ПЛАВА МАЗУРКА (Die blaue Mazur) – оперета у 2 чина с међуигром. Музика: Франц Лехар. Текст: Лео Штајн и Бела Јенбах. Прво извођење у Бечу, 28. V 1920.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 9. IV 1924. Превео: Александар Бинички. – Рд. Д. Дубајић, дир. В. Камински; Д. Кранчевић (Јулијан), М. Левова (Бланка), М. Оџић (Клеменс), Д. Дубајић (Адолар), М. Вебле (Албин), С. Савић (Леополд), М. Дубајићка (Грета), М. Пашко (Барон Трески), Ј. Равскаја (Јан од Застоје), В. Јовановићка (Сејка), С. Федоров (Ханиман), Г. Миковић (Фрајхоф), М. Авировићева (Нандина), Л. Лазаревић (Алојз), Ј. Силајџић (Шофер). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: И. П-ћ, „Плава мазурка“, Застава, 11. IV 1924.

В. П.

ПЛАВИ ЗЕЦ – поетски и сатирични кабаре. Текстови десет београдских аутора (Д. Радовића, В. Поповића, В. Булатовића-Виба, Б. Црнчевића, Д. Максимовић, Б. В. Радичевића, Р. Константиновића, В. Попе, Б. Ћопића, те поједине реченице и стихови: О. Давича, Д. Лукића, Дејана Ђурковића, М. Николића и др.). Драматизација: Димитрије Ђурковић. Музика: Војислав Костић.

Праизвођење у СНП 7. X 1965. у НСаду. – Рд. Д. Ђурковић, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, покрете увежбао Д. Јанковић – Макс, клавирска пратња И. Топлак; говоре, певају, играју, глуме: Ђ. Јелисић, М. Радаковић, Добрила Шокица, А. Веснић, З. Ђуришић, М. Адамовић, Ф. Живни, С. Шалајић, Т. Плескоњић, Ф. Тапавички, А. Хрњаковић. – Изведено 42 пута, глед. 10.097.

БИБЛ: Димитрије Ђурковић, Плави зец (Човек тражи срећу), поетски и сатирични кабаре, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1192.

ЛИТ: М. Кујунџић, Криве Дрине живота, Дневник, 10. X 1965; М. Радоњић, Кабаре који то није, Сцена, 1966, бр. 1, с. 89-90.

М. Р.

ПЛАВША Душан – музиколог и музички критичар (Сопот, 2. III 1924 – Београд, 21. VIII 2009). Основну школу похађао је у Мостару, НСаду и Бгду, где је завршио и гимназију 1942. Истовремено је завршио нижу музички школу „Стеван Мокрањац” и средњу музичку која је била при Музичкој академији. Дипломирао је 1956. на Музичкој академији у Бгду, уметнички смер, у класи проф. Ћирила Личара. У Радио-Бгду се запослио 1947. као музички сарадник, па од 1951. ради као начелник Музичке редакције и затим до 1953. као музички редактор. У Радио-Југославији  је од 1953. до 1954. такође био музички редактор. Истовремено је био корепетитор хора „Жарко Зрењанин” (1953-1954) и уређивао је омладински лист „Прозор” (1950-1951). У Републички секретаријат за просвету прешао је 1960. где је радио као просветни инспектор и референт за музичке школе у Србији. Хонорарно је предавао музику на Академији за филм, позориште, радио и телевизију у Бгду школеке 1963/64, а већ следеће, 1964/65, је био на усавршавању у Прагу на Карловом универзитету. Тамо је написао студију Аналогија говорног и музичког изражавања, коју је пријавио као докторску тезу, али је није одбранио. Рад је ипак објавио 1969. у књизи Музика из разних аспеката, есеји и студије. По повратку у земљу радио је као музички аранжер у Дому ЈНА у Бгду, затим као професор музичког васпитања у X београдској гимназији и Школи за васпитаче, после чега је једно време био самостални музиколог. Од 1970. је живео и радио у НСаду, у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“, где је предавао теоријске предмете. По основању Академије уметности у НСаду изабран је 1975. за ванредног, а од 1980.  за редовног професора за предмет методика музичког образовања. Истовремено је од 1976. до 1978. био шеф Музичког одсека, а од 1979. до 1981. продекан за васпитно-образовни рад на Академији. Пензионисан је 1987. на лични захтев, али је хонорарно предавао све до 2001. Поред педагошког рада од 1970. бавио се музичком критиком, а приказе је објављивао у многим листовима и часописима, између осталих и у: „Београдским новинама”, „НИН“-у, „Политици”, „Борби”, „Дневнику”, „Звуку”, „Изразу”, „Нашим теама”, „Културном животу” и др. Од 1954. до 1960. био је главни уредник часописа „Савремени акорди”, а 1972. главни уредник и редактор за музичку уметност у енциклопедијском лексикону Мозаик знања. Био је дугогодишњи сарадник Радио-Бгда, Радио-Згба, Радио-Сарајева и Радио-Скопља. Написао је и уџбенике Уметничко васпитање I за први и други разред средњих стручних школа, а приредио је и написао предговор за књигу студија Војислава Вучковића Уметност и уметничко дело. Био је члан Савета за културу града Бгда, затим Културно-просветног већа Југославије, Савета Музиколошког института САНУ, Просветног савета Војводине, сарадник издавачке куће „Нота” у Књажевцу и дугогодишњи члан-сарадник МС. Музику је проучавао „са естетског и социолошког, повјесног и занатско-техничког стајалишта, с гледишта педагогије, психологије и хисторије, настојећи проникнути у њезину срж и довјести је у везу с другим умјетностима”, а као музички критичар важио је за најистакнутије јер је имао велики дар запажања и јасно излагање.

