пут Боре Шнајдера, Друга врата лево, Љубинко и Десанка, Бела кафа и Мрешћење шарана. Његов књижевни рад вишеструко је награђен: Ванредна Стеријина награда за драме Сабља димискија и Крмећи кас 1965, Стеријина награда за Развојни пут Боре Шнајдера 1967, Стеријина награда за заслуге 1969, Награда „Вечерњих новости“ за текст Мрешћење шарана на Данима комедије у Јагодини 1985, награда за драму Мрешћење шарана на Сусретима позоришта БИХ 1989, Стеријина награда за дело Кус петлић 1990, Стеријина награда за Белу кафу 1991, Награда „Вечерњих новости“ на Данима комедије у Јагодини за драме Кус петлић и Бела кафа 1991, Статуета „Јоаким Вујић“ за изузетан допринос позоришном животу у Србији 1991, Награда Најбоља послератна драма по анкети „Вечерњих новости“ и РТС – ТВ-Бгда за Развојни пут Боре Шнајдера 1993, Награда за драму Мртва тачка на Сусретима „Јоаким Вујић“ 1993, Стеријина награда за драму Тамна је ноћ 1994, Награда на Земун-фесту за драму Тамна је ноћ 1994, Награда „Вечерњих новости“ на Данима комедије за драму Развојни пут Боре Шнајдера 1995. и 1996. је проглашен за личност године.

БИБЛ: Љубинко и Десанка, Бгд 1964; Сабља димискија, Бгд 1965; Крмећи кас, Бгд 1966; Смртоносна мотористика, НСад 1967; Чарапа од сто петљи, Бгд 1967; Развојни пут Боре Шнајдера, Бгд 1967; Капе доле, Бгд 1968; Утва, птица златокрила, Бгд 1969; Мрешћење шарана, Бгд 1986; Трајна веза, Бгд 1986, Друга врата лево, Бгд 1986, Афера Љиљак, Бгд 1986, Комунистички рај, Бгд 1986; Александар Поповић – Изабране драме (Љубинко и Десанка, Чарапа од сто петљи, Развојни пут Боре Шнајдера, Смртоносна мотористика, Мрешћење шарана), Бгд 1987; Александар Поповић Драме I (Љубинко и Десанка, Чарапа од сто петљи, Сабља димискија, Смртоносна мотористика, Развојни пут Боре Шнајдера, Утва птица златокрила, Крмећи кас, Друга врата лево, Бела кафа, Мрешћење шарана, Кус петлић, Пазарни дан, Капе доле, Мрављи метеж, Тамна је ноћ, Комунистички рај), II (Мишја грозница, Нега мртваца, Ружичњак, Баш-бунар, Успомене Бисе херихтерке, Афера Љиљак, Свети ђаво Распућин, Пут за Лешће, Мртва тачка, Пепељуга, Црвенкапа, Снежана и седам патуљака, Шкрти берберин, Намештена соба, Свињски отац, Трка с временом), Бгд 2003.

ЛИТ: Е. Финци, Драмски фељтонизам, Политика, 4. I 1965; М. Протић, Две фарсе и један скеч, Књижевност, 1965, књ. XL, с. 250-252;  М. Миочиновић, Сценска игра Александра Поповића. Есеји о драми, Бгд 1975; Р. Путник Записи о Поповићу, у: Из театролошког репозиторијума, Дани комедије, Јагодина 1999;  Ј. Ћирилов, Александар од сто петљи, Дуга, Бгд, 1983, бр. 238;  Ј. Ћирилов, Силазак у комедију, Политика, 10. X 1984; П. Марјановић, Александар Поповић – „Развојни пут Боре Шнајдера“, у:  Југословенски драмски писци XX века, НСад 1985; В. Стаменковић, Позориште у драматизованом друштву, Бгд 1987; М. Первић, Писац Боре Шнајдера, Политика, 17. II 1994; Ј. Ћирилов, Наш Јонеско и нови Стерија, Политика, 10. X 1996; М. Р., Као да је реч о космичкој шали, Политика, 10. X 1996; В. Арсић, Приказивач вештина, Бгд и Младеновац 2001.

М. Л.

