ПАКАШКИ Рајко – играч и балетски педагог (Београд, 12. IX 1932 – Лајден, Холандија, 11. V 1993). У родном граду је завршио основну школу и започео гимназију и Средњу балетску школу. Од 1. IX 1954. живео је у Скопљу, где је 1956. завршио Балетску школу. Као стипендист владе СССР провео је школску 1962/63. на специјализацији на Државном институту за позоришну уметност (ГИТИС) у Москви. Опредељење за позив балетског играча дугује Даници Живановић и Соњи Дојчиновић, а за свој уметнички развој Н. И. Тарасову и Милету Јовановићу. После краћег ангажмана у ХНК у Згбу (од 1. II 1952. до 31. VII 1952) припадао је балетском ансамблу МНТ у Скопљу (од 1. IX 1954. до 15. VIII 1962), где је 1. IX 1955. стекао и звање солисте. Од 1. II 1962. до 31. VIII 1964. био је и директор и педагог Балетске школе у Скопљу. У СНП је ангажован као солиста и педагог Балета од 1. X 1964. до 15. VIII 1967, а затим је отишао у иностранство: од 1967. до 1972. је у Немачкој опери на Рајни у Диселдорфу био асистент кореографа и педагог Балета, а потом се настанио у Бечу, где је радио као педагог балетске трупе Државне опере и истовремено балетске школе. Као балетски педагог самостално је гостовао код Курта Јоса (1967/63), код Мориса Бежара у Балету XX века у Бриселу (1971), те у Холандском краљевском балету у Амстердаму (1972). Од 1972. је деловао као редовни предавач на летњем семинару у Ровињу. Као педагог радио је са Петером Бревером, Радетом Вучићем, Марином Црвеновим, Паолом Бартолучијем и другима.

Љ. М.

ПАЛАРИК Јан (Jan Palárik) – словачки драмски писац (Раково, 27. IV 1822 – Мојтехово, 7. XII 1870). На школовању у семинарији у Трнави почео је да се бави књижевношћу, посебно народном. Задојен националним и демократским идејама, покушавао је да их шири и у круговима католичке цркве којој је као свештеник припадао. Због идеја које је заступао у часопису „Cyrill a Method“ и у листу „Katolické Noviny“, које је уређивао у Пешти 1852-1856, био је дисциплински гоњен. У политици је припадао русофилском кругу и идеји словенског федерализма. У литератури се горљиво борио за народни језик. Написао је три веселе игре са изразитом тенденцијом чувања националне свести: Инкогнито (Incognito, 1858), Дротар (Drotár, 1860), Измирење или Авантура у доба жетве (Smierenie alebo Dobrodružstvo pri obžinkoch, 1862) и једну трагедију – Димитриј Самозванац (Dimitrij Samozvanec, 1864). Сабране драме објављене су му у Пешти 1870. Коста Руварац је за Добровољно позоришно друштво у Пешти превео драму Инкогнито, која је 1861. играна у присуству писца. Због тенденције коју је заступала, одлучног противљења помађаривању, комад је за СНП затражио Ј. Ђорђевић, приволевши преводиоца на темељно посрбљивање дела. Премијера у СНП била је 29. VIII 1862; комад се дуже (све до 1868) задржао на репертоару, не само због доброг пријема код публике, него и стога што је био уграђен у национално-политичку физиономију тадашњег СНП. П. драмом Дротар отворена је сезона 1865. у ХНК.

Б. Кв

ПАЛАТА И ЛУДНИЦА (Palais und Irrenhaus) – позоришна игра у 4 чина. Написао: Фридрих Кајзер. Прво извођење у Бечу, 1862, у нашој земљи 6. XI 1874. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 24. XI 1884. у Вршцу. Превела: Персида Пинтеровићева. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Д. Ружић (Вирман), П. Добриновић (Штанел), М. Димитријевић (Штарк), А. Лукић (Браунберг), М. Хаџи-Динић (Штрицен), Л. Хаџићева (Елиза), А. Милосављевић (Штаумбах), М. Марковић (Шицел), И. Станојевић (Вајнберг), Т. Лукићка (Волнеровица). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: А-м, Народно позориште, Српство, Вршац, 1884, бр. 49, с. 2.

В. В.

