МАНДРАГОЛА (La Mandragola) – комедија у 4 чина. Написао: Николо Макијавели. Прво извођење у Фиренци, 1520, у нашој земљи 8. III 1924. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 1. VI 1951. у НСаду. Превео: Иво Франгеш. – Рд. О. Новаковић, сц. В. Маренић, к. Бранислава Јовановић; О. Новаковић (Пролог), С. Нотарош (Калимако), Л. Богдановић (Сиро), С. Симић (Лигурије), С. Јовановић (Месер Нича), Ј. Бјели (Лукреција), Д. Животић, С. Комненовић (Фра Тимотео), С. Перић-Нешић, О. Адам (Сострата), Х. Татић (Једна жена). – Изведено 9 пута, глед. 2132.

БИБЛ: Николо Макијавели, Мандрагола, прев. И. Франгеш, Згб 1949.

ЛИТ: О. Новаковић, Николо Макијавели, ЛМС, 1951, књ. 366, с. 258; Ј. Виловац, Поводом последње драмске премијере у Војвођанском народном позоришту, СВ, 14. VI 1951; Б. Чиплић, „Мандрагола“ у режији О. Новаковића, НС, 15. VII 1951; Б. Р., Николо Макијавели: „Мандрагола“, НС, 1951, бр. 22, с. 1.

Ј. М.

МАНДРОВИЋ Адам – глумац, редатељ, интендант и преводилац (Нова Градишка, 5. XI 1839 – Загреб, 12. XII 1912). Син млинара, изучио је зидарски обрт. Глумио је 1857. у њемачкој путујућој дружини у Пожеги и Сиску, а 1858. наступио први пут у Згбу са хрватским ансамблом. Стално је ангажиран 1860, но 1863. је прешао у Бгд, гдје је 1864. преузео дружину београдског Позоришног одбора и са њоме давао представе у Панчеву, Земуну, Вуковару и другдје. Вратио се 1865. са дружином најприје у Бгд, а затим ју је напустио и отишао у Згб; но, 1869. поново је у Бгду, гдје пригодом отворења НП говори Пролог М. Шапчанина. У Бгду дјелује до 1873, а затим је поновно у Згбу као глумац, редатељ и равнатељ Драме. Пошто је умировљен, прихваћа 1898. позив из Софије да као редатељ и педагог учествује у изградњи бугарске казалишне умјетности. Након четири г. враћа се у Згб и постаје 1902. интендант ХНК, управљајући само Драмом, будући да је Опера била привремено укинута. Дефинитивно је напустио казалиште 1907. У својој многостраној активности дао је најзначајнија остварења као глумац. У његовој је глуми доминирао оплемењени патос романтичне школе, ношен изванредно сонорним органом. Сугестивност његове декламације долазила је до изражаја напосе у класици, у дјелима Софокла (Краљ Едип), Шекспира (Млетачки трговац, Магбет, Краљ Лир, Јаго у Отелу), Молијера (Тартиф) и Гетеа, а напосе Шилера (Вилим Тел, Филип и Поза у Дон Карлосу, Карло и Фрањо Мор у Разбојницима). Интерпретирао је низ улога у тадашњем сувременом репертоару (Скриб, Феје, Лаубе, Оне, Ибзен, Ђакомети), истакао се напосе као Градоначелник у Гогољевом Ревизору, те у дјелима домаћих аутора Гундулића, Деметра, Боговића, Суботића, Фр. Марковића и Тресића-Павичића. За вријеме његове управе приказивани су тада млади писци Војновић, Нушић, Милетић, Туцић, Огризовић, Беговић, Галовић и др. Располажући свестраним сценским искуством дјеловао је од 1874. и као редатељ, претежно оних комада у којима је имао главне улоге. Као педагог одгојио је знатан број младих почетника, међу којима Љерку Шрам, Хермину Шумовску и Милицу Михичић. За ХНК превео је с њемачког око 60 драмских дјела (Голдони, Рајмунд, Скриб, Феје, Фејдо, Делавињ, Бирх-Пфајфер, Балуцки, Мозер, Блументал, Каделбург и др.). За свој рад примио је више одликовања: Витешки криж Фрање Јосипа, орден Св. Саве IV и III степена и орден Данила III степена. У СНП приказивани су у његовом пријеводу комади: 1872. Ловудска сиротица (Ш. Бирх-Пфајфер), 1872. Кућна капица доктора Фауста (Ф. Хоп), 1874. Катарина Хауардова (А. Дима Отац), 1874. Проводаџија (Ј. Розен), 1875. Госпођа од Сен-Тропеза (А. Анисе-Буржоа), 1877. Ултимо (Г. Мозер), 1881. Језуита и његов питомац (А. Шрајбер), 1890. Сељак као милионар (Ф. Рајмунд), 1902. Црвени талар (Е. Брије), 1902. Кинематограф (О. Блументал  и Г. Каделбург), 1909. Мадам Монгоден (Е. Блум и Р. Тоше), 1909. Неверни Тома (К. Лауфс и В. Јакоби) и 1919. Господин управник (А. Бисон и А. Каре).

