МАТАНОВИЋ Вељко – рачуновођа ДСНП (Ћеклићи код Цетиња, 27. X 1883 – Нови Сад, 6. II 1975). Његов отац Шпиро био је на Цетињу капетан-перјаник књаза Николе. Када му се старији брат Станко после Првог светског рата доселио у НСад и М. је убрзо дошао за њим. Радио је најпре као банкарски службеник у Хипотекарној банци, а касније у Штедионици Дунавске бановине. Извесно време, крајем двадесетих, био је благајник Матице српске. По одласку књиговође Друштва за СНП Душана Стакића, на седници УО 8. III 1926. изабран је за хонорарног рачуновођу ДСНП и ту дужност је обављао до 31. VIII 1927. Супруга му је била Милица рођ. Рогуља (из познате новосадске племићске породице). Син му Светислав Пипика био је дугогодишњи члан хора Опере СНП а снаха Ирена рођ. Давосир солисткиња Опере СНП.

В. В.

МАТАНОВИЋ Светислав – члан оперског хора (Нови Сад, 28. XII 1931 – Нови Сад, 30. VI 2014). Отац Вељко (в) био је рачуновођа у Друштву за СНП, а супруга му је била оперска солисткиња Ирена Давосир-Матановић (в). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (1951). Краће време учио је соло певање приватно код О. Молчанове. У СНП је ангажован од 1. IX 1951. до пензионисања, 31. VIII 1982. Звучног гласа и поуздане музикалности, био је један од стубова басовске хорске групе. Тумачио је и низ епизодних солистичких улога. По потреби је радио и као оперски суфлер, а од оснивања Стеријиног позорја волонтерски је радио за њега у време фестивала. Сребрну медаљу „Јован Ђорђевић“ добио је 1990.

УЛОГЕ: Паво (Морана), Алчиндор (Боеми), Дуфол, Доктор и Д’Обињи (Травијата), Нарумов (Пикова дама), Фјорело (Севиљски берберин), Лутер (Хофманове приче), Маруло (Риголето), Шјароне (Тоска).

В. П.

МАТАНОВИЋ-ДАВОСИР Ирена – в. ДАВОСИР-МАТАНОВИЋ Ирена

МАТАЧИЋ Ловро – диригент (Сушак, 14. II 1899 – Загреб, 4. I 1985). Са родитељима се као дете преселио у Згб и већ као деветогодишњак постао је члан хора чувених Бечких дечака. Веома рано је уписао студије музике у Бечу, а већ 1915. постао је корепетитор Опере у Келну. Као стални диригент био је у оперским кућама у Осијеку, НСаду, Љубљани, Бгду и Риги, а 1929. био је диригент Бечких симфоничара, да би 1931. на позив познатог немачког диригента Вилхелма Фуртвенглера дириговао Берлинском филхармонијом. Пред Други светски рат у Париској опери поставио је оперу Луиз Г. Карпентјеа, који је присуствовао премијери и честитао му на успешном дириговању. Признање је доживео и од композитора С. Рахмањинова када је поставио његова дела. За време Другог светског рата био је домобрански потпуковник и диригент војног оркестра. После рата је осуђен и неколико г. провео је у затвору Стара Градишка, где је опет водио оркестар састављен од заробљеника. После изласка из затвора забрањено му је да наступа у Згбу, али и да напусти земљу, па је отишао у Скопље, где је организовао и водио оперски и концертни живот. Затим је отишао у Ријеку, па у Љубљану. Од 1954. му је било дозвољено да наступа ван земље па је дириговао у оперским кућама у Бечу, Берлину, Дрездену, Лондону, Милану, Риму, Прагу, Франкфурту, Токију… Био је шеф  Националног оркестра Кнежевине Монако и почасни диригент Јапанског симфонијског оркестра у Токију. Након повратка у Згб 1964. постао је доживотни шеф диригент Загребачке филхармоније. Снимао је плоче за највеће дискографске куће, тако да су остала забележена његова извођења опера Пајаци у Миланској скали и Весела удовица уз Лондонску филхармонију, као и Брухов Концерт за виолину, Шуманов Концерт за клавир и оркестар у а–молу, Бетовенове симфоније и дела А. Брукнера, Чајковског и многих других композитора изведена са највећим оркестрима света. Успешно се бавио и компоновањем: још 1915. је у Бечу компоновао Фантазију за оркестар, затим Песму за хор и оркестар на текст Густава Крклеца, циклус песама на текст Р. М. Рилкеа, сценску музику за Укроћену горопад и Како вам драго В. Шекспира, Симфонију конфронтација за два клавира, гудаче и удараљке и друга дела за клавир и гудаче. Добитник је многих страних и домаћих признања и награда: Брукнерове медаље од Међународног Брукнеровог друштва и Брукнеровог прстена од Бечких симфоничара. Од Чешке владе примио је Медаљу Сметана и Медаљу Јаначек, од Берлинских филхармоничара Медаљу Ханс вон Белов, Одличје за уметнички рад од кнеза Ренијеа од Монака, Крст I реда за науку и уметност од председника Републике Аустрије, а у домовини је добитник Златне лире, Захвалнице Концертне дворане Ватрослава Лисинског, Повеље и чланства у Хрватском глазбеном заводу, награда „Владимир Назор“, „Иво Тијардовић“, „Јосип Славенски“, Признања Музичке омладине Згба итд. Био је члан Академије Тиберина у Риму. Основао је Фонд за усавршавање младих диригената. Био је ожењен оперском певачицом Карлом Дубском (в). У СНП и у НП у НСаду био је диригент и директор Опере у сезонама 1920/21. и 1921/22. а 13. IV 1925. у Бгду је одликован је Орденом Св. Саве V реда.

