ПАНИЋ Бошко – референт за пропаганду, сликар-извођач (Ириг, 19. XII 1911 – Нови Сад, 17. XII 1970). Завршио је средњу школу за примењену уметност. До 1960. је радио као наставник у основној школи “Јожеф Атила“ у НСаду. У СНП је ступио 1. XI 1960. и у њему остао до 31. III 1962, када ја прешао у новосадско Позориште младих, где је радио до пензионисања.

Р. Б.

ПАНИЋ Елизабета – руководилац женске кројачке радионице (Нови Сад, 13. IX 1936 – ). Завршила је три разреда гимназије и три разреда занатске школе у НСаду и стекла диплому висококвалификоване женске кројачице. Пре доласка у СНП радила је у „Новитету“ и у Западној Немачкој, а у СНП се запослила 15. V 1978. и у њему остала до одласка у превремену пензију, 31. V 1991.

Р. Б.

ПАНИЋ Златко – балетски играч (Нови Сад, 11. X 1962 – ). Завршио је Балетску школу у НСаду 1982. у класи К. Дињашки, а 6. г. је био ученик С. Живанац. Током школовања, октобра и новембра 1980, наступао је на сцени СНП као привремени члан. У балетски ансамбл СНП је ступио 16. VIII 1982. Исте г. је добио Златну плакету (за млађи узраст) на Југословенском балетском такмичењу у НСаду, а 1984. је освојио сребрну. Током тромесечног студијског боравка у Лењинграду 1984. радио је са познатим педагозима Лењиградског кореографског училишта им. Ваганове. У новембру је наступио на сцени Кировског театра са партнерком Ведраном Остојић, у оквиру Концерта Лењинградске школе, кад наступају као солисти у балету Годишња доба и играју Grandpas de deux из балета Дон Кихот. На летњем семинару у Сплиту наставља рад са К. М. Сергејевим и Н. М. Дудинском, који су му поверили улогу Принца Зигфрида у својој поставци балета Лабудово језеро у НСаду 1985. На њихову препоруку одлази опет у Лењинград са могућношћу једногодишњег студијског боравка. Лепе играчке фигуре, сигурне технике, динамичног сценског наступа одмах добија соло улоге. Дебитовао је као Лоенгрин у Вагнеријани 1982. Атрактиван је, али младалачки немиран као Мигел у Дон Кихоту 1984, елегантан као Принц Зигфрид у Лабудовом језеру 1985. Добитник је годишње награде за улогу Тореадора у балету Дон Кихот (1985). СНП је напустио 12. IX 1987. и играчку каријеру наставио у Есену (Немачка), као солиста.

УЛОГЕ: Цезаров пријатељ (Цезар), Pas de deux de la Sylphide (Бал кадета), Мазурка оп. 3, бр. 3, Валцер дует, оп. 64, бр. 2 (Силфиде), Франц, Мазурка (Копелија), Колен (Враголанка), Играч (Американац у Паризу).

ЛИТ: С. Савић, Две премијере „Копелије“, Дневник, 18. I 1984; Д. Н(иколић), Прва главна улога, Позориште, НСад, 1984, бр. 3-4, с. 11; З. Ђерић, Сан и јава Дон Кихота, Глас омладине, НСад, 27. XI 1984; С. Субић, Стваралачка сарадња с надареним кореографом, Позориште, НСад, 1984, бр. 3, с. 2-3; Д. Николић, Имам привилегију – радим оно што волим, Позориште, НСад, 1985, бр. 7-8, с. 8; В. Крчмар, Југословенски балетски пар на сцени Кировског театра, Позориште, НСад, 1985-1986, бр. 4-5, с. 18-19.

Љ. М.

ПАНИЋ Миодраг – балетски играч (Београд, 4. VII 1931 – Београд, 29. I 2003). Завршио је три разреда Средње балетске школе „Лујо Давичо“ у Бгду. У СНП је дошао из НП у Суботици 1. IX 1954. Стекавши статус солисте, 1. IX 1957, одмах је прихватио ангажман у НК у Сплиту, а убрзо је прешао у Балет НП у Бгду. Први пут се појавио у солистичкој улози 1955. као Пјеро у Лабудовом језеру. Маркантан, лепе фигуре и чистих линија, тумачио је улоге демикарактерног фаха технички коректно и темпераментно.