ЛИТ: А-м, Двадесетпетгодишњица Адама Мандровића, Позориште, НСад 1882, бр. 42, с. 184; А-м, Одликовање Јаше Игњатовића и Адама Мандровића, Стражилово, 1888, бр. 30, с. 480; А-м, Мандровићев опроштај са позорницом, Позориште, НСад 1898, бр. 6 и 7, с. 33-35 и 37-38;  П. Марковић, Адаму Мандровићу, Виенац, Згб 1898, бр. 22; А-м, Мандровићев опроштај с позорницом, Народне новине, Згб 1898, бр. 117; А-м, Адам Мандровић одликован, Позориште, НСад 1907, бр. 1, с. 16; А-м, Адам Мандровић, Београдске новине, 1907, бр. 122; А-м, Педесетгодишњица Адама Мандровића, Обзор, Згб 1907, бр. 65; Н. Андрић, Мандровићева управа, Народне новине, Згб 1907, бр. 122-124; Н. Андрић, Стручак на гроб Адамов, Народне новине, Згб 1912, бр. 290; А-м, Адам Мандровић, Хрватски покрет, Згб 1912, бр. 285; А-м, Адам Мандровић, Обзор, Згб 1912, бр. 343; Е., Адам Мандровић, Српски књижевни гласник, 1912, књ. 29, бр. 12; Ј. Грчић, Адам Мандровић, Браник, 1912, бр. 247; А-м, Адам Мандровић, Просвјета, Згб 1913, бр. 1; А-м, Адам Мандровић, првак наше позорнице, Виенац, Згб 1913, бр. 1; А-м, Адам Мандровић, Театар, Згб 1929, бр. 21; А-м, Адам Мандровић, Време, Бгд 1939, бр. 6406; С. Батушић, Стогодишњица рођења Адама Мандровића, Комедија, Згб 1939, бр. 36;  Х. Винковић, Адам Мандровић, о стогодишњици његова рођења, Згб 1939.

С. Б.

МАНЕРС Џон Хартли (John Hartley Manners)  – енглеско-амерички глумац и писац (Лондон, 10. VIII 1870 – Њујорк, 19. XII 1928). Намеравао је да се посвети свештеничком позиву. Но, како се није осећао сувише религиозним, постао је државни службеник. На позорници се као извођач први пут појавио 1898. Ускоро је приказао и своје прво драмско дело и отада се, све до 1905, када је дефинитивно напустио позорницу, бавио подједнако глумом и писањем позоришних текстова. У Америку је прешао 1902. Иако је написао преко тридесет комада, славу је стекао комедијом Пег, срце моје (Peg, O’My Heart, 1912), која је први пут изведена у Њујорку. Писана за његову жену, глумицу Лорету Тејлор, ова комедија је доживела незапамћен успех. У Њујорку је изведена преко 600, а у Лондону 500 пута. Прихваћена од позоришта у разним земљама (у Италији је главну улогу тумачила Ема Граматика), ова комедија је, према извесним прорачунима, у разним земљама света имала више од десет хиљада извођења. У Енглеској и у Америци се и данас игра. Неми и звучни филм су такође искористили ову повест о „модерној америчкој Пепељузи“. У СНП је комедија Пег, срце моје приказана 1926, у преводу Тодора Манојловића са италијанског превода Луиђија Моте.