ПАЛИ Зинаида – румунска оперска певачица, мецосопран (Сороки, Румунија, 10. VI 1919 – ?). Конзерваторијум у Букурешту завршила је 1944. и исте г. је ангажована у Букурештанској опери, наступивши први пут као Мадалена у Риголету. У СНП је гостовала два пута: као Кармен 4. IV 1956. и као Еболи у Дон Карлосу 21. X 1964. П. је имала један од најраскошнијих гласова које смо чули на нашој сцени. Био је то велики „црни“ мецосопран који се продорно и гипко кретао у изузетно широком дијапазону. Приказала се и као глумица живог и бујног темперамента.

ЛИТ: В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 269-270.

В. П.

ПАЛИГОРИЋ Милан – глумац (Крагујевац, 18. I 1873 – Крагујевац, 7. IV 1898). Син крагујевачког кафеџије, започео је глумачку каријеру као осамнаестогодишњак ступањем у путујуће позориште Михаила Пешића 1891. Затим је био члан путујућих дружина Михаила Лазића Стрица и Мирка Сувајџића, па нишког позоришта „Синђелић“ 1895, а у току 1896. је био ангажован у НП у Бгду и у СНП у НСаду. На новосадској сцени је играо неколико епизодних улога, а на путујућим сценама је јаче испољио дар ролама драмских јунака и љубавника, нарочито у конверзационим комадима. Његову кратку каријеру прекинуле су туберкулоза и рана смрт.

УЛОГЕ: Гроф Роби (Психе).

ЛИТ: Р. Стојадиновић, Крагујевачко позориште 1835-1951, Крагујевац 1975, с. 87.

С. Ј.

ПАЉМ Александар Иванович (Александр Иванович Пальм) – руски романсијер и драмски писац (Краснослободск, Пензанска губернија, 21. I / 2. II 1822 – Петроград, 10/22. XI 1885). Потиче из чиновничке породице. Био је гардијски официр. Припадао је кругу петрашеваца и, као и већина њих, 1849. је ухапшен и осуђен на смрт стрељањем. Али, у његовом случају казна је замењена превођењем у армију. Тако је почео да пише четрдесетих г. XIX века, а тек од седамдесетих се књижевношћу бавио систематски. Писао је романе и позоришне комаде. Користио је и псеудоним П. Аљминскиј (П. Альминский). Главно му је дело аутобиографски роман у пет делова Алексеј Слободин (1872-1873). У њему је описао кружок петрашеваца. Аутор је још три романа: Крај старог романа (Конец старого романа, 1874), Пропале године (Пропадщие годы, 1880) и Петроградски скакавац (Петербурская саранча, 1884). Од позоришних комада значајне су му две комедије: Стари спахија (Старый барин, 1875) и Наш пријатељ Некљужев (Наш друг Неклюжев, 1879). Овај други комад је СНП приказало 1890.

С. А. Ј.

ПАНА ЦИГАНКА (Cigány Panna) – народна шаљива игра с певањем у 3 чина. Написао: Тихамер Балог Алмаши. Музика: Лајош Шерли. Прво извођење у Будимпешти око 1890, у нашој земљи 15. IV 1900. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 12. XI 1905. у Осијеку. Превео: Дина Хаџи-Јанковић. – Рд. А. Лукић; А. Лукић (Ђорђе Вамоши), М. Марковић (Марци), Ђ. Бакаловић (Михаило Собослаји), А. Стојановић (Ферко), М. Тодосићка (Удовица Мартина Киша Кендерешија), Д. Матејићка (Јелица), Б. Николић (Андрија Геци), Р. Спиридоновић (Дачо), Д. Спасић (Пишта Бак), М. Матејић (Илеш), Д. Кранчевић (Пожар), Ј. Стојановићка (Жужи), Д. Васиљевићка (Марча), К. Васиљевић (Руди Лакатош), Д. Спасићка (Пана), Д. Николићка (Бела, Треска), Ј. Душановић (Коломпар), С. Лијанка (Банко), С. Стефановић (Рафаел), Ђ. Маџарић (Сепл), С. Ранковићева (Лончарка). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1906, бр. 3, с. 95.

В. В.