ПОПОВИЋ Александар А. – правник, глумац и преводилац (рођен око 1830). Школовао се у гимназијама у Сремским Карловцима, НСаду, Темишвару и Араду. Права је студирао у Бечу и Пешти. Службовао је у Сомбору и Великој Кикинди (други подбележник Округа, 1850), па у Руми, где је, вероватно, и рођен. Као тридесетогодишњак, 1862, нудио се Јовану Ђорђевићу у ангажман у СНП и том приликом је навео да је са Костом Живановићем из Великог Бечкерека основао и водио „Српско позоришно друштво“ у Сомбору (од октобра 1847. до априла 1848), које је извело преко 30 драма. У већини је П. и глумио, а многе је „за србску бину од чести с немачког и мађарског превео, од чести с хрватског на србски пречистио“. Преводио је тада Шилера, Шекспира, Чокеа, Коцебуа и друге. За време школовања је гледао најбоље глумце и њих је, како је сâм рекао, подражавао у Сомбору. По Гетеу је, 1862, саставио Правила за глумце, што је био први наш уџбеник глумачке вештине. У СНП није ступио, али је у новосадском театру 1862. игран комад Зазидани прозор А. Коцебуа у П. посрби.

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 26. VI 1862. г. „Зазидани прозор“, Даница, 1862, бр. 19, с. 515.

Б. Кв.

ПОПОВИЋ Александар В. – професор и преводилац (Стари Бечеј 22. XII 1847 – Нови Сад, 8. III 1877). Пријатељи су га звали Шандор; млађи је брат Стевана В. Поповића, педагога и дечјег писца. Рођен је у породици имућног винарског трговца; отац му се звао Васа, мати Софија. За време револуције 1848/49. пропала је очева имовина и породица је потпуно осиромашила. Основну школу учио је у родном месту, први разред гимназије у Великом Бечкереку, а осталих седам разреда у Католичкој државној гимназији у Пешти, где је на тамошњем Филозофском факултету завршио природне науке. Од 1866. је био питомац Текелијиног завода. Као активан члан „Преоднице“, на њеним скуповима је у школској 1865/66. читао своје преводе Ф. Шилера, међу њима и одломке из Марије Стјуарт, и, такође у свом преводу, из Гетеове Ифигеније на Тавриди. Био је присталица Уједињене омладине српске и следбеник њених идеја. Завршивши студије, од 28. X 1871. до преране смрти радио је као професор природописа и математике у Српској великој гимназији у НСаду. Као природњак, на позив пештанског Геолошког друштва, од 1873. до 1876. обављао је са својим ђацима самостална геолошка испитивања Фрушке горе и Срема. У Сланкамену су, на пример, „из кречњака искуцавали окамењене морске животиње… лепо очуване пужеве вадили из сиге у потоку код В. Ремете… у Беочину из каје добили петрефакте неких риба“ (В. Стајић). Геолошко-минералошка испитивања предузимао је и на планинама Папук и Крндија и у неким планинским пределима Србије и Босне. У Србију је путовао по налогу Мађарске академије наука, као асистент свог професора Сабоа. Са Геолошким друштвом 1876. провео је шест недеља на проучавању планинских масива у Ердељу. Већ 1871. примљен је за редовног члана пештанског Друштва за природне науке; 1873. изабран је за редовног члана Геолошког друштва у Пешти, а 1874. за дописног члана Геолошког друштва у Бечу. Био је шире образован и веома добар и цењен зналац своје струке, из које је објавио два важна и научно солидно фундирана рада – О геолошким одношајима Фрушке Горе – О фрушкогорским трахитима (ЛМС, 1873) и Геолошке цртице о Србији из путовања 1874 („Отаџбина“, 1875). Поред матерњег језика, савршено је познавао и мађарски, немачки, француски и енглески и свим овим језицима се служио у потпуности. За време студија природних наука успео је да стекне и лепо музичко образовање; уз то, био је познат као добар певач. Истицао се и као иницијатор свакогодишњег одржавања светосавских беседа у новосадској Гимназији и за прве четири беседе (1874-1877) које је организовао одабрао је и са ђацима припремио програме и њима руководио; за беседе је сам компоновао неке песме. Још као гимназијалац објављивао је песме у „Вили“ Ст. Новаковића. У „Матици“ му је, доцније, штампан један музички приказ и одломак из Ифигеније, а у „Вили“ одломак из Отела у његовом преводу. За потребе СНП превео је са немачког Гвоздену образину А. Арнуа и Н. Фурнијеа, која је први пут изведена у СНП 1868, а у НП у Бгду 1871. Његова заузетост научним истраживањима није му остављала времена да се више посвети књижевном и преводилачком раду.

