ИБЛЕР-НОВОСЕЛ Ванда – списатељица, преводилац и социјални радник (Врапче, Загреб, 26. II 1887 – Загреб, 21. I 1945). Као кћерка уредника „Народних новина“, од малих ногу кретала се у кругу новинара и књижевника. Врло надарена, зарана је почела писати, говорила је и неколико страних језика, а већ 1900, с непуних четрнаест г., слала је дописе са Светске изложбе у Паризу. Удала се 1908. за загребачког адвоката Драгана Новосела, а кад је 1920. несретним случајем изгубила мужа и убрзо након тога сина Вука, почела је показивати знакове депресије. Унаточ томе још је десетак г. много писала и преводила, била је оснивач и равнатељ Школе медицинских сестара, врло активна у Институту за социјалну медицину и уредник медицинских часописа. Међутим, душевна поремећеност узела је толико маха да су је морали 1930. смјестити у Завод за умоболне у Стењевцу крај Згба. Трагично је завршила живот. Приликом ратног бомбардирања у сијечњу 1945. болесници, међу њима и она, разбјежали су се на све стране. Пронашли су је смрзнуту у јарку недалеко од мјестанца Света Недјеља на путу према Самобору. Да се у тамошњој здравственој станици није случајем нашла медицинска сестра, њезина некадашња ученица, не би се ни знало да је то она. Њен превод Батајеве драматизације Толстојевог Васкрсења НП у НСаду је извело 1924.

П.  Ц.

ИБРОВАЦ Миодраг – историчар књижевности, књижевни критичар и преводилац (Горњи Милановац, 6. IX 1885 – Београд, 21. VI 1973). Основну школу и гимназију је учио у разним местима у Србији, а француски језик и српску књижевност студирао је на Универзитету у Бгду (1905-1907). Био је