КОЗАРСКИ-КРСТИЋ Дијана – в. КРСТИЋ-КОЗАРСКИ Дијана

КОЗАЧИНСКИ Мануил/Емануил – књижевник (Јампиљ, вероватно онај који се данас налази у Билогирском региону Хмељничке области, Украјина, између 1699. и 1703 – Слуцк, данас Минска област, Белорусија, 4/15. VIII 1755). Рођен је у племићској породици. Отац му се звао Александар и био је пољског порекла. Основно образовање стекао је у родитељском дому, а пре 1720. употпунио га је на московској Славенско-грчко-латинској академији. Од 1720. до 1733. похађао је Кијевску академију и путовао по северним словенским земљама и Немачкој. На молбу митрополита београдско-карловачког Викентија Јовановића, а по налогу кијевског митрополита Рафаила Заборовског, К. је, са још дванаесторицом професора из Кијева, преко Љвова, Хирива, Шатораљаујхеља, Шарошпатака, Токаја, Дебрецена, Великог Варадина (Nagyvarad, данас Орадеа у Румунији), Бечеја и Петроварадина стигао у Сремске Карловце почетком октобра 1733. и одмах отпочео рад на обнови и организовању школа, тако да је Collegium slaveno-latinum carloviciense прве ученике примио већ крајем октобра. Поред латинског језика и поетике, које је предавао четвртим и петим разредима, током прве школске г. написао је, у славу Викентија Јовановића, Траедокомедију, колико се зна – вероватно први драмски текст новијег времена код Срба, о смрти Уроша V, припремио је са ученицима и, према сведочењу књижевника и историчара Јована Рајића, извео 1734, можда 15. јуна. Наредне школске г. предавао је реторику и поетику, школске 1735/36, поред наставе реторике, прихватио је и дужност префекта (управитеља) Карловачких школа, а 1/12. X 1736. изабран је за ректора свих славенско-латинских школа на територији Београдско-карловачке митрополије и главног, катедралног (архидијецезалног) проповедника. По жељи митрополита Јовановића, крајем јануара 1737. отишао је у северинско-лепавинску епархију „тамошње свештенство поучавати“. У Северину, код Бјеловара, 13/24. II 1737. произведен је у ђакона, а 20. II / 3. III рукоположен за јереја иако није био ожењен. Изузетно успешна просветна и просветитељска каријера К. прекинута је смрћу Викентија Јовановића (6/17. VI 1737). Након четворогодишњег боравка у Карловцима, не успевши да реши свој материјални положај и осећајући, преласком патријарха Арсенија IV из Пећи у Бгд, нетрпељивост око себе, заједно са осталим професорима био је спреман да се врати у Украјину. Пошто су многи ранији договори, поготову они који су се односили на принадлежности магистара и ректора, остали нереализовани, писмом су се обратили патријарху тражећи помоћ. Невољан да у сложеним околностима, изазваним најездом Турака са југа, решава још и проблеме украјинских професора, патријарх им је на разговоре послао свог архиђакона Јована Георгијевића, који ће им, на основу записа Ј. Рајића, кратко и јасно саопштити: „Идите к ономе ко вас је дозвао и најмио, и од њега иштите плату своју, а нама нисте за потребу“. После овакве поруке К. и друговима није преостало ништа друго до да, преко Беча, крену кућама. Због неисплаћених принадлежности и поступка патријарховог у Бечу су се жалили и руском посланику. После поднете жалбе и посланикове интервенције на Двору уследила је „наредба… Дворског ратног савета заповеднику београдском… да испита истинитост навода тројице… професора… те у позитивном случају исплати их из заоставштине митрополита“ Јовановића. Да ли су професори и ректор икада добили заслужену плату, не зна се. Извесно је да су у Сремским Карловцима и Бгду боравили још у првој половини 1738. и да су у Кијев стигли у јулу или августу. Потом је краће време боравио у Видубицком манастиру, на Дњепру, али се убрзо, на позив свог заштитника митрополита Заборовског, вратио у Кијев. Од 18/29. IX 1739. до 31. VII / 11. VIII 1746. био је стални професор филозофије и богословних наука, те префект и повремени вршилац дужности ректора Кијевске академије. Пошто му је Синод озбиљно замерио што је, као