ПОПОВИЋ Влада

ПОПОВИЋ Влада – оперски певач, баритон, и позоришни публицист (Нови Сад, 10. XI 1911 – Нови Сад, 4. XII 1999). Потиче из земљорадничке породице настањене у НСаду почетком XVIII века. Отац Теодор, земљорадник и гостионичар, мати Милица рођ. Сремчевић, домаћица. Многи чланови шире породице готово цео век учествују у позоришном животу: бабин брат од стрица Никола Сланкаменац, глумац СНП и НП у Бгду; стричеви Дака и Алимпије Поповић, чланови УО ДСНП, а први и његов председник; брат Дака Поповић, члан оперског хора СНП; брат од стрица Душан Поповић, позоришни критичар и управник СНП; сестрић Петар Марјановић, драматург СНП, позоришни критичар и историчар; синовац Живко Поповић, позоришни и филмски редитељ. П. је основну школу завршио 1921. и гимназију 1929. у родном граду, студије права започео је у Бгду а завршио на Правном факултету у Згбу 1937. У гимназији је био активан у ђачким удружењима „Трезвена младеж“, „Скаути“ и Књижевна дружина „Напредак“. Био је солист (испрва као сопран и касније као баритон) у гимназијском хору који је, са диригентом Светоликом Пашћаном, у то време био најбољи средњошколски хор у земљи. Певање је учио (1930-1936) у приватној школи Николаја Баранова и Надежде Архипове; наступао је на веома запаженим концертима ове школе и учествовао у низу добротворних концерата. Радио је као адвокатски приправник у НСаду од 1937. до 6. IV 1941, од тога једну г. на обавезном стажу у Среском и Окружном суду. Као припадник напредног омладинског покрета (ОМПОК) био је члан редакције листа „Наш живот“ 1938, први секретар Удружења адвокатских приправника Војводине 1938. и члан УО Просветно-издавачке задруге „Змај“ 1939. За време окупације није тражио право на обављање адвокатско-приправничке праксе. Био је сарадник народноослободилачког покрета од 1941; због провале је од јесени 1943. био у илегалству. После ослобођења радио је као референт за позориште и музику у Повереништву за просвету и културу Војводине (1944-1946). Члан СНП био је од 18. X 1946. до 31. VIII 1948. као в. д. управника, драматург и директор Драме; директор Државне позоришне школе био је од 1. VIII 1948. до 31. V 1950, а главни и одговорни уредник позоришног листа „Наша сцена“ од 1950. до 1954. У Опери СНП дебитовао је у улози Жоржа Жермона у Вердијевој Травијати 1948. Отада до 1967. остварио је 28 улога у фаху лирског и драмског баритона. Пред ангажман и током ангажмана у Опери СНП радио је на усавршавању вокалне технике код Евгенија Марјашеца, Олге Молчанове, Рудолфа Ертла и Теодора Дињашког. Као певач гостовао је индивидуално на оперским сценама у Бгду, Згбу, Осијеку и Суботици. Са Београдском опером био је на дужем гостовању у Каиру. У саставу ансамбла Опере СНП гостовао је у многим местима наше земље. Снимао је за Радио НСад. Заступљен је на грамофорској плочи РТВ ЛП 2554. „Поред прекрасне фразе, постојала је још једна особина по којој је П. глас био изузетан. То је његова боја. Тај глас је, и на снимцима, препознатљив, и познао би се међу стотину баритона. Лирски је и мек, префињен, милозвучан – али ипак пун, прави мушки глас, прави баритон“ (Д. Михалек). Са посебним је успехом наступао у домаћем репертоару као Кнез Иво (И. Бајић, Кнез Иво од Семберије), Максим Црнојевић (П. Коњовић, Кнез од Зете), Нико Мартиновић (М. Козина, Еквиноциј). „Пјевач меког, технички добро постављеног гласа, јасне дикције и сугестивне изражајности, у својим креацијама посебно је истицао лиризам и профињену осјећајност“ (Лексикон југославенске музике, Згб 1984, с. 200). Постао је „наш омиљени солиста, лирски баритон прве класе“ (Б. Чиплић). Упоредо са својим основним занимањем обављао је у СНП повремено и друге дужности: в. д. директора Драме (1953-1954) и в. д. директора Опере (1958-1962). „Нема примера о свестраности, разноврсности каква је његова. Његово понашање у позоришту увек је било узор чистоте, лепоте, ненаметљивости, скромности, али такве пасиониране истрајности и разумевања ствари да само слеп то може пренебрегнути“ (М. Хаџић). „Оно што га је изузетно красило као руководиоца био је такт у опхођењу са људима, била је права мера у