ПЕНЧИЋ ПОЉАНСКИ Дејан – директор Драме, позоришни критичар, редитељ, новинар (Београд, 20. XII 1943 – Нови Сад, 23. VIII 2017). У родном граду је завршио гимназију (1962), Правни факултет (1966) и режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи Вјекослава Афрића и Димитрија Ђурковића (1971). Још као студент је са истомишљеницима покренуо оснивање Дома омладине у Бгду и једно време био заменик директора. Највећи део радног века, од 1964. до 1992. и од 1993. до 1997, провео је као позоришни критичар, новинар-коментатор и уредник културне редакције II програма Радио-Бгда. Објавио више од две хиљаде позоришних критика, уређивао емисије на Другом програму посвећене уметности, посебно позоришној, и снимио и емитовао више стотина разговора са глумцима, редитељима, драмским писцима и осталим позоришним ствараоцима од којих се један број чува у Музеју позоришне уметности Србије. Текстове је објављивао и у „Политици”, „Политици експрес”, „Сцени”, „Театрону” и другде. Позоришном режијом највише се бавио крајем шездесетих и почетком седамдесетих и то углавном у аматерским позориштима. Неколико режија остварио је током деведесетих (Играмо се Кандида у сопственој адаптацији по Волтеру, Свети ђаво Распућин Александра Поповића и Семафор Милоша Николића на луткарској сцени НП „Тоша Јовановић” у Зрењанину и Покојник у НП у Ужицу). Две сезоне, 1992-1994, био је директор Драме СНП, а 2002/03. уметнички директор ужичког НП, за које је драматизовао Молијеровог Тартифа и Нушићевог Покојника. Један је од покретача кабареа „Степеница”  у Дому омладине у Бгду као и БРАМС-а (Београдски аматерски фестивал малих сцена) и његов уметнички директор 1967-1969, један од организатора фестивала „Дани Зорана Радмиловића” у Зајечару и Југословенског позоришног фестивала (ЈПФУ) у Ужицу и његов први селектор (1996-1998), а био је и уметнички директор (2001-2005), као и селектор 26. МЕС-а у Сарајеву 1985, 5. и 6. Бијенала југословенског луткарства у Бугојну (1987, 1989), 34. ЈПИ (1989), 2, 3, 4 и 5. Југословенског фестивала позоришта за дјецу у Котору (1994-1997), 2. и 3. Вршачке позоришне јесени (1994, 1995) и 30. Дана комедије у Јагодини (2002). За свој рад вишеструко је награђиван: Статуета „Јоаким Вујић” 1995, Стеријина награда за позоришну критику 1998, Златни беочуг Бгда 1999, Повеља „Дани комедије” у Јагодини 2006, Награда листа „Политика”; Златна медаља „Јован Ђорђевић” 2011.

БИБЛ: Позоришни сусрети “Јоаким Вујић”, Театрон, 1989, бр. 63/64/65; Отишло у (в)етар , НСад 1992; 55. Сусрета, Фестивала позоришта Војводине, НСад 2005; Преглед премијера Стеријиних комада на нашим професионалним сценама од 1838. до 2006, у: Стеријин феномен времена 1806-1856-2006, НСад 2006; Прва 43. Јоакима, представе и награде 1965-2007, Крушевац 2007; А. Милосављевић, In memoriam: Дејан Пенчић Пољански (1943-12017), Одлазак неуморног позоришног хроничара, Дневник, 24. VIII 2017.

М. Л.

ПЕПЕЉУГА – комад за децу од Бранислава Нушића.

Праизвођење у СНП у сезони 1910/11. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ПЕПЕЉУГА – прича у 4 чина. Написао: Р. П. Т.

Прво извођење у СНП 4. III 1904. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 23. I 1910. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; М. Матејић (Царевић), Ј. Антонијевић (Дворанин), Р. Спиридоновић (Старац), Р. Кранчевићка (Мара), М. Николић (Марин отац), М. Тодосићка (Марина маћеха), Д. Матејићка (Зора), Д. Нишлићка (Смиља), М. Филиповићка (Божана), К. Виловчевица (Ружа), С. Стефановић (Просјак), М. Јосићева (Голубица), Д. Васиљевићка (Вила). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), Пепељуга, Позориште, НСад, 1904, бр. 36, с. 203; А-м, У петак 10. марта по подне давана је за децу и ученике..., Слога, Сомбор, 1906, бр. 12, с. 3.

