ЈАЊИЋ Љубинка – глумица (Нови Сад, 1905 – ). Била је члан новосадског НП у сезони 1924/25. На плакатима је потписивана као Љубица.

УЛОГЕ: Памела (Мадам Помпадур), Кројачки шегрт (Грађанин племић), Каћа (Змија девојка), Кћи ђакона, Служавка (Васкрсење), Јованка (Све сами доктори) и у комадима Живи леш и Госпођица Жозета, моја жена.

ЛИТ: С. З(убац), Премијера „Живог леша“, Застава, 9. IX 1924; О. С(уботи)ћ, „Гђица Жозета, моја жена“, Застава, 13. III 1925.

В. В.

ЈАЊУШЕВИЋ Гојко – књижевник и преводилац (Озринићи (код Никшића), 15. VII 1936 – Нови Сад, 3. VII 2000). Гимназију је завршио у Врбасу, Филозофски факултет (група за југословенску књижевност) у НСаду. Био је уредник књижевнога часописа „Поља“, главни уредник Издавачког предузећа „Прогрес“, затим је радио у Културном центру НСада. Сарађивао је у периодичним публикацијама, заступљен је у многим антологијама и зборницима. Бавио се и преводилаштвом. Био је стални члан сарадник МС. Добитник је Тринаестојулске награде за књижевност 1976, Награде Друштва књижевника Војводине за животно дело 1994. У СНП изведена драма Мој тата социјалистички кулак у његовом преводу.

БИБЛ: Мрави одлазе непримијетно, НСад 1957; Гребен, НСад 1961; Очајно сунце, Титоград 1964; Капа невидљивица, НСад 1966; Далека земља, НСад 1969; Грађа о несаници, НСад 1975; Разбој, 1979. М. Л.

ЈАРАЈ Ханс (Hans Jaray) – аустријски редитељ, глумац и драмски писац (Беч, 24. VI 1906 – Беч, 6. I 1990). Отац му је био архитекта; после завршене средње школе студирао је у Бечу на Академији за музичке и драмске уметности. Већ 1923. ангажован је у бечком Народном театру, касније у театру у Јозефштату, где је од 1930. до 1938. и управник. Од 1938. до 1948. је у емиграцији у САД, од 1949. поново у Народном театру у Бечу, а од 1952. поново у Јозефштату. Предавао је на Рајнхардовом семинару, а одиграо је и велик број улога на филму. Писао је на немачком и на енглеском претежно романе и приповетке, али и драмске комаде: Ein feiner Herr (1932), Christiano zwischen Himmel und Hölle (1933), Ping-Pong (1935). Његова булеварска комедија Зар Жералдина није анђео? (Ist Geraldine ein Engel?, 1933) изведена је у СНП 1935, у преводу Николе С. Половине.

С. К. К.

ЈАРНО Ђерђ (György Jarnó-Cohner) – мађарски композитор и диригент (Будимпешта, 3. VI 1868 – Братислава, 20. V 1920). Музичко образовање стекао је у Будимпешти. Као позоришни диригент деловао је у више немачких градова (Фрајбург, Хале, Магдебург, Мец, Бремен, Штутгарт, Берлин), те у Братислави, а живео је и у Бечу. Написао је 3 опере и 8 оперета. Највеће успехе постигао је делима Шумарева Криста (Die Försterchristel) и Музичарева девојка (Das Musikantenmädchen), док су добар пријем код публике имали и комади Девојка са фарме (Das Farmermädchen), Златна риба Der Goldfisch) и Невини зрак сунца (Jungfer Sonnenschein). Успеху његових дела много је допринела чувена субрета Ханси Низе, иначе сестра композиторове супруге, којој је Ј. у својим оперетама радо поверавао улоге значајних историјских личности (Цара Јосифа II, Принца Еугена, Јозефа Хајдна и др.). У своје доба био је веома познат као оперетски композитор. У СНП је на репертоару била његова оперета Шумарева Криста.

М. Х.

