ПАТЕНТ ГОСПОДИНА БИХОА – оперета непознатог аутора.

Прво извођење у СНП 20. VI 1932. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ПАУКОВА ГОЗБА (Le Festin de l’Araignée) – балет у 1 чину. Музика: Албер Русел. Либрето: Жилбер д’Вуазен. Прво извођење у Позоришту уметности у Паризу, 3. IV 1913, у нашој земљи 30. IV 1963. у СНГ Марибор.

Прво извођење у СНП 16. VI 1963. у НСаду (у оквиру Три модерна балета). – Рд., к-граф и сц. И. Отрин, дир. И. Топлак, к. М. Јарчева, к. г.; А. Баранковски (Бели лептир), Ј. Хајек (Црвени лептир), Љ. Кишпредилов (Плави лептир), Ј. Прокић (Водени цвет), М. Поповић-Сенаши, В. Филиповић, Е. Марјаш (Осе), Ј. Андрејев, С. Илијћ, Н. Маринковић, М. Месаровић, О. Радоњић, С. Васиљев (Муве), А. Пундов, М. Живановић (Јеленци), Б. Талевски (Паук), ученице Балетске школе (Мрави). – Изведено 5 пута, глед. 1972.

Љ. М.

ПАУНКОВИЋ Милош – глумац (Баново Поље, Мачва, 2. VIII 1902 – Београд, априла 1941). Потекао је из учитељске породице. Завршио је 1921. гимназију у Шапцу, где је од 1918. наступао у Дилетантском позоришту Шабачке гимназије. Затим је једно време студирао на Правном факултету у Бгду, где је завршио и Глумачко-балетску школу (1925). У међувремену је глумио у Подрињском повлашћеном позоришту Душана Животића (1921) и у Академском позоришту у Бгду (1922), а потом као привремени члан и стални статиста у београдском НП (1930-1935). Члан новосадског СНП био је у сезони 1933/34, а од сезоне 1935/36. је ангажован најпре у НП Зб на Цетињу, па у путујућим позориштима Добрице Раденковића, Николе Динића, Јевте Душановића и поново НП у Бгду до смрти – почетком рата. Интелигентан и темпераментан, обдарен нарочито за карактерне улоге, истицао се драмским и комичним ликовима особито у домаћем репертоару. Као председник Удружења глумаца радио је активно на решавању социјалних питања сценских уметника. Живот је окончао под нерасветљеним околностима – нађен је утопљен у Дунаву.

УЛОГЕ: Сава Мишић (Госпођа министарка), Панта (Сеоска лола), Дим (Кин), Јован Томић (Три Станковића).

ЛИТ: А-м, „Кин“, успела комедија од Ал. Диме, Нови Сад, 1934, бр. 2, с. 2; С. Фишлер, Народно позориште за Дунавску бановину започело је гостовање у Вел. Бечкереку, Југословенски дневник, 1933, бр. 18, с. 5; А-м, Годишњи помен Милошу Паунковићу, Српска сцена, 1942, бр. 14, с. 458; Б. К., Трагичан крај познатог нашег драмског глумца Милоша Паунковића, Ново време, Земун, 1942, бр. 288, с. 3.

С. Ј.

ПАУНОВИЋ Живојин – правник, књижевник и преводилац (Београд, 22. V 1890 –  Београд, 15. XII 1973). Школовао се у Бгду, где је завршио и студије права. Службовао је у министарствима, најдуже у Министарству пошта. Заслужан је за унапређење ПТТ-службе и за организовање радија. Пензионисан је као начелник Правног одсека Министарства грађевина 1930. Затим се бавио адвокатуром у Бгду. Сарађивао је у стручним, правним и поштарским чосописима. Бавио се новинарством, књижевношћу и превођењем. Почео је песмом у листу „Труба“ 1908, а последња објављена песма му је из 1935. Био је покретач и уредник првог листа у ослобођеној Србији – „Новог доба“ у Крушевцу 1918. Песме, махом родољубиве, објавио је у збирци „Бесмртни симболи“ 1921, приповетке у збирци „Моритури“ 1919, а написао је и роман Два срца, штампан 1928. Драмски спев у пет чинова Изнад живота објавио је 1924. Сарађивао је са многим часописима. Песме су му уврштене у Антологију савремене југословенске лирике М. Деановића и А. Петровића (Сплит 1922) и у Илустровану ђачку антологију Стевана Бешевића (Бгд 1928). Био је у управи Удружења српских књижевника између два рата. Нарочито је много преводио, махом поезију (Арнт, Хајне, Ибзен, Мицкјевич, Тургењев, Уланд), те текстове за вокалне композиције. Превео је ораторије Јуда Макаби (Хендл), Паулус (Менделсон),  Александар Невски (Прокофјев), Кантата о Кафи (Бах). Са Миленком Пауновићем објавио је Црквене песме (недатирано). Од ране младости бавио се музиком, а касније је дириговао и компоновао. Оперу П. И. Чајковског Пикова дама са његовим преводом либрета београдско НП је играло 1924 (када је дело код нас и штампано), 1947. и 1955, а СНП 1959.