В. В.

ПЕПЕЉУГА – комад у 3 чина. Написао: Живојин-Бата Вукадиновић. Прво извођење 25. XII 1939. у Родином позоришту у Бгду, на Врачару.

Прво извођење у СНП 27. XI 1963. у НСаду. – Рд. М. Васиљевић, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, к-граф М. Поповић-Сенаши, музички сарадник И. Топлак, клавирска пратња О. Гргурин, пом. рд. В. Матић; З. Стојиљковић (Први херолд), В. Матић (Други херолд), З. Вуковић (Злата). З. Кримшамхалов (Бисерка), П. Петковић (Тале), М. Бањац (Госпа Црвенперка), М. Адамовић (Пепељуга), М. Железникар (Прва вила), Н. Колак (Друга вила), Б. Талевски (Први гост), П. Сардоч (Други гост), С. Жикић (Официр), Т. Јовановић (Маршал двора), И. Слијепчевић (Цар Светлан), Ј. Тапавички (Певачица), Л. Богдановић (Добошар). –Изведено 18 пута, глед. 6117.

БИБЛ: Ж. Вукадиновић, Пепељуга, комедија у стиховима у 3 чина са прологом, Бгд 1956.

Ј. М.

ПЕПЕЉУГА (Aschenbrödel) – дечја игра у 6 слика. Написао: Карл Аугуст Гернер. Прво извођење у нашој земљи 11. X 1902. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 23. II 1931. у Сомбору. Преводилац непознат. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 13 пута.

ПЕПЕЉУГА (Золушка) – балет у 3 чина. Музика: Сергеј Сергејевич Прокофјев, Либрето: Николај Дмитријевич Волков. Прво извођење у Москви, у Бољшом театру, 21. XI 1945, у нашој земљи 11. III 1959. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 25. V 1965. у НСаду. – Рд. и к-граф И. Отрин, дир. И. Топлак, сц. С. Максимовић, к. Љ. Драговић, к. г.; Е. Марјаш-Брзић, М. Матић (Пепељуга, Добра вила), А. Пундов (Пепељугин отац, Обућар), В. Јелкић (Маћеха), Ж. Миленковић и П. Јерант (Маћехине кћери), Ј. Андрејев (Модискиња, Пратња Виле јесени), М. Месаровић (Кројачица, Пратња Виле лета, Мазурка соло), Ш. Бибић (Фризер, Дворјанин), Ј. Сувачаревић (Драгуљар, Дворјанин, Обућар, Мазурка соло), Г. Панков (Учитељ играња, Сат, Шпанци-дует), Б. Талевски (Пратња Добре виле, Дворјанин, Обућар), М. Бубањ, М. Ползовић и И. Златановић (Голубови), Љ. Мијач (Голуб, Мазурка соло), Ђ. Петровска (Вила пролећа, Grande valse, Шпанци-дует), В. Шобот и С. Васиљев (Пратња Виле пролећа), Ј. Прокић (Вила лета, Grande valse), Т. Мошински (Пратња Виле лета), М. Поповић-Сенаши (Вила јесени, Grande valse, Шпанци – соло I), А. Баранковски (Пратња Виле јесени, Шпанци – соло II), С. Илијћ (Вила зиме, Grande valse), С. Донсков (Пратња Виле зиме, Рускиња), Н. Гарај (Пратња Виле зиме, Оријенталка), Х. Неделко, Д. Сеферовић, Н. Узелац (Принц), П. Сардоч (Церемонијалмајстор, Пратња Добре виле, Оријенталац), В. Чебски (Мазурка соло, Дворјанин, Обућар), Б. Караев, Ж. Новков и В. Оренди (Дворјани), Ј. Кумвалд (Дворјанин, Оријенталац). – Изведено 15 пута, глед. 7121.