неожењен, дозволио да у Северину буде рукоположен за свештеника, К. се поново, јануара 1740, замонашио и том приликом своје мирско име Мануил променио у калуђерско – Михаил. Одлазећи са Академије, К. је неколико месеци опет боравио у Видубицком манастиру. Почетком новембра 1746. произведен је за игумана Манастира у Гађачу, на североистоку Полтавске области, а септембра 1748. за архимандрита Манастира Свете Тројице у Слуцку. Доделом овог чина постао је не само намесник Митрополије кијевске него и архимандрит Белорусије. Будући прва црквена личност Белорусије, био је радо виђен гост и веома утицајна личност на двору кнеза Хјеронима Радзивила. Чини се основаном претпоставка да га је 1753, на путу за Кијев, посетио у Слуцку Ј. Рајић и да су, том приликом, редиговали Рајићеву верзију Траедокомедије. Непуне две г. касније, тешко оболео од жутице, умро је у Слуцку 4/15. VIII 1755. По сопственој жељи сахрањен је на гробљу Манастира Свете Тројице. Професор, песник и монах, К. је за собом оставио многобројна дела. Писао је уџбенике реторике, поетике и филозофије, али и песме, посланице, пригодне стихове, дијалоге, диспуте, моралитете, проповеди, панегирике, драме. За историју наше књижевности и позоришта К. је значајан пре свега као аутор Траедокомедије, првог извођеног драмског текста насталог код Срба, колико је до данас познато, затим као његов редитељ и зачетник школске драме и школског позоришта код Срба у крајевима северно од Саве и Дунава, у данашњој Војводини, али и као утемељивач књижевности на славеносерпском језику. Траедокомедија је написана под јаким утицајем барокне поетике и театра, потом украјинске драмске литературе онога времена (Феофан Трофимович: Милост божја и Феофан Прокопович: Владимир), али ништа мање, добрим делом, и под псеудоисторијским набојем српске прошлости, а писана је у тзв. пољском тринаестерцу, који ће постати „доминантан стих у српској поезији XVIII века, чак и у адеспотним песмама такозване грађанске лирике“. У првих седам, од укупно тринаест слика К. жели да прикаже успон и врхунац моћи српске средњовековне државе, од Немањића до цара Душана, те да објасни разлоге који су довели до њене пропасти у време Уроша V. У преосталих шест он пажњу усредсређује на похвалу мудрости, учености и моралне исправности и на истицање изузетног значаја тадашњих поглавара српске цркве у Кесарији за управљање и просвећивање народа, који више није имао „от својега рода царја“. Драма се завршава представљањем свих шест Карловачких школа (Аналогије, Инфиме, Граматике, Синтаксиса, Поезиса и Реторике) и химном у славу њиховог оснивача Викентија Јовановића. Траедокомедија није никада изведена у СНП, мада су у „руковет драмских одломака“ Јавленија и позорја (в) унете неколике сцене из Рајићеве прераде (Пролог, монолози Сербије и Мајке, сцена између Мајке и двеју отроковица), чиме је публици, истина из друге руке, омогућено да се колико-толико упозна са језиком и драматургијом овог драмског дела. Траедокомедија није штампана, али је, судећи по многобројним преписима, радо читана и извођена. Користећи све досад познате рукописе и прераде (Арсенија Поповића, Спиридона Јовановића, Саве Рајковића, Јована Рајића и тзв. „Одломке“ Радослава Грујића), др Властимир Ерчић (в) је реконструисао К. драму у њеном највероватнијем првобитном облику и 1980. објавио под називом ТРАЕДОКОМЕДИЯ содержащая в себь (два антепролога, пролог) тринадесят дьйствий (и епилог). Без К. Траедокомедије, његове режије и извођења драме у Сремским Карловцима (вероватно 1734) наше позориште и литература били би кудикамо сиромашнији, а ко зна колико би још дуго Срби у Аустрији чекали на упознавање са домашајима оновременог европског драмског стваралаштва, па самим тим и на појаву Јоакима Вујића и Стерије. Овако, увођењем Траедокомедије у историју европског театарског стваралаштва XVIII столећа, у Војводини отпочиње континуирани развој савременог позоришног живота код Срба.

