МАТЕЈИЋ Милан

МАТЕЈИЋ Милан – глумац, редитељ и преводилац (Лозница, 24. V / 5. VI 1871 – Нови Сад, 7. X 1919). Његов отац Ђура, инжењер, радио је на градилиштима у шабачко-лозничком крају; мати му се звала Иванка. Основну школу, по свој прилици, завршио је у Великом Бечкереку. Нема података које школе је после тога учио, али се зна да је био шире образован; беспрекорно је говорио немачки и преводио са тог језика. У младости се истицао као члан омладинских удружења; као добар певач-баритонист и рецитатор учествовао је у програмима забава и беседа, био члан бечкеречког Српског црквеног певачког друштва, а нарочито се издвајао својим талентом као глумац у тамошњим дилетантским дружинама, па је за време гостовања СНП у Великом Бечкереку наступао и у његовим представама као мали епизодист и члан хора. У том својству је први пут наступио и у већој улози у представи СНП 4. VII 1896. као Пера стражмештер у Шокици И. Округића Сремца. Ту ролу је „приказао за дилетанта необичном вештином и окретношћу“ и био одмах ангажован за привременог члана, али је у српској народној позоришној дружини остао кратко време, тако да с њоме није ни допутовао у НСад. Није познато чиме се затим бавио. Тек јуна 1900, за време гостовања у Великом Бечкереку, А. Хаџић га је поново позвао да путује са СНП као привремени члан, али ће његов ангажман у томе својству бити званично потврђен тек 20. IV / 3. V 1901. Нешто пре тога, почетком 1901, већ се био оженио глумицом и певачицом СНП Даницом Туцаковић (в). Пред новосадском публиком први пут се појавио тек 28. X / 10. XI 1901. у улози Милутина у Ајдук-Вељку Ј. Драгашевића. Почетком 1904. нови управник СНП, Бранислав Ђ. Нушић, одредио га је за деловођу српске народне позоришне дружине и ову дужност је обављао поред својих глумачких обавеза. Од 18/31. I 1906. био је стални члан СНП. Г. 1907. био је међу оснивачима Заједнице омладине Српског народног позоришта, прве глумачке сталешке организације код Срба, и њен председник, а почетком фебруара исте г. управник СНП Пера Добриновић га је сменио са дужности деловође. Због учешћа у побуни против Добриновића и, нарочито, штрајка у Суботици, кажњен је новчано, у висини једномесечне плате; примивши казну успео је да остане у ангажману, али само као привремени члан, док је већина чланова Заједнице, не сложивши се са истом казном, напустила СНП. Од јула 1910. био је редован члан (још увек не стални) и у том звању је у СНП остао до 15/28. VI 1914, када је Позориште, после сарајевског атентата, престало да ради. У међувремену, 1913, добио је и звање редитеља. Пред крај Првог светског рата био је са женом Даницом у Осијеку. По завршетку рата, већ почетком 1919, нашао се међу првима у драмском ансамблу обновљеног СНП као глумац и редитељ и у њему остао до смрти. Сахрањен је на новосадском Алмашком гробљу. Био је средњег раста, темељно грађен, маркантног лика, наочит. Тумачио је углавном по величини осредње улоге у драмском и салонском фаху; додељиване су му, међутим, и роле љубавника, а са успехом је интерпретирао и хероје, народне типове у комадима из народног живота и комичне улоге. Био је, дакле, по употребљивости свестран глумац, лепих извођачких могућности, поуздан ослонац у тадашњем репертоару СНП. У Извештају о раду и стању СНП за пословну годину 1909-10. наводи се да „у групи драмских глумаца интензивношћу своје игре највише се истичу Коста Васиљевић и Милан Матејић… Својом лепом појавом и доста смишљеном игром, особито у улогама љубавника и младих људи, зна да задобије симпатије публике“. Замерано му је да понекад на сцени говори пребрзо, да у покретима и гесту има извесних извештачености и да му је глас с времена на време промукао. М. је из области теорије глуме са немачког превео чланак Како се умире на позорници Алберта Бореа, који је штампан у „Новом Позоришту“ (1909, с. 22-23, 85-86, 89-90). Написао је, колико се зна, један позоришни комад – Нови точкови на лађи, а са немачког је превео већи број драмских дела, од којих су у СНП приказивани: Мраморна срца Т. Баријера (1902), Отелов успех Е. А. Лајтнера (1903), Где је жена? Р. Кнајзла (1904), Царев гласник, по Ж. Верну написао Р. Елшо (1905), Крајње средство Ј. П. Вајсентурнове (1907) и Прави се светац Х. Штобицера (1919), а у НПДб Тајфун М. Ленђела (1936). Остали су му неизведени преводи позоришних комада, такође са немачког: Љубав све може, шаљива игра у четири чина Фридриха Витмана; Златне рибице, шаљива игра у четири чина Ф. Шентана и Г. Каделбурга; Данијела, позоришна игра у четири чина Феликса Филипа; Песникова клетва од нама непознатог писца. Дилетанти у Великом Бечкереку приказали су 1898. у његовом преводу с немачког комад Грофица Сара Жоржа Онеа.