ЛИТ: М. Вујаклија, Дилетантизам у књижевности, Демократија, 1921, бр. 526, с. 2-3; Б. Новаковић, „Два срца“ Живојина Пауновића, Живот и рад, 1928, бр. 11, с. 870-871.

Б. Кв

ПАУНОВИЋ Синиша – преводилац, књижевник (Чачак, 25. VII 1903 – Београд, 9. IV 1995). Завршио је Филозофски факултет у Бгду 1932. Од 1926. је радио као новинар листа „Политика”, којем је остао веран све до 1971. Био је дугогодишњи уредник рубрике „Међу нама”. Поред новинарства, бавио се писањем поезије, прозе и есеја. Био је страснан колекционар, преводио је и написао неколико књига. Остали су необјављени рукописи о И. Андрићу, В. Петровићу, И. Секулић и др. Са бугарског је превео књиге истакнутих писаца (А. Константинов,  И. Вазов, С. Л. Котсов, Ј. Јовков, Е. Пелин, А. Каралијечев, Н Рајнов, В. Пољанов и др.). Као новинар је пропутовао Европу, Африку и део Азије, о чему сведоче његови занимљиви путописи. Хиљаде написаних страница говоре о П. неодољивој потреби да забележи све утиске и разговоре чији је сведок био. Писао је о Бори Станковићу, Браниславу Нушићу, Растку Петровићу, Јовану Дучићу, Тину Ујевићу, Пјеру Крижанићу, Љуби Ивановићу, Марку Челебоновићу, Богосаву Живковићу, Јанку Брашићу, Јовану Зоњићу. У рукопису „Пола века са Андрићем” оставио је записе о дружењу са познатим писцем, о сукобу реалиста и модерниста, Андрићевом приватном животу, старости и болести, а четврт века је настојао и да сачини Антологију „Политикиних” новинара. Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку је 2002. отворила легат С. П. У СНП су игране две драме С. Костова у његовом преводу: Големанов и Скакавци. Био је први муж глумице СНП Софије Перић-Нешић (в).

БИБЛ: Из кутова душе, Бгд 1927; Песникове молитве, Бгд 1928; Они и ми, Бгд 1930; Такмаци, Бгд 1931; На раскршћу, Бгд 1932; Манастир Никоље, Бгд 1936; Пуста земља, Бгд 1948; Дневник Пере Тодоровића, Бгд 1957; Писци изблиза, Бгд 1958; Црне приче, Бгд 1959; Трагом њиховог детињства, Бгд 1959; Србија које нема, Бгд 1971.

М. Л.

ПАХЕРНИК Албин – балетски играч (Марибор, 1. III 1937 – ). Завршио је 4 разреда Средње балетске школе. Од 1. IX 1954. до 31. VIII 1955. био је члан ансамбла НП у Бгду. Од 1. IX 1955. до 31. III 1958. припадао је балетском ансамблу СНП у звању солисте. Играчку каријеру је наставио у иностранству. Први солистички наступ у СНП био му је Кинеска игра у Лабудовом језеру, 1955. Од природе обдарен високим скоком, лак и хитар, сваком својом улогом остављао је позитиван утисак пленећи темпераментом и духовитошћу у игри.

УЛОГЕ: Кинеска игра (Лабудово језеро), Лакеј (Лопов Гаспар), Нурали (Бахчисарајска фонтана).