ЈАСЕНОВИЋ Јосип-Жига – позоришни радник (Сомбор, 8. II 1915 – Сомбор, 20. I 1997). Учитељску школу похађао је у Сомбору и Пакрацу, у којем је и дипломирао 1937. Службовао је у Македонији и Барањи. Будући активним учесником НОБ, 1944. постаје заменик команданта Барањског војног подручја у Белом Манастиру, те командант места. Након прикључења Барање НР Хрватској, 1945. прелази најпре у Апатин, а потом у Сомбор на дужност руководиоца Агитпропа Градског, односно Среског комитета КПЈ. Од 1949. до пред крај 1950. начелник је у Савету за културу Главног извршног народноослободилачког одбора АПВ у НСаду, а од 1951. до 1954. први управник новоформираног НП/Népszínház у Суботици, насталог спајањем ХНК и Мађарског НП, и оснивач његовог оперског ансамбла. У родни Сомбор враћа се 1954, у својству управника НП, на чијем ће челу остати све до одласка у пензију, 1970. Од 1969. до 1975. први је председник Заједнице професионалних позоришта Војводине (касније: Заједница професионалних позоришних организација Војводине). У том периоду, захваљујући и његовом личном залагању, отпочињу реновирање позоришних зграда у Војводини и изградња СНП. Оснива се Академија драмских уметности, организује се обележавање двадесетогодишњице рада војвођанских професионалних позоришта у социјалистичкој Југославији. То је период у којем многи драмски ансамбли и појединци бивају одликовани високим одликовањима од стране председника Републике, Ј. Б. Тита, за допринос унапређивању позоришне културе народа и народности Војводине, остварују се први студијски боравци и усавршавања драмских уметника и техничког особља војвођанских позоришта у Аустрији, ЧССР, НР Мађарској и СССР. Због изузетног доприноса раду Заједнице професионалних позоришта Војводине и развоју позоришног живота Војводине, биран је у седам сазива, од 1967. до 1981, за члана Главног одбора Стеријиног позорја. Добитник је Октобарске награде Града Сомбора (1964), Искре културе Војводине (1975), Повеље Заједнице културних дјелатности Града Осијека (1979), Златне значке и Посебног признања СП (1981) и Златне плакете суботичког Позоришта (1984).

БИБЛ: Стварање и неговање традиције, у: 20 сусрета позоришта Војводине, НСад 1970, с. 7-8.

ЛИТ: Д. Кецман, Јосип Јасеновић – Жига (1915–1997), Алманах позоришта Војводине, 1998, бр. 31, с. 136-137.

М. Р.

ЈАСМИНА И ИРЕНА – драма у 5 чинова. Написао: Манојло Ђорђевић Призренац. Праизведба 21. III 1892. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 12. X 1896. у Вршцу. Подела узета са плаката представе одржане 28. VI 1898. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; Т. Лукићка (Ирена), Љ. Динићка (Васиљка), Ј. Стојчевић, к. г. (Миленко), С. Бакаловићка (Јасмина), Д. Спасић (Марко), М. Марковић (Милан), Ј. Тодосић (Чавлић), З. Ђуришићева (Синђа), Љ. Душановићка (Цаја), Љ. Мицић (Жикић, Гост), Л. Поповић (Перић), М. Николић (Банкар), Д. Симићева (Софија), Л. Вујичићева (Јулка), М. Радошевићева (Аница), Ј. Душановић (Кум), Ђ. Бакаловић (Стари сват). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 9. X 1899. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; Т. Лукићка (Ирена), Д. Николићка (Васиљка), К. Васиљевић (Миленко), С. Бакаловићка (Јасмина), Д. Спасић (Марко), Л. Поповић (Милан), Ј. Тодосић (Стеван), З. Добриновићка (Синђа), Љ. Душановићка (Цаја), А. Стојановић (Жикић), А. Ботић (Перић), М. Николић (Банкар), Л. Вујичићева (Софија), Д. Туцаковићева (Јулка), М. Радошевићева (Аница), Ј. Душановић (Кум), Д. Васиљевићка (Јеца), М. Тодосићка (Перса), xxx (Први гост), С. Стефановић (Други гост). – Изведено 3 пута.

БИБЛ: Јасмина и Ирена, драма у 5 чинова, ЛМС, 1893, књ. 173-176.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 42, с. 2-3; Ј. Хр(аниловић), „Јасмина и Ирена“, Позориште, НСад 1898, бр. 26, с. 114-115; А-м, 28. јануара гледали смо у Новом Саду „Јасмина и Ирена“, Застава, 30. I 1900.

М. М.