ДИРИГОВАЊА: Гроф Луксембург, Барон Тренк, Тоска, Продана невеста, Кармен, Трубадур, Слепи миш, Пајаци, Кавалерија рустикана.

ЛИТ: Ђ. П., Опера „Барон Тренк”, Застава, 2. X 1920; М. Е. Годовски, III симфонијски концерт, Застава, 4. II 1921; В., Почетак овогодишње сезоне, Застава, 7. IX 1921; О. С(уботи)ћ, Слепи миш, Застава, 14. X 1921; О. С(уботи)ћ, Опроштај Ловре Матачића са Н. Садом, Застава, 2. VII 1922; О. С(уботи)ћ, Опроштајно вече Ловра Матачића, Застава, 5. VII 1922; А-м, Оперски певач г. Никола Цвејић и диригент г. Ловро Матачић приређују у петак, 22. о. м. концерт, Дан, 22. XI 1940.

М. Л.

МАТАЧИЋ-ДУБСКА Карла – в. ДУБСКА-МАТАЧИЋ Карла

МАТЕЈИЋ Милан – глумац, редитељ и преводилац (Лозница, 24. V / 5. VI 1871 – Нови Сад, 7. X 1919). Његов отац Ђура, инжењер, радио је на градилиштима у шабачко-лозничком крају; мати му се звала Иванка. Основну школу, по свој прилици, завршио је у Великом Бечкереку. Нема података које школе је после тога учио, али се зна да је био шире образован; беспрекорно је говорио немачки и преводио са тог језика. У младости се истицао као члан омладинских удружења; као добар певач-баритонист и рецитатор учествовао је у програмима забава и беседа, био члан бечкеречког Српског црквеног певачког друштва, а нарочито се издвајао својим талентом као глумац у тамошњим дилетантским дружинама, па је за време гостовања СНП у Великом Бечкереку наступао и у његовим представама као мали епизодист и члан хора. У том својству је први пут наступио и у већој улози у представи СНП 4. VII 1896. као Пера стражмештер у Шокици И. Округића Сремца. Ту ролу је „приказао за дилетанта необичном вештином и окретношћу“ и био одмах ангажован за привременог члана, али је у српској народној позоришној дружини остао кратко време, тако да с њоме није ни допутовао у НСад. Није познато чиме се затим бавио. Тек јуна 1900, за време гостовања у Великом Бечкереку, А. Хаџић га је поново позвао да путује са СНП као привремени члан, али ће његов ангажман у томе својству бити званично потврђен тек 20. IV / 3. V 1901. Нешто пре тога, почетком 1901, већ се био оженио глумицом и певачицом СНП Даницом Туцаковић (в). Пред новосадском публиком први пут се појавио тек 28. X / 10. XI 1901. у улози Милутина у Ајдук Вељку Ј. Драгашевића. Почетком 1904. нови управник СНП, Бранислав Ђ. Нушић, одредио га је за деловођу српске народне позоришне дружине и ову дужност је обављао поред својих глумачких обавеза. Од 18/31. I 1906. био је стални члан СНП. Г. 1907. био је међу оснивачима Заједнице омладине Српског народног позоришта, прве глумачке сталешке организације код Срба, и њен председник, а почетком фебруара исте г., управник СНП Пера Добриновић га је сменио са дужности деловође. Због учешћа у побуни против Добриновића и, нарочито, штрајка у Суботици, кажњен је новчано, у висини једномесечне плате; примивши казну успео је да остане у ангажману, али само као привремени члан, док је већина чланова Заједнице, не сложивши се са истом казном, напустила СНП. Од јула 1910. био је редован члан (још увек не стални) и у том звању је у СНП остао до 15/28. VI 1914, када