МИЛЕКЕР Карл – композитор. СНП је 1890. извело комад Фердинанда Рајмунда Сељак као милионар са његовом музиком.

МИЛЕНКОВИЋ Бранко-Цига – драмски глумац (Церовац, код Крагујевца, 20. IV 1931 – Београд, 21. VIII 2005). Основну школу је похађао у Бјеловару и 6 разреда гимназије у Смедеревској Паланци. Током студија глуме на Драмском одсеку Средње позоришне школе у НСаду, коју је завршио 1954, наступао је у СНП (од 1. IX 1949. до 1. IX 1953). Затим је био члан позоришта „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу 1954/55, војни обвезник 1955-1957, члан Хрватске драме НП у Суботици 1957/58, НП у Зајечару 1958/59, НП у Шапцу 1959-1962. и Југословенског драмског позоришта у Бгду од 1963. Истакао се као карактерни глумац, претежно епизодиста, комичар. Одликован је наградом Удружења драмских уметника Србије за улогу Јеротија (Сумњиво лице) у НП у Шапцу 1960, а за филмске улоге два пута је награђен Златном ареном у Пули: 1969. и 1971.

УЛОГЕ: Први стражар (Ромео и Јулија), Кнез од Марока (Млетачки трговац), Дугоња (Дугоња, Видоња и Трбоња), Спира Грабић (Честитам), Директор (Кловн), Валтер (Разбијени крчаг), Боркин (Иванов), Срета (Народни посланик), Осип (Ревизор), Лоазо (Дунда).

С. Ј.

МИЛЕНКОВИЋ Жарко – балетски играч, кореограф и шеф Балета (Витанце, код Деспотовца, 2. VIII 1928 – ). Завршио је Вишу педагошку школу (група Књижевност и српски језик) 1958. у НСаду. Био је запослен као службеник у Народној банци у Бгду 1948, када је започео и играчку каријеру у Уметничком ансамблу Централног дома ЈНА у Бгду, а наставио у СНП од 1. XI 1950. Један је из прве групе играча новооснованог балетског ансамбла у НСаду. Као играч (солиста од 1953) био је активан до 1970, одигравши велик број карактерних улога, а потом је, као инвалид рада, прихватио посао инспицијента, па затим асистента оперске режије. Као шеф Балета, коју је дужност обављао – са прекидима – у периоду између 1970. и 1978, унео је значајне новине у балетски репертоар, на пример дечије балете, који су остали трајна вредност СНП, а у репертоар је уврстио праизведбе (Стамена Л. Перакија и Црвенкапа Т. Хартига – обе 1976), прва извођења у земљи: Враголанка Л. Ј. Ф. Херолда (1973), на репертоару преко 20 г., и Госпођице са кровова Ж. Франсеа, као и прва извођења у СНП-у: Отело Б. Блахера (1973), Петар Пан Б. Бјелинског (1974), Пипи Дуга Чарапа К. Ципција (1978), а посебно Рајмонда (1974) А. К. Глазунова, за коју је урадио кореографију и од критичара добио високе оцене. После премијере Рајмонде Б. Ракић је написала: „Кореограф Жарко Миленковић дао је више од очекивања као педагог и као кореограф. Сигурно је да би с неким другим делом постигао аутентичнији успех, но за све оне који су новосадски балет познавали од раније, премијера Рајмонде је огроман успех“. Поводом исте представе М. Виторовић на Радио Бгду М. кореографију назива надахнутом и успелом, чак помало и смелом. Помоћник директора Опере био је до одласка у пензију, 31. VII 1980. Кореографски је опремио многе оперске, оперетске и драмске представе у СНП (Кнез Иво од Семберије, Риголето, Продана невеста, Мачак у чизмама, Банк-Бан, Барон Циганин, Грађанин племић). Повремено је писао и балетску критику за „Дневник“ и „Magyar Szó“. Био је два мандата председник Уметничког савета Љубљанског балетског бијенала, а дуже време и председник Удружења балетских уметника Војводине. За свој рад награђен је „Искром културе“ и наградом Савеза Војвођанских позоришта, за развој културне сарадње између НСада и Сегедина додељена му је Плакета града Сегедина, а Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ добио је 1994.

КОРЕОГРАФИЈЕ: Вила лутака, Рајмонда, Црвенкапа.

УЛОГЕ: Фаун (Поподне једног Фауна), Гиреј, Нурали (Бахчисарајска фонтана), Гаспар (Лопов Гаспар), Орион (Силвија), Сеоски момак, Јаничар (Охридска легенда), Мазурка (Копелија), Принчев друг, Шпанска игра, Чардаш (Лабудово језеро), Султан ел Рашид (Шехерезада), Руска тројка (Фантастични дућан), Младожења (Шпански капричо), Гостионичар (На лепом плавом Дунаву), Макро, Турист, Човек којег волим (Американац у Паризу), Лабуд (Кармина бурана), Маћехина кћи (Пепељуга), Евнух (Шехерезада), Иларион (Жизела).