ЛИТ: А-м, „Пег, срце моје“ од Џ. Манерса и Л. Мота, премијера ове комедије у 3 чина, Нови Сад, 1926, бр. 9, с. 7; О. С(уботић), „Пег, срце моје“, комедија у 3 чина од Џ. Манерса и Л. Мота, Застава, 13. III 1926; С. Петровић, Хартли Манерс: „Пег, срце моје“, У позоришту, Бгд 1928, с. 134-135; К. Николић, „Пег, срце моје“, комедија од Манерса, Нови Сад, 1928, бр. 36, с. 6; А-м, Манерс: „Пег, срце моје“, комедија у 3 чина, Застава, 27. IX 1928; Г. Р., „Пег, срце моје“, Југословенски дневник, 1934, бр. 241, с. 4; А-м, Народно позориште у Петровграду, Дан, 1935, бр. 15, с. 7.

С. А. Ј.

МАНОЈЛОВИЋ Александар – оперски певач, тенор (Жабаљ, 4. X 1946 – Нови Сад, 14. X 2009). Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ завршио је у НСаду. Студирао је соло певање на Факултету музичке уметности у Бгду (класа Ј. Анастасијевић). Од 1. X 1978. био је члан Хора Опере СНП, а 1. XII 1991. је стекао статус солисте, на којем је месту радио до смрти. Карактерни тенор, препознатљивог меког тембра и добре дикције, остварио је низ различитих улога из оперског и оперетског репертоара. Био је и успешан извођач староградских, војвођанских и русинских песама (вокални солиста РТ НС од 1976). УЛОГЕ: Шперлих (Веселе жене виндзорске), Гастон (Травијата), Родриго (Отело) Борса (Риголето), Абдало (Набуко), Трабуко (Моћ судбине), Алфред, Др Блинд (Слепи миш), Карнеро (Барон Циганин), Стакло (Јабука), Панг (Турандот), Сполета (Тоска), Горо (Мадам Батерфлај), Бони, Фери-бачи (Кнегиња чардаша), Артуро (Лучија од Ламермура), Бепо (Пајаци), Трике (Евгеније Оњегин), Алмерик (Јоланта), Ремендадо (Кармен), Шмит (Вертер), Вашек (Продана невеста), Јерошка, Овлур (Кнез Игор), Мендл, Руски певач (Виолиниста на крову), Свештеник (Човек од Ла Манче), Сабо Шишков (Сутон).

М. Д. М.

МАНОЈЛОВИЋ Рајко-Никола – преводилац (Слатина, Славонија, 1864 – Слатина, 11. VII 1897). Рано је остао без родитеља, због чега се школовао у више места. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Сремским Карловцима (првих шест разреда), Згбу и НСаду (где је матурирао), а богословију у Сремским Карловцима. Био је најпре свештеник у Болчи и Мељанима, до 1896. катихета и учитељ препарандије у Пакрацу, а од 1896. до смрти свештеник у родној Слатини. Писао је песме и преводио са пољског језика. У СНП су приказана два његова превода: 1894. Очеви и деца Јузефа Нажимског и 1896. Чанколизи Едварда Лубовског.

ЛИТ: А-м, Никола Манојловић, Бранково коло, 1897, бр. 29, с. 927-928.

С. В.

МАНОЈЛОВИЋ Светозар – глумац-почетник (рођен 1883. у Долову). Завршио је четири разреда гимназије и две г. српске препарандије у Сомбору. У СНП је примљен 24. I / 5. II 1900. за привременог члана-почетника. Углавном је певао у хору, пријатним тенором, а повремено је наступао и у епизодним солистичким улогама, као што је Драгонац (Пустињаково звоно). Средином 1902. напустио је позориште.

В. В.