УЛОГЕ: Шпанска игра, Чардаш (Лабудово језеро), Мишел (Лопов Гаспар), Армен (Фрагменти из балета Гајане), Мефисто (Мефисто валцер).

ЛИТ: О. Церовић, Лабудово језеро. Велики успех новосадског Балета, Дневник, 12. I 1955; С. Плесац, Значајан успех новосадског Балета. „Лабудово језеро“ и један даровит ансамбл, НС, 1955, бр. 92-93, с. 1 и 3; М. Бабинка, Лако, свеже, популарно…, Дневник, 1. III 1956; М. Д., „Лопов Гаспар“, премијера новосадског Балета, Дневник, 7. III 1956.

Љ. М.

ПАНИЋ Павле – шеф мушке кројачке радионице, висококвалификовани радник (Ђурђево, 11. IX 1915 – Нови Сад, 22. XII 1980). Завршио је кројачки занат и положио мајсторски испит за женског и мушког кројача. Пре рата је радио најпре код разних приватних мајстора у НСаду, а 13. VIII 1936. ступио је у НПДб и у њему остао до 6. IV 1941. Већ од новембра 1944. укључио се у рад СНП као војник на одслужењу војној рока у НСаду, а званично се у њему запослио 1. V 1945. и остао до 31. XII 1945, када је отворио приватну кројачку радњу. Вратио се у СНП 1. VIII 1947, да би 31. VIII 1948. поново окушао срећу као приватни кројач. Од 15. II 1955. обновио је сарадњу са СНП: до 31. VIII 1955. у хонорарном својству, а од 1. IX 1955. до пензионисања, 30. IX 1975, по трећи пут као његов стални члан.

Р. Б.

ПАНКОВ Градимир – балетски играч (Скопље, 25. X 1938 – ). Завршио је 6 разреда гимназије и Средњу балетску школу у Скопљу. Од 1. IX 1956. до 31. VIII 1963. био је члан балетског ансамбла МНТ у Скопљу, где је 1. IX 1960. стекао статус солисте. Балетском ансамблу СНП припадао је од 1. IX 1963. до 15. VIII 1965. такође у статусу солисте. Потом је био ангажован у НП у Сарајеву, одакле је 1967. отишао у Немачку, а затим у Канаду, где води Велики канадски балет у Монтреалу. Већ првим улогама скренуо је на себе пажњу солидном класичном техником, чистотом покрета, темпераментом и доживљавањем игре.

УЛОГЕ: Момак (Кармина бурана), Ђаво (Ђаво у селу), Учитељ играња (Пепељуга), Човек (Човек у огледалу).

ЛИТ: Г. Д(ивљак)-А(рок), Шанса за младе, Дневник, 15. XII 1964.

Љ. М.

ПАНТЕЛИЋ Ђорђе – администратор-фактуриста, технички руководилац штампарског погона (Нови Сад, 4. I 1936 – ). Завршио је гимназију у НСаду 1954. У СНП се запослио 1. VIII 1965. и као фактуриста радио у рачуновоству до 8. IX 1973, када је именован за заменика пословође Штампарског погона СНП; 1. VII 1975. постао је технички руководилац Погона и на том месту остао до 15. V 1985, када је напустио СНП.

Р. Б.