је Позориште, после сарајевског атентата, престало да ради. У међувремену, 1913, добио је и звање редитеља. Пред крај Првог светског рата био је са женом Даницом у Осијеку. По завршетку рата, већ почетком 1919, нашао се међу првима у драмском ансамблу обновљеног СНП као глумац и редитељ и у њему остао до смрти. Сахрањен је на новосадском Алмашком гробљу. Био је средњег раста, темељно грађен, маркантног лика, наочит. Тумачио је углавном по величини осредње улоге у драмском и салонском фаху; додељиване су му, међутим, и роле љубавника, а са успехом је интерпретирао и хероје, народне типове у комадима из народног живота и комичне улоге. Био је, дакле, по употребљивости свестран глумац, лепих извођачких могућности, поуздан ослонац у тадашњем репертоару СНП. У Извештају о раду и стању СНП за пословну годину 1909-10. наводи се да „у групи драмских глумаца интензивношћу своје игре највише се истичу Коста Васиљевић и Милан Матејић… Својом лепом појавом и доста смишљеном игром, особито у улогама љубавника и младих људи, зна да задобије симпатије публике“. Замерано му је да понекад на сцени говори пребрзо, да у покретима и гесту има извесних извештачености и да му је глас с времена на време промукао. М. је из области теорије глуме са немачког превео чланак Како се умире на позорници Алберта Бореа, који је штампан у „Новом Позоришту“ (1909, с. 22-23, 85-86, 89-90). Написао је, колико се зна, један позоришни комад – Нови точкови на лађи, а са немачког је превео већи број драмских дела, од којих су у СНП приказивани: Мраморна срца Т. Баријера (1902), Отелов успех Е. А. Лајтнера (1903), Где је жена? Р. Кнајзла (1904), Царев гласник, по Ж. Верну написао Р. Елшо (1905), Крајње средство Ј. П. Вајсентурнове (1907) и Прави се светац Х. Штобицера (1919), а у НПДб Тајфун М. Ленђела (1936). Остали су му неизведени преводи позоришних комада, такође са немачког: Љубав све може, шаљива игра у четири чина Фридриха Витмана; Златне рибице, шаљива игра у четири чина Ф. Шентана и Г. Каделбурга; Данијела, позоришна игра у четири чина Феликса Филипа; Песникова клетва од нама непознатог писца. Дилетанти у Великом Бечкереку приказали су 1898. у његовом преводу с немачког комад Грофица Сара Жоржа Онеа.

РЕЖИЈЕ: Лазарево ускрснуће, Диран и Диран.

УЛОГЕ: Монтано (Отело), Лаерт (Хамлет), Сафин љубавник (Сафа), Милош Обилић (Косовска трагедија), Хлестаков (Ревизор), Милан (Ђула), Пера (Шокица), Лестер (Марија Стјуарт), Кулин (Кнез Иво од Семберије), Црнојевић (Јелисавета, кнегиња црногорска), Омер (Омер и Мерима), Милош (Максим Црнојевић), Максим (Ђидо), Чанданака (Васантасена), Жоливе (Царев гласник), Робер (Мадам Монгоден), Васа (Покондирена тиква), Милан (Сеоска лола), Басанио (Млетачки трговац), Жарко (Обичан човек), Стојан (Коштана), Ганимед (Лепа Галатеја), Финг (Посао је посао), Сатин (На дну).

БИБЛ: М. Ленђел, Тајфун, драма у 4 чина, с немачког превода превео Милан Ђ. Матејић, Велика Кикинда 1913; Царев гласник, велики сценични комад у 10 слика с певањем и играњем, по Жилу Верну написао Н. Ото (sic!), с немачког превео Милан Ђ. Матејић, Велика Кикинда 1913.

