КОЈАДИНОВИЋ Радивоје-Раде

КОЈАДИНОВИЋ Радивоје-Раде – глумац (Заовине, код Ужица, 26. III 1928 – Нови Сад, 25. X 2016). Као гимназијалац био је члан дечјег позоришта у Ужицу. Радио је као службеник у Вршцу и истовремено био хонорарни члан НП „Стерија”, где је играо мање улоге и статирао у представама. На одслужењу војног рока (1948) наставио је да се бави позориштем режирајући и играјући. Државну позоришну школу у НСаду уписао је 1950, а завршио 1954. Први ангажман добио је у НП „Тоша Јовановић” у Зрењанину. Већ током прве сезоне скренуо је на себе пажњу својим талентом, који су запазили и челници СНП тако да је већ 1. IX 1955. постао члан Драме СНП и у њему остао до пензионисања, 31. VIII 1994, али је и даље наставио да наступа. Девет г. се бавио и педагошким радом као асистент глуме у Драмском студију СНП. Током успешне каријере показао је да је даровит, марљив и дисциплинован глумац. Каријеру је градио постепено, корак по корак. Тумачио је ликове разноврсне по карактеру и по значају; био је првенствено реалистичан глумац са способношћу да се прилагоди редитељским захтевима. Његово основно тежиште није било на спољашњим ефектима него на психолошком представљању лика, на његовим особеностима. Изузетно добро је играо карактерно комичне улоге. Без обзира на обим и значај улоге свакој је прилазио са много пажње, без потцењивања и са потпуном концентрацијом. Био је помоћник редитеља у представама Чаробњак који доноси кишу и Љубавници. Снимио је више телевизијских драма и серија: Бој на Косову 1964, Фрак из Абације 1969, Лепа парада 1970, Доручак са ђаволом 1971, Филип на коњу 1973, Стићи пре свитања 1978, Било па прошло 1980, Развод брака 1981, Србија на истоку 1981, Светозар Марковић 1981, Балада о Синиши и мангупу 1981.Добитник је награда: за улогу Томе у Свету на XV сусрету позоришта Војводине 1965, за улогу Јечменице у Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови? на XXII сусрету позоришта Војводине, Октобарске награде града НСада за улогу Јечменице у Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови? и за Швејка у Добром војнику Швејку 1972, за улогу Хмелника у Коме откуцава часовник на XXIX сусрету позоришта Војводине 1979, за улогу Мокинпота у представи Патње господина Мокинпота на XLI сусрету позоришта Војводине 1991, повеље Савеза драмских уметника Војводине 2003. и награде „Зоранов брк“ за улогу Маркиза у Повратку Казанове на Данима Зорана Радмиловића у Зајечару 2007. Најзначајнија награда СНП, Златна медаља „Јован Ђорђевић“ додељена му је 1988.