ЛИТ: Г. Б., Занимљива бајка, Дневник, 25. V 1965; Ј. Шулхоф, Сликовита камерна представа, Дневник, 30. V 1965.

Љ. М.

ПЕРА СЕГЕДИНАЦ – трагедија из повеснице српске у 5 чинова. Написао: др Лаза Костић. За позорницу удесио: Антоније Хаџић.

Праизвођење у СНП 26. I 1882. у НСаду. – А. Лукић (Вићентије Јовановић), П. Добриновић (Јаша Јамбреновић, Први судија), Р. Поповић (Матула), Д. Ружић (Пера Јовановић Сегединац), М. Хаџи-Динић (Зака), А. Милосављевић (Ранко Текелија), М. Димитријевић (Милан Текелија), В. Поповић (Вукић, Исусовац), Н. Јовановић (Манастирлија), М. Барбарић (Секула Витковић), Ђ. Бановић (Архимандрит Христијан), И. Станојевић (Изасланик графа Баћанија, Генерал), xxx (Први часник), xxx (Други часник), Б. Рашић (Мођороши), С. Лазић (Силаши), xxx (Шебешћен), Д. Ружићка (Мара), М. Рајковићка (Јула), Б. Хаџићева (Љубица). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 6. VI 1921. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – К. Васиљевић (Пера Сегединац), Д. Сотировић (Карло VI), М. Хаџи-Динић (Цинцендорф), Д. Спасић (Гроф Барањи), Б. Николић (Митрополит), М. Душановић (Јамбреновић), Р. Алмажановић (Матула), Љ. Динићка (Мара), Р. Кранчевићка (Јула). – Изведено 1 пут.

Премијера у НП у НСаду 6. V 1926. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Пера Јовановић Сегединац), Ј. Гец (Пастор), Н. Дивјак (Шебешћен), Н. Динић (Исусовац), С. Колашинац (Судија), Љ. Јовановићка (Мара), Д. Петровићка (Јула). – Изведено 2 пута.

Премијера у НП у НСаду 28. XII 1927. као свечана представа у част стогодишњице оснивања МС. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Пера Сегединац), Д. Кранчевић (Пастор), Л. Лазаревић (Шебешћен), Љ. Стојчевић (Силаши), М. Живановић (Исусовац), Љ. Јовановићева (Мара), И. Прегарц (Јула), М. Васић (Судија), Ј. Петровић (Џелат). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НПДб 6. II 1941. у НСаду. Прерадио: Јосип Кулунџић. Музика: Петар Коњовић. – Рд. Ј. Кулунџић, сц. М. Шербан, дир. С. Бомбардели; Д. Кранчевић (Карло VI), М. Милићевић (Гроф Цинцендорф), Љ. Филиповић (Вићентије Јовановић), Г. Николић (Јаков Јамбреновић, Калуђер), С. Пашалић (Матула, Јергер де Голе), М. Николић (Јанаћ Моско), Љ. Иличић (Пера Јовановић Сегединац), В. Качаник (Чорба), С. Бурја (Зака), М. Ајваз (Шевић), С. Душановић (Ранко Текелија), Б. Станојевић (Милан Текелија), М. Андрић (Вукић), Н. Митић (Павле Матулаји), Н. Стојановић (Ђенерал Хантко), М. Гајчин (Јанош Ковач), С. Цвитковић (Барта), Б. Варађан (Фратар), М. Драгин (Монах), О. Животићка (Мара), Д. Петковићка (Јула), Р. Кранчевићка (Игуманија). – Изведено 5 пута.