БИБЛ: Увод у музичку уметност, Бгд 1967;  Музички портрети и профили, Бгд 1968; Новосадске музичке бриге, Политика, 2. III 1968; Форме декоративности и натурализам у музици, Звук, Сарајево, 1974, бр. 3, с. 39-51; Емоционално и рационално у музици, Звук, Сарајево, 1980, бр. 3, с. 8-14;  Интенционалност у музици, Звук, Сарајево, 1981, бр. 1, с. 24-30; Музика, прошлост, садашњост, личности и облици, Бгд 1981; Улога Милоја Милојевића у развоју општег музичког образовања и музичке педагогије у Југославији, Звук, Сарајево, 1985, бр. 1, с. 11-16.

М. Л.

ПЛАНИНШЕК Атилио – оперски певач, тенор (Трст, 20. IV 1923 – Сплит, 2. V 1985). Певање је студирао у Трсту, Риму и Милану. Каријеру је започео у Тулузу као Манрико у Трубадуру 1951. Наступао је на сценама Енглеске, Француске и Швајцарске. У љубљанској Опери је био ангажован до 1960, када се преселио у Сплит, где јр почео да се бави политиком, а као слободни уметник певао скоро на свим југословенским оперским сценама, највише у Бгду. П. је био тенор с једним од најлепших гласова који су се могли чути на југословенском простору. Лирски до младодрамски тенор са изванредно меким и лепо постављеним гласом који је нарочито блистав у високим лагама. У СНП је као гост наступио у улогама: Калаф (Турандот), Канио (Пајаци), Фернандо (Фаворита).

Ј. М.

ПЛАНКЕТ Роберт (Robert Planquette) – француски композитор (Париз, 31. VIII 1848 – Париз, 28. I 1903). Спада у групу композитора представника париске оперете која је деловала у доба Другог царства у Француској. Написао је укупно 20 оперета и неколико балета. Велику популарност имала је његова оперета Корневилска звона (Les Cloches de Corneville). У СНП су на репертоару била два П. дела: оперета Корневилска звона и балет Лопов Гаспар.

М. Х.

ПЛАНШЕ Џејмс Робинсон (James Robinson Planché) – енглески драмски писац, позоришни управник и костимограф (Лондон 27. II 1796 – Челзи, 30. V 1880). Отац му је био часовничар хугенотског порекла. П. се као четрнаестогодишњак запослио код једног књижара. Пошто му је 1818. изведен први комад, посветио се писању драмских дела. Само у две сезоне (1819/20. и 1820/21) приказано му је десет текстова. Почео је 1828. редовно да снабдева комадима „Ковент Гарден“, а 1830. је постао управник позоришта „Аделфи“. Од 1831. је писао драмска дела за позориште „Олимпик“, а од 1847. за театар „Лицеум“. Највећи успех је постигао комадом Острво драгог камења (Island of Jewels, 1849). Активност није прекидао ни у току следеће две деценије, пишући све до 1871. за разна позоришта. Познат је и као стручњак за хералдику и костиме. Био је један од оснивача Британског археолошког друштва (1845). Написао је Историју британских костима (1854). На молбу Министарства војске, уредио је, 1869, хронолошким редом збирку оклопа у лондонској „Тврђави“ („Tower“). У „Ковент Гардену“ је 1823. сачинио нацрте костима за ново приказивање Шекспировог Краља Џона. У ствари, било је то први пут да се једна историјска драма опреми аутентичним костимима. Написао је велик број комада који се једним делом граниче са бурлеском, а другим с екстравагансом. Стил му је често недотеран, идеје тривијалне, али му комади обилују играма речи. Пример је писца који је, тежећи за изванредним и служећи се мешавином спектакуларизма, алузија и пародија класичних легенди, успео да стигне до правог стваралаштва. У драмску врсту која до њега није умела да изађе из грубости и сировости, унео је деликатност и рафинираност. У СНП је 1865. приказан његов историјски комад у два чина Карло XII на острву Рујану (Charles the XII, 1830).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865-66, бр. 5, с. 69.