ЛИТ: А-м, Српска народна позоришна дружина у Вел. Бечкереку, Позориште, НСад 1896, бр. 46, с. 183; (Ј.) Г(рчић), Хајдук Вељко, Позориште, НСад 1901, бр. 13, с. 107; -а, У недељу, 18. новембра, први пут Станоје Главаш, Застава, 1901, бр. 261, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Васантасена, Позориште, НСад 1901, бр. 30, с. 175;  (Ј.) Г(рчић), Епидемија, Позориште, НСад 1901, бр. 34, с. 191; Ј. Хр(аниловић), Мрља што чисти, Позориште, НСад 1901, бр. 45, с. 235;  Л. (Марковић) М(ргу)д, Код белог коња, Браник, 1904, бр. 264, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Ревизор, Позориште, НСад 1904, бр. 24, с. 131; Л. (Марковић) М(ргу)д, Доктор Робин, Браник, 1904, бр. 273, с. 3; А-м, У четвртак, 2. децембра „Отело“, Застава, 1904, бр. 274, с. 3; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Ђула“, Браник, 1904, бр. 282, с. 3; М. С(ави)ћ, Ђула, Позориште, НСад 1904, бр. 33, с. 187; Л. (Марковић) М(ргу)д, Шокица, Браник, 1904, бр. 287, с. 3; С. Ј., Сеоска лола, Позориште, НСад 1905, бр. 1, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Чикина кућа, Позориште, НСад 1905, бр. 6, с. 23; Ј. Хр(аниловић), Лепеза, Позориште, НСад 1905, бр. 18, с. 74; (Ј.) Г(рчић), Добросретник, Позориште, НСад 1909, бр. 6, с. 22; (Ј.) Г(рчић), Покондирена тиква, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 12, с. 46; (Ј.) Г(рчић), Марија Стјуартова, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 27, с. 107; Извештај о раду и стању Српског народног позоришта за пословну годину 1909-10, НСад 1910, с. 36; Р., Жалосна игра у 5 чинова „Сафа“, Застава, 1911, бр. 277, с. 3; Ј. Грчић, „Омер и Мерима“, Браник, 1911, бр. 220, с. 1; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 32, с. 3; А-м, Синоћ је приказан комад „Звони трећи пут“, Застава, 1913, бр. 236, с. 2.

Л. Д.

МАТЕЈИЋ-СОТИРОВИЋ-ТУЦАКОВИЋ Даница – глумица и певачица (Сомбор, 6. VI 1874 – Београд, 1952). Завршила  је Вишу девојачку школу у Сомбору 1893. Чланица СНП била је од 1894. до Првог светског рата и поново од 1. I 1919. до пензионисања (1924), али је хонорарно наступала још у сезони 1925/26. Обележила је 25. годишњицу уметничког рада 6. и 7. IV 1922. улогама Госпође Брамецбергер у оперети Три девојчице и Пелагије Ивановне у комедији Зец. Том приликом је одликована Орденом Св. Саве V реда. Глумачку каријеру је с много темперамента започела играјући несташне, отресите и довитљиве дечаке и девојчице, затим кћери и слушкиње. Касније, кад је стасала као глумица, играла је веће карактерне улоге младих, али и улоге зрелих и старијих жена, а нарочито се истицала у тумачењу ликова из сеоског живота. Због изузетних вокалних способности тумачила је улоге у комадима с певањем, у оперетама и првим операма где се највише и најбоље остварила и потврђивала. Пријатне појаве и умиљатог гласа који се из године у годину развијао и оплемењивао. По тадашњим критичарима листа „Позориште” одликовала се у игри ванредно природним и баш зато дражесним покретима тела, који су били у потпуној хармонији с природом улоге и ситуације у којој се налазила: „Нема у њеној игри извештачености и афекције, а то нам се допада. Како је она и добра певачица, наравно да је једна од најкориснијих чланова дружине.” Удала се 1901. за глумца Милана Матејића (в), а после његове смрти за Драгољуба Сотировића (в), такође глумца. После избијања Другог светског рата преселила се 1941. у Бгд, где је живела до смрти.