делању, а изнад свега добар укус. Његово време није било време руковођења него време пријатељског бдења и стрпљивог истрајавања. И време пробраног укуса“ (Д. Мијач). „Културан, студиозан, хуман и зато разложан, он је у узбуркани позоришни живот уносио радну хармоничност“ (Б. Ханауска). Уредио је споменицу 25 година обновљене Опере СНП и велик број често опсежних премијерских програма за неколико оперских сезона. Био је члан редакције „Војвођанске сцене“, „Позоришта“, издања Савеза аматерских позоришта Војводине и јубиларних издања о 100-годишњици СНП, уредник и сарадник Енциклопедије СНП, сарадник Енциклопедије Југославије, Енциклопедије Војводине и Лексикона писаца Југославије. Објављивао је чланке, критике, есеје, белешке и записе о драмским и оперским представама, о гостовањима домаћих и страних појединаца и ансамбала, о утисцима с оперских представа у Милану, Болоњи, Риму и Паризу, о музичком животу у НСаду у прошлости, о запажањима о глуми и глумцима, критици, публици и разним другим појавама и проблемима позоришног живота којем је и сам припадао, као и портрете драмских глумаца, оперских певача и других позоришних стваралаца. Већи део ових текстова, објављених у листовима, часописима и другим публикацијама, сабран је у књизи Записи из позоришта (НСад 1982). „Поповић је био и остао новинар и публициста у најплеменитијем смислу значења тих речи, као што је и хроничар позоришта и његов историчар. Прецизност његових опсервација у анализама остварених улога, било оперских било драмских, убедљивост у казивању суда, примерни су. Многи новосадски глумци дужници су његови за уверљиво исписане портрете њихове глуме“ (М. Кујунџић). Радован Поповић га сматра „једним од најдаровитијих позоришних писаца-фељтониста и портретиста“. Тридесетих г. почео је да води дневник и, с краћим прекидима, исписивао је садржајну и живу хронику о политичком и културном животу и занимљивим личностима у НСаду, Војводини и Југославији. Његове белешке служиле су као драгоцена грађа за обраду Омладинског покрета (ОМПОК) у Војводини, појединих личности и догађаја из окупације и народноослободилачке борбе и, нарочито, културног и позоришног живота НСада. Заједно са Петром Марјановићем аутор је музичко-сценске панораме Новосадска променада, која је на сцени СНП изведена преко 100 пута. Као друштвени радник биран је за одборника Скупштине општине НСад и за посланика Просветно-културног већа Скупштине Војводине. Био је члан и потпредседник Управног одбора Савеза аматерских позоришта, сталан члан-сарадник МС, члан њеног УО (1956-1979) и Савета, један од оснивача и члан Главног одбора Стеријиног позорја (1956-1979), члан Савета Новосадског универзитета, члан Савета Радио-НСада, председник Савета СНП, председник Издавачког савета СНП и др. Одликован је Орденом рада са златним венцем 1961. Добитник је Октобарске награде 1966. и плакете заслужних грађана НСада. Носилац је златне медаље „Јован Ђорђевић“ (1974), Стеријине плакете за допринос развитку југословенске позоришне културе, Искре културе Србије, јубиларне Златне значке Културно-просветне заједнице Србије 1976, дипломе Заједнице професионалних позоришта Војводине за дугогодишњи рад и постигнуте успехе на унапређењу позоришног стваралаштва у Војводини 1980. и других признања. Био је почасни члан Удружења музичких уметника Војводине. Б. Пивнички га убраја „међу најзначајније позоришне личности НСада“. МС и Скупштина града НСада издале су 1999. монографију Влада Поповић: оперски певач и културни посленик, коју је приредила Лепосава Кљаић.

УЛОГЕ: Жорж Жермон (Травијата), Марсел (Боеми), Силвио (Пајаци), Гроф Луна (Трубадур), Шарплес (Мадам Батерфлај), Алберт (Вертер), Леско (Манон Леско), Енрико Астон (Лучија ди Ламермур), Валентин (Фауст), Оњегин (Евгеније Оњегин), Кнез Иво (Кнез Иво од Семберије), Гроф Алмавива (Фигарова женидба), Игор (Кнез Игор), Пинг (Турандот), Кнез Јелецки (Пикова дама), Шчелколов и Рангони (Борис Годунов), Дон Жуан (Дон Жуан), Нилаканта (Лакме), Нико Мариновић (Еквиноциј), Алфонс III (Фаворита), Набуко (Набуко), Реља Крилатић (Женидба Милошева), Максим Црнојевић (Кнез од Зете).