БИБЛ: Траедокомедија, препис Арсенија Поповића (пре 1750), ркп. у Националној библиотеци „Сечењи“ у Будимпешти, Inventarium codicum manuscriptorum ecclesiastico slavorum Bibliothecae Széchényianae, in quarto 2; Траедокомедија, препис Спиридона Јовановића (1750), ркп. у Музеју Српске православне цркве у Бгду (Грујићева оставина), Рукописне књиге, бр. 127; Траедокомедија, препис Саве Рајковића (1780), ркп. у Библиотеци Матице српске, сигн. РР 294; Траедокомедија, препис и допуне Јована Рајића (1794), ркп. у Библиотеци Матице српске, сигн. РР 396; Трагедїа сиречь печалная пов#сть ω смерти… Уроша Пятагω…, приредио и допунио Јован Рајић, Будим 1798; Траедокомедия, у: Властимир Ерчић, Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија, НСад–Бгд 1980, с. 437-565.

ЛИТ: Ј. Рајић, Историја катихисма православних Србаља у цесарским државама, Панчево 1884; Д. Руварац, Архимандрит Јован Рајић (1726-1801), Сремски Карловци 1901; Пл. А. Кулаковскiй, Начало русской школы у Сербовъ въ XVIII в#к#, Санктпетербургь 1903; Т. Остојић, Од велике сеобе до Доситеја, Сремски Карловци 1905; П. А. Заболотский, Очерки русского влиянiя в славянских литературах новаго времени; Русская струя в литературе сербскаго возрожденiя, Варшава 1908; Р. Грујић, Српске школе (1718-1739), Бгд 1908; Ј. Скерлић, Српска књижевност XVIII века, Бгд 1909; Р. Грујић, Прилози за историју српских школа у првој половини XVIII века, Споменик Српске академије наука, 1910, бр. 42, с. 117-143; М. Савић, Почеци позоришних представа у Војводини, у: Споменица за Српско народно позориште 1861-1921, НСад 1921; С. Матић, Белешке о стварању српског позоришта, Гласник Историјског друштва, НСад 1935, бр. VIII, с. 220-222; С. Шумаревић, Позориште код Срба, Бгд 1939; С. Димитријевић, Узајамне везе Срба и Руса у прошлости, Бгд 1948; К. Петровић, Историја српске велике православне гимназије карловачке, НСад 1951; М. Кићовић, Школско позориште код Срба у току XVIII и на почетку XIX века, Зборник радова Српске академије наука, 1952, бр. 2, с. 102-125; Українськi письменики, Бiо-бiблiографiчнiй словнiк, I, Кiїв 1960; З iсторiї українсьской та iнних слов’янських мов, Кiїв 1965; Р. Аћимовић, Школство и просвета код Срба у XVIII веку, Бгд 1966-1967; Р. Мизь, Емануїл Козачинськiй автор первої сербської драми, Шветлосц, 1967, бр. 5, с. 1-9; М. Д. Рогович – В. М. Нiчик, Фiлософська думка в Кiево-Могилянськiй академiї. Мануйло Козачинський, Фiлософська думка 1, Кiїв, 1969, бр. 1, с. 98-116; М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII века), Бгд 1970; М. Д. Рогович, Проблема знака в логiцi Хрiстофора Чарнуцького та Мануйла Козачинського, Мовознавство, Кiїв, 1971, бр. 5, с. 46-55; В. Ерчић, Историјска драма у Срба од 1736. до 1860, Бгд 1974; Споменица „Библиотекара“ о 250-годишњици штампарија српских књига, Бгд 1976; Л. Чурчић, Жива реч историје, Дневник, 29. III 1981; О. Мишанич, Книга про Мануїла Козачинського, Радянське лїтературознавство, Кiїв 1981, с. 88-92; E. Pachtchenko, Monographie sur Mikhail Kozatchinski, Bulletin d’information de la UNESCO, Moscou 1983, с. 75-77; М. Павић, Рађање нове српске књижевности, Бгд 1983; Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Бгд 1983; М. Павић, Драма о цару Урошу, Политика, 10. XII 1983; М. Радоњић, О „Траедокомедији“ Емануила Козачинског и око ње, ЛМС, 1984, књ. 443, св. 3, с. 459-463; Ј. Христић, О Траедокомедији Козачинског, Књижевна реч, 25. III 1984.