РЕЖИЈЕ: Лазарево ускрснуће, Диран и Диран.

УЛОГЕ: Монтано (Отело), Лаерт (Хамлет), Сафин љубавник (Сафа), Милош Обилић (Косовска трагедија), Хлестаков (Ревизор), Милан (Ђула), Пера (Шокица), Лестер (Марија Стјуарт), Кулин (Кнез Иво од Семберије), Црнојевић (Јелисавета, кнегиња црногорска), Омер (Омер и Мерима), Милош (Максим Црнојевић), Максим (Ђидо), Чанданака (Васантасена), Жоливе (Царев гласник), Робер (Мадам Монгоден), Васа (Покондирена тиква), Милан (Сеоска лола), Басанио (Млетачки трговац), Жарко (Обичан човек), Стојан (Коштана), Ганимед (Лепа Галатеја), Финг (Посао је посао), Сатин (На дну).

БИБЛ: М. Ленђел, Тајфун, драма у 4 чина, с немачког превода превео Милан Ђ. Матејић, Велика Кикинда 1913; Царев гласник, велики сценични комад у 10 слика с певањем и играњем, по Жилу Верну написао Н. Ото (sic!), с немачког превео Милан Ђ. Матејић, Велика Кикинда 1913.

ЛИТ: А-м, Српска народна позоришна дружина у Вел. Бечкереку, Позориште, НСад, 1896, бр. 46, с. 183; (Ј.) Г(рчић), Хајдук Вељко, Позориште, НСад, 1901, бр. 13, с. 107; -а, У недељу, 18. новембра, први пут Станоје Главаш, Застава, 1901, бр. 261, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Васантасена, Позориште, НСад, 1901, бр. 30, с. 175;  (Ј.) Г(рчић), Епидемија, Позориште, НСад, 1901, бр. 34, с. 191; Ј. Хр(аниловић), Мрља што чисти, Позориште, НСад, 1901, бр. 45, с. 235;  Л. (Марковић) М(ргу)д, Код белог коња, Браник, 1904, бр. 264, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Ревизор, Позориште, НСад, 1904, бр. 24, с. 131; Л. (Марковић) М(ргу)д, Доктор Робин, Браник, 1904, бр. 273, с. 3; А-м, У четвртак, 2. децембра „Отело“, Застава, 1904, бр. 274, с. 3; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Ђула“, Браник, 1904, бр. 282, с. 3; М. С(ави)ћ, Ђула, Позориште, НСад, 1904, бр. 33, с. 187; Л. (Марковић) М(ргу)д, Шокица, Браник, 1904, бр. 287, с. 3; С. Ј., Сеоска лола, Позориште, НСад, 1905, бр. 1, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Чикина кућа, Позориште, НСад, 1905, бр. 6, с. 23; Ј. Хр(аниловић), Лепеза, Позориште, НСад, 1905, бр. 18, с. 74; (Ј.) Г(рчић), Добросретник, Позориште, НСад, 1909, бр. 6, с. 22; (Ј.) Г(рчић), Покондирена тиква, Ново Позориште, НСад, 1909, бр. 12, с. 46; (Ј.) Г(рчић), Марија Стјуартова, Ново Позориште, НСад, 1909, бр. 27, с. 107; Извештај о раду и стању Српског народног позоришта за пословну годину 1909-10, НСад 1910, с. 36; Р., Жалосна игра у 5 чинова „Сафа“, Застава, 1911, бр. 277, с. 3; Ј. Грчић, „Омер и Мерима“, Браник, 1911, бр. 220, с. 1; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 32, с. 3; А-м, Синоћ је приказан комад „Звони трећи пут“, Застава, 1913, бр. 236, с. 2.

Л. Д.