ПАНДИ Оскар (Oszkár Pándi) – музички писац и оперски критичар (Зрењанин, 19. IV 1937 – ). Завршио је Филозофски факултет у НСаду и први степен Музичке академије (на Одсеку за виолину) у Бгду. Током сезоне 1958/59. хонорарно је свирао виолину у Оркестру СНП. Од 1960. је запослен у Радио-НСаду као продуцент и музички уредник, од 1973. до 1980. као главни и одговорни уредник Музичког програма, а од 1980. као помоћник директора за програмска питања. Објавио је низ чланака, есеја и студија у дневним листовима и часописима; „Magyar Szó“, „Дневник“, „Dolgozók“, „Звук“, „Híd“, „Летопис хунгаролошког института“, „Културни живот“, „Novy život“, „Теорија и пракса“ и другима, у којима је, између осталог, објављивао и приказе представа новосадске Опере. Са оперским ансамблом СНП је путовао на гостовања и са њих извештавао.

БИБЛ: Zárószó a Novi Szádi opera jubileumához. Díszelöadások sorozata, Magyar Szó, 8. II 1968; Suchon dalmüve az Őrvény az újvidéki Operaház színpádan. Jegyzetek a holnap esti bemutató föpróbájáról, Magyar Szó, 17. X 1968; Évadnyitás a siker jegyében. Eugén Suchon Őrvény címü operája az újvidéki operaegyüttes müsorán, Magyar Szó, 22. X 1968; Márija Bohacsek ées Todor Kosztov vendégjátéka a Toscaban, Magyar Szó, 7. XI 1968; Újra színpadon a közönség kedvenc táncjátéka. A Hattyú tava újvidéki bemutatójáról, Magyar Szó, 13. XII 1968; A feljavult összteljesítmény jegyében. Csajkovszkij Anyeginje az újvidéki Opera színpádan, Magyar Szó, 23. I 1969; Újvidék zenei életéböl. Vendégmüvészek az M-stúdióban és az Operában, Magyar Szó, 1. III 1969; Néhány szó a muzsikarol. Operaházi jegyzetek, Magyar Szó, 24. V 1969; Visszapillantás az Aida bemutatójára, Magyar Szó, 21. X 1969; A vajdasági opera az egyetlen helyes megoldás, Magyar Szó, 19. XI 1969; Színek, formák szimbolumok. A temesvári balettstudio együttesének vendégjátéka, Magyar Szó, 6. II 1970; Gloria Lind vendégjátéka a Toscában, Magyar Szó, 7. III 1970; Az újvidéki balett nemzetközi elismerége, Magyar Szó, 7. III 1970; Gioconda. Az újvidéki operaegüttes évadnyitó bemutatója, Magyar Szó, 24. X 1970; Néhány szó muzsikárol. Gallerné Petz Marika újvidéki bemutatozása elé, Magyar Szó, 14. XI 1970; Operaházi beszámoló, Magyar Szó, 27. II 1971; Evadzáró bemutató elött. Verdi Macbeth cimü alkotása az újvidéki operaszínpadán, Magyar Szó, 15. V 1971; Bokalupo. Németh Rudolf es Dimitrije Marinovski az Athéni Opera színpádan, Magyar Szó, 12. VI 1971; Egy igéretes bemutatkozás. Vitkayné Kovács Vera az újvidéki Opera színpadán, Magyar Szó, 10. II 1972; Добре старе мелодије, Дневник, 27. X 1974; Допринос стандардном репертоару, Дневник, 9. II 1975; Két hét Kairóban. Az újvidéki Opera és Balett egyptomi vendégjátéka, Magyar Szó, 23. II 1975; Девет представа у Каиру, Дневник, 25. II 1975; Аплауз Новосађанима, Дневник, 5. III 1975; Szívélyes fogadtatás. Egyptomban Elismerö nyilat kozatok az újvidéki Opera és Balett elöadásairól, Magyar Szó, 7. III 1975; Lelkesedés és fegyelem. Véget ért a Kairói balett vajdasági vendégjátéka, Magyar Szó, 4. IV 1975; Цртице са гостовања у Каиру, Позориште, НСад, 1975, бр. 8, с. 16; Тежња ка доброј традицији, Дневник, 9. III 1976.

ЛИТ: А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 33.

В. В.