ПАНТЕЛИЋ Стеван – глумац-аматер (Сремски Карловци,  17. X 1842 – Шабац, 25. III 1886). Рођен је у угледној породици: отац Јован био је директор Карловачке гимназије, којег многа сећања представљају не само као човека широке културе и зналца страних језика, него и као ненадмашног козера надареног „природним лепоречјем“. П. се још од детињства одликовао изванредним способностима и у Сремским Карловцима завршио је шест разреда гимназије, а затим је, као питомац Текелијанума у Пешти, положио испит зрелости са лицејском предспремом за факултетске студије. Студиј права завршио је у Бечу. Још у време школовања у Пешти посећивао је представе Nemzeti szinház-а и заволео позориште. Његову склоност према глуми први је запазио А. Хаџић, тада секретар МС и оснивач Добровољног позоришног друштва српских дилетаната у Пешти. У тој позоришној дружини П. је био „најврснији приказивач“: истицао се као Кир Дима у Пријатељима, Јован у Покондиреној тикви и Господар у Кобном имену. Колико је А. Хаџић веровао у његов глумачки таленат види се из писма које је, недељу дана пре оснивања СНП, писао Ђорђевићу у НСад: будућем управнику СНП је препоручио да младића види у улогама Кир-Јање и Мефиста, проричући му блиставу будућност („ако и даље тако узтера, временом ће српски Герик бити“), али је наговестио и да му је отац строг и да не дозвољава сину да се посвети глуми. Да препорука Хаџићева није била претерана Новосађани су се уверили 18. VIII 1861, када је, поводом прославе стогодишњице рођења С. Текелије, гостовало пештанско Добровољно позоришно друштво српских дилетаната. Они су, заједно са женским делом ансамбла СНП, приказали Тврдицу. Улогу Кир-Јање тумачио је П. са ванредним успехом („Србски дневник“ и „Србобран“, 19. VIII 1861). После повратка из Пеште и Беча, по очевој жељи студирао је богословију у Сремским Карловцима, где је, „на обшту молбу“, приликом гостовања СНП у Карловцима 17.  II 1862, поново са великим успехом тумачио Кир-Јању („Даница“, 28. II 1862). Природно је било што је управа СНП желела да у своме ансамблу има глумца таквих способности. Сачуван је концепт писма Управљајућег одбора СНП (писан 5. VIII 1862. руком Ј. Ђорђевића), у којем Позориште позива П. за редовног члана и нуди му плату од 70 форинти. Толику плату имала је тада у ансамблу само прва глумица Д. Ружићка. На одговор се није дуго чекало. П. отац Јован је 12. VIII 1862. Ђорђевићу упутио кратко али за синовљеву глумачку будућност фатално писмо: „Љубезни господине, све што Вас имамо молити на писмо Ваше од 6. овога месеца састоји се у томе: да се прођете једанпут за свагда и мене и мога сина, и да ми не нарушавате спокојство душе моје! Ако то учините, онда знајте да ћу вас као мога доброжелитеља свагда љубити и почитовати. Јован Пантелић, директор“ (оба писма чувају се у Архиву Војводине, у фонду ДСНП). Када је 15. IX 1863, на беседи даваној у корист банатског сиромашног живља, П. рецитовао Братоубицу Ђ. Јакшића са код нас невиђеном вештином и емоционалношћу, није се слутило да ће то бити његово последње наступање на позорници. Међутим, 1864. учињен је последњи познати покушај да се П. придобије за позориште. Тог пролећа цела Европа је прослављала 300-годишњицу Шекспировог рођења. У НСаду је та прослава имала изузетно свечан карактер, а њен врхунац је био прво приказивање једног Шекспировог дела код нас. Реч је о прве две сцене првог чина Ричарда III, које су превели др Ј. Андрејевић и Л. Костић. Представа је одржана у дворани хотела „Царица Јелисавета“, а Ричарда III је тумачио Л. Телечки. Познато је, међутим, да су чланови Одбора за прославу желели да насловну улогу тумачи П., па су му два представника Одбора однели текст у Карловце; П. је текст примио и прочитао, али је категорички одбио да тумачи „демонског“ Ричарда. Нису помогла никаква убеђивања („Ал’ најлепше молбе, и