МАНОЈЛОВИЋ Тодор – драмски писац и преводилац (Велики Бечкерек, 17. II 1883 – Зрењанин, 27. V 1968). Дипломирао је из области историје уметности на Филозофском факултету у Базелу. У току Првог светског рата, у избеглиштву, сарађивао је на Крфу у листовима „Забавник“ и „Српске новине“. У периоду између два рата био је свестрано активан: сарађивао је у значајним часописима и листовима, објављивао песме, драме и есеје надахнуте тежњама модерне књижевности, чији је био и један од истакнутијих зачетника. Од 1920. до 1924. је радио као уметнички секретар са драматуршким дужностима Београдске опере; од 1931. је био секретар МС и уредник њеног „Летописа“, а од 1938. до 1941. је био професор Уметничке академије у Бгду. Даровит песник, у чијој поезији претежно модерног израза има егзалтације, широке распеваности, животне ведрине, радости и светлости, есејиста обимног знања и вештине у анализама, М. је, упркос неким замеркама савременика, и као драматичар тражио и умногоме налазио нове путеве и уметничке изразе. У комадима Центрифугални играч, мистерија у 3 чина, Катинкини снови, комедија у 4 чина, и Опчињени краљ, историјски филм у 7 слика, те новине су више у драмским изражајним средствима него у тематско-идејној садржини. Центрифугални играч је и садржином и формом најближи модерној драматици: у играчу је изразио онај смели, егзалтовани, снажно надахнути поетски и романтични дух људског бића које тежи да се ослободи онога што га спутава и везује за сиве низине. У неодољивој тежњи за летом у висине испољавају се људска индивидуалност и жеља за слободом духа. У комаду има поезије, динамичности и ритма у радњи. У помало старомодној комедији Катинкини снови сиромашна маникирка сања о срећном браку и како ће бити окружена удварачким заводницима. Понекад неочекивани драмски токови, понегде топли лирски изливи, неке слободе у карактеризацији понеког лика чине комад на махове и вреднијим и нарочито небаналним. У комаду Опчињени краљ приказује необичну љубавну авантуру 60-огодишњег баварског краља Лудвика I са лепом и младом шпанском играчицом Лолом Монтес у драмским ситуацијама и радњи неочекиваних обрта и са доста сценских ефеката. Добар познавалац страних језика, М. је преводио и позоришне комаде с немачког и италијанског језика. Поред М. комада Центрифугални играч (1930) и Катинкини снови (1932), СНП је извело и његове преводе: 1924. Скамполо Д. Никодемија, 1925. Зора, дан, ноћ Д. Никодемија, 1926. Мала Бираги А. Фракаролија, 1926. Пег, срце моје Х. Џ. Манерса (са италијанског превода Луиђија Моте), 1940. Хенрик IV Л. Пирандела, 1958. Турандот, опера Ђ. Пучинија, 1964. Просјачка опера Б. Брехта и 1967. Мајка Храброст и њена деца Б. Брехта. У избору комада имао је две крајности: преводио је лаку, ведру, сентиментално-забавну италијанску комедију и сложене друштвено-психолошке комаде Пирандела и Брехта. Преводи су му по строгим и књижевним и позоришним захтевима спадали међу најуспелије.

ЛИТ: А-м, „Центрифугални играч“, мистерија од Тодора Манојловића – премијера, Нови Сад, 1930, бр. 40, с. 3; А-м, „Катинкини снови“, комедија од Тодора Манојловића, Нови Сад, 1932, бр. 43, с. 3; А-м, Прикази, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1932, бр. 20, с. 2.

Б. С. С.

МАНОН (Manon) – опера у 4 чина. Музика: Жил Масне. Либрето Анри Мејак у сарадњи са Филипом Жијем. Прво извођење у Опери Комик у Паризу, 19. I 1884, у нашој земљи 23. I 1897. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 2. IV 1985. у НСаду. – Превео: Милоје Милојевић. – Рд. С. Унковски, к. г., дир. И. Топлак, сц. Б. Максимовић, к. С. Јатић, к. г., хор спремио Ј.  Ферик; М. Милановић (Леско), В. Куцуловић (Де Грије), М. Јајић, к. г., О. Вулић, к. г. (Манон), Б. Вукасовић (Бретињи), Б. Јатић (Гроф де Грије), С. Коцић, Д. Илић (Гијо), А. Сарамандић, С. Буљ, М. Павловић (Пузет, Жавот, Росет, три девојке), Д. Илић, З. Ковач (Кадети). – Изведено 10 пута, глед. 2221.

ЛИТ: С. Станојевић, Модерна „Манон”, Вечерње новости, 15. I 1985; Н. Симин, Луксузна форма театра, Дневник, 24. III 1985; М. Адамов, Манон наших дана, Дневник, 7. IV 1985; Д. Николић, Заиста први пут (Разговор с диригентом Маснеове опере „Манон” – И. Топлаком десетак дана пре премијере), Позориште, НСад 1985, бр. 7-8, с. 3; Д. Николић, Стваралачка сарадња диригента и редитеља (Разговор с редитељем Слободаном Унковским), Позориште, НСад 1985, бр. 7-8, с. 4.