ЛИТ: О. Церовић, Лабудово језеро. Велики успех новосадског Балета, Дневник, 12. I 1955; С. Плесац (Ј. Путник), Значајан успех Новосадског балета „Лабудово језеро“ и један даровит ансамбл, НС, 1955, бр. 92-93, с. 1 и 3; М. Д., „Лопов Гаспар“, Премијера новосадског Балета, Дневник, 7. III 1956; Н. Грба, „Бахчисарајска фонтана“, Дневник, 10. В 1957.

Љ. М.

ПАЧУ Јован – композитор и пијаниста (Александрово код Суботице, 17. III 1847 – Загреб, 30. X 1902). По професији је био лекар, али се музиком бавио од најраније младости. У току студија медицине у Прагу био је ученик чувеног чешког композитора Беджиха Сметане. Службовао је у Кикинди, Сомбору, Сарајеву, НСаду и Згбу. Истицао се својим националним и политичким радом. За време српско-турског рата (1876) радио је као добровољац на дужности управника привремене ратне болнице у Бгду. Умро је као председник Српске самосталне странке у Хрватској. Коликогод да је био цењен у своме позиву, посебну популарност је стекао својом музичком делатношћу, пре свега као извођач сопствених композиција, често виртуозно обојених а заснованих на мелодијама омиљеним у нашим срединама, иако не увек пореклом са нашег тла. Наступао је највише у добротворне сврхе у разним нашим местима (Кикинда, Сомбор, Суботица, Бечкерек, Вршац, НСад, Бгд, Осијек, Згб и другде), али и у иностранству (Будимпешта, Беч, Кијев). „Као свирач… задивљавао је техником, заносио топлином, задобијао смерношћу… Код њега композиција није била главни циљ“, него уверење да „помоћу композиција… и помоћу свирања… служи српском добру, користи народу своме“ – неки су од редова написаних поводом његове смрти, а дају и потпуну карактеризацију П. као композитора и музичара. Деловао је такође и као педагог и музички писац (написи под заједничким насловом Наша музика, или врло аргументован приказ збирке Јужно–словјенске народне попиевке Ф. Кухача). Чланци су му објављивани у листовима „Матица“, „Даница“, „Застава“, „Јавор“, „Hudebni listi“ (Праг), „Српска зора“ (Беч) итд. Већина П. композиција су за клавир: Без тебе драга, Бојак бију Херцеговци, Још не сија јарко сунце, Коло, Коло из Ђачког растанка, Праг је ово милог Српства, Радо иде Србин у војнике, Светозару Милетићу, Светосавска песма, Српска молитва, Успомена на песму „Чуј Душане“, Црногорском војнику и друге. Неке имају и потписани текст; поједине су обрађене и за друге саставе, најчешће за мушки хор, ређе за мешовити. Многе су објављене, али има и оних које су сачуване само у рукопису (Српски звуци, 1-12). За позориште је написао музику за комад Наши сељани, који је СНП у свој репертоар уврстило 1885. Рукопис се налази у архиву Музиколошког института Српске академије наука и уметности у Бгду.

ЛИТ: Ј. Грчић, Портрети с писама, IV, 1926; Х. Ђурић, Јован Пачу – српски музички теоретичар у другој половини деветнаестог века, Звук, Сарајево, 1983, бр. 1.

Н. П.