М. Р.

КОЗИНА МАРЈАН – композитор (Ново Место, Словенија, 4. VI 1907 – Ново Место, 20. VI 1966). Студирао је на Конзерваторијуму у Љубљани, Академији за музику и драмску уметност у Бечу и у Мајсторској школи прашког Конзерваторијума. Био је директор школе Глазбене матице у Марибору (1934-1939) и диригент хора Глазбене матице (1939-1943). Затим је био доцент на Музичкој академији у Бгду. После ослобођења прешао је у Љубљану за директора Словенске филхармоније (1947-1950), а од 1951. до 1960. био је ванредни професор композиције на музичкој академији (Akademija za glasbo) у Љубљани. Био је редован члан Словеначке академије наука и уметности. Написао је једну оперу, два балета, шест симфонијских поема, две кантате, више хорских композиција и соло песама. Аутор је и популарних партизанских песама и врло успешне филмске музике. Својим стваралачким стилом оријентисао се у правцу неоромантичног реализма и обогатио га средствима нове композиционе технике. Мелодику је стварао из народног говора ослањајући се на дух словеначке народне музике, што нарочито потврђују његова кантата Лепа Вида (1939) и опера Еквиноциј (1946). Хармонија и ритам његових дела су богати, а инструментација шаролика. Реч је о елементарном, снажном и оригиналном композитору, аутору познатих симфонијских поема Илова гора и Бела Крајина и многих других дела која стоје у првим редовима словеначког и југословенског музичког стваралаштва. У СНП је извођена његова опера Еквиноциј.

М. Х.

КОЗЛОВИЋ Фрања – реквизитар и листоноша. Био је члан СНП непрекидно од 1887. до 1914 – „увек је на завршетку гостовања, као разносач листе, скупљао опроштајни тринкгелд“. Ћерка му Десанка-Мицика удата Иличић (в) била је глумица.

ЛИТ: А-м, Српска народна позоришна дружина, Позориште,  НСад 1899, бр. 9, с. 78; 1900, бр. 50, с. 244; 1901, бр. 10, с. 96; 1902, бр. 27, с. 182; 1903, бр. 11, с. 125-126; 1904, бр. 32, с. 183-184; 1905, бр. 27, с. 158; 1906, бр. 11, с. 110; 1907, бр. 27, с. 187; 1908, бр. 1, с. 28; А-м, Чланови српске народне позоришне дружине, Позориште, НСад 1909, бр. 2, с. 7.

В. В.

КОЗЛОВИЋ-ИЛИЧИЋ Десанка-Мицика – глумица (Нови Сад, 1886 – Загреб, 9. VIII 1927). Као ћерка позоришног реквизитара Фрање Козловића (в), од малих ногу је била у контакту са позориштем. Први пут је ступила на сцену као дете 8/20. IV 1895. у улози Маре у представи Зец. Од 1901. до 1908, уз неколико прекида, била је ангажована у СНП, најпре као привремени, а затим као редовни члан. Од 1908. до Првог светског рата  била је члан Драме СНГ у Љубљани. Г. 1910. и она и муж јој, глумац Љубиша Иличић (в), били су потписали уговор о преласку у СНП, али до повратка у НСад није дошло. После рата је глумила у разним путујућим дружинама. У НП у НСаду гостовала је јуна 1924. као Кети у Старом Хајделбергу.

УЛОГЕ: Мара (Зец), Сељанка (Пустињаково звоно), Девојка (Мена), Собарица (Дворска милошта), Играчица (Прециоза), Друга суђаја (Суђаје), Кати (Код белог коња), Јозуа Копершток (Отаџбина), Дечко (Посета), Герлартова (Где је жена), Жилијета (Мраморна срца), Леди Агата (Лепеза), Мортен (Народни непријатељ), Нада (Свет), Хортензија Боарне (Лепа Марсељанка), Мирјана (Госпођица Жозета моја жена), Јанко (Ракија).

