ПАНДУРОВИЋ Сима

ПАНДУРОВИЋ Сима – песник, преводилац, уредник (Београд, 14. IV 1883 – Београд, 27. VIII 1960). Школовао се у Бгду. Филозофски факултет је завршио 1906. Током студија покренуо је и уређивао два значајна књижевна часописа: „Покрет“ (1902) и „Књижевну недељу“ (1904-1905), коју је уређивао заједно са Владиславом Петковићем Дисом. Прву песму – Северна ноћ – објавио је у елитном „Српском књижевном гласнику“ 1903, а потом су му врата била отворена у најбољим часописима као што су „Нова искра“, „Дело“, „Звезда“, „Босанска вила“, па и листови „Правда“, „Пијемонт“ и други. Потом се неколико г., све до балканских ратова, бавио професуром: прво у Ваљеву (од 1907), а затим у Бгду (од 1910). Са Костом Петровићем написао је једночинку На згаришту, која је на сцени НП у Бгду 1910. прошла незапажено. У првом балканском рату против Турака (1912) учествовао је као добровољац. Приликом окупације земље (1915) био је заробљен у Ваљеву и спроведен у Мађарску, у заробљеничке логоре Болдогасоњи и Нежидер. За то време Друштво хрватских књижевника у Згбу објавило му је збирку песама под насловом „Оковани слогови“. Избор је тако добро обављен да је песник касније ту књигу само мало допунио и објавио у издању Српске књижевне задруге (1922). Преводио је са француског и енглеског. Још као студент 1904. превео је (заједно са Милутином Чекићем) драму В. Игоа Краљ се забавља, а затим комаде Ростана (Романтичне душе), Расина (Аталија), Корнеја (Цина), Молијера (Господин Пурсоњак) и Шекспира. Г. 1924. објављен је његов превод Хамлета са оригиналном студијом овог загонетног дела и лика. Заједно са Ж. Симићем (в) превео је тридесетак Шекспирових комада, од којих је у прво издање целокупних Шекспирових дела (1963) по споразуму са осталим преводиоцина ушло 27! Писао је естетичке и књижевно-историјске есеје (Огледи из естетике, 1930; Разговори о књижевности, 1927; Богдан Поповић, 1931), а од 1935. почео је да издаје Дела, неку врсту својих сабраних дела у која је уврстио и своје најзначајније преводе (као што су Цина, Хамлет и др.). Хамлета је поново дотерао у сарадњи са Ж. Симићем и само овај превод прештампан је после рата преко 30 пута. Последње деценије живота П. се бавио само поезијом и превођењем и то махом превођењем у стиху. Изузетак чине Иморалист и Изабела А. Жида (опет у сарадњи са Ж. Симићем). Поред Дучића и Ракића, П. је један од најзначајнијих песника нашег језика, мисаон, дубок, узнемирен, узбудљив. Био је строг и селективан и према себи и према другима. За Библиотеку „Српска књижевност у сто књига“ Божидар Ковачевић је 1959. припремио избор из П. поезије под насловом Песме. У ту збирку је ушло 109 песама. На крају предговора Б. Ковачевић је дописао напомену у којој наглашава да аутор „сматра ову књигу песама за дефинитиван избор оних стихова који могу представљати његов аутентични, стварни прилог српској лирици“, док све остало „одбацује, сматрајући да није ни написао“. На сцени СНП са успехом су играна четири П. превода: Ростанове Романтичне душе 1922. и 1967, Молијеров Господин од Пурсоњака 1939, те Шекспирови Хамлет 1961. и Ромео и Јулија 1972. (заједнички превод са Ж. Симићем).

Д. М.