УЛОГЕ: Јулио Гапит (Догађај у месту Гоги), Петар (Песма), Ричард Черман (Седам година зазубица), Други општински изасланик, Њоњци, Емин (Пут око света), xxx (Војводина), Попеску (Изгубљено писмо), Музелман (Небески одред), Дуња (Сан летње ноћи), Ђоно (Машкарате испод купља), Жозеф (За Лукрецију), Промукли (Оптимистичка трагедија), Ное Кари (Чаробњак који доноси кишу), Радомир Лазић (Власт), xxx (Страдија), Голотрбин (Понижени и увређени), Шандор (Женидба председника кућног савета), Баћањијев изасланик, Пастор (Пера Сегединац), Директор, Искуство, Књижевник, Лекар (Аутобиографија), Атанасије Филиповић (Три луда дана), Др Нино Пулејо (Човек, животиња и врлина), Други глумац (Хамлет), Полутан (Вучјак), Кувар (Вук Бубало), Писац (Оптужена комедија), Ернест Хајнрих Ернести (Физичари), Иван (Прљаве руке), Очајни (Кристифор Колумбо), Уча (Вечити младожења), Бућкуришев, Ђовани Ђоле (Три бекрије), Пророк (Јулије Цезар), Пандур (Коштана), Барбадар, Ујак (Јаје), Поп Олуја, Поп Ћира (Поп Ћира и поп Спира), Мамур (Позабави се Амелијом), Просјак (Јеретик), Непознати (Анђео на станици), Оронт (Школа за жене), Чича (Ваљевска подвала), Врбовник (Мајка Храброст), Џулијан Кристофороу (Приватно и јавно), Петар (Развод на мађарски начин), Агатон Арсић (Ожалошћена породица), xxx (Велики Мак), Чорбаџи Јордан (Зона Замфирова), Фабијан (Богојављенска ноћ), Мајор (Породица Тот), Инспектор (Клопка за осам беспомоћних жена), Планше (Три мускетара), Густав Кине (Новац је у банци), Наредник (Флора господина Флоријана), Отац (Хоризонтално и вертикално), Макливи(Пљачка), Швејк (Добри војник Швејк), Јечменица (Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови?), Лоби (Посета старе даме), Шамрајев (Галеб), Сима Поповић (Госпођа министарка), Јан Билек (Парастос у белом), Пети поротник (Дванаест гневних људи), Тата (Трећа жеља), Поп Хју Еванс (Веселе жене из Виндзора), Митар (Покондирена тиква), Етјен (Буба у уху), Чика Јаков (Ти си то), Лукач (Вучјак), Лика (На дну), Танасије (Николетина), Кирилов (Зли дуси), Јазавац (Љубавно писмо), Костадин (Медаља), Марковић (Ујеж), Чарли (Смрт трговачког путника), Генерал (Полицајци), Хмелик (Коме откуцава часовник), Спасоје Благојевић (Покојник), Доктор (Даћа), Драга (Преноћиште), Здепасти (Долња земља), Вића (Сумњиво лице), Душа Милошев (Светислав и Милева), Венгерович (Платонов), Црквењак (Голубњача), Душица, Лав (Сан летње ноћи), Бискуп (Глорија), Други грађанин (Песми хвала), Господин Вонг (Човек је човек), Жупник (Мој тата социјалистички кулак), Љапкин-Тјапкин (Ревизор), Тома (Мера за меру), Покојни доктор Катић (Сабирни центар), Маркиз (Повратак Казанове), Шабељски (Иванов), Јован (Ујеж).

ЛИТ: Д. Поповић, Давичо – Ђурковић: „Песма”, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 271; Д. Поповић, Лебовић – Обреновић: „Небескиодред, ЛМС, 1957, књ. 379, с. 502; А, Какав је војник Швејк?, Дневник, 19. I 1972; М. Кујунџић, Љупко и хуморно, Дневник, 4. II 1972; С. Божовић, Између комедије и сатире, Вечерње новости, 8. II 1972; М. Кујунџић, Као да и није позориште…, Дневник, 18. III 1972; С. Божовић, Партијски састанак на сцени, Вечерње новости, 20. III 1972; В. Поповић, Добитници Октобарске награде – Раде Којадиновић, Позориште, НСад, 1972, бр. 3, с. 7; В. Поповић, Десет прилога за портрете војвођанских глумаца, Сцена, 1973, бр. 6, с. 60-62; К. Савић, Ето, толико о мени, Глумцима с љубављу, НСад 1981, с. 42-43; М. Кујунџић, Из сатире у шегачење, Дневник, 19. I 1982; В. Меда, Деценија сатиричних „Волова”, Вечерње новости, 8. V 1982;М. Кујунџић, Тамбурашко посело, Дневник, 16. III 1983; М. Кујунџић, Забатаљена комика, Дневник, 30. XII 1984; С. Стефановић, Тужна комедија на Борштниковом сречању, Данас, 31. X 2005; И. Бурић, Тако мора бити, Дневник, 14. IV 2007; А. Милосављевић, Волео је позориште у себи а не себе у позоришту, Дневник,27. X 2016.

М. Л.