БИБЛ: Синиша Раваси, ВС, 1948, бр. 14; „Дундо Мароје“ на новосадској позорници, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 613-616; „Дубоко корење“, драма од Џемса Гоуа и Арнолда Д’Исоа, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 103-106; „Вуци и овце“, комедија од Островског, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 172-175; Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“ од Богдана Чиплића, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 380-383; „Ожалошћена породица“ од Нушића, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 370-374; Фестивал војвођанских позоришта у Зрењанину, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 313-320; Миливоје Живановић о својим првим учитељима, НС, 1952, бр. 35; Љубица Раваси, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 14; Мирјана Врчевић-Бута, Позориште, НСад, 1969, бр. 1, с. 12; Стеван Шалајић, Позориште, НСад, 1969, бр. 3, с. 10; Зденка Николић, Позориште, НСад, 1969, бр. 5, с. 14; Опроштајна представа Аница Чепе, Позориште, НСад, 1969, бр. 6-7, с. 6; Петар Вртипрашки, Позориште, НСад, 1969, бр. 8, с. 8; Добитник Стеријине награде Иван Хајтл, Позориште, НСад, 1970, бр. 1, с. 5; Стана Јатић, Позориште, 1970, НСад, бр. 2, с. 7; Концерт Бењамина Ђилија, Позориште, НСад, 1970, бр. 3, с. 14; Радослав Веснић, Позориште, НСад, 1970, бр. 4, с. 10; „Порги и Бес“ Гершвина, Позориште, НСад, 1970, бр. 4, с. 13; Виолета Беле Руденко, Позориште, НСад, 1970, бр. 4, с. 15; Хор новосадске Опере, Позориште, НСад, 1970, бр. 5, с. 8; Отело Марија дел Монака, Позориште, НСад, 1970, бр. 6, с. 7; Мира Бањац, Позориште, НСад, 1971, бр. 1, с. 12-13; Песник у позоришту, Позориште, НСад, 1971, бр. 2, с. 8-9; Велимир Животић, Позориште, НСад, 1971, бр. 3-4, с. 10-11; Милашкина и Атлантов, Позориште, НСад, 1971, бр. 3-4, с. 19; Христов као Годунов, Позориште, НСад, 1971, бр. 5, с. 12-13; У миланској „Скали“, Позориште, НСад, 1971, бр. 6, с. 14-15; „Фауст“ и „Оберон“ у париској Великој опери, Позориште, НСад, 1971, бр. 7, с. 12-13; Сусрет са Ђузепе ди Стефаном, Позориште, НСад, 1971, бр. 7, с. 13; Опера Комик, Позориште, НСад, 1971, бр. 8, с. 13; Оперска представа у биоскопу и друго, Позориште, НСад, 1971, бр. 9, с. 12-13; Марија Шевченко, Позориште, НСад, 1971, бр. 9, с. 15; У Риму, априла 1958., Позориште, НСад, 1971, бр. 10, с. 12-13; Изврсна Тоска, одлични Каварадоси, Дневник, 31. X 1971; Два успеха. Темишварска опера у Новом Саду, Дневник, 16. XI 1971; Три баритона (Николае Харлеа – Пјеро Капучили – Тито Гоби), Позориште, НСад, 1972, бр. 1, с. 12-13; Матија Скендеровић, Позориште, НСад, 1972, бр. 2, с. 3; Четири тенора (Марио дел Монако, Франко Корели, Ђузепе ди Стефано, Николај Геда), Позориште, НСад, 1972, бр. 2, с. 8-9; Четврт века обновљене Опере СНП-а, Позориште, НСад, 1972, бр. 3, с. 1-2; Раде Којадиновић, Позориште, НСад, 1972, бр. 3, с. 7; Димитри Мариновски, Позориште, НСад, 1972, бр. 5, с. 10; Драгиша Шокица или похвала глумцима који добро играју мале улоге, Позориште, НСад, 1972, бр. 5, с. 12; Јелка Асић, Позориште, НСад, 1972, бр. 6, с. 7; Гостовање Јевгеније Мирошниченко, Позориште, НСад, 1972, бр. 6, с. 12; Запис једног Новосађанина