ЛИТ: М. С(ави)ћ, Зец, Позориште, НСад 1895, бр. 42, с. 167; Л.(Марковић) М(ргу)д, „Код белог коња“, Браник, 1904, бр. 264, с. 3; А-м, Српска народна позоришна дружина, Позориште, НСад 1905, бр. 27, с. 158; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 10. X 1905; Критичар, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1906, бр. 5, с. 90; Г., „Свет“, комад у 4 чина од Бранислава Нушића, Браник, 1907, бр. 267, с. 3-4;  А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар 1907, бр. 71, с.  6; Ј. Хр(аниловић), Госпођица Жозета моја жена, Позориште, НСад 1907, бр. 22, с. 142-145; О. С(уботи)ћ, „Стари Хајделберг“, Застава, 15. VI 1924.

В. В.

КОЗОМАРА Мерима – драмска глумица (Батања, Мађарска, 14. II 1918 – Панчево, 20. III 1943). Девојачко презиме јој је било Јеновац. Била је удата за глумца Ђорђа К. (в). Први пут је ступила на сцену у НПДб, у којем је била члан од 1. VIII 1940. до 6. IV 1941. и у ДНП од 1. VIII 1941. до смрти. Била је веома обдарена, играла је младе девојке и епизодне улоге. Прерана смрт ју је спречила да се уметнички развије и искаже.

УЛОГЕ: Госпођа (Аутомат), Драгиња (Протекција), Пернет Лапрад (Срећни дани), Цица (Црни и бели Цигани), Принцеза Елиза (Мадам Сан- Жен), Стамена (Чучук Стана).

Б. С. С.

КОЗОМАРА-БОСАНЧИЋ Ђорђе – драмски глумац и редитељ (Бања Лука, 5. IV 1902 – Београд, 12. XII 1942). Завршио је вечерњу трговачку школу у НСаду, потом једногодишњу Политехничку школу у Паризу, а школске 1918/19. похађао је филмску школу Александра Корде у Будимпешти. Члан СНП и НП у НСаду био је од 1921. до 1927, најпре краће време као секретар, а затим као редитељ и глумац. Први пут је ступио на сцену 15. VI 1922. у СНП. Од 1928. до 1929. је био у Градском позоришту у Лесковцу, од 1929. до 1930. у Градском позоришту у Битољу, од 1931. до 1933. у НП у Нишу, од 1933. до 1936. у Трупи ДСНП, од 1. VIII 1937. до 6. IV 1941. у НПДб и од 1. VIII 1941. до смрти у ДНП. Био је интелигентан, солидно образован, уметнички врло одмерен реалистички глумац с наклоностима за психолошку анализу, нов, небаналан израз и студију улоге. Најбоље се сналазио у драмским и карактерним улогама.

РЕЖИЈЕ: Аутомат, Шпанска мува, Шокица, Господин Алфонз, Рђава жена, Срећни дани, Авети.