УЛОГЕ: Христина (Роман сиромашног младића), Зулејка (Краљевић Марко и Арапин), Ана Андрејевна (Ревизор), Милка (Саћурица и шубара), Циганче (Хајдук Вељко), Живана (Ђидо), Јелена (Нора), Девојка (Јованчини сватови), Лидија Ивановна (Ана Карењина), (Краљица чардаша), Коштана (Коштана), Јелка Чизмићева (Сеоска лола), Ваљничка, Лиза (Чикина кућа), Ката Горопад (Риђокоса), Ката из Орловата (Политика), Дафина (Моравка), Вијорика (Врачара), Ана (Карлова тетка), Ђајадија (Војнички бегунац), Шоншона (Мајчин благослов), Јуцика (Господска сиротиња), Клариса (Нервозне жене), Ленка (Стари бака и његов син хусар), Силвија (Мамзел Нитуш), Корнелија (Барун Тренк), Јованка (Наши сељани), Анђелија (Девојачка клетва), Јуно (Орфеј у паклу), Жоржета (Пустињаково звоно), Лујза (Проба за оперу), Стефано (Млетачки трговац), Агата (Булинарови), Ката (Завет), Ларусова (Мадам Сан-Жен), Косара (Гордана), Ана (Мали људи), Жоржета (Фернанда), Милица (Шваља), Играчица (Прециоза), Смиља (Суђаје), Мишка (Ревизор), Маришка (Гуска), Антонија (Капетан Јован), Жилијета (Мраморна срца), Жимблета (Позоришне лудорије), Босиљка (Дивљуша), Анчица (Покондирена тиква), Берта (Рајф Рајфлинген), Анри (Лутка), Адела (Слепи миш), Вила Равијојла (На врзином колу), Суза (Дротар), Ката (Мишоловка), Истирка (Ракија), Јелена (Крајишкиња), Крчмарица (Сваком своје), Катерина (Женидба при фењерима), Конрад (Земља), Ганимед (Лепа Галатеја), Сузана (Муж пред вратима), Госпођа Брамецбергер (Три девојчице), Пелагија Ивановна (Зец), Г-ђа Аугуста (Мала Бираги), Госпођа Клознер (Свадбени марш), Мелузин (Клокло), Анхилда (Кнегиња чардаша), Госпа Марина (Народни посланик), Мандокара (Шокица), Ејнфора Хал (Пигмалион), Персида (Зла жена), Перса (Пут око света), Јелена Ивановна (Злочин и казна).

ЛИТ: А-м, У недељу 6 фебруара, гледали смо: „Ђидо”, Застава, 22, 9. II 1900; А-м, У петак, 11 фебруара, гледасмо „Карлову тетку”, Застава, 13. II 1900; Витомир, С.Н.П. у Перлезу, Застава, 11. VII 1901; А-м, „Пустињаково звоно”, комична опера у три чина, написали Локроа и Кормон, по француском прерадио Ф. Румберт, музика од Маљарта, Браник, 1902, бр. 12, с. 3; А-м, У петак, 10 децембра, приказана је комедија „Гуска”, Застава, 11. XII 1904; А-м, Представе чланова српске народне позоришне дружине у Новом Саду, Застава, 9. VII 1905; А-м, Чланови С.Н.П. у Н. Саду, Застава, 11. VII 1905; А-м, Седница управног одбора Друштва за Српско народно позориште, Застава, 24. I 1906; А-м, Уређење глумачких плата, Браник, 1906, бр. 13, с. 1, бр. 18. с. 3; Ст., У вече истога дана беше на репертоару стара оригинална српска шаљива игра „Покондирена тиква” од Ј. С. Поповића, Слога, Сомбор 6/19. IV 1908; А-м, Са концерта из Земуна, Вечерње новости, Бгд 22. V 1911; Посматрач, С.Н.П. у Мостару, Застава, 19. IV / 2. V 1912; А-м, „Зец” – рубрика „Позориште”, Застава, 18. II 1919; К. Барјактаревић, „Коштана”, Застава, 6. I 1920; А-м, Двадесетпетогодишњица, Застава, 30. III 1922; А-м, Прослава Матејић Данице – Вести, Застава, 9. IV 1922; А-м, Статистички преглед поз. сезоне 1923–1924, Застава, 20. VII 1924; О. С(уботи)ћ, „Кло-кло” – Премијера 25. III, Застава, 27. III 1927; Д. Кириловић, Српско народно позориште (Период Антонија Хаџића 1868-1916), Југословенски дневник, 1931, бр. 194, с. 1-2; А-м, Нови Сад је добио оперету, Југословенски дневник, 1932, бр. 100, с. 4.