БИБЛ: Ј. В. Гете, Ифигенија на Тауриди, трећа радња, појава прва, превео Ал. В. Поповић, Матица, 1866, бр. 30, с. 709-713, бр. 31, с. 731-738; Из Шекспировог „Отела“, „са инглеског ориђинала“ превео Ал. В. Поповић (одломак), Вила, 1868, с.265, 667.

ЛИТ: А-м, † Александар В. Поповић, Извештај о Српској великој гимназији у Новоме Саду за школску годину 1876/77, НСад 1877, с. 3-5; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, СКА – Споменик XLV, Други разред 33, Бгд 1907, с. 17, 75, 108; Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871), Бгд 1925, с. 289-290, 309;  Ј. Грчић, Портрети с писама, IV, Згб 1926, с. 2; М. П. Костић, Стипендисте Матице српске, Споменица Матице српске 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 642; В. Стајић, Новосадске биографије, књ. В, НСад 1940, с. 41; (група аутора), Уједињена омладина српска, зборник радова, НСад 1968, с. 535; М. Малетин, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950, књ. I, НСад 1863, с. 205-206; Ђ. Љубибратић, Матица – Садржај и предметни регистар, НСад 1976, с. 21, 35.

Л. Д.

ПОПОВИЋ Аца Зуб – књижевник, публициста и преводилац (Рума, 1829 – Будимпешта, 1894). Гимназију је завршио и Сремским Карловцима, а права је студирао у Пешти, Бечу и Прагу. Говорио је латински, немачки, енглески, мађарски, француски и неколико словенских језика. Учествовао је Српском народном покрету 1848-1849, а касније принудно службовао у аустријској војсци. У НСаду се шездесетих г. XIX века бавио новинарством. Касније је отишао у Будимпешту, где је у Прес-бироу мађарске владе радио као преводилац са словенских језика. Писао је за хумористичко-сатиричне часописе, а једно време је и уређивао часопис „Комарац“. Бавио се писањем и превођењем (преводио је и дела Бајрона и Шекспира). Надимак Зуб добио је због изражене заједљивости и цинизма. Као дечак је играо у позоришној дружини Константина Поповића Комораша 1844/45, а током 1862. имао је своју позоришну дружину у Земуну са којој је давао представе и у Бгду.

БИБЛ: Пастирска игра или Излив радостног чувства бачких пастира на дан иншталације његовог високопреосвештенства господина Платона Атанацковића за дијецезана Епархије бачке, НСад 1852; Добар домаћин, НСад 1852; Сто Дана, НСад 1860; Глас истине против удворавајуће се лажи, НСад 1863; Неколико искрених речи, НСад 1866; Џенет, НСад 1867; Успомене, Будимпешта 1893; Успомене (приредио С. Дамјанов), НСад 2003.

Лит: С. Дамјанов, Успомене једног сатиричара, у: Аца Поповић Зуб, Успомене, НСад 2003.

М. Л.