ЈАСНИЋ Милутин – драмски глумац (Конарево, Краљево, 22. X 1912 – Београд, 5. IX 1994). Основну школу завршио је 1923. у Краљеву и шест разреда гимназије у Чачку; још као ученик наступао је у представама путујућих позоришта (прва улога Маринко у Хајдук Станку, 1933, у путујућој дружини Николе Јоксимовића). Први професионални ангажман остварио је у скопском НП (1933-1938); затим је једну сезону радио у осјечком НК (1938/39), а непуне две сезоне у сарајевском НП (1939-1941). Пред крај рата руководио је драмском секцијом III армије (1944/45), а по демобилизацији дошао је у новосадско ВНП (15. X 1945 – 31. VIII 1946). У панчевачком НП деловао је као управник и глумац (1946-1948), прешао у Приштину за управника Обласног народног позоришта (1948-1959) и управника НП у Крагујевцу (1959-1962), па се вратио у Приштину (1962-1967) на исто место, на којем је и пензионисан; међутим, наставио је да ради хонорарно као редитељ и глумац. У младости је, лепотом и укупним изгледом, кристалним гласом и негованом дикцијом, био предодређен за улоге романтичних љубавника (Фердинанд – Сплетка и љубав), младих трагичних хероја (Гаврило Принцип – Јефтићева Обећана земља, Урош V у Стефановићевој истоименој трагедији) и салонских љубавника. У познијем периоду био је запажен по карактерним улогама у реалистичком драмском репертоару; са успехом је играо и карактерну комику. Сахрањен је на гробљу Нова Бежанија.

УЛОГЕ: Здравко (Ђидо), Мељников (Негде у Москви), Поручник Тандера (Десант у Норвешку), Алекса Жунић (Сумњиво лице), Трифун (Ивкова слава), Лукин Стјепан (Варвари), Дамис (Тартиф), Кароткин (Ревизор), Апломов (Свадба).

ЛИТ: Б. Ч(иплић), Ђидо, СВ, 22. XII 1945, Б. Ч(иплић), „Негде у Москви“, СВ, 14. I 1946; Б. Ч(иплић), „Десант у Норвешкој“, СВ, 12. II 1946; Б. Чиплић, Две домаће комедије, СВ, 11. III 1946; Б. Чиплић, Молијеров „Тартиф“ у режији Јурија Ракитина, СВ, 4. VII 1946; М. Томандл, Нешто из историје Народног позоришта у Панчеву, ВС, 1947, бр. 11, с. 3-8; Ј. Лешић, Сарајевско позориште између два рата, Сарајево 1976.

Д. В.

ЈАТИЋ Бранислав – оперски певач, бас (Нови Сад, 9. III 1956 – Нови Сад, 8. III 2024). Родитељи су му Стеван (в), организатор аматерског позоришног живота у Војводини, и Стана (в), костимограф СНП. Гимназију је завршио у НСаду, а факултетске студије (руски језик и књижевност) је прекинуо да би се посветио певању. Певање је учио код Т. Дињашког, О. Енигарескуа и Б. Цвејић. Солист Опере СНП је био од 1. IX 1977.  до пензионисања, 30. XII 2013,  са прекидом од 1. X 1990. до  1. X 1991, када је био члан Опере у Банској Бистрици (у Словачкој). У три наврата је водио Оперу као уметнички директор или в. д. директора: од 10. II 1989. до 30. IX 1990, од 11. VI 1996. до 1. II 1997, у пензију одлази 13. XII 2013, али је и као пензионер још једно од 15. V 2014. до 15. V 2015. био в.д. директора Опере. Лепо обојеног звучног гласа, музикалан, изразитог глумачког талента и стасите, маркантне појаве, Ј. је брзо заузео истакнуто место у солистичком ансамблу Опере СНП. Преводи са руског језика, а јавља се и написима из области музике и певања у листу „Позориште“. Г. 1997. добио је Октобарску награду града НСада а 1998. Златну медаљу „Јован Ђорђевић“.

УЛОГЕ: Стари Јеврејин (Самсон и Далила), Маркиз Арман, Маринко (Мала Флорами), Миха (Продана невеста), Полицајац (Доктор и апотекар), Комесар (Мадам Батерфлај), Велики инквизитор, Фратар (Дон Карлос), Анђелоти (Тоска), Рајх (Веселе жене виндзорске), Маестро Спинелочо (Ђани Скики), Лодовико, Монтано (Отело), Фрош (Слепи миш), Ферандо (Трубадур), Тимур (Турандот), Розндорф (Кнегиња чардаша), Краљ Египта (Аида), Гроф Чепрано (Риголето), Рајмондо (Лучија од Ламермура), Велики свештеник вавилонског бога Бела (Набуко), Сарастро (Чаробна фрула), Том (Бал под маскама), Доктор Гренвил (Травијата), Зунига (Кармен), Гроф де Грије (Манон), Базилио (Севиљски берберин), Оровезо (Норма), Рене (Јоланта).

ЛИТ: Н. Пејчић, Две деценије успешне каријере, Дневник, 21. XII 1997.

В. П.