најжешћи преговори разбише се о канонисане груди богословске“ – „Србски дневник“, 5. V 1864). Тако су коначно пропала сва настојања да се П. придобије за позоришну сцену. Његов живот се и даље развијао по очевим жељама: завршио је богословију 1866. и одмах се закалуђерио добивши име Самуило. Извесно време је био професор карловачке Богословије, а затим архимандрит у манастиру Хопово. У Србију је 1884. прешао и постао владика у Шапцу. Посвећен је 6. V 1884. у Саборној цркви у Бгду. Примивши на крају литургије архијерејски жезал од митрополита, са црквеног амвона је „изговорио заносну беседу, која му је стекла беседничку славу у ширим круговима отменога престоничког света“, а краљ Милан и краљица Наталија подарили су му своје фотографије са својеручним потписима. Сачувана сећања из тог доба сведоче да се П. „одликовао врло и дивним црквеним певањем“, али да као човек није био срећан и да се у шабачкој средини није осећао добро. Тугу због живота на који је био упућен – упркос томе што је млад постао владика, што је у то време био опсењујуће висок положај и изванредна каријера – све чешће је „ублажавао“ алкохолом. Умро је изненада, без боловања, бар не видљивог, па се говоркало да је, можда, извршио самоубиство. У некролозима поводом његове смрти помињане су с поштовањем његове чувене проповеди, али и запажање да се приликом његових иступања могло запазити да је у њему „сахрањен велики глумачки дар, који би га прославио да се посветио глумачкој уметности“ („Позориште“, НСад, 30. VIII 1886). Повремене компарације које су наши позоришни рецензенти тога доба чинили између глумаца СНП и П. по правилу су биле у корист „карловачког богословца“, што је разумљиво из више разлога. Потицао је из породице у којој се водио интензиван духовни живот (што са већином глумаца СНП није био случај), сâм је био високо образован (Правни факултет и Богословија), за време студија у Пешти и Бечу могао је да упозна, тада модерне, европске театарске тенденције и да види низ значајних европских глумаца тога доба (причало се да је изванредно упечатљиво имитирао великог глумца А. Зонентала). Ако се глумачки таленат преноси наслеђем, за његову даровитост постоје два посредна доказа: сећања савременика на „прекрасно, небеско читање“ његовог оца Јована, после којега су и најсложенији текстови свима били јасни, и проверљив податак из наших дана: унук његовог рођеног брата Василија, трговца из НСада, познати је глумац и првак НП из Бгд Васа Пантелић. Сва је прилика да је П. имао и физичких предиспозиција за глумачки позив. Како су сви у породици били високи и лепи људи, претпоставља се да је такав био и П.; на фотографији сачуваној у Поменику шабачко-ваљевске епархије, снимљеној вероватно већ пред крај његовог живота, видимо човека црне косе и црних очију, високог чела, које потенцирају нешто наглашенији залисци, изразитог и мало повијеног носа, облог лица које не делује испоснички, као ни део меснатих усана које брада и бркови не покривају сасвим. Сабирањем свих ових чињеница можда би, са толерантним степеном произвољности, могао да се замисли његов глумачки профил. Иако бројем улога мали и трајањем глумачког стажа неуобичајено кратак, његов репертоар показује изразито широк дијапазон. С једне стране, улоге из фаха карактерне комике (Кир Јања у Тврдици, Јован у Покондиреној тикви и Кир Дима у Пријатељима), а, са друге стране, упечатљивост у дочаравању драмских и лирских валера песме Братоубица и увереност наших тада најкомпетентнијих зналаца театра да би он с успехом могао да тумачи Ричарда III и Мефиста у Фаусту, наводе нас на претпоставку да су у њему биле сједињене изражајне особености два у то време најзначајнија глумца СНП – Д. Ружића и Л. Телечког. Такво обиље глумачких изражајних средстава имао је међу српским глумцима у прошлом веку само П. Добриновић.