ЛИТ: С. Савић: Оживеле лутке, Дневник, 3. XII 1972; М. Хаднађев, „Рајмонда“ Александра Глазунова, Позориште, НСад 1974, бр. 5, с. 7; С. Савић, „Рајмонда“ – одлична представа, Дневник, 14. III 1974, С. Савић, Жарко Миленковић и Мирјана Матић, НСад 2019.

.

Љ. М.

МИЛЕНКОВИЋ-МАТИЋ Мирјана – в. МАТИЋ-МИЛЕНКОВИЋ Мирјана

МИЛЕР Адолф Старији (Adolf der Ältere Müller) – певач, диригент и композитор (Толна, Мађарска, 7. X 1801 – Беч, 29. VII 1886). Право име му је било Матијас Шмид (Matthias Schmied). Почео је да се школује за глумца у Брну, где је стекао и основно музичко образовање. После ангажмана у немачким позориштима у Прагу, Лвову и Брну, у Бечу је наставио музичке студије код Ј. фон Блументала, где је, 1825, компоновао своју прву оперету. Велик успех код публике оног времена имале су његове пародијске опере, као на пример Црна госпођа (Schwarze Frau, 1826). За време боравка у Бечу бавио се дириговањем, затим је извесно време био певач у бечком Позоришту код Корушке капије (Kärtnertortheater), па се после извођења свог музичког комада Састанак (Zusammenkunft, 1827) вратио дириговању. Потом је од 1828. радио као диригент и композитор у Бечком позоришту (Theater an der Wien), а затим, до 1847, у Позоришту у бечком предграђу Леополдштат (Theater in der Leopoldstadt). Отада је писао музику за Wiener Theater, у којем су дуго владале на сцени његове опере, као и комади с певањем, пародије на ондашње бечке прилике, лакрдије с певањем и водвиљи. Компоновао је музику за многе комаде Јохана Нестроја, међу њима и за комад Три бекрије (Der böse Geist Lumpazivagabundus, 1833). Компоновао је око 640 краћих или дужих сценско-музичких дела, преко 400 песама и велик број композиција за инструментална извођења. Данас је, и поред тако великог опуса, потпуно заборављен. СНП је први пут извело Три бекрије са његовом музиком 1911; у новосадском НП приказани су 1927, у НПДб 1939, а у СНП поново 1963.

БИБЛ: Јохан Нестрој, Три бекрије, шаљива игра у три радње с песмама. Прерађено с немачког по Нестроју од Сомборског српског добровољног друштва, Сомбор 1862; Јохан Нестрој, Три бекрије, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1294.

Л. Д.

МИЛЕР Артур (Arthur Miller) – амерички драматичар и романописац (Њујорк, 17. X 1915 – Роксбери, Конектикат, САД, 10. II 2005). Потекао је из породице аустријских емиграната. Сам је зарађивао новац за своје студије радећи као лучки радник, фармер, затим у фабрикама, гостионицама и као помоћник у лабораторији. Као драмски писац се истакао комадом Сви моји синови (All My Sons, 1947). Убрзо потом, 1949, потврдио је своје стваралачке способности комадом Смрт трговачког путника (Death of a Salesman). Био је најзначајнији представник савремене америчке драматургије која се развила под снажним утицајем Ибзена и Стриндберга, европског натурализма и реализма. Његово дело карактеришу критика друштва и психолошки реализам. Своје теме црпео је из начина живота америчке породице истичући одговорност појединца у односу на своје најближе и на целокупно друштво. За своје књижевно дело добио је велик број награда. Драме му се приказују са великим успехом у САД и у Европи, а најпознатије су, поред поменутих: Вештице из Салема (The Crucible, 1953), Сећање на два понедељка (A Memory of two Mondays, 1955), Поглед с моста (A View from the Bridge, 1955), После пада (After the Fall, 1964), Случај у Вишију (Incident at Vichy, 1965), Цена (The Price, 1967) и Стварање света и неки други послови  (The Creation of the World and other Business, 1972). Комад После пада има аутобиографских података из времена брачне заједнице са филмском звездом Мерилин Монро. Нека његова дела пренета су на филмско платно, а једно од најбољих, Поглед с моста, послужило је композитору Роселинију као либрето за истоимену оперу. СНП је извело његове комаде Поглед с моста 1970. и Смрт трговачког путника 1977.

БИБЛ: Сви моји синови, прев. Мато Грковић, Згб 1951; Смрт трговачког путника, прев. Иво Јуриша, Бгд 1969.

ЛИТ: Т. Вучковић, Артур Милер, у: Смрт трговачког путника, Бгд 1969, с. 87-89; М. Богдановић, Стари и нови, Бгд 1960, књ. 4, с. 417-424; А. Стипчевић, На отвореној позорници, Сплит 1971.

Д. Р.