ПАШАЛИЋ Сафет – глумац (Брчко, 14. VIII 1907 – Сарајево, 15. VIII 1987). Завршио је основну школу са малом матуром и један разред средње трговачке школе, али је, више него за позив књиговође, био заинтересован за глуму па се у јесен 1927. у Брчком придружио позоришној дружини Мише Милошевића, први пут наступивши на сцени као Општински кмет у Сеоској лоли. Постао је 1928. члан Комунистичке партије и секретар Месног комитета у Брчком и одонда је био под сталном полицијском присмотром а неколико пута је и хапшен. Од 1928. је наступао као члан путујуће трупе Стојана Живановића, затим трупе Боре Данитија и других. Стекавши искуство у разним путујућим трупама, а запажен од стране управника НП у Скопљу Велимира Живојиновића, примљен је с јесени 1935. у овај театар. Сезону 1936/37. провео је у НП на Цетињу а 1937/38. у Бањој Луци. Од 1. VIII 1938. до 6. IV 1941. био је члан НПДб у НСаду, где је, по Танхоферовој процени, најупотребљивији био у карактерним улогама. Почетком Другог светског рата вратио се у родно Брчко, одакле је убрзо морао да побегне у Сарајево, где је у тамошњем НП од 1943. био секретар актива народноослободилачког покрета. У сарајевском НП је радио као глумац до 14. VIII 1949, када је постао први управник НП у Мостару, у којем је и играо и режирао. У Сарајево се вратио 1951. Од 1953. је, више од деценије, био председник Удружења драмских умјетника БиХ. У босанскохерцеговачким театрима се прославио играјући у Шекспировим (Хамлет, Глостер у Краљу Лиру, Јаго у Отелу) и Крлежиним комадима (Лембах у У агонији, Игњат Глембај у Господи Глембајевима), као и Митке у Коштани. У Сарајеву је прославио најпре тридесетогодишњицу (1958. као Кин у истоименом комаду) па тридесетпетогодишњицу уметничког рада 1963, када му је уручена и Двадесетседмојулска награда БиХ. Другу награду Комитета за културу и уметност ФНРЈ освојио је 1949. за улогу Смита у Руском питању. Одликован је Орденом рада III реда (Президијум ФНРЈ). Портретисали су га сликари Ризах Штетић (уље на платну, 1946) и Добривоје Бељкашић (уље на платну, 1965). Са Миодрагом Жалицом је написао три драме: Глумци и роде, Рт на мјесечини и Свиће угашени дан, а по поетској прози Х. Хуме Грозданин кикот сачинио је либрето за балет. Поводом његовог тридесетогодишњег јубилеја огласио се и неименовани сарадник новосадске „Наше сцене“: „Његова разноликост у улогама пење се до савршенства. Лепе спољашњости, пун темперамента, инвентиван као стваралац, Сафет данас спада у први ред југословенских глумаца. Без ’правог и јединог фаха’, он је сјајан Јаго, мисаони Хамлет, раздраган, распеван, пожртвован и страстан Сирано, пун дерта и танане меланхолије као Митке, да би у сличној улози у Три свијета Х. Хуме био потпуно другачији…“

УЛОГЕ: Клитандар (Мизантроп), Жак (Буцов), Милосав (На леђима јежа), Новинар (Јунак), Кадар (Уметници), Робер (Шести спрат), Чучкин (Пећ), Јован (Моји ђетићи), Голуб (Чучук Стана), Гладница (Сан летње ноћи), Никола (Каплар Милоје), Бертолдо (Хенрик IV), Михаил (Милион мука), Франци (Периферија), Скалкин (Чикина кућа), Душан (Два идола).

ЛИТ: Д. М., „Јунак“ од Сергеја Пуљезе, Дан, 1939, бр. 39, с. 3; А-м, Гец-Мијушковић: „Моји ђетићи“, Дан, 1939, бр. 267, с. 8; А-м, Милорад Петровић: Чучук Стана, Дан, 1940, бр. бр. 3, с. 8; Л. Дотлић, Луиђи Пирандело: Хенрик IV, Дан, 1940, бр. 267, с. 7; М. Николић, Франтишек Лангер: „Периферија“, Нови Сад, 1940, бр. 899-900, с. 5; А-м, Валентин Катајев: „Милијон мука“, Дан, 1941, бр. 3, с. 7, бр. 10, с. 7; Л. Дотлић, „Два идола“, Дан 1941, бр. 56, с. 7; А-м, Сафет Пашалић, НС, 1958, бр. 130, с. 13; А. Грухоњић, Сафет Пашалић, ветеран босанско-херцеговачког позоришта, Позориште, Тузла, 1963, бр. 6, с. 79-81.

В. В.