ПОПОВИЋ Боривоје – позоришни критичар и преводилац (Београд, 1. XII 1867 – Београд, 1. VII 1925). Основну школу, гимназију (1879-1886) и Природно-математички одсек Велике школе (1886-1890) завршио је у Бгду, а потом се усавршавао у студијама природних наука у Тибингену, у Немачкој (1890-1893). Вративши се у Србију, радио је као средњошколски професор биологије и математике у полугимназији у Алексинцу (1893), Учитељској школи у Нишу (1894-1895) и Бгду (1896), Првој гимназији у Бгду (1897-1899), Вишој женској школи (1900), те у гимназијама у Врању (1900-1902), Нишу (1903) и Бгду – Првој београдској (1904-1906) и Трећој београдској (1907-1914. и 1919-1925). Био је народни посланик за округ смедеревски (1905-1912), члан Књижевног одбора Српске књижевне задруге (од 1903) и члан Књижевно-уметничког одбора НП у Бгду (1906-1909). Иако природњак, П. се активно бавио књижевном и позоришном критиком. Био је стални позоришни критичар београдског књижевног часописа „Дело“ (1895-1910). Његови критичарски радови и есеји из српске књижевности и позоришне уметности могу се наћи у часописима: „Јавор“ (1893), „Стражилово“ (1895-1896), „Бранково коло“ (1896-1898, 1900, 1906-1907), „Зора“ (1896, 1900-1901), „Градина“  (1900), „Коло“ (1901), „Српски књижевни гласник“ (1904-1905), „Нова искра“ (1904), „Српска застава“ (1907-1908), „Дневни лист“ (1911), „Звезда“ (1912). Од његових позоришних критика нарочито се истичу оцене комада: Кнез Иво од Семберије Б. Нушића („Зора“, 1900), Младост М. Петровића – Сељанчице („Нова искра“, 1904), Еквиноцио и Смрт мајке Југовића И. Војновића („Дело“, 1904. и 1906) и друге. У позоришним критикама (оцена глуме, садржаја и избора позоришних комада) одликовао се тачношћу суђења, лепотом стила и убедљивом аргументацијом. „Он је врло плодан, радознао, динамичан дух, врло интелигентан, обдарен, добро познаје и осећа позориште, нарочито новију француску и немачку драматику“. Имао је великих заслуга за развитак модерне позоришне критике с краја XIX и почетка XX века, „тако да с оваквим квалитетима и знањем спада међу најбоље рецензенте овог доба“ (Б. С. Стојковић). П. је превео и неколико позоришних комада са француског: Ф. Лангман, Бартел Туразер, драма у 3 чина (1908); П. Гави и Р. Шарве, Госпођица Жозета, моја жена, комедија у 4 чина (1909), као и комад изведен у СНП – комедија у 3 чина Крадљивац А. Бернстена (1910).

ЛИТ: В. Ћоровић, Боривоје Поповић, Српски књижевни гласник, 1925, књ. XV, св. 6, с. 479; М. Башић, Боривоје Ј. Поповић, Задужбина, Годишњак III Фонда Станојла и Драгиње Петровића, за г. 1924/25, Бгд 1925, с. 98-103.

Ђ. П.

ПОПОВИЋ Васа – глумац, кројач и гардеробер. Био је члан многих путујућих позоришта, а са Кнежевићевом дружином је дошао у НСад и био члан прве трупе СНП – од 16/28. VII 1861. до 1863. Касније је био члан и НП у Бгду.

УЛОГЕ: Девер (Циганин) и у комадима Обрштар од осамнаест година и Адријена Лекуврерова.

С. Д.

ПОПОВИЋ Влада – глумац. Једно време је службовао као учитељ. Члан СНП је био од 1881. до 1882. Играо је епизодне улоге. Од 1890. до 1893. наступао је у трупи Исаије Јокића, затим, 1894, код Ђорђа Пелеша. Од 1895. до 1900. имао је сопствену позоришну дружину, а од 1901. водио је путујуће позориште са Љубомиром Иличићем. Пред балканске ратове био је ангажован у нишком „Синђелићу“.

УЛОГЕ: Фрајндлих (Ловорика и просјачки штап), Секула (Ђурађ Бранковић), Доктор Гелцински (Марија и Магдалина), Стражар (Крвави престо), Маркез Аморни (Бертрам морнар), Тубал (Млетачки трговац), Цветко (Рат у мирно доба), Вукић (Пера Сегединац).

ЛИТ: С. М., Рат у мирно доба, Позориште, НСад, 1882, бр. 42, с. 183; А-м, Из позоришта, Kikindai közlöny, 1882, бр. 39, с. 12.

В. В.