С. А. Ј.

ПЛАОВИЋ Радомир-Раша – глумац, редитељ, позоришни педагог и драмски писац (Уб, 7. II 1899 – Београд, 29. X 1977). У његовом најранијем детињству осиромашени родитељи су му се преселили у Бгд, где је завршио основну школу и наставио школовање у реалној гимназији. Као дечак издржавао се продајом новина и физичким радом на разним пословима и занатима. Пред Први светски рат био је запослен у београдском Телеграфу, затим, од почетка рата, у телеграфу Врховне команде. Плућна болест га је спречила да се повлачи с војском 1915. Окупаторске власти су га послале као интернирца најпре у Браунау, потом у Нежидер. Неколико пута је бежао из логора, а двапут долазио у Бгд. Отпор према стегама и неутољива жудња за слободом остаће изразита особина његовог темперамента и, на свој начин, његовог уметничког рада. После рата окончао је средње школовање завршивши „реалку“. На Београдском универзитету је, најпре, студирао хемију. Припадник комунистичког покрета, после Обзнане био је на једно време протеран у родно место. Касније је прешао на студије историје и дипломирао на Филозофском факултету у Бгду. Као већ врло истакнут глумац дипломирао је и архитектуру. Са двема дипломама високих школа он је неоспорно утицао на подизање друштвеног угледа професије у време када је глумац, по правилу, у позориште долазио или са заната или са недовршеном гимназијом. Најпре аматер, у београдско НП је примљен 1. II 1921. и у њему је остао до пензионисања, 1960. Из позоришног живота одсуствовао је само четири сезоне – за време Другог светског рата (када је први пут пензионисан). Период под окупацијом провео је као књиговођа Савеза здравствених задруга. П. репертоар је веома широк. Играјући и у популарним комадима, он се најоданије бавио Митком и касније Хаџи-Томом у Коштани Борисава Станковића; то дело је на многим позорницама режирао и његове главне јунаке тумачио близу три деценије. Највећу уметничку меру је досегао у Господи Глембајевима М. Крлеже као Леоне и у Шекспировим комадима – као Хамлет, Марко Антоније у Јулију Цезару и Шајлок у Млетачком трговцу. У драмској књижевности јавио се пред Други светски рат. Заједно са Миланом Ђоковићем (в) у то време је написао позоришни комад Вода са планине (изведено и штампано 1938) и трагикомедије Растанак на мосту (изведен и фрагментарно објављен у „Српском књижевном гласнику“ и у „Нашој стварности“, 1939) и Кад је среда петак је (1940). Ово треће дело је забрањено после београдске премијере (12. X 1940), а прва два су обишла многе позорнице широм Југославије. У новосадском театру су извођена сва три. Тако је Вода са планине у П. режији премијерно изведена 18. IV 1838. у НПДб у Суботици, а исте г., 20. IX, такође у П. режији, у НПДбС у Великој Кикинди. Трагикомедија Растанак на мосту премијерно је изведена 3. I 1939. у НСаду (НПДб) и исте г. у Крагујевцу (НПДбС). На тим премијерама је П. као гост играо улогу Доктора и био њихов редитељ. Трагикомедија Кад је среда – петак је у Војводини је премијерно изведена пре београдске забране: најпре у Бачкој Паланци (НПДбС) 26. IX 1940, у режији Јована Јеремића (в) и одиграно је девет реприза, затим у Сомбору (НПДб) 10. X 1940. седам реприза у режији Павла Шебешћена (в), са Миленком Шербаном (в) као сценографом. После Другог светског рата П. је гостовао као Леоне у новосадској представи Господе Глембајевих и као гост играо на премијери, и после ње, улогу Беседника у представи Слово светлости 1967. Редитељску активност у београдском НП почео је у сезони 1930/31. Немањом Милоша Цветића. Затим су дошле његове режије Кир Јање и Покондирене тикве; у другом Стеријином делу су се, још више него у првом, видно манифестовале редитељска смелост и маштовитост. После Другог светског рата П. је наставио да режира и остварио низ успелих представа. Доследан свом наглашеном интересовању за домаћу драму, он је матичном позоришту дао успелу обраду Његошевог Горског вијенца, први пут изведену 9. XI 1951: редитељ ове представе, П. је у њој играо и Владику Данила; 1947. је режирао Крлежину драму Господа Глембајеви у Бугарском народном театру „Иван Вазов“ у Софији и то његово гостовање је оцењено као позоришни догађај у културним аналима суседне земље. Као педагог П. је деловао најпре у Драмском студију београдског НП, а затим у београдској Академији за позоришну уметност. За дипломску представу својих студената 1954. написао је и режирао комад Авлија. НП Бгд је, 20. III 1961, премијерно извело његову историјску драму са библијским мотивом Цар Давид, у његовој режији. О вредностима и одликама П. глуме критичари и есејисти објавили су велик број осврта и оцена. Милан Богдановић је о једној изузетно сложеној улози Шекспировог репертоара написао: „Моћни заступник квалитета у Хенрику IV био је Раша Плаовић у улози краља Хенрика IV. Његова реч је имала магијску снагу…“ А Велибор Глигорић у својим Портретима глуме: „Плаовићеве креације Хамлет, Марко Антоније, Хенрик IV, Ферант, Леоне Глембај, владика Данило, Хаџи-Тома антологијске су у југословенској глуми, на њеним врховима су. Маестро је у експресијама сценске уметности. Из елите је оних највећих позоришних уметника који зраче у свом времену и који високим, изузетним даровима утисну ликове своје персоналности у блиставе странице историје уметности“. Својим баритоном племенитог тембра и велике снаге П. је, посебно кад је говорио класична дела писана у стиховима и као рецитатор, умео да оживи најтананије нијансе и да моћно изрази драмске и трагичне акценте. Његову дикцију савременици су стављали у највиши план сценског говора на српским и југословенским сценама. Бавећи се педагошким радом, П. је објавио књиге (уџбенике) које говоре о његовим погледима на уметничко тумачење текста: Елементи глуме, Обрада драмске улоге и О рецитацији. За уметнички рад добио је: Октобарску награду града Бгда, Седмојулску награду Србије, награду АВНОЈ-а, три награде Стеријиног позорја и Прстен публике за најбољи говор на сцени. Одликован је Орденом рада I реда и Орденом заслуга за народ са златном звездом. Портретисала га је Цата Рибар-Дујшин (уље на платну, 1947).