ЈАТИЋ Станислава-Стана – костимограф (Љубљана, 10. IX 1919 – Нови Сад, 27. XII 2014). Девојачко презиме јој је Церај-Церић. Муж Стеван Јатић (в) био је такође позоришни делатник, а син им Бранислав (в) је оперски певач. У родном граду је 1938. завршила Женску занатску школу, а 1939. је положила мајсторски испит. Студије модерног костима, које је започела у Прагу, омео је рат у којем је, већ од 1941, учествовала као члан Освободилне фронте у Љубљани. У два маха је хапшена и подвргавана мучењу, што је оставило трајне последице на њено здравље. После рата завршила је Академију примењених уметности у Бгду, Одсек костимографије, у класи Милице Бабић-Јовановић, док јој је Историју костима предавао др Павле Васић. Од 25. VIII 1952. ангажована је у СНП као први стални костимограф у његовој историји. Ту је до 1. IX 1970, када је пензионисана. Костимографски је опремила 223 драмске, оперске и балетске представе, што док је била у сталном радном односу, што као пензионер. Гостовала је у позориштима Бгда, Суботице, Зрењанина, Сомбора, Шапца, Титограда, Вршца, Марибора и у опери у Сијетлу (САД), као и у низу аматерских позоришта. Укупно, до 1974, њен костимографски опус обухвата око 300 представа са преко 7000 нацрта и више од 15.000 изведених костима. Са запаженим успехом излагала је самостално, али је и учествовала на изложбама костимографије, бавила се педагошким радом – у Школи за примењену уметност у Новом Саду предавала је од 1952. до 1954, а од 1955. до 1957. сарађивала је у листовима и часописима где је објављивала стручне чланке и цртеже позоришних костима и модних креација: у „Нашој сцени“ је водила курс под називом „Костимска опрема представе”. Израдила је костиме за филм Избирачица. Члан Удружења примењених уметника Србије постала је 1952, а 1964. и члан тек основаног Удружења примењених уметника и дизајнера Војводине. Имала је велик стваралачки потенцијал, образовање и студиозност, невероватну личну дисциплину и упорност. Њени радови се одликују темељним познавањем карактеристика ношње разних средина и народа, студиозношћу и прецизношћу израде, поузданим естетским укусом у избору форме и колорита, даром за стилизацију која истиче оно што је за епоху и ликове битно, а изоставља што је на сцени излишно, функционалним и хармоничним уклапањем у целину представе, економичном употребом материјала чије особине изванредно познаје. Сваку скицу карактерисали су став и гест, а људска фигура је најчешће била у покрету. Запажене су биле функционалност и усклађеност костима и људског тела. Носилац је Медаље за храброст (1951), Ордена заслуга за народ III реда (1951), Ордена рада са сребрним венцем (1961), Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима 1980. Добитник је Спомен-повеље поводом 100-годишњице СНП у знак признања за рад и допринос овој установи, Статуса и дипломе заслужног члана Удружења ликовних уметника, примењених уметника и дизајнера Војводине (1967), Златног спомен-прстена и повеље СНП (1970), Октобарске награде НСада за костимску опрему опере Ђоконда (1971), Искре културе Културно-просветне заједнице Војводине (1981), Награде ослобођења Војводине (1981), Златне медаље СНП „Јован Ђорђевић“ (1987); награђивана је два пута Златном формом (1966. и 1971), као и дипломом поводом 30 г. од оснивања УПИДИВ-а.

КОСТИМОГРАФИЈЕ: Отело (Шекспир, Верди), Машкарате испод купља, Покондирена тиква, Аутобиографија, Страдија, Лизистрата, Избирачица, Смрт Смаил-аге Ченгића, Бановић Страхиња, Три сестре, Богојављенска ноћ, Фауст (Гуно), Аида, Милошева женидба, Борис Годунов, Мудра девојка, Ђоконда, Лабудово језеро, Охридска легенда, Војводина, Дона Розита, Ожалошћена породица, Пера Сегединац, Просјачка опера, Сумњиво лице, Хасанагиница, Бал под маскама, Кармен, Кнез Иво од Семберије, Дон Карлос, Кнез Игор, Лакме, Лучија ди Ламермур, Мала Флорами, Мадам  Батерфлај, Моћ судбине, Пајаци, Риголето, Севиљски берберин, Слепи  миш, Пикова дама, Тоска, Виолиниста  на крову, Травијата, Трубадур, Фигарова женидба, Дон Хуан, Есмералда, Жар птица, Копелија, Ромео и Јулија,  Шехерезада.

БИБЛ: Кратак преглед историје костима, шапирографисано издање Заједнице професионалних позоришта Југославије, НСад 1967.