ПОПОВИЋ Влада – оперски певач, баритон, и позоришни публицист (Нови Сад, 10. XI 1911 – Нови Сад, 4. XII 1999). Потиче из земљорадничке породице настањене у НСаду почетком XVIII века. Отац Теодор, земљорадник и гостионичар, мати Милица рођ. Сремчевић, домаћица. Многи чланови шире породице готово цео век учествују у позоришном животу: бабин брат од стрица Никола Сланкаменац, глумац СНП и НП у Бгду; стричеви Дака и Алимпије Поповић, чланови УО ДСНП, а први и његов председник; брат Дака Поповић, члан оперског хора СНП; брат од стрица Душан Поповић, позоришни критичар и управник СНП; сестрић Петар Марјановић, драматург СНП, позоришни критичар и историчар; синовац Живко Поповић, позоришни и филмски редитељ. П. је основну школу завршио 1921. и гимназију 1929. у родном граду, студије права започео је у Бгду а завршио на Правном факултету у Згбу 1937. У гимназији је био активан у ђачким удружењима „Трезвена младеж“, „Скаути“ и Књижевна дружина „Напредак“. Био је солист (испрва као сопран и касније као баритон) у гимназијском хору који је, са диригентом Светоликом Пашћаном, у то време био најбољи средњошколски хор у земљи. Певање је учио (1930-1936) у приватној школи Николаја Баранова и Надежде Архипове; наступао је на веома запаженим концертима ове школе и учествовао у низу добротворних концерата. Радио је као адвокатски приправник у НСаду од 1937. до 6. IV 1941, од тога једну г. на обавезном стажу у Среском и Окружном суду. Као припадник напредног омладинског покрета (ОМПОК) био је члан редакције листа „Наш живот“ 1938, први секретар Удружења адвокатских приправника Војводине 1938. и члан УО Просветно-издавачке задруге „Змај“ 1939. За време окупације није тражио право на обављање адвокатско-приправничке праксе. Био је сарадник народноослободилачког покрета од 1941; због провале је од јесени 1943. био у илегалству. После ослобођења радио је као референт за позориште и музику у Повереништву за просвету и културу Војводине (1944-1946). Члан СНП био је од 18. X 1946. до 31. VIII 1948. као в. д. управника, драматург и директор Драме; директор Државне позоришне школе био је од 1. VIII 1948. до 31. V 1950, а главни и одговорни уредник позоришног листа „Наша сцена“ од 1950. до 1954. У Опери СНП дебитовао је у улози Жоржа Жермона у Вердијевој Травијати 1948. Отада до 1967. остварио је 28 улога у фаху лирског и драмског баритона. Пред ангажман и током ангажмана у Опери СНП радио је на усавршавању вокалне технике код Евгенија Марјашеца, Олге Молчанове, Рудолфа Ертла и Теодора Дињашког. Као певач гостовао је индивидуално на оперским сценама у Бгду, Згбу, Осијеку и Суботици. Са Београдском опером био је на дужем гостовању у Каиру. У саставу ансамбла Опере СНП гостовао је у многим местима наше земље. Снимао је за Радио НСад. Заступљен је на грамофорској плочи РТВ ЛП 2554. „Поред прекрасне фразе, постојала је још једна особина по којој је П. глас био изузетан. То је његова боја. Тај глас је, и на снимцима, препознатљив, и познао би се међу стотину баритона. Лирски је и мек, префињен, милозвучан – али ипак пун, прави мушки глас, прави баритон“ (Д. Михалек). Са посебним је успехом наступао у домаћем репертоару као Кнез Иво (И. Бајић, Кнез Иво од Семберије), Максим Црнојевић (П. Коњовић, Кнез од Зете), Нико Мартиновић (М. Козина, Еквиноциј). „Пјевач меког, технички добро постављеног гласа, јасне дикције и сугестивне изражајности, у својим креацијама посебно је истицао лиризам и профињену осјећајност“ (Лексикон југославенске музике, Згб 1984, с. 200). Постао је „наш омиљени солиста, лирски баритон прве класе“ (Б. Чиплић). Упоредо са својим основним занимањем обављао је у СНП повремено и друге дужности: в. д. директора Драме (1953-1954) и в. д. директора Опере (1958-1962). „Нема примера о свестраности, разноврсности каква је његова. Његово понашање у