ПАНДУРОВИЋ Сима – песник, преводилац, уредник (Београд, 14. IV 1883 – Београд, 27. VIII 1960). Школовао се у Бгду. Филозофски факултет је завршио 1906. Током студија покренуо је и уређивао два значајна књижевна часописа: „Покрет“ (1902) и „Књижевну недељу“ (1904-1905), коју је уређивао заједно са Владиславом Петковићем Дисом. Прву песму – Северна ноћ – објавио је у елитном „Српском књижевном гласнику“ 1903, а потом су му врата била отворена у најбољим часописима као што су „Нова искра“, „Дело“, „Звезда“, „Босанска вила“, па и листови „Правда“, „Пијемонт“ и други. Потом се неколико г., све до балканских ратова, бавио професуром: прво у Ваљеву (од 1907), а затим у Бгду (од 1910). Са Костом Петровићем написао је једночинку На згаришту, која је на сцени НП у Бгду 1910. прошла незапажено. У првом балканском рату против Турака (1912) учествовао је као добровољац. Приликом окупације земље (1915) био је заробљен у Ваљеву и спроведен у Мађарску, у заробљеничке логоре Болдогасоњи и Нежидер. За то време Друштво хрватских књижевника у Згбу објавило му је збирку песама под насловом „Оковани слогови“. Избор је тако добро обављен да је песник касније ту књигу само мало допунио и објавио у издању Српске књижевне задруге (1922). Преводио је са француског и енглеског. Још као студент 1904. превео је (заједно са Милутином Чекићем) драму В. Игоа Краљ се забавља, а затим комаде Ростана (Романтичне душе), Расина (Аталија), Корнеја (Цина), Молијера (Господин Пурсоњак) и Шекспира. Г. 1924. објављен је његов превод Хамлета са оригиналном студијом овог загонетног дела и лика. Заједно са Ж. Симићем (в) превео је тридесетак Шекспирових комада, од којих је у прво издање целокупних Шекспирових дела (1963) по споразуму са осталим преводиоцина ушло 27! Писао је естетичке и књижевно-историјске есеје (Огледи из естетике, 1930; Разговори о књижевности, 1927; Богдан Поповић, 1931), а од 1935. почео је да издаје Дела, неку врсту својих сабраних дела у која је уврстио и своје најзначајније преводе (као што су Цина, Хамлет и др.). Хамлета је поново дотерао у сарадњи са Ж. Симићем и само овај превод прештампан је после рата преко 30 пута. Последње деценије живота П. се бавио само поезијом и превођењем и то махом превођењем у стиху. Изузетак чине Иморалист и Изабела А. Жида (опет у сарадњи са Ж. Симићем). Поред Дучића и Ракића, П. је један од најзначајнијих песника нашег језика, мисаон, дубок, узнемирен, узбудљив. Био је строг и селективан и према себи и према другима. За Библиотеку „Српска књижевност у сто књига“ Божидар Ковачевић је 1959. припремио избор из П. поезије под насловом Песме. У ту збирку је ушло 109 песама. На крају предговора Б. Ковачевић је дописао напомену у којој наглашава да аутор „сматра ову књигу песама за дефинитиван избор оних стихова који могу представљати његов аутентични, стварни прилог српској лирици“, док све остало „одбацује, сматрајући да није ни написао“. На сцени СНП са успехом су играна четири П. превода: Ростанове Романтичне душе 1922. и 1967, Молијеров Господин од Пурсоњака 1939, те Шекспирови Хамлет 1961. и Ромео и Јулија 1972. (заједнички превод са Ж. Симићем).

Д. М.

ПАНДУРОВИЋ-МОШИНСКИ Татјана – балетска играчица (Земун, 5. III 1945 – ). Завршила је гимназију са великом матуром и Средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Бгду 1965. у класи Х. Бурић. Од 16. VIII 1964. до пензионисања, 30. VI 1991, припадала је балетском ансамблу СНП. Владање техником игре, чисте линије и приврженост позиву чине је поузданим носиоцем епизодних солистичких улога из домена класичне и карактерне игре.

УЛОГЕ: Прва игра (Кармина бурана), Девојка (Ђаво у селу), Пратња (Пепељуга), Кан-кан (Балетске ципелице причају), Мазурка, Чардаш (Копелија), Девојка са цвећем, Зеина (Шехерезада), Циколија (Дон Кихот), Њања (Шчелкунчик), Жизелина другарица (Жизела), Лабуд, Чардаш, Девојка (Лабудово језеро), Варијација, Оријенталка (Рајмонда), Крокодил (Петар Пан).

Љ. М.