УЛОГЕ: Карењин (Живи леш), Вереник (Голгота), Др Ружић (Пучина), Едуард (Сви су невини), Јован, Андрија (Ђидо), Арса (Коштана), Роберт (Неко), Ибер (Осма жена), Отац (Последњи лорд), Клеант (Уображени болесник), Квилинг (Бура у чаши воде), Поштар (Вештица), Хелд (Пољубац пред огледалом), Стражмештер (Шокица), Имотски кадија (Хасанагиница, Огризовић), Шеваље де Водре (Две сиротице), Марио Каварадоси (Тоска, Сарду), Гроф Фабије Рокфор (Париска сиротиња), Мита Станимировић, Др Петровић (Ожалошћена породица), Адвокат Џојс (Кобно писмо), Адвокат (Ура, синчић!), Филип Тудор (Американска јахта у сплитској луци), Филозоф (Марусја), Маршал (Бела болест), Сергеј Петрович (Васа Железнова), Станоје Јовић (Вода са планине), Абата Виторио (Јунак), Капетан Стојановић (На леђима јежа), Петар (Уметници), Милан Поповић (Сеоска лола), Таст (Растанак на мосту), Ераст (Господин од Пурсоњака), Председник фон Валтер (Сплетка и љубав), Мишел Бује (Срећни дани), Наско Николић (Грађанска комедија).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 12. XI 1922; Савремени, Премијера „Живог леша“ од Л. Толстоја, Савремени Нови Сад 1924, бр. 15, с. 5; А-м, Новосадско Народно позориште, Comoedia, 1925, бр. 3, с. 26-27; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица 1926, бр. 33, с. 4; А-м, Szinház – Kostana, Torontal, 1927, бр. 105, с. 4; А-м, Гостовање Српског народног позоришта, Отаџбина, НСад 13. II 1930; А-м, Успела премијера Молнаровог „Неко“, Југословенски дневник, 1933, бр. 93, с. 5; А-м, „Пољубац пред огледалом“ од Л. Фодора по преводу Жарка Васиљевића наишао је на одличан пријем, Покрет, НСад 13. V 1933; А-м, Округићева „Шокица“, Нови Сад, 28. V 1933; А-м, „Осма жена“, Млада Југославија, Велики Бечкерек, 21. VI 1933; М. М. Весин, Огризовићева „Хасанагиница“, Југословенски дневник, 1934, бр. 217, с. 5; O. Tolveth, „Toska“, Deutsches Volksblatt, 18. XI 1934; А-м, „Ожалошћена породица“ од Б. Нушића, Југословенски дневник, 1934, бр. 248, с. 4; А-м, „Ура, синчић!“ од Арнолда и Баха, Дан, 1935, бр. 119, с. 4; А-м, Ђорђе Козомара, Нови Сад, 1935, бр. 44-46, с. 9; А., Српско народно позориште у Вршцу, Југословенски нови лист, Вршац 3. V 1936; А-м, „Јунак“ Сергије Пуљеза – редитељ Ал. Верешчагин, Југословен, Кикинда 1939, бр. 503, с. 3; А-м, „Сплетка и љубав“ Шилер, Југословен, Кикинда 1939, бр. 509, с. 3, Ђ. М. Мањулов, Прво дуже гостовање Бановинског позоришта у Бачкој Паланци заинтересовало је публику, Дан, 1940, бр. 226, с. 6.

Б. С. С.

КОЈА ЈЕ БИЛА? (La quelle?) – комедија у 3 чина. Написао: Антоан Бибеско. Прво извођење у Паризу, 1930, у нашој земљи 24. V 1933. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 19. XII 1933. у Осијеку. Превео: Тито Строци. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 4 пута.

В. В.

КОЈАДИНОВИЋ Гордана – оперска певачица, сопран (Београд, 30. III 1939 -). Гимназију је завршила у родном граду, а певање је учила приватно код првака Београдске опере Станоја Јанковића. Певала је у академском хору „Бранко Крсмановић“ у Бгду. Од 1. V 1964. до 30. VI 1971. била је чланица београдског Савременог позоришта, где је играла углавном у оперетама и мјузиклима. Од 1. VII 1971. до 31. III 1974. наступала је као слободан естрадни уметник. У СНП је ангажована 1. IV 1974. и у њему остала до пензионисања, 31. XII 1992, када се одселила у Ријеку. После смрти мужа, који је био Ријечанин, вратила се у Бгд. Лепе појаве, витка и танцовална, својим здравим пријатним гласом и сценским шармом представљала се новосадској публици.

УЛОГЕ: Арсена (Барон Циганин), Мизета (Боеми), Мерцедес, Фраскита (Кармен), Розина (Севиљски бербеин), Сестра (Грофица Марица), Флорами (Мала Флорами), Тибалдо (Дон Карлос), Ана (Веселе жене виндзорске), Лаурета (Ђани Скики), Виолета (Травијата), Адела (Слепи миш), Стази (Кнегиња чардаша), Ђилда (Риголето), Лучија (Лучија од Ламермура), Папагена (Чаробна фрула), Оскар (Бал под маскама), Сидури Сабиту (Гилгамеш), Адина (Љубавни напитак), Есмералда (Продана невеста), Корила Сартинеки (Вива ла мама).