позоришту увек је било узор чистоте, лепоте, ненаметљивости, скромности, али такве пасиониране истрајности и разумевања ствари да само слеп то може пренебрегнути“ (М. Хаџић). „Оно што га је изузетно красило као руководиоца био је такт у опхођењу са људима, била је права мера у делању, а изнад свега добар укус. Његово време није било време руковођења него време пријатељског бдења и стрпљивог истрајавања. И време пробраног укуса“ (Д. Мијач). „Културан, студиозан, хуман и зато разложан, он је у узбуркани позоришни живот уносио радну хармоничност“ (Б. Ханауска). Уредио је споменицу 25 година обновљене Опере СНП и велик број често опсежних премијерских програма за неколико оперских сезона. Био је члан редакције „Војвођанске сцене“, „Позоришта“, издања Савеза аматерских позоришта Војводине и јубиларних издања о 100-годишњици СНП, уредник и сарадник Енциклопедије СНП, сарадник Енциклопедије Југославије, Енциклопедије Војводине и Лексикона писаца Југославије. Објављивао је чланке, критике, есеје, белешке и записе о драмским и оперским представама, о гостовањима домаћих и страних појединаца и ансамбала, о утисцима с оперских представа у Милану, Болоњи, Риму и Паризу, о музичком животу у НСаду у прошлости, о запажањима о глуми и глумцима, критици, публици и разним другим појавама и проблемима позоришног живота којем је и сам припадао, као и портрете драмских глумаца, оперских певача и других позоришних стваралаца. Већи део ових текстова, објављених у листовима, часописима и другим публикацијама, сабран је у књизи Записи из позоришта (НСад 1982). „Поповић је био и остао новинар и публициста у најплеменитијем смислу значења тих речи, као што је и хроничар позоришта и његов историчар. Прецизност његових опсервација у анализама остварених улога, било оперских било драмских, убедљивост у казивању суда, примерни су. Многи новосадски глумци дужници су његови за уверљиво исписане портрете њихове глуме“ (М. Кујунџић). Радован Поповић га сматра „једним од најдаровитијих позоришних писаца-фељтониста и портретиста“. Тридесетих г. почео је да води дневник и, с краћим прекидима, исписивао је садржајну и живу хронику о политичком и културном животу и занимљивим личностима у НСаду, Војводини и Југославији. Његове белешке служиле су као драгоцена грађа за обраду Омладинског покрета (ОМПОК) у Војводини, појединих личности и догађаја из окупације и народноослободилачке борбе и, нарочито, културног и позоришног живота НСада. Заједно са Петром Марјановићем аутор је музичко-сценске панораме Новосадска променада, која је на сцени СНП изведена преко 100 пута. Као друштвени радник биран је за одборника Скупштине општине НСад и за посланика Просветно-културног већа Скупштине Војводине. Био је члан и потпредседник Управног одбора Савеза аматерских позоришта, сталан члан-сарадник МС, члан њеног УО (1956-1979) и Савета, један од оснивача и члан Главног одбора Стеријиног позорја (1956-1979), члан Савета Новосадског универзитета, члан Савета Радио-НСада, председник Савета СНП, председник Издавачког савета СНП и др. Одликован је Орденом рада са златним венцем 1961. Добитник је Октобарске награде 1966. и плакете заслужних грађана НСада. Носилац је златне медаље „Јован Ђорђевић“ (1974), Стеријине плакете за допринос развитку југословенске позоришне културе, Искре културе Србије, јубиларне Златне значке Културно-просветне заједнице Србије 1976, дипломе Заједнице професионалних позоришта Војводине за дугогодишњи рад и постигнуте успехе на унапређењу позоришног стваралаштва у Војводини 1980. и других признања. Био је почасни члан Удружења музичких уметника Војводине. Б. Пивнички га убраја „међу најзначајније позоришне личности НСада“. МС и Скупштина града НСада издале су 1999. монографију Влада Поповић: оперски певач и културни посленик, коју је приредила Лепосава Кљаић.

