ЈЕЗУИТА И ЊЕГОВ ПИТОМАЦ  – шаљива игра у 4 чина. Написао: Алојз-Вилхелм Шрајбер. Прво извођење у нашој земљи 11. III 1875. у ХНК у Згб.

Прво извођење у СНП 17. XI 1881. у НСаду. Превео: Адам Мандровић. – А. Лукић (Барон Карбоне), М. Рајковићка (Шарл), Д. Ружићка (Бароница Карбоне), Ђ. Банковић (Гроф Боасон), Л. Хаџићева (Анђелија), А. Милосављевић (Гроф Седанж), П. Добриновић (Гроф Сципман), Д. Ружић (Рафаило Д’Арбо), Јовановић (Лепе), С. Димитријевићка (Анета), М. Димитријевић (Килијан), Б. Рашић (Слуга барона Карбонеа). – Изведено 9 пута.

ЛИТ: П. Ј., Језуита и његов питомац, Позориште, НСад 1881, бр. 4, с. 14-15; Ђ. М. Б., Сента 23. 5. „Језуита и његов питомац“ шаљива игра у 4 чина од А. Шрајбера, Застава, 1881, бр. 91, с. 2; П., Стари Бечеј, 19. 3. „Језуита и његов питомац“, слика из француског шаљивог живота, Застава, 1882, бр. 49, с. 3; -ћ, Вршац, 25. 1. „Језуита и његов питомац“, Застава, 1883, бр. 47, с. 1; др Д., Рума 25. 7. „Језуита и његов питомац“, шаљива игра у 4 чина од А. Шрајбера, Застава, 1885, бр. 127, с. 2; А-м, „Језуита и његов питомац“, шаљива игра у 4 чина од А. Шрајбера, превео А. М., Јавор, 1886, бр. 6, с. 185-188.

В. В.

ЈЕКАТЕРИНА ИВАНОВНА (Екатерина Ивановна) – драма у 4 чина. Написао: Леонид Андрејев. Прво извођење у Московском художественом театру у Москви, 1912.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 4. III 1924. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

В. В.

ЈЕКНИЋ Милош – драмски глумац (Горња Морача, Колашин, 17. IX 1903 – Титоград, 13. IV 1989). Завршио је гимназију, а потом две г. студирао на Правном факултету и похађао Глумачку школу у Бгду (1935). Први пут је ступио на сцену као хонорарни члан НП у НСаду у сезони 1925/1926. Од 1928. до 1934. био је у НП у Никшићу, од августа 1934. до 1935. привремени члан и стални статиста у НП у Бгду, од 1935. до 1937. у НП на Цетињу, од 1937. до 1938. у НП у Сарајеву, од 1. VIII 1938. до 31. VII 1940. у НПДб и од 1940. до почетка рата у НК у Сплиту. После ослобођења био је редитељ и глумац у НП на Цетињу, 1955. управник и редитељ у НП у Котору и на крају каријере радио као редитељ и глумац у НП у Титограду. Играо је и на филму. Лепе појаве и пријатне дикције, у младости је врло  емотивно тумачио љубавнике и драмске улоге, нарочито осећајно изражене, а доцније озбиљне и сложене карактерне улоге – студиозно и одмерено.

УЛОГЕ: Едвард (Играчица Каћа), Др Серван (Господар ковница), Емил (Постављено за двоје), Лисиндер (Сан летње ноћи), Акаст (Мизантроп), Отац Јосиф и Пан Врублевски (Браћа Карамазови), Живорад (На леђима јежа), Де ла Брив (Меркаде), Себастијан (Богојављенска ноћ), Фердинанд (Сплетка и љубав), Јова Поп-Арсин (Госпођа министарка), Милош (Вода са планине).

ЛИТ:  Д. М., „Богојављенска ноћ“ на новосадској сцени, Дан, 1939, бр. 27, с. 4.

Б. С. С.

ЈЕЛАЧА Љубица – оперска певачица, лирско-колоратурни сопран (Београд, 13. XI 1921 – Земун, 19. XII 1993). Завршила је гимназију и средњу музичку школу у Бгду. Члан Опере СНП била је од 1. XI 1949. до 30. IX 1951.

УЛОГЕ: Мизета (Боеми), Неда (Пајаци), Инес (Трубадур).

ЛИТ: Б. Чиплић, Поводом премијере Пучинијевих „Боема“ у Војвођанској опери, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 202; Н. Херцигоња, Вердијев „Трубадур“, НС, 1951, бр. 4, с. 1.