БИБЛ: Вода са планине, драма у три чина, Бгд 1938. и 1945; О пажњи, Позориште, Бгд,  1948, бр. 1-2, с. 22-25; О радњи-збивању, Позориште, Бгд, 1948, бр. 3, с. 79-83; О машти, Позориште, Бгд, 1948, бр. 4-5, с. 152-157; О специфичним елементима глуме, Позориште, Бгд, 1948, бр. 6, с. 231-237, бр. 7-8, с. 311-317; Цар Давид, историска драма у пет чинова (девет слика), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 12; Елементи глуме, Бгд 1950; Обрада драмске улоге, Бгд 1950; О рецитацији, Бгд 1951; Кад је среда петак је, трагикомедија у два чина са прологом и епилогом, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 50; Режија и глума, уџбеник за учитељске школе, Цетиње 1953.

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Један поглед на српскохрватску драму из сеоског живота, ЛМС, 1938, књ. 349, с. 357; А-м, „Растанак на мосту“, Југословен, Кикинда, 1939, бр. 501, с. 3; Л. Дотлић, Кад је среда петак је, Дан, 21. XI 1940; М. Кујунџић, Раша Плаовић и Ксенија Јовановић на новосадској сцени, Дневник, 21. X 1966; В. Глигорић, Портрети глуме, НСад 1973, с. 25-34; П. Волк, Раша, Бгд 1975; Х. Клајн, Сећање на Рашу Плаовића, Сцена, 1978, бр. 1, с. 3-4.

М. Ђ.

ПЛАТОНОВ – драма. Написао: Антон Павлович Чехов 1880/81, пронађена постхумно у његовим рукописима 1923. Прво извођење 1960. у Паризу (?).