ЛИТ: П. Васић, Костим у београдским позориштима, Уметност, Бгд 1950, бр. 2, с. 58; Е. Финци, Иво Војновић: Машкарате испод купља, Политика, 30. V 1958; Б. Драгутиновић, Петар Коњовић: Женидба Милошева, Политика, 27. II 1960; Е. Финци, Коста Трифковић: Избирачица, Политика, 17. X 1960; М. Кујунџић, „Човек, животиња и врлина“ Луиђија Пирандела у режији Миленка Шуваковића, Дневник, 23. II 1961; Ј. Шулхоф, „Мудра девојка“ Карла Орфа, Дневник, 23. IV 1963; М. Кујунџић, „Три сестре“ А. П. Чехова у режији Миленка Шуваковића, Дневник, 21. I 1965; В. Поповић, Стана Јатић, поводом одласка у пензију, Позориште, НСад 1970, бр. 2, с. 7; М. Шуваковић, Позоришни костим, Сцена, 1970, бр. 5, с. 78; Л. Дотлић, Костими Стане Јатић (поводом изложбе костимографских колажа за оперу Ђоконда), Позориште, НСад 1970, бр. 3, с. 13; С. Савић, Оживеле лутке, уз представу „Вила лутака“ на „Бен Акиби“, Дневник, 3. XII 1972, М. Лесковац, Скице костима Стане Јатић (каталог изложбе), НСад 1995.

В. П. и М. Л.

ЈАТИЋ Стеван – позоришни радник (Обровац у Бачкој, 22. VII 1912 – Нови Сад, 11. V 1984). Основну школу завршио је у родном месту, а грађанску школу у Бачкој Паланци. Из сиромашне породице, која га није могла даље школовати, запослио се већ као седамнаестогодишњак. Од 1929. до 1933. радио је као бележнички вежбеник, најпре у Бачкој Паланци, потом у Буљкесу (данашњем Бачком Маглићу). Од 1933. до окупације, када је отпуштен, био је службеник у Пореском и финансијском одељењу Градског поглаварства у НСаду. У то време се, као организатор, глумац и редитељ, са успехом бавио аматерским позоришним радом у  Футогу. Поткрај тридесетих г. повезао се са Омладинским културно-привредним покретом (ОМПОК) напредне војвођанске омладине. Изабран је 1940. за деловођу Просветно-издавачке задруге „Змај“, која је такође основана иницијативом омладинског покрета. Време рата провео је у  Футогу, у који се 1935. из Обровца преселила његова породица. Од марта 1942. припадао је народноослободилачком покрету. Пред ослобођење формирао је Народноослободилачки одбор у  Футогу који га је изабрао за председника. У том својству развио је веома живу делатност на политичком и привредном пољу. Између осталог, формирао је и приватну болницу за рањенике са сремског фронта. Због погоршаног здравственог стања постављен је 26. XII 1944. за референта Секције за дилетантска позоришта Војводине, а када је 8. XII 1946. основан Савез аматерских позоришта Војводине изабран је за његовог секретара у професионалном својству. Од тада па све до пензионисања, 1. IX 1967, са преданошћу и разумевањем и са великом радљивошћу посветио се унапређивању позоришног аматеризма. Подстицао је оснивање аматерских позоришта у свим местима, залагао се за подизање домова културе у селима, ангажовао професионалне редитеље, глумце, сценографе, костимографе и друге стручњаке да пружају помоћ аматерима, организовао курсеве за руководиоце, глумце и редитеље аматерских позоришта, покренуо библиотеку драмских дела намењених аматерима, припремао и издавао „Преглед драмских дела“, информативни приручник намењен аматерима, организовао свакогодишња такмичења аматерских позоришта народа и народности Војводине и био међу утемељивачима Републичког и Савезног такмичења. У „Војвођанској сцени“ и „Нашој сцени“ објављивао је написе о проблемима позоришног аматеризма. Као пензионер систематски је средио архиву Савеза аматерских позоришта за раздобље 1944-1970. За значајне резултате у раду добио је низ признања: Награду Министарства просвете Србије (1943), Седмојулску награду КПЗ Србије (1961), Орден рада са златним венцем (1966), „Искру културе“ КПЗ Војводине (1973), Златну значку КПЗ Србије (1975), Вукову награду (1979) и Повељу са плакетом Народног аматерског позоришта у Кикинди (1931). Сестра Анђелија (в) била је члан Хора СНП, супруга Стана рођ. Церај-Церић (в) дугогодишњи костимограф СНП, а син им Бранислав (в) оперски певач.

ЛИТ:  Л. Дотлић, Стеван Јатић (1912-1984), Позориште, НСад 1984, бр. 9/10, с. 20; К. К. (М. Каришик), Стеван Јатић, Алманах позоришта Војводине, 1985, бр. 17-19, с. 230-231.

В. П.