М. Л.

МАНОН ЛЕСКО (Manon Lescaut) – опера у 4 чина. Музика: Ђакомо Пучини. Либрето, по истоименом роману Антоана-Франсоа д’Егзила: Руђеро Леонкавало, Марко Прага, Доменико Олива, Луиђи Илика и Ђузепе Ђакоза. Прво извођење у Торину, 1. II 1893, у нашој земљи 15. III 1924. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 25. III 1953. у НСаду. Превео: Крешимир Барановић. – Рд. М. Маринц, дир. Д. Жупанић, сц. Ђ. Табаковић, к. С. Церај-Церић, пом. рд. В. Керешевић, сликарски радови В. Маренић и Ј. Бикицки; Д. Влајковић (Манон), В. Поповић (Леско), Д. Бурић (Де Грије), М. Хаднађев (Жеронт), В. Цвејић (Едмонд), Д. Балтић (Крчмар и Наредник стрелаца), К. Марцикић (Учитељ плеса), Н. Крушлин (Певачица), Ђ. Ђорђевић (Лампионар), Ђ. Молдовановић (Капетан брода), Ф. Кнебл (Власуљар). – Изведено 5 пута, глед. 1882.

ЛИТ: Н. Грба, „Манон Леско“ на новосадској сцени, Дневник, 27. III 1953; М. Ивановић, Две оперске премијере, НС, 1953, бр. 61-62, с. 3.

В. П.

МАНСВЈЕТОВА Лидија Васиљевна (Лидия Васильевна Мансветова) – драмска глумица и редатељка (Петроград, 22. II 1896 – Сплит, 23. V 1966). Родитељи су јој били оперни пјевачи. У Русији је на конзерваторију студирала хармонију и клавир и полазила глумачку школу коју је водио чувени редатељ и педагог Озаровски. Била је чланица многих југославенских казалишта. Најдуже је играла и режирала у Сарајеву (1926/27, 1931-1946) и у Сплиту (1923-1925, 1946-1956). У сезони 1928/29. била је чланица Н-Оп. Као редатељ и као глумица највише је успјеха постигла у дјелима руских писаца. У редатељски поступак је уносила профињену анализу текста. „Њена игра је сложена од безброј финих нијанси које се карактеришу тоном, мимиком, ставом, често само незнатним покретом руке, па ипак она дјелује увијек синтетички, као потпуна и до краја исцрпена у сваком новом и сваком друкчијем лику“ (Б. Јевтић). У НСаду је 1921. гостовала у улози Дездемоне у Шекспировом Отелу (са Добрицом Милутиновићем). У СНП је игран њен пријевод комада Без кривице криви А. Н. Островског у два наврата: 1925. и 1950.

РЕЖИЈЕ: Анфиса, Лаж, Нора, Госпођица Малишевска, Покладе, Сан љубави, Безазлени, Црквени миш, Американска јахта у сплитској луци, Карло и Ана.

УЛОГЕ: Анфиса (Анфиса), Малишевска (Госпођица Малишевска), Камила (Покладе), Мери Шарден (Сан љубави), насловна улога (Безазлени), Ана (Зора, дан и ноћ), Ана (Ана Карењина), Наталија Павловна (Лаж), Нора (Нора), Ана (Карло и Ана), Антонија (Антонија), Ернестина Миш (Топаз).

ЛИТ: А-м, Позориште, Јединство, 23. III 1921; Ђ. П., „Отело“, Застава, 27. III 1921; С. С. Ц., Новосадско-осечко позориште у Сомбору, Застава, 26. IV 1928; А-м, „Ана Карењина“ од Л. Н. Толстоја, Нови Сад, 1928, бр. 45, с. 3; А-м, „Лаж“ од В. К. Виниченка, Застава, 5. I 1929; А-м, Новосадско-осјечко народно позориште, Југословенски дневник, 1930, бр. 125, с. 5; Б. Јевтић, Десет година сарајевског позоришта, Сарајево 1931.

Ш. Ј.