В. П.

ЈЕЛВА, РУСКА СИРОТИЦА (Jelva ou l’Orpheline russe) – мелодрама у 2 раздела. Написали: Ежен Скриб, Теодор де Вилнев и Деверже. Прво извођење у Паризу, 18. III 1828, у нашој земљи 30. IX 1870. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 19. XI 1872. у Панчеву. Превео: Васа Живковић. Музика: Иван Зајц. Подела узета са плаката представе одржане 6. I 1873. у НСаду. – Ј. Маринковићка (Грофица Сезанова), А. Сајевић (Алфред), Н. Недељковић (Чериков), Л. Хаџићева (Феодора), И. Сајевићка (Јелва), В. Марковић (Калуга), Ј. Поповићева (Гертруда). – Изведено 6 пута.

ЛИТ: М., „Јелва“, Позориште, НСад 1873, бр. 6, с. 23.

В. В.

ЈЕЛЕСИН  Станко – оперетски певач (Адашевци код Шида, 23. II 1910 – ?). Завршио је четири разреда гимназије и трогодишњу школу соло певања у Згбу. Од 1935. до рата био је члан оперског хора ХНК у Згбу. Ујесен 1946. ангажован је за певачке улоге у Драми СНП (јер Опера још није била обновљена), где је наступио неколико пута у оперетама Мамзел Нитуш и Шева/Силва.

ЛИТ: А-м, Позориште је ангажовало нове чланове, ВС, 1946,  бр. 4, с. 11.

В. В.

ЈЕЛИСАВЕТА КНЕГИЊА ЦРНОГОРСКА – драма у 5 радњи. Написао: Ђура Јакшић. За српску позорницу удесио: Антоније Хаџић.

Праизвођење у СНП 18. XI 1869. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 1. VI 1870. у Сремским Карловцима. – Н. Недељковић (Ђурђе Црнојевић), П. Маринковић (Вавила), Н. Зорић (Станиша Црнојевић), Л. Телечки (Радош Орловић), К. Хаџић (Шуловић), Д. Ружић (Ђурашко), Ђ. Соколовић (Вуксан), Л. Лугумерски (Станојло Шуловић), Л. Поповић (Бошко Орловић), С. Стефановић (Богдан Орловић), М. Суботић (Вујо перјаник), Д. Ружићка (Јелисавета), Ј. Поповићева (Мара), К. Савићева (Милка), Ј. Маринковићка (Марта), М. Србендић (Леонардо), Љ. Зорићева (Иван), М. Станчић (Перјаник), Ј. Бунић (Крајишник). – Изведено 4 пута.

Обновљено као премијера у СНП 9. I 1872. у НСаду. – Н. Недељковић (Ђурђе Црнојевић), Г. Пешић (Вавила), Н. Зорић (Станиша Црнојевић), Д. Ружић (Радош Орловић), К. Хаџић (Шуловић), П. Брани (Ђурашко), Ђ. Соколовић (Вуксан), А. Лукић (Станојло Шуловић, Перјаник), Ђ. Лесковић (Бошко Орловић), М. Станчић (Богдан Орловић), М. Суботић (Вујо), Д. Ружићка (Јелисавета), Л. Маринковићева (Мара), Л. Хаџићева (Милка), Н. Рашић (Леонардо), Љ. Зорићева (Иван), Ј. Бунић (Крајишник). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 19. VI 1910. у Сенти. – Рд. Д. Спасић; М. Марковићка (Јелисавета), М. Матејић (Ђурђе Црнојевић), С. Стефановић (Вавила), Ј. Антонијевић (Станиша Црнојевић), А. Лукић (Радош Орловић), Д. Кранчевић (Шуловић), К. Васиљевић (Ђурашко), М. Хаџи-Динић (Вуксан), М. Марковић (Бошко Орловић), В. Виловац (Богдан Орловић), Д. Спасић (Вујо перјаник), Р. Спиридоновић (Катуновић), М. Николић (Станојло Шуловић), С. Бакаловићка (Марта), М. Виловац (Иван), С. Ђуркић (Крајишник), Б. Савић (Сердар). – Изведено 14 пута.

БИБЛ: Ђура Јакшић, Јелисавета кнегиња црногорска, Бгд 1868.