МИЛЕР Волфганг (Wolfgang Müller) – немачки писац (Кенигзвинтер, 15. III 1816 – Нојенар, 29. VI 1873). Служио се псеудонимом Müller von Königswinter. Као син лекара и сâм је студирао медицину у Бечу и Берлину; у Дрездену се упознао са писцем Лудвигом Тиком (Ludwig Tieck, 1773-1853); 1842. био је на медицинском усавршавању у Паризу, где је одржавао контакте са Хајнрихом Хајнеом, Георгом Хервегом и Францом Дингелштетом. Како му је отац убрзо умро, отпочео је лекарску праксу, а 1853. се преселио у Келн, где се ускоро посветио искључиво књижевној делатности. Последње четири г. живота провео је у Визбадену. У првом реду био је приповедач, у прози и стиху, затим лиричар, а јављао се и као драмски писац. Написао је комедију са темом из историје Der Einsiedler von Sanssouci (1865), па трагедију Die Rose von Jericho, а део драмских дела му је објављен у шест свезака (1872), као и један избор из поетског стваралаштва (Dichtungen eines rheinischen Poeten, Лајпциг 1871-1876). У СНП је 1881. изведен његов комад Шумска ружа (Waldrose), у преводу Спире Димитровића Котаранина.

С. К. К.

МИЛЕР Милорад – корепетитор (Загреб, 17. II 1919 – Келн, 21. X 1978). Био је супруг оперске певачице Наде Штерле (в). У Згбу је завршио средњу музичку школу. Неколико месеци, ујесен 1950, био је запослен у СНП као оперско-балетски корепетитор. Од 18. XII 1950. до 30. IX 1959. био је члан Хумористичког позоришта у Бгду и Београдске комедије, а од 1. X 1959. до 1. III 1961. у Савременом позоришту у Бгду; затим је отишао у Немачку, у Келн, где је радио до смрти.

В. В.

МИЛЕР Фердо Живко – књижевник и преводилац (Урфар, Аустрија, 18. IX 1853 – Загреб, 30. X 1917). Основну школу полазио је у Линцу, одакле се његов отац столар преселио у Осијек. Ту је свршио гимназију, а затим студирао класичне језике и славистику на Свеучилишту у Бечу, гдје је дипломирао 1877; уз то је студирао и музику. Као средњошколски наставник службовао је од 1878. у Осијеку, а од 1893. у Згбу. Ту је био 1899-1902. драматург ХНК и лектор за поетику у Глазбеном заводу, до умировљења 1915. Писао је новеле, пјесме, хумореске, казалишне комаде, расправе са подручја археологије и етнографије. Од 1906. до 1914. био је уредник омладинског часописа „Побратим“. Преводио је на хрватски поезију Гетеа, Шилера, Уланда, Ленауа и Хајнеа, а на њемачки пјесме Прерадовића, Вукелића, Арнолда, Милаковића и других. За ХНК је превео око 60 дјела, међу којима низ опера (Обер, Хајдн, Доницети, Голдмарк, Хампердинк, Верди, Офенбах, Вагнер, Масне, Д’Албер) и неколико драма (Мозер, Фос, Лотар). Његов обимни Њемачко-хрватски рјечник остао је у рукопису. У загребачком ХНК изведене су његове једночинке: Зачарани ормар (1896), Прва киша (1898), Стричева опорука (1898), Начелников говор (1900), Цвијета и Миљенко (1900) и Муж и жена (1902). У СНП је 1887. приказиван његов пријевод Денеријеве драматизације Верновог романа Пут око земље за 80 дана, што га је израдио заједно са Х. Бадалићем.

БИБЛ: Лиепо ли га залудише, весела игра у једном чину, Згб 1877; Цвиета и Миљенко, романтична трагедија од конца XV вијека, Згб 1881; Стричева опорука, весела игра у једном чину, Згб 1897; Прва киша, весела игра у једном чину, Згб 1897; Зачарани ормар, весела игра у једном чину, Згб 1897; Антологија свјетске лирике, Згб 1922; Аутобиографија, Јадранска вила, Сплит 1928, бр. 1.

ЛИТ: А-м, Фердо Ж. Милер, Јутарњи лист, Згб 1917, бр. 2028; В. Д(укат), Фердо Ж. Милер, Савременик, Згб 1917, с. 370-371; К. П(авлетић), Фердо Ж. Милер, Наставни вјесник, Згб 1917/18, бр. 3; А-м, Умро Фердо Ж. Милер, Мале новине, Згб 1917, бр. 300; А-м, Фердо Ж. Милер, Илустровани лист, Згб 1917, бр. 46; М. Цепелић, Фердо Живко Милер, Јека од Осијека, 1919, с. 130-133.

С. Б.

МИЛЕР Ханс (Hans Müller) – немачки књижевник (Брно, 25. X 1881 – Ајниген на Тунском језеру, Швајцарска, 8. III 1950). У Бечу је завршио и докторирао филозофију и право. Много је путовао. Неко време је живео у Холивуду, а затим у Швајцарској. Писао је приповетке и драме са актуелним темама, такође и оперска и оперетска либрета и филмске сценарије. По његовој новели из Књиге пустоловина (1905) Ф. Дерман (в) и Л. Јакобсон (в) написали су либрето за Штраусову оперету Чар валцера, коју је СНП извело 1909.

В. В.