ПИХЕРТ Емануел (Emanuel Pichert)

ПИХЕРТ Емануел (Emanuel Pichert) – композитор и хоровођа чешког порекла (Карлин, Чешка, 21. XI 1860 – Вршац, 2. IV 1902). Студије је завршио 1883. на Оргуљашкој школи у Прагу и одмах је ангажован за хоровођу Српског црквеног певачког друштва у Вршцу, где је, са краћим прекидима, деловао све до смрти. Под његовом диригентском палицом у Вршцу су извођена и већа и значајнија дела, на пример Моцартов Реквијем и одломци из опера и оперета. Био је цењен музички педагог и оргуљаш, а наступао је и као пијанист. Компоновао је хорове и соло песме по мотивима српске народне музике, такође и црквена дела и неколико песама за глас и оркестар. Комад из народног живота с певањем Врачара Веље Миљковића са П. музиком СНП је извело 1891.

В. В.

ПИЦОЛАТО Ђузепе (Giuseppe Pizzolatto)

ПИЦОЛАТО Ђузепе (Giuseppe Pizzolatto) – италијански либретист. Заједно са Луиђијем Суганом по Голдонију је написао либрето за комичну оперу Четири грубијана Е. Волф-Ферарија, која је у СНП изведена 1964.

ПИШЛАР Јулије-Ђула

ПИШЛАР Јулије-Ђула – музичар, члан Оркестра, виолончелист (Винковци?, ?. ?. 1911 – Нови Сад, 13. V 1993). Радио је као војни музичар, а члан оперског оркестра СНП био је у хонорарном својству од 1. IX 1957. до 15. VII 1962. и поново, као пензионер, од 1. I 1969. до 1. XII 1973. Обављао је и дужност вође групе гудача. Са Опером и Балетом учествовао је и на свим представама на гостовањима. Син Станислав такође је био виолончелист у Оркестру СНП.

В. В.

ПИШЧЕВА КУБУРА ИЛИ СЛАВА ПРОСТОГ НАРОДА

ПИШЧЕВА КУБУРА ИЛИ СЛАВА ПРОСТОГ НАРОДА – шаљива игра у 2 чина. Написао: Илија Округић Сремац (под псеудонимом).

Праизвођење у СНП 22. II 1870. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Дон Кихот од Манче, Песникова кубура, Бгд 1892.

В. В.

ПЈАВЕ Франћеско Марија (Maria Francesco Piave)

ПЈАВЕ Франћеско Марија (Maria Francesco Piave) – италијански либретиста (Мурано, 18. V 1810 – Милано, 5. III 1876). Пореклом је из грађанске породице; отац му је био стаклар. Теолошке студије је напустио као двадесетседмогодишњак и са породицом се преселио у Рим, где је почео да изучава реторику и филозофију. Од списатељског посла најпре је преводио псалме и писао новеле испирисане В. Скотом. Након очеве смрти вратио се у Венецију, где је наставио са писањем – прозе и стихова. Пишући у дијалекту, привукао је пажњу управника театра „Ла Фениће“. Дошавши у контакт са позориштем, посветио се писању либрета, нарочито за Вердија. Учествовао је у политичким збивањима1848, те је од 1849. био на положају директора градских приредаба и званични песник позоришта „Ла Фениће“. На истом положају нашао се 1860. у миланској „Скали“. Тешко оболео, умро је у великој беди, тако да га је сахранио Верди. Код оцењивања његовог дела потребно је првенствено водити рачуна о Вердијевим захтевима, који су се граничили са тиранијом и пред којима су „савијали леђа“ сви композиторови либретисти. Сарађујући са Вердијем П. је написао либрета за опере: Ернани (1844), Два Фоскара (1847), Магбет (1847), Гусар (1848), Риголето (1851) Травијата (1853), Симоне Боканегра (1857), Аролдо (1857) и Моћ судбине (1862). Осим за Вердија П. је писао и за Меркадантеа, Пучинија, браћу Ричи и Понкиелија. Основна карактеристика његових либрета је зрели романтизам надахнут националистичким заносима Рисорђимента, којем је као патриота и сâм припадао. У СНП су извођене опере са његовим либретом: Травијата, Риголето, Симоне Боканегра, Моћ судбине и Магбет, као и Бал под маскама, за који је либрето написао заједно са Антонијем Сомом.

Б. Р.

ПЈАВКО Владислав Иванович (Владислав Иванович Пявко)

ПЈАВКО Владислав Иванович (Владислав Иванович Пявко) – совјетски оперски певач, тенор (Краснојарск, 4. II 1941 – ). Завршио је 1965. ГИТИС (Госсударственный институт театрального искусства имени А. В. Луначарского у Москви) и одмах је ангажован у московском Бољшом театру. У сезони 1968/69. боравио је на усавршавању у миланској „Скали“. Гостовао је у ЧССР, Италији, Југославији, Белгији, Немачкој, Бугарској, Шпанији и другде. У СНП је певао Каварадосија у Тоски 8. VI 1975, а касније, у новој згради СНП, и улоге: 1981. Манрико (Трубадур), 1982. Радамес (Аида) и 1984. Дон Хосе (Кармен). Волуминозни драмски тенор, звучан у целом регистру, изузетно блиставих висина, даровит глумац живог сценског темперамента, П. је особено полетни тумач херојских ликова оперске сцене.

ЛИТ: В. Поповић, Каварадоси Владислава Пјавка, Позориште, НСад, 1975, бр. 10, с. 8.

В. П.

ПЈЕР И ЖАН

ПЈЕР И ЖАН – комад у 3 чина, а 5 слика.

Праизвођење у НПДСбС 26. III 1938. у Крагујевцу. По истименом роману Гија де Мопасана (Pierre et Jean) драматизовао: Свет. Павловић. – Рд. А. Верешчагин; М. Мајић (Жером Ролан), Љ. Јовановићева (Луиза), Љ. Стојчевић (Пјер), С. Јанићијевић (Жан), Д. Стиплошек-Прегарц (Роземили), В. Ивановић (Лекани), Д. Беговић (Маровски), Р. Нешовићка (Кокота), Г. Николић (Морнар), М. Ђорђевићева (Дечак), М. Вилићка (Служавка), Г. Ковачевићева (Прво дете), Љ. Јурекова (Друго дете). – Изведено 4 пута.

В. В.

ПЛАВА ЛИСИЦА (A kék róka)

ПЛАВА ЛИСИЦА (A kék róka) – позоришни комад у 3 чина. Написао: Ференц Херцег. Прво извођење у Будимпешти, у Вигсинхазу, 3. I 1917.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 17. V 1929. у Великом Бечкереку. Превео: Жарко Васиљевић. – Рд. Стеван Јовановић; А. Рашковић (Павле), Х. Харитоновићка (Цецилија), Стеван Јовановић (Александар), Љ. Драгићка (Ленчица), Д. Марковић (Трил). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Kék róka, Torontal, Велики Бечкерек, 1929, бр. 114, с. 7.

М. М.