ЛИТ: Л., Српско народно позориште, Матица, 1870, бр. 3, с. 69; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 5, с. 3; Ш. Ј(осин), Српско народно позориште, Невен, Суботица 1910, бр. 5, с. 35; Ј. Грчић, „Јелисавета кнегиња црногорска“, трагедија у 5 чинова од Ђуре Јакшића, Браник, 1911, бр. 215, с. 2-3; Ј. Грчић, Драме Ђуре Јакшића на позорници и пред форумом позоришне критике, ЛМС, 1932, књ. 334, с. 251.

В. В.

ЈЕЛИСИЋ Ђорђе – глумац (Шабац, 6. XI 1925 – Београд, 27. V 2016). Гимназију је завршио у родном граду, а двогодишњу Вишу филмску школу у Бгду. Као војник учествовао је у завршним операцијама за ослобођење земље (1944-1945). Глумачку каријеру је започео у Градском позоришту у Смедереву (1948-1952), а истовремено је, од 1949. до 1952, у својству члана Студија филмских глумаца у Бгду, играо у више играних филмова. Члан Драме СНП био је од 1. VIII 1952. до 15. VIII 1967, када је, иако је код новосадске публике био изузетно омиљен, прешао у „Атеље 212“ у Бгду. На сцени Ј. личи на вилиног коњица; има лик и ауру, и има глас и ехо, и цео је тајна и провидност. Једном речју, он је принц позоришне сцене у НСаду и персона међу глумцима у Бгду. За улогу Миће у Давичовој Песми добио је 1960. Стеријину награду. Г. 1966. је на ЈПИ освојио награду публике и „Дневникову“ награду за улогу Пере у Фамилији Софронија А. Кирића, а редовну Стеријину награду добио је још једном, овог пута као члан „Атељеа 212“ – за креацију Генерала Његована у представи На лудом белом камену (1972). После пензионисања (1986) преселио се у село Волујак, код Метлића, надомак родног Шапца, где се посветио воћарству и виноградарству.

УЛОГЕ: Переља Здунић (Мећава), Дон Алфонзо (Дон Жуан), Зоран (Људи без вида), Кјугер (Насловна страна), Јаго (Отело), Џон Хардинг (Љубав је свему крива), Десимировић (Путујуће друштво), Вереник (Крвава свадба), Жилијен (Коломба), Раскас (Хајде да се играмо), Зелени (Небески одред), Наполеон (Наполеон – Човек судбине), Бил Старбак (Чаробњак који доноси кишу), Масловаров (Понижени и увређени), Мића (Песма), Мик Тереноар (Матуранти), Капетан Перела (Човек, животиња и врлина), Хамлет (Хамлет), Крешимир Хорват (Вучјак), Слик (Прљаве руке), Кристифор Колумбо (Кристифор Колумбо), Шамика (Вечити младожења), Зола (Халелуја), Сољони (Три сестре), xxx (Плави зец), Ханс (Јеретик), Пера (Фамилија Софронија А. Кирића), Руцанте (Мушица), Видовњак (Слово светлости), Бора Шнајдер (Развојни пут Боре Шнајдера), Он (Интимне приче), Гуслар (Смрт Смаил-аге Ченгијића).

ЛИТ: С. Берберски, „Мећава“ од Пере Будака, СВ, 30. XII 1952; А-м, Јосип Кулунџић: „Људи без вида“, Дневник, 2. VI 1953; Р. М., „Насловна страна“, Дневник, 22. I 1954; С. С(танић), „Љубав је свему крива“, Дневник, 18. XI 1954; Д. Поповић, Две једночинке Бернарда Шоа, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 501; В. Дубравчић, У свадбено јутро, Дневник, 13. III 1955; В. Дубравчић, Не о царевима, Дневник, 18. X 1955; Д. Поповић, Давичо-Ђурковић: Песма, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 271; М. Бабинка, Сачувати поезију, извући драмске елементе, Дневник, 10. II 1956; М. Бабинка, Сусрет поезије и цинизма, Дневник, 13. I 1957; П. Матеовић, Вриједно остварење, Ослобођење, Сарајево 12. IV 1957; Д. Поповић, Лебовић-Обреновић: Небески одред, ЛМС, 1957, књ. 379, с. 502; О. Новаковић, Чаробњак који доноси кишу, НС, 1958, бр. 136, с. 11; Д. Поповић, „Небески одред“, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 65-72; Д. Михаиловић, Хамлет у Србији, Позоришни живот, Бгд 1964, бр. 24, с. 9-12; Ф. Пашић, Са Ђорђем Јелисићем, Сцена, 1996, бр. 1-2, с. 30-54.