Премијера у СНП 23. III 1960. у НСаду. – Рд. Б. Ханауска, пом. рд. Л. Дотлић, маске К. Булић, к. г., сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, музички сарадник Е. Гвоздановић; П. Вртипрашки (Пера Јовановић Сегединац), Љ. Раваси (Мара), В. Миловановић (Јула), С. Душановић (Вићентије Јовановић), М. Радаковић (Љубица), В. Животић (Карло VI, Ранко Текелија), В. Матић (Гроф Цинцендорф, Шевић), Б. Микоњић (Гроф Баћанија), Љ. Ковачевић (Јаков Јамбреновић, Ђенерал), В. Љубичић (Матула, Исусовац), Т. Плескоњић (Чорба), Б. Микоњић (Зака), С. Шалајић (Милан Текелија), Ђ. Јелисић (Вукић), Р. Којадиновић (Баћањијев изасланик, Пастор), Б. Бошковић (Први часник), Д. Шокица (Други часник, Други Мађар), В. Станковић (Христијан, Први судија), М. Тошић (Калуђер), С. Јовановић (Секула Витковић, Силаши), Ф. Живни (Мађароши), И. Хајтл (Шебешћен), Л. Богдановић (Први Мађар), Л. Балог (Војник). – Изведено 9 пута, глед. 3890.

БИБЛ: Л. Костић, Пера Сегединац, Јавор, НСад 1875.

ЛИТ: А-м, „Пера Сегединац“, Српске илустроване новине, НСад, 1882, бр. 13, с. 13; М. Д-ћ, „Пера Сегединац“, Српске илустроване новине, НСад, 1882, бр. 20-22, с. 119-123, 138-141 и 154-155; А-м, Пера Сегединац, Позориште, НСад, 1882, бр. 39, с. 153-154, бр. 40, с. 157-158, бр. 41, с. 161-162; М. Д-ћ, Пера Сегединац. Трагедија из повеснице српске у пет чинова, написао др Лаза Костић, за српску позорницу удесио А. Хаџић, Позориште, НСад, 1882, бр. 42, с. 165-180; Ј. Ћ., 25. марта (7. априла) приказан је комад „Пера Сегединац“, Наше коло, Сомбор, 1908, бр. 14, с. 3; А-м, „Пера Сегединац“, Застава, 9. VI 1921; М. Ђорђевић, „Пера Сегединац“. Успомене из 1882. године, Нови Сад, 1940, бр. 897, с.4; Др К., Трагедија Пере Сегединца у преради г. Кулунџића појавила се са успехом на новосадској сцени, Дан, 31. I 1941; Ж. В., Л. Костић: „Пера Сегединац“, Политика, 30. I 1941; М. Кујунџић, Романтично и сликовито, Дневник, 25. III 1960; Е. Финци, Лаза Костић: „Пера Сегединац“, извођење Српског народног позоришта, Политика, 15. V 1960.

В. В.

ПЕРАКИ Лео (Leo Peracchi) – бразилски диригент и композитор (Сао Паоло, 30. IX 1911 – Рио де Жанеиро, 16. I 1993 ). Клавир и композицију студирао је у родном граду. Каријеру је започео као диригент малих филмских оркестара. Затим је на позив Националног радија прешао у Рио де Жанеиро, где је, у овој највећој бразилској радио-станици, дириговао Симфонијским оркестром скоро две деценије. У Рију се посветио и музичкој педагогији: на Академији „Лоренсо Фернандес“ предавао је хармонију и инструментацију. Уз то је као диригент наступао и на концертима за младе и водио балетске представе у Градском театру. Потом се преселио у Америку (у град Алтун у Пенсилванији), где је у току осмогодишњег боравка наступао на многим концертима и предавањима на којима је ширио и пропагирао бразилску музику. Такође је дириговао Симфонијским оркестром и хоровима и предавао у приватним школама и на државном Универзитету. Прешавши у Њујорк, у којем је живео до 1959, тријумфално се представио у њујоршком „Вашингтон-сквер-парку“ на концерту који су преносиле све радио-станице и тв-мрежа NBC. Концерту је присуствовало преко 5000 слушалаца. Музичка критика је веома повољно оценила овај наступ пред лицем целе Америке, истичући П. способност да у изведеним делима „истакне дух двадесетог века, путем мајсторског и прецизног дириговања“. По повратку у Бразил успоставио је везу са музичким покретом млађе генерације и отиснуо се на путовање Европом. За време боравка у Југославији имао је прилике да чује нашу народну музику, која га је толико одушевила да је, по либрету Јована Ђурића (в), компоновао балет Стамена, који је литерарно и музички инспирисан духом врањанског краја. Овај балет је своју праизведбу доживео на сцени СНП 7. V 1976. П. је потом постао и редовни члан Удружења композитора Србије. Вративши се у Бразил, именован је за директора Националног симфонијског радио-оркестра и наставио да, као диригент, редовно гостује у Градском театру. Оснивач је Камерног музичког друштва и аутор многобројних композиција које су стекле широку популарност у Бразилу.