УЛОГЕ: Жорж Жермон (Травијата), Марсел (Боеми), Силвио (Пајаци), Гроф Луна (Трубадур), Шарплес (Мадам Батерфлај), Алберт (Вертер), Леско (Манон Леско), Енрико Астон (Лучија ди Ламермур), Валентин (Фауст), Оњегин (Евгеније Оњегин), Кнез Иво (Кнез Иво од Семберије), Гроф Алмавива (Фигарова женидба), Игор (Кнез Игор), Пинг (Турандот), Кнез Јелецки (Пикова дама), Шчелколов и Рангони (Борис Годунов), Дон Жуан (Дон Жуан), Нилаканта (Лакме), Нико Мариновић (Еквиноциј), Алфонс III (Фаворита), Набуко (Набуко), Реља Крилатић (Женидба Милошева), Максим Црнојевић (Кнез од Зете).

БИБЛ: Синиша Раваси, ВС, 1948, бр. 14; „Дундо Мароје“ на новосадској позорници, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 613-616; „Дубоко корење“, драма од Џемса Гоуа и Арнолда Д’Исоа, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 103-106; „Вуци и овце“, комедија од Островског, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 172-175; Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“ од Богдана Чиплића, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 380-383; „Ожалошћена породица“ од Нушића, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 370-374; Фестивал војвођанских позоришта у Зрењанину, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 313-320; Миливоје Живановић о својим првим учитељима, НС, 1952, бр. 35; Љубица Раваси, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 14; Мирјана Врчевић-Бута, Позориште, НСад, 1969, бр. 1, с. 12; Стеван Шалајић, Позориште, НСад, 1969, бр. 3, с. 10; Зденка Николић, Позориште, НСад, 1969, бр. 5, с. 14; Опроштајна представа – Аница Чепе, Позориште, НСад, 1969, бр. 6-7, с. 6; Петар Вртипрашки, Позориште, НСад, 1969, бр. 8, с. 8; Добитник Стеријине награде Иван Хајтл, Позориште, НСад, 1970, бр. 1, с. 5; Стана Јатић, Позориште, 1970, НСад, бр. 2, с. 7; Концерт Бењамина Ђилија, Позориште, НСад, 1970, бр. 3, с. 14; Радослав Веснић, Позориште, НСад, 1970, бр. 4, с. 10; „Порги и Бес“ Гершвина, Позориште, НСад, 1970, бр. 4, с. 13; Виолета Беле Руденко, Позориште, НСад, 1970, бр. 4, с. 15; Хор новосадске Опере, Позориште, НСад, 1970, бр. 5, с. 8; Отело Марија дел Монака, Позориште, НСад, 1970, бр. 6, с. 7; Мира Бањац, Позориште, НСад, 1971, бр. 1, с. 12-13; Песник у позоришту, Позориште, НСад, 1971, бр. 2, с. 8-9; Велимир Животић, Позориште, НСад, 1971, бр. 3-4, с. 10-11; Милашкина и Атлантов, Позориште, НСад, 1971, бр. 3-4, с. 19; Христов као Годунов, Позориште, НСад, 1971, бр. 5, с. 12-13; У миланској „Скали“, Позориште, НСад, 1971, бр. 6, с. 14-15; „Фауст“ и „Оберон“ у париској Великој опери, Позориште, НСад, 1971, бр. 7, с. 12-13; Сусрет са Ђузепе ди Стефаном, Позориште, НСад, 1971, бр. 7, с. 13; Опера Комик, Позориште, НСад, 1971, бр. 8, с. 13; Оперска представа у биоскопу и друго, Позориште, НСад, 1971, бр. 9, с. 12-13; Марија Шевченко, Позориште, НСад, 1971, бр. 9, с. 15; У Риму, априла 1958., Позориште, НСад, 1971, бр. 10, с. 12-13; Изврсна Тоска, одлични Каварадоси, Дневник, 31. X 1971; Два успеха. Темишварска опера у Новом Саду, Дневник, 16. XI 1971; Три баритона (Николае Харлеа – Пјеро Капучили – Тито Гоби), Позориште, НСад, 1972, бр. 1, с. 12-13; Матија Скендеровић, Позориште, НСад, 1972, бр. 2, с. 3; Четири тенора (Марио дел Монако, Франко Корели, Ђузепе ди Стефано, Николај Геда), Позориште, НСад, 1972, бр. 2, с. 8-9; Четврт века обновљене Опере СНП-а, Позориште, НСад, 1972, бр. 3, с. 1-2; Раде Којадиновић, Позориште, НСад, 1972, бр. 3, с. 7; Димитри Мариновски, Позориште, НСад, 1972, бр. 5, с. 10; Драгиша Шокица или похвала глумцима који добро играју мале улоге, Позориште, НСад, 1972, бр. 5, с. 12; Јелка Асић, Позориште, НСад, 1972, бр. 6, с. 7; Гостовање Јевгеније Мирошниченко, Позориште, НСад, 1972, бр. 6, с. 12; Запис једног Новосађанина о Шаљапину, Позориште, НСад, 1972, бр. 8, с. 12-13; Гаетано Чила, Позориште, НСад, 1972, бр. 9-10, с. 9; Баранов и Архипова, Позориште, НСад, 1972, бр. 9-10, с. 12-13; са Петром Марјановићем, Новосадска променада (радни наслов: Лира), сценска панорама са музиком и певањем у два дела, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1786; Гости новосадске Опере (Сећања уз јубилеј), Позориште, НСад, 1972: бр. 3, с. 8-9, бр. 4, с. 10-11, 1973: бр. 5, с. 4-5, бр. 6, с. 8-9, бр. 7, с. 8-9, бр. 8, с. 14-15, бр. 9, с. 12-13, бр. 10, с. 12-13; Сећање на Александра Маринковића, Позориште, НСад, 1973, бр. 1, с. 11; О потреби проучавања позоришне публике, Позориште, НСад, 1973, бр. 2, с. 5; Десет прилога за портрете војвођанских глумаца, Сцена, 1973, бр. 6, с. 41-64; Вече монолога Мије Алексића, Позориште, НСад, 1974, бр. 5, с. 18; Људски и уметнички лик Рудолфа Немета, у: Тридесет година уметничког рада Рудолфа Немета, 1945-1975, НСад 1975; Записи из позоришта, Сцена, 1977, бр. 2, с. 75-85; Милан Ајваз, Сцена, 1980, бр. 4, с. 141-143; Сценско-музички живот у Новом Саду, Српско народно позориште 1861-1981, НСад 1981, с. 33-41; Записи из позоришта, НСад 1982; Лука Дотлић, Сцена, 1984, бр. 6, с. 183-184.