Прво извођење у СНП 14. IX 1982. у НСаду. Превели Борислав Мркшић и Божидар Шкрипек. – Драматизација и рд. С. Жигон, ас. рд. В. Ерски, сц. Б. Максимовић, к. Б. Јовановић, музички сарадник М. Момчиловић; Ј. Жигон, к. г. (Војницева), А. Ђорђевић (Војницев), Љ. Јовић (Софија Јегорова), С. Шалајић (Порфириј Глагољев), М. Шмит (Кирил Глагољев), М. Топаловић (Павел Шчербук), А. Царић (Марија Грекова), С. Дамјановић, к. г. (Трилецки), В. Вртипрашки (Николај Иванович), Р. Којадиновић (Венгерович), В. Каћански (Исак Аврамович), И. Хајтл (Бугров), Т. Узуновић (Платонов), Г. Каменаровић (Александра Ивановна), Н. Билбија (Осип), М. Момчиловић, Т. Станић (Јаков). – Изведено 38 пута, глед. 8761.

ЛИТ: Д. Николић, Сентиментална представа, Дневник, 17. IX 1982; П. Матеовић, Атмосфера Чехова, Политика експрес, 1. X 1982; Л. Геролд, Платонов, Хид, октобар 1982.

Ј. М.

ПЛАУТ Тит Макције (Titus Maccius Plautus) – римски комедиограф (Сарсина, око 254. п. н. е. – Рим, око 184. п. н. е.). Античке вести о животу овог популарног позоришног човека веома су непоуздане, пуне анегдотског и легендарног. Родитељи су му били сиромашни. Као младић је дошао у Рим, где се прикључио једној позоришној дружини. У позоришту је открио свој комедиографски дар. Након извесног лутања и бављења трговином вратио се театру као писац комедија. Најпре је преводио грчке комедије, углавном Менандрове. Није се задовољавао буквалним преводима него је читаве сцене преуређивао по свом нахођењу и уводио најинтересантније улоге из разних комада. На тај начин је добијао праве комедије са изразитим позоришним дејством. П. је одлично познавао своју публику, која је желела да види своје савременике у огледалу, на позорници. У његовим комедијама су робови и паразити главни носиоци радње у једном страном, грчком свету, свету нове атичке комедије. Грчка су имена, грчки су обичаји, уређење, социјална структура, грчка је често и мисао. Био је велик мајстор речи и сцене, зналачки је долазио до комичних ефеката нарочито у ситуатиционој комици. Био је темпераментан позоришни човек и велики песник комедије. Написао је више од 130 комада, од чега је сачувано 21 дело. То су углавном прераде дела млађе атичке комедије која је П. прилагодио условима онога времена и оне средине. У комадима су сачувани ликови и ситуације који су одредили правац развоја целокупне европске комедије. Најзначајнија дела су му: Амфитрион, Ћуп, Хвалисави војник, Заробљеници, Менехми, Три гроша и друге. У СНП је 1952. изведена комедија Хвалисави војник (Miles gloriosus).

БИБЛ: Аулулариа и Менехми, прев. Веселин Чајкановић, Бизерта 1918; Одабране комедије, прев. Веселин Чајкановић, Бгд 1923; Изабране комедије, I-II, прев. Коломан Рац, Згб 1951. и 1959 (књ. I: Тврдица, Сужњи, Бакхиде, Близанци; књ. II: Хвалиша, Псеудол, Пунче, Трогрошка).

ЛИТ: В. Чајкановић, Предговор, у: Одабране комедије, Бгд 1923, с. III-VI;

М. Богдановић, Стари и нови, књ. 2, Бгд 1961, с. 246-250; М. Будимир и М. Флашар, Преглед римске књижевности, Бгд 1963, с. 147-153; Страни писци, Згб 1968, с. 569-571.

Д. Р.

ПЛЕМЕНЧИЋ (АДЕЛЗБЕРГЕР) Јосип – глумац (Загреб, 21. XII 1856 – Загреб, 11. IV 1876). Изучио је обућарски занат код свог оца, али је одмах по одслужењу војне обавезе ступио у ХНК у Згбу (1863), заменивши у комичним улогама преминулог Фрању Фројденрајха. Био је Шеноин љубимац и развијао се у одличног комичара, али су га туберкулоза и прерана смрт спречиле да до максимума испољи свој глумачки таленат. У НСаду је гостовао 1872. као Крпић (Да је мени лећи па умрети), Милан (Пркос), Пепоне (Поштењаци) и Андрија Орловић (Кућна капица доктора Фауста).

ЛИТ: К. Т., „Кућна капица доктора Фауста“, Позориште, НСад, 1872, бр. 62, с. 253.

В. В.