МАНДРОВИЋ Адам

МАНДРОВИЋ Адам – глумац, редатељ, интендант и преводилац (Нова Градишка, 5. XI 1839 – Загреб, 12. XII 1912). Син млинара, изучио је зидарски обрт. Глумио је 1857. у њемачкој путујућој дружини у Пожеги и Сиску, а 1858. наступио први пут у Згбу са хрватским ансамблом. Стално је ангажиран 1860, но 1863. је прешао у Бгд, гдје је 1864. преузео дружину београдског Позоришног одбора и са њоме давао представе у Панчеву, Земуну, Вуковару и другдје. Вратио се 1865. са дружином најприје у Бгд, а затим ју је напустио и отишао у Згб; но, 1869. поново је у Бгду, гдје пригодом отворења НП говори Пролог М. Шапчанина. У Бгду дјелује до 1873, а затим је поновно у Згбу као глумац, редатељ и равнатељ Драме. Пошто је умировљен, прихваћа 1898. позив из Софије да као редатељ и педагог учествује у изградњи бугарске казалишне умјетности. Након четири г. враћа се у Згб и постаје 1902. интендант ХНК, управљајући само Драмом, будући да је Опера била привремено укинута. Дефинитивно је напустио казалиште 1907. У својој многостраној активности дао је најзначајнија остварења као глумац. У његовој је глуми доминирао оплемењени патос романтичне школе, ношен изванредно сонорним органом. Сугестивност његове декламације долазила је до изражаја напосе у класици, у дјелима Софокла (Краљ Едип), Шекспира (Млетачки трговац, Магбет, Краљ Лир, Јаго у Отелу), Молијера (Тартиф) и Гетеа, а напосе Шилера (Вилим Тел, Филип и Поза у Дон Карлосу, Карло и Фрањо Мор у Разбојницима). Интерпретирао је низ улога у тадашњем сувременом репертоару (Скриб, Феје, Лаубе, Оне, Ибзен, Ђакомети), истакао се напосе као Градоначелник у Гогољевом Ревизору, те у дјелима домаћих аутора Гундулића, Деметра, Боговића, Суботића, Фр. Марковића и Тресића-Павичића. За вријеме његове управе приказивани су тада млади писци Војновић, Нушић, Милетић, Туцић, Огризовић, Беговић, Галовић и др. Располажући свестраним сценским искуством дјеловао је од 1874. и као редатељ, претежно оних комада у којима је имао главне улоге. Као педагог одгојио је знатан број младих почетника, међу којима Љерку Шрам, Хермину Шумовску и Милицу Михичић. За ХНК превео је с њемачког око 60 драмских дјела (Голдони, Рајмунд, Скриб, Феје, Фејдо, Делавињ, Бирх-Пфајфер, Балуцки, Мозер, Блументал, Каделбург и др.). За свој рад примио је више одликовања: Витешки криж Фрање Јосипа, орден Св. Саве IV и III степена и орден Данила III степена. У СНП приказивани су у његовом пријеводу комади: 1872. Ловудска сиротица (Ш. Бирх-Пфајфер), 1872. Кућна капица доктора Фауста (Ф. Хоп), 1874. Катарина Хауардова (А. Дима Отац), 1874. Проводаџија (Ј. Розен), 1875. Госпођа од Сен-Тропеза (А. Анисе-Буржоа), 1877. Ултимо (Г. Мозер), 1881. Језуита и његов питомац (А. Шрајбер), 1890. Сељак као милионар (Ф. Рајмунд), 1902. Црвени талар (Е. Брије), 1902. Кинематограф (О. Блументал  и Г. Каделбург), 1909. Мадам Монгоден (Е. Блум и Р. Тоше), 1909. Неверни Тома (К. Лауфс и В. Јакоби) и 1919. Господин управник (А. Бисон и А.Каре).

ЛИТ: А-м, Двадесетпетгодишњица Адама Мандровића, Позориште, НСад, 1882, бр. 42, с. 184; А-м, Одликовање Јаше Игњатовића и Адама Мандровића, Стражилово, 1888, бр. 30, с. 480; А-м, Мандровићев опроштај са позорницом, Позориште, НСад, 1898, бр. 6 и 7, с. 33-35 и 37-38;  П. Марковић, Адаму Мандровићу, Виенац, Згб, 1898, бр. 22; А-м, Мандровићев опроштај с позорницом, Народне новине, Згб, 1898, бр. 117; А-м, Адам Мандровић одликован, Позориште, НСад, 1907, бр. 1, с. 16; А-м, Адам Мандровић, Београдске новине, 1907, бр. 122; А-м, Педесетгодишњица Адама Мандровића, Обзор, Згб, 1907, бр. 65; Н. Андрић, Мандровићева управа, Народне новине, Згб, 1907, бр. 122-124; Н. Андрић, Стручак на гроб Адамов, Народне новине, Згб, 1912, бр. 290; А-м, Адам Мандровић, Хрватски покрет, Згб, 1912, бр. 285; А-м, Адам Мандровић, Обзор, Згб, 1912, бр. 343; Е., Адам Мандровић, Српски књижевни гласник, 1912, књ. 29, бр. 12; Ј. Грчић, Адам Мандровић, Браник, 1912, бр. 247; А-м, Адам Мандровић, Просвјета, Згб, 1913, бр. 1; А-м, Адам Мандровић, првак наше позорнице, Виенац, Згб, 1913, бр. 1; а-м, Адам Мандровић, Театар, Згб, 1929, бр. 21; А-м, Адам Мандровић, Време, Бгд, 1939, бр. 6406; С. Батушић, Стогодишњица рођења Адама Мандровића, Комедија, Згб, 1939, бр. 36;  Х. Винковић, Адам Мандровић, о стогодишњици његова рођења, Згб 1939.

С. Б.