УЛОГЕ: Кир Јања (Тврдица), Дима (Пријатељи).

ЛИТ: А-м, У петак 17. авг. „Кир Јања“ од Ј. С. Поповића, Србски дневник, 1861, бр. 77; А-м, Србско народно позориште (Карловци, 17. II 1862. „Тврдица), Даница, 1862, бр. 6, с. 99; А-м, Грађа за историју србског позоришта, Застава, 1874, бр. 6; А-м, Самуило Пантелић, Позориште, НСад, 1886, бр. 52, с. 207; А-м, Самуило Пантелић, Браник, 1886, бр. 36; Д. Михаиловић, Стеван Пантелић – несуђени Ричард III, Позориште, НСад, 1969, бр. 3-4, с. 14; П. Марјановић, Једна неостварена глумачка каријера, Позориште, НСад, 1870, бр. 4-5, с. 7.

П. М.

ПАЊОЛ Марсел (Marcel Pagnol) – француски драмски писац (Обањ, 28. II 1895 – Париз, 18. IV 1874). Отац му је био учитељ; детињство је провео у Марсељу, где је завршио лицеј „Тијер“ (1906-1913). На факултету у Екс-ан-Провансу дипломирао је на катедри за енглески језик 1915. и као професор радио је најпре у колежу у Тараскону (1915-1917), затим у Памијеу (1917-1919), Екс-ан-Провансу (1919-1921), Марсељу (1921-1922) и од 1922. у Паризу. Још као шеснаестогодишњак основао је часопис „Fortunio“, а као осамнаестогодишњак је написао прву драму; као млад професор суделовао је у оснивању часописа „Fantasio“, који је прерастао у врло познати часопис „Les Cahiers du Sud“ („Јужне свеске“). Притом је стално мислио на позориште. У Паризу је, као професор лицеја „Кондорсе“, 1925. са Полом Нивоа написао комад Трговци славом (Les Marchands de gloire), који је одлучио о његовој каријери: 1926. му је приказан комад Џез (Jazz), а 1927. је заувек напустио наставнички позив. До угледа познатог драмског писца ипак је дошао захваљујући искуствима која је стекао као професор. Топаз (Topaze, 1930) је наслов комада у којем је савесног наставника који живи у незавидним околностима супротставио бескрупулозном пословном човеку окруженом богатством и удобношћу. Иако га је једно позориште одбило, других пет га је прихватило. Успех је био изванредан. СНП је овај комад ставило на репертоар одмах по извођењу у Паризу. Независно од овог успеха, прави рудник за свој рад П. је нашао у родном Марсељу. Триптих који сачињавају Марије (Marius, 1929), Фани (Fanny, 1932) и Цезар (César, 1937) и који је филм, са незаборавним Ремијем, прихватио и искористио, начинио га је једним од најпознатијих француских драмских писаца у међуратном периоду (Марија је новосадска публика видела 1931). Затим је, не одричући се позоришта, прешао на „велики екран“, остваривши велик број филмова, међу којима и два изузетне вредности. Основао је 1932. и „Фимске свеске“ („Les Cahiers đu film“). Осећајан и саткан од хумора, овај велики познавалац људског срца подједнако је узбудљив и забаван. Држећи се обичног говора и служећи се простим, јаким и непосредним речима, успео је, иако му стил није без недостатака, да освоји и најшире масе и префињеније духове. Француска академија га је због тога 1946. уврстила у своје редове. Примајући га у своју кућу, стару већ неколико столећа, она је истовремено примила и првог представника најновије, седме уметности. Поред текстова за позориште и филм, писао је и романе, мемоаре, есеје и преводио са енглеског и латинског (Шекспировог Хамлета и Виргилијеве Буколике).

ЛИТ: А-м, „Топаз“ од Марсела Пањола – премијера, Нови Сад, 1930, бр. 47, с. 3; В. Бајкић, Топаз, позоришни комад од Марсела Пањола (социолошке рефлексије), Народно благостање, Бгд, 1930, св. 15, с. 225-228; Ј. Кулунџић, Да ли је „Топаз“ Марсела Пањола неморално драмско дело и да ли главно лице истиче новац као једину силу која влада светом?, Време, 1930, бр. 2913, с. 6; Др Ј., „Господин Топаз“, Нови Сад, 1931, бр. 43, с. 3; А-м, Марсел Пањол, аутор „Топаза“ и „Марија“, 15 дана, 1931, бр. 3, с. 44; А-м, „Марије“, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1932, бр. 20, с. 3; С. Раденковић, Српско народно позориште у Вел. Кикинди, 1932, бр. 288, с. 4; А. П., Наше народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1932, бр. 28, с. 3.

С. А. Ј.

ПАОВАЦ Никола – глумац; за привременог члана СНП примљен је 5. V 1863, али је у њему остао само неколико месеци наступајући у епизодним улогама, као што је Миљко у Војничком бегунцу.