Д. Ђ.

ЈЕЛИЋ Вера – драмска глумица (Велика Кикинда, 16. XI 1901 – Панчево, 20. XI 1982). Супруга значајног глумца Марка Јелића (в). Основну и грађанску школу завршила је у Великој Кикинди. Први пут је ступила на сцену у Панчеву 3. II 1922. у новосадском СНП и у њему остала до 31. VII 1924. Од 1924. до 1926. била је у трупи Љубомира Рајичића Чврге. Поново је ангажована у СНП од 1. VIII 1926. до 31. VII 1927. Од 1. VIII 1927. до 31. VII 1928. је била  у НК у Сплиту, од 1. VIII 1928. до 31. VII 1935. у НП у Нишу, од 1. VIII 1935. до 31. VIII 1941. у НП на Цетињу, од 1942. до 1944. у ДНП у Панчеву и од 1945. до пензионисања, 6. VI  1952, у Градском позоришту у Панчеву. Истицала се у певачким партијама пријатним алтом и природношћу и непосредношћу у карактерним улогама и тако је запажена као добра глумица у свом нараштају.

УЛОГЕ: Јулија (Контролор вагона за спавање), Бојана (Рушка), Крадићка (Сеоска лола), Ташана и Јевда (Зона Замфирова), Евица (Циганин), Жозефина (Покојни Тупинел).

ЛИТ: Gy., A cigány, Torontal, 1922, бр. 121, с. 3; -В-, У среду, 13. II, давана је „Рушка“ Петровића Пеције, Ново време, Стари Бечеј 1924,  бр. 8, с. 2; М., Гостовање СНП-а у Тителу, Застава, 1926, бр. 222, с. 2.

Б. С. С.

ЈЕЛИЋ Марко – драмски глумац (Годовик код Ужица, 16. X 1893 – Панчево, 30. IX 1959). Завршио је основну школу и три разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену 10. IX 1913. у путујућој дружини „Косово“ Душана Кујунџића у Скопљу. За време Првог светског рата био је у заробљеништву у Ашаху и тамо играо у заробљеничком позоришту. После рата радио је врло амбициозно и предано са аматерима у Ужицу од 1918. до 1920. Од 1920. до 1921. био је у НП „Стерија“ у Вршцу под управом Ђокице Протића, од 1921. до 1924. у НП у НСаду, од 1924. до 1925. у трупи Љубомира Рајичића Чврге, од 1926. до 1927. поново у НП у НСаду, од 1928. до 1929. је водио своју путујућу дружину по Далмацији и наставио с њом да игра на Сењаку у Бгду, од 1929. до 1930. био је у трупи Александра Аце Рашковића, 1932. у „Орфеуму“ Бране Цветковића у Бгду, од 1932. до 1935. у београдском Малом позоришту Душана Животића, од 1936. до 1941. у НП на Цетињу, 1941. кратко у НПДб, од 1942. до 1944. у ДНП у Панчеву и од 1945. до пензионисања, 1951, у Градском позоришту у Панчеву. Имао је изразиту глумачку физиономију са пластично израженим цртама лица, јасну и правилно наглашену дикцију. У игру се уносио свесрдно и изражавао искрено и непосредно скоро подједнако ефектно у драмским, нарочито у карактерним, и комичним улогама.

УЛОГЕ: Живко (Циганин), Сима Крља (Ускочница), Поповић (Сеоска лола), Клопен просјак (Звонар Богородичине цркве у Паризу), Брасет (Карлова тетка), Рашид бег (Ајша), Игњатије Павловић (Трули дом), Манулаћ (Зона Замфирова), Сава Савић (Протекција), Колин (Чергари), Ђулио Беринини (Скамполо), Шарбоне (Контролор вагона за спавање).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 46, с. 2; А-м, Војвођанско позориште, Comoedia, 1923, бр. 4, с. 20-21; -В-, У среду 20. II приказана је драма „Трули дом“ од Туцића у три чина, Ново време, Стари Бечеј 1924, бр. 8, с. 2; С. Секулић-Цеца, Новосадско позориште на гостовању у Сомбору, Застава, 1927, бр. 41, с. 3; М. Ст., Наше позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1927, бр. 20, с. 1; А-м, Skampolo, Torontal, 1927, бр. 114, с. 3; А-м, Szinház. Zona Zamfirova, Torontal, 1927, бр. 124, с. 3.

Б. С. С.