ЛИТ: О. Панди, Тежња ка доброј традицији, Дневник, 9. III 1976; О. Панди, Ведра сценска игра, Дневник, 31. X 1976; Е. Гвоздановић, „Ђани Скики“ први пут међу Новосађанима, Дневник, 16. XI 1979; Е. Гвоздановић, Априлска освежења, Дневник, 16. V 1985; М. Адамов, Грандиозна опера, Дневник, 5. XI 1986.

М. Д. М.

КОЈАДИНОВИЋ Радивоје-Раде – глумац (Заовине, код Ужица, 26. III 1928 – Нови Сад, 25. X 2016). Као гимназијалац био је члан дечјег позоришта у Ужицу. Радио је као службеник у Вршцу и истовремено био хонорарни члан НП „Стерија”, где је играо мање улоге и статирао у представама. На одслужењу војног рока (1948) наставио је да се бави позориштем режирајући и играјући. Државну позоришну школу у НСаду уписао је 1950, а завршио 1954. Први ангажман добио је у НП „Тоша Јовановић” у Зрењанину. Већ током прве сезоне скренуо је на себе пажњу својим талентом, који су запазили и челници СНП тако да је већ 1. IX 1955. постао члан Драме СНП и у њему остао до пензионисања, 31. VIII 1994, али је и даље наставио да наступа. Девет г. се бавио и педагошким радом као асистент глуме у Драмском студију СНП. Током успешне каријере показао је да је даровит, марљив и дисциплинован глумац. Каријеру је градио постепено, корак по корак. Тумачио је ликове разноврсне по карактеру и по значају; био је првенствено реалистичан глумац са способношћу да се прилагоди редитељским захтевима. Његово основно тежиште није било на спољашњим ефектима него на психолошком представљању лика, на његовим особеностима. Изузетно добро је играо карактерно комичне улоге. Без обзира на обим и значај улоге свакој је прилазио са много пажње, без потцењивања и са потпуном концентрацијом. Био је помоћник редитеља у представама Чаробњак који доноси кишу и Љубавници. Снимио је више тв драма и серија: Бој на Косову 1964, Фрак из Абације 1969, Лепа парада 1970, Доручак са ђаволом 1971, Филип на коњу 1973, Стићи пре свитања 1978, Било па прошло 1980, Развод брака 1981, Србија на истоку 1981, Светозар Марковић 1981, Балада о Синиши и мангупу 1981.Добитник је награда: за улогу Томе у Свету на XV сусрету позоришта Војводине 1965, за улогу Јечменице у Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови? на XXII сусрету позоришта Војводине, Октобарске награде града НСада за улогу Јечменице у Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови? и за Швејка у Добром војнику Швејку 1972, за улогу Хмелника у Коме откуцава часовник на XXIX сусрету позоришта Војводине 1979, за улогу Мокинпота у представи Патње господина Мокинпота на XLI сусрету позоришта Војводине 1991, повеље Савеза драмских уметника Војводине 2003. и награде „Зоранов брк“ за улогу Маркиза у Повратку Казанове на Данима Зорана Радмиловића у Зајечару 2007. Најзначајнија награда СНП, Златна медаља „Јован Ђорђевић“ додељена му је 1988.