М. Л.

МАТЕОВИЋ Адолф Пуба – позоришни критичар (Нови Сад, 24. XII 1920 – Нови Сад, 5. II 2006). Његов отац Јосип био је познати петроварадински виноградар. После завршене новосадске Мушке гимназије (1939) М. је студирао медицину – дипломирао је после рата у Сарајеву. Специјализирао је психијатрију (посебна специјалност психоанализа). У Тибингену се усавршавао у лечењу неуроза и у сарајевској Клиничкој болници радио је на том пољу до 1969, када је прешао у НСад, где је водио специјалистичку службу Завода за саобраћајну медицину све до пензионисања (1989). Једно време је имао и приватну ординацију а скоро до краја живота радио је волонтерски као конзилијарни лекар са оболелима од рака – у Институту за онкологију у Сремској Каменици. У младости је био активни фудбалер новосадске „Војводине“. Упоредо са лекарском праксом, деценијама се бавио и новинарством, превасходно пратећи и приказујући позоришне представе (међу њима и представе СНП). Сарађивао је са Радио НСадом, „Слободном Војводином“ (касније „Дневником“), Радио Бгдом, „Политиком“, загребачким „Вјесником“ и сарајевским „Ослобођењем“. Супруга му је била балетска критичарка Бранка Ракић (в), а њихова ћерка Катарина Тасић ради у Опери СНП као музиколог.

Д. П-в

МАТЕРН Карл (Karl Mathern) – немачки журналиста и писац позоришних комада (Бад Хомбург, Немачка, 2. II 1881 – Епелсхајм код Вормса, Немачка, 8. XII 1960). Пред Први светски рат, после школовања у Вормсу, прешао је у Франкфурт на Мајни, где је његов полубрат био уредник листа „General-Anzeiger“ и ту је започео новинарску каријеру. Популарност је стекао објављујући Ћаскања (Plaudereien), серију ведрих и духовитих прилога. У Франкфурту је пријатељевао и сарађивао на писању позоришних комада са О. Шварцом и Т. Импековеном. Иако је 1930. напустио редакцију листа у којем је почео каријеру, остао је дуже од четири деценије журналистички активан. Највећи успех на сцени постигао је својим шаљивим комадом Robert und Bertram (1921). Са О. Шварцом је написао: Првак у боксању (Der meisterboxer, 1923), Das goldene Kalb (1926), Der Onkel aus Hollywood (1929, музика Фреда Андерсона и Алфреда Хартвига) и друге, а са Импековеном: Jungesellendämmerung (1917), Der Riese Goliath (1918), Die drei Zwillinge (1919), Максимилијан Верни (Otto der Treue, 1924), Wie heißt das Stück? (1932), Der Raub der schönen Helene (1936), Angelika (1942) итд. У СНП је изведен његов комад Максимилијан Верни 1927, а у НО-п Првак у боксању 1934, у преводу Т. Танхофера.

С. К. К.

МАТИ (Matka) – драма у 3 чина. Написао: Карел Чапек. Прво извођење у Прагу, 1938, у нашој земљи 1. II 1945. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 12. IV 1945. у НСаду. Превео: Крешимир Георгијевић. – Рд. С. Раваси, сц. Ђ. Теодоровић; Р. Ферари (Мајка), Љ. Иличић (Отац), В. Милин (Ондра), Ђ. Сремчевић (Јиржи), С. Раваси (Корнел), А. Стојковић (Петар), С. Симић (Тони), Л. Лазаревић (Деда), Ј. Силајџић (Мушки глас из звучника), Б. Белић (Женски глас из звучника). – Изведено 20 пута, глед. 6842.

БИБЛ: Карел Чапек, Мати, драма у три чина, прев. Крешимир Георгијевић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 118.

ЛИТ: М. Лесковац, „Мати“ Карела Чапека, СВ, 14. IV 1945; А-м, Војвођанско народно позориште полази на турнеју, СВ, 25. V 1945; А-м, Гостовање Војвођанског народног позоришта у Сомбору и Суботици, СВ, 1. VII 1945.

Ј. М.