ЛИТ: Љ. Мишић, Национални балет „Стамена“, Позориште, НСад, 1976, бр. 6, с. 3; Д. Н(иколић), Ромео и Јулија на бразилско-врањански начин, Дневник, 6. V 1976; С. Савић, Полетно, свеже, узбудљиво, Дневник, 11. V 1976; Љ. Мишић, Диригент Миодраг Јаноски о музици „Стамене“, Позориште, НСад, 1976, бр. 9, с. 6; М. Хаднађев, „Стамена“ Леа Перакија, Позориште, НСад, 1976, бр. 9, с. 7.

Љ.

ПЕРВАЗ Драгиња-Драгица – англиста, професор универзитета, преводилац (Нови Сад, 15. VI 1925 – Нови Сад, 4. VII 2016). Отац Светозар (в) био је столар у СНП. Школовала се у родном граду. До петог разреда похађала је Женску реалну гимназију, а за време рата Мађарску гимназију са српским наставним језиком, где је и матурирала 1944. Дипломирала је 1950. енглески језик и књижевност на Германској групи Филозофског факултета у Бгду. Једно време је провела на специјалистичким студијама у Единбургу, у Великој Британији, где је и докторирала 1958. Од 1950. је радила на Филозофском, касније Филолошком факултету у Бгду, да би 1961. прешла на Филозофски факултет у НСаду, на којем је још од оснивања (1954) била хонорарни професор и предавала Историју енглеског језика са савременим енглеским језиком.  Историју енглеског језика је предавала паралелно и на факултетима у Сарајеву и Приштини. Школске 1965/66. боравила је на истраживачком раду на универзитетима у Берклију и Лос Анђелесу, а током два месеца 1968. ради одржавања сарадње са Асоцијацијом колеџа из области Великих језера на истим колеџима одржала низ предавања из уже струке, али и о образовном систему у Југославији, могућности студирања и сл. Била је руководилац Катедре за енглески језик и књижевност, затим продекан за наставу на Филозофском факултету, директор Института за стране језике и књижевност и председник Савета Факултета. Пензионисана је 1992. Била је потпредседник Друштва за стране језике и књижевност Војводине и председник Савеза друштва за стране језике и књижевност Југославије. Поред војвођанског и југословенског Друштва за примењену лингвистику, била је члан и друштава Америке и Европе и Међународне асоцијације универзитетских професора енглеског језика. Била је доживотни члан сарадник МС. Објавила је велик број радова у домаћим и страним часописима и зборницима и учествовала на многим научним скуповима. Преводила је са енглеског језика научне и књижевне текстове. СНП је 1970. играло Поглед с моста (в) А. Милера у њеном преводу. Носилац је Повеље Филозофског факултета 1979, Повеље и Сребрне плакете за изузетан допринос развоју Универзитета 1990; добитник је захвалнице од студентске организације за свесрдњу сарадњу са студентима и залагање у настави.

М. Л.

ПЕРВАЗ Светозар – шеф столарске радионице, висококвалификовани радник (Нови Сад, 25. VIII 1902 – Нови Сад, 6. VII 1994). Завршио је четири разреда гимназије, а затим изучио столарски занат. Радио је код приватних мајстора у НСаду до 1924, када је, положивши мајсторски испит, отворио самосталну радњу. У СНП је ступио 1. IX 1950. као шеф столарске радионице и у њему је на том положају остао до пензионисања, 31. XII 1956. Био је веома способан стручњак, одличан организатор послова у столарској радионици, а развијеним осећањем одговорности спроводио је и извршавао све радне задатке. Посебну пажњу поклањао је рационалном утрошку материјала и евидентирању и чувању позоришне имовине.

Р. Б.