ПАШИЋ Феликс – позоришни критичар (Сплит, 19. II 1939 – Београд, 31. VII 2010). Основну школу и гимназију завршио је у Добоју 1958. Студирао је француски језик и књижевност на Филозофском факултету у Згбу и на Филолошком факултету у Бгду. Као професионални новинар критичар почео је да ради 60-их: једно време је писао филмску критику, док се од почетка 70-их посветио позоришту. Био је ангажован у „Борби“ од 1. I  1960. до 5. III 1974, у Радио-Бгду од 5. III 1974. до 1. X 1976, а у Телевизији Бгд од 1. X 1976. све до 2000. Позоришне критике објављивао је у „Борби“ (1971-1974), „Оку“ (1975-1977) и „Вечерњим новостима“ (од 1977). Чланке о позоришним темама објављивао је и у „Сцени“, „Одјеку“, „Политици“, „Вјеснику“ и „Ослобођењу“, а у „Младости“ је и уређивао рубрику „Око позоришта“ (1976-1977). Био је стални позоришни критичар „Борбе”, „Вечерњих новости”, Радио Бгда, „Дневног телеграфа” и „Театрона”. Упоредо са редовном критичарском активношћу, предано се бавио глумцима, настојећи да у разговорима с њима испита не само феномен глуме него и да испише специфичне глумачке биографије: серија „Глумци говоре” у часопису „Сцена”, у „Борби” је почетком 60-их објавио серију (60) разговора са савременим југословенским писцима, а за ТВ Бгд снимио је око 150 документарних емисија, међу којима је и серија емисија-портрета значајних позоришних личности српске историје, у првом реду глумаца (Пера Добриновић, Жанка Стокић, Љубинка Бобић, Добрица Милутиновић, Миливоје Живановић, Милан Ајваз, Мија Алексић, Слободан Перовић, Неда Спасојевић, Оливера Марковић, Бојан Ступица, Мирослав Беловић, Дејан Мијач, Мира Траиловић…); коауторски је сарађивао у монографијама о Љуби Тадићу, Мири Ступици, Мији Алексићу, Зорану Радмиловићу, Невенки Урбановој, Рахели Ферари, Данилу Стојковићу, Марији Црнобори. Развио је и усавршио нарочиту врсту портретисања позоришних уметника кроз јавне разговоре, а стенограми тих разговора једним делом су објављени у „Театрону”. Са глумицом Светланом Бојковић покренуо је и од 1992. до 1999. уређивао позоришне новине „Лудус”, у којем је објавио 60 опсежних разговора са позоришним уметницима. Покренуо је и неколико г. водио и уређивао телевизијске „Хронике Битефа”. П. критичарска делатност обухвата раздобље од 40 година, а био је и један од најплоднијих истраживача и хроничара позоришног живота на простору бивше Југославије, као аутор низа књига, монографија и документарних тв-емисија. Добро обавештен о савременим позоришним збивањима и токовима савременог европског театра, П. се поуздано сналазио у третирању идејних, литерарних и драматуршких аспеката представе. Оцени представе у целини приступао је субјективно („Пишем што видим и што ми се догађа“), што је, уз ограниченост простора који је имао на располагању, каткад умањивало прецизност третирања театарског аспекта представе. О представама СНП писао је са разумевањем специфичног интерпретационог стила овог драмског ансамбла. Са француског је превео Бергсонов Оглед о непосредним чињеницама свести (Бгд 1978). У разним улогама селектора, члана жирија, водитеља разговора о представама, био је активно присутан на свим важним позоришним фестивалима и манифестацијама у земљи. Био је последњи савезни селектор Стеријиног позорја (1989. и 1990), а 15 г. је, као селектор и уметнички директор, давао креативни печат Фестивалу монодраме и пантомиме у Бгду, те основао и три г. водио Југословенски фестивал позоришта једног глумца у Никшићу. Добитник је низа награда и признања, међу којима су Спомен-плакета града Бгда 1974, годишња награда Радио-Бгда 1975, награда „Светозар Марковић” (1979), награда „Арман Лану” на Међународном телевизијском фестивалу у Монте Карлу 1985, две Стеријине награде за позоришну критику (1983, 1992) и Стеријина награда за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе (2006).

ПАШКО Михаило – инспицијент и глумац (Инђија, 10. X 1897 – Футог, 6. II 1989). Завршио је шест разреда основне школе и столарски и пекарски занат. Од маја 1921. до јуна 1924. био је члан НП у НСаду, најпре као столарски мајстор, а затим као инспицијент, певач у хору и глумац-епизодист; од 1925. је био ангажован у Оперети Р. Веснића у Бгду.

УЛОГЕ: Соланио (Млетачки трговац), Роберт (Гроф од Луксембурга), Табијанко (Крвна освета на Корзици), Балтазар (Ромео и Јулија), Стеван (Женски рај), Никола (Зулумћар), Богдан (Ђидо), Свистунов (Ревизор), Кмет (Царство мрака).

ЛИТ: А-м, Статистички преглед позоришне сезоне 1923-1924, Застава, 20. VII 1924.

В. В.