УЛОГЕ: Јулио Гапит (Догађај у месту Гоги), Петар (Песма), Ричард Черман (Седам година зазубица), Други општински изасланик, Њоњци, Емин (Пут око света), xxx (Војводина), Попеску (Изгубљено писмо), Музелман (Небески одред), Дуња (Сан летње ноћи), Ђоно (Машкарате испод купља), Жозеф (За Лукрецију), Промукли (Оптимистичка трагедија), Ное Кари (Чаробњак који доноси кишу), Радомир Лазић (Власт), xxx (Страдија), Голотрбин (Понижени и увређени), Шандор (Женидба председника кућног савета), Баћањијев изасланик, Пастор (Пера Сегединац), Директор, Искуство, Књижевник, Лекар (Аутобиографија), Атанасије Филиповић (Три луда дана), Др Нино Пулејо (Човек, животиња и врлина), Други глумац (Хамлет), Полутан (Вучјак), Кувар (Вук Бубало), Писац (Оптужена комедија), Ернест Хајнрих Ернести (Физичари), Иван (Прљаве руке), Очајни (Кристифор Колумбо), Уча (Вечити младожења), Бућкуришев, Ђовани Ђоле (Три бекрије), Пророк (Јулије Цезар), Пандур (Коштана), Барбадар, Ујак (Јаје), Поп Олуја, Поп Ћира (Поп Ћира и поп Спира), Мамур (Позабави се Амелијом), Просјак (Јеретик), Непознати (Анђео на станици), Оронт (Школа за жене), Чича (Ваљевска подвала), Врбовник (Мајка Храброст), Џулијан Кристофороу (Приватно и јавно), Петар (Развод на мађарски начин), Агатон Арсић (Ожалошћена породица), xxx (Велики Мак), Чорбаџи Јордан (Зона Замфирова), Фабијан (Богојављенска ноћ), Мајор (Породица Тот), Инспектор (Клопка за осам беспомоћних жена), Планше (Три мускетара), Густав Кине (Новац је у банци), Наредник (Флора господина Флоријана), Отац (Хоризонтално и вертикално), Макливи(Пљачка), Швејк (Добри војник Швејк), Јечменица (Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови?), Лоби (Посета старе даме), Шамрајев (Галеб), Сима Поповић (Госпођа министарка), Јан Билек (Парастос у белом), Пети поротник (Дванаест гневних људи), Тата (Трећа жеља), Поп Хју Еванс (Веселе жене из Виндзора), Митар (Покондирена тиква), Етјен (Буба у уху), Чика Јаков (Ти си то), Лукач (Вучјак), Лика (На дну), Танасије (Николетина), Кирилов (Зли дуси), Јазавац (Љубавно писмо), Костадин (Медаља), Марковић (Ујеж), Чарли (Смрт трговачког путника), Генерал (Полицајци), Хмелик (Коме откуцава часовник), Спасоје Благојевић (Покојник), Доктор (Даћа), Драга (Преноћиште), Здепасти (Долња земља), Вића (Сумњиво лице), Душа Милошев (Светислав и Милева), Венгерович (Платонов), Црквењак (Голубњача), Душица, Лав (Сан летње ноћи), Бискуп (Глорија), Други грађанин (Песми хвала), Господин Вонг (Човек је човек), Жупник (Мој тата социјалистички кулак), Љапкин-Тјапкин (Ревизор), Тома (Мера за меру), Покојни доктор Катић (Сабирни центар), Маркиз (Повратак Казанове), Шабељски (Иванов), Јован (Ујеж).

ЛИТ: Д. Поповић, Давичо – Ђурковић: „Песма”, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 271; Д. Поповић, Лебовић – Обреновић: „Небескиодред, ЛМС, 1957, књ. 379, с. 502; А, Какав је војник Швејк?, Дневник, 19. I 1972; М. Кујунџић, Љупко и хуморно, Дневник, 4. II 1972; С. Божовић, Између комедије и сатире, Вечерње новости, 8. II 1972; М. Кујунџић, Као да и није позориште…, Дневник, 18. III 1972; С. Божовић, Партијски састанак на сцени, Вечерње новости, 20. III 1972; В. Поповић, Добитници Октобарске награде – Раде Којадиновић, Позориште, НСад 1972, бр. 3, с. 7; В. Поповић, Десет прилога за портрете војвођанских глумаца, Сцена, 1973, бр. 6, с. 60-62; К. Савић, Ето, толико о мени, Глумцима с љубављу, НСад 1981, с. 42-43; М. Кујунџић, Из сатире у шегачење, Дневник, 19. I 1982; В. Меда, Деценија сатиричних „Волова”, Вечерње новости, 8. V 1982;М. Кујунџић, Тамбурашко посело, Дневник, 16. III 1983; М. Кујунџић, Забатаљена комика, Дневник, 30. XII 1984; С. Стефановић, Тужна комедија на Борштниковом сречању, Данас, 31. X 2005; И. Бурић, Тако мора бити, Дневник, 14. IV 2007; А. Милосављевић, Волео је позориште у себи а не себе у позоришту, Дневник,27. X 2016.

М. Л.