ЛИТ: Б. Чиплић, Поводом премијере Пучинијевих „Боема“ у Војвођанској опери, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 202-207; Н. Петин, „Боеми“, СВ, 16. I 1951; Н. Петин, „Мадам Батерфлај“, СВ, 7. VI 1951; Н. Херцигоња, Вердијев „Трубадур“, НС, 1951, бр. 4; Н. Петин, Поводом премијере у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44; Н. Петин, „Кармен“ на сцени новосадске Опере, НС, 1952, бр. 51; М. Вукдраговић, Ђакомо Пучини: „Манон Леско“, Борба, 30. III 1953; М. Ивановић, Оперска премијера, НС, 1953, бр. 61-62; Н. Петин, „Фауст“ у Новосадској опери, НС, 1953, бр. 67; М. Вукдраговић, Г. Доницети: „Лучија ди Ламермур“, Борба, 11. IV 1954; Ј. Путник, Обнова „Боема“ у Опери Српског народног позоришта, Дневник, 23. II 1955; Х. Ђурић, Опера „Кнез Иво од Семберије“ Исидора Бајића, Дневник, 21. XII 1955; др А. М., Ванредан успех, Зрењанин, 18. X 1958; С. Ст., „Пикова дама“, Дневник, 3. II 1959; М. Логар, Погођена атмосфера, Дневник, 7. II 1959; Н. Грба, „Пикова дама“ на сцени Новосадске опере, НС, 1959, бр. 141; др А. М., Успело гостовање Новосадске опере, Зрењанин, 4. IV 1959; М. Логар, „Кнез Иво од Семберије“, Дневник, 22. XI 1959; Н. Грба, „Дон Хуан“ на сцени новосадске Опере, Дневник, 1. XII 1961; Ј. Шулхоф, У модернијем стилу, Дневник, 8. II 1963; Ј. Шулхоф, Привлачна представа, Дневник, 27. III 1963; Ј. Шулхоф, Топла поезија романтике, Дневник, 11. X 1966; Р. Поповић, Сцена која живот значи, Политика, 22. IX 1969; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 105; А-м, Високо признање Влади Поповићу, Позориште, НСад, 1974, бр. 6; Б. Чиплић, Баритон Влада Поповић, Дневник, 23. IV 1978; В. Радовић, Вештина тешка – цена пролазна, Сцена, 1983, бр. 2, с. 171-172; П. Марјановић, Зналачка размишљања о позоришту, Позориште, НСад, 1983, бр. 10; др Љ. Церовић, Влада Поповић: Записи из позоришта, Дневник, 12. V 1983; М. Радоњић, Влада Поповић (1911-1999), Алманах позоришта Војводине, 2001, бр. 34, с. 143-145.

Д. П.