о Шаљапину, Позориште, НСад, 1972, бр. 8, с. 12-13; Гаетано Чила, Позориште, НСад, 1972, бр. 9-10, с. 9; Баранов и Архипова, Позориште, НСад, 1972, бр. 9-10, с. 12-13; са Петром Марјановићем, Новосадска променада (радни наслов: Лира), сценска панорама са музиком и певањем у два дела, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1786; Гости новосадске Опере (Сећања уз јубилеј), Позориште, НСад, 1972: бр. 3, с. 8-9, бр. 4, с. 10-11, 1973: бр. 5, с. 4-5, бр. 6, с. 8-9, бр. 7, с. 8-9, бр. 8, с. 14-15, бр. 9, с. 12-13, бр. 10, с. 12-13; Сећање на Александра Маринковића, Позориште, НСад, 1973, бр. 1, с. 11; О потреби проучавања позоришне публике, Позориште, НСад, 1973, бр. 2, с. 5; Десет прилога за портрете војвођанских глумаца, Сцена, 1973, бр. 6, с. 41-64; Вече монолога Мије Алексића, Позориште, НСад, 1974, бр. 5, с. 18; Људски и уметнички лик Рудолфа Немета, у: Тридесет година уметничког рада Рудолфа Немета, 1945-1975, НСад 1975; Записи из позоришта, Сцена, 1977, бр. 2, с. 75-85; Милан Ајваз, Сцена, 1980, бр. 4, с. 141-143; Сценско-музички живот у Новом Саду, Српско народно позориште 1861-1981, НСад 1981, с. 33-41; Записи из позоришта, НСад 1982; Лука Дотлић, Сцена, 1984, бр. 6, с. 183-184.

ЛИТ: Б. Чиплић, Поводом премијере Пучинијевих „Боема“ у Војвођанској опери, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 202-207; Н. Петин, „Боеми“, СВ, 16. I 1951; Н. Петин, „Мадам Батерфлај“, СВ, 7. VI 1951; Н. Херцигоња, Вердијев „Трубадур“, НС, 1951, бр. 4; Н. Петин, Поводом премијере у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44; Н. Петин, „Кармен“ на сцени новосадске Опере, НС, 1952, бр. 51; М. Вукдраговић, Ђакомо Пучини: „Манон Леско“, Борба, 30. III 1953; М. Ивановић, Оперска премијера, НС, 1953, бр. 61-62; Н. Петин, „Фауст“ у Новосадској опери, НС, 1953, бр. 67; М. Вукдраговић, Г. Доницети: „Лучија ди Ламермур“, Борба, 11. IV 1954; Ј. Путник, Обнова „Боема“ у Опери Српског народног позоришта, Дневник, 23. II 1955; Х. Ђурић, Опера „Кнез Иво од Семберије“ Исидора Бајића, Дневник, 21. XII 1955; др А. М., Ванредан успех, Зрењанин, 18. X 1958; С. Ст., „Пикова дама“, Дневник, 3. II 1959; М. Логар, Погођена атмосфера, Дневник, 7. II 1959; Н. Грба, „Пикова дама“ на сцени Новосадске опере, НС, 1959, бр. 141; др А. М., Успело гостовање Новосадске опере, Зрењанин, 4. IV 1959; М. Логар, „Кнез Иво од Семберије“, Дневник, 22. XI 1959; Н. Грба, „Дон Хуан“ на сцени новосадске Опере, Дневник, 1. XII 1961; Ј. Шулхоф, У модернијем стилу, Дневник, 8. II 1963; Ј. Шулхоф, Привлачна представа, Дневник, 27. III 1963; Ј. Шулхоф, Топла поезија романтике, Дневник, 11. X 1966; Р. Поповић, Сцена која живот значи, Политика, 22. IX 1969; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 105; А-м, Високо признање Влади Поповићу, Позориште, НСад, 1974, бр. 6; Б. Чиплић, Баритон Влада Поповић, Дневник, 23. IV 1978; В. Радовић, Вештина тешка – цена пролазна, Сцена, 1983, бр. 2, с. 171-172; П. Марјановић, Зналачка размишљања о позоришту, Позориште, НСад, 1983, бр. 10; др Љ. Церовић, Влада Поповић: Записи из позоришта, Дневник, 12. V 1983; М. Радоњић, Влада Поповић (1911-1999), Алманах позоришта Војводине, 2001, бр. 34, с. 143-145.

Д. П.