ПАЊОЛ Марсел (Marcel Pagnol) – француски драмски писац (Обањ, 28. II 1895 – Париз, 18. IV 1874). Отац му је био учитељ; детињство је провео у Марсељу, где је завршио лицеј „Тијер“ (1906-1913). На факултету у Екс-ан-Провансу дипломирао је на катедри за енглески језик 1915. и као професор радио је најпре у колежу у Тараскону (1915-1917), затим у Памијеу (1917-1919), Екс-ан-Провансу (1919-1921), Марсељу (1921-1922) и од 1922. у Паризу. Још као шеснаестогодишњак основао је часопис „Fortunio“, а као осамнаестогодишњак је написао прву драму; као млад професор суделовао је у оснивању часописа „Fantasio“, који је прерастао у врло познати часопис „Les Cahiers du Sud“ („Јужне свеске“). Притом је стално мислио на позориште. У Паризу је, као професор лицеја „Кондорсе“, 1925. са Полом Нивоа написао комад Трговци славом (Les Marchands de gloire), који је одлучио о његовој каријери: 1926. му је приказан комад Џез (Jazz), а 1927. је заувек напустио наставнички позив. До угледа познатог драмског писца ипак је дошао захваљујући искуствима која је стекао као професор. Топаз (Topaze, 1930) је наслов комада у којем је савесног наставника који живи у незавидним околностима супротставио бескрупулозном пословном човеку окруженом богатством и удобношћу. Иако га је једно позориште одбило, других пет га је прихватило. Успех је био изванредан. СНП је овај комад ставило на репертоар одмах по извођењу у Паризу. Независно од овог успеха, прави рудник за свој рад П. је нашао у родном Марсељу. Триптих који сачињавају Марије (Marius, 1929), Фани (Fanny, 1932) и Цезар (César, 1937) и који је филм, са незаборавним Ремијем, прихватио и искористио, начинио га је једним од најпознатијих француских драмских писаца у међуратном периоду (Марија је новосадска публика видела 1931). Затим је, не одричући се позоришта, прешао на „велики екран“, остваривши велик број филмова, међу којима и два изузетне вредности. Основао је 1932. и „Фимске свеске“ („Les Cahiers đu film“). Осећајан и саткан од хумора, овај велики познавалац људског срца подједнако је узбудљив и забаван. Држећи се обичног говора и служећи се простим, јаким и непосредним речима, успео је, иако му стил није без недостатака, да освоји и најшире масе и префињеније духове. Француска академија га је због тога 1946. уврстила у своје редове. Примајући га у своју кућу, стару већ неколико столећа, она је истовремено примила и првог представника најновије, седме уметности. Поред текстова за позориште и филм, писао је и романе, мемоаре, есеје и преводио са енглеског и латинског (Шекспировог Хамлета и Виргилијеве Буколике).

ЛИТ: А-м, „Топаз“ од Марсела Пањола – премијера, Нови Сад, 1930, бр. 47, с. 3; В. Бајкић, Топаз, позоришни комад од Марсела Пањола (социолошке рефлексије), Народно благостање, Бгд, 1930, св. 15, с. 225-228; Ј. Кулунџић, Да ли је „Топаз“ Марсела Пањола неморално драмско дело и да ли главно лице истиче новац као једину силу која влада светом?, Време, 1930, бр. 2913, с. 6; Др Ј., „Господин Топаз“, Нови Сад, 1931, бр. 43, с. 3; А-м, Марсел Пањол, аутор „Топаза“ и „Марија“, 15 дана, 1931, бр. 3, с. 44; А-м, „Марије“, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1932, бр. 20, с. 3; С. Раденковић, Српско народно позориште у Вел. Кикинди, 1932, бр. 288, с. 4; А. П., Наше народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1932, бр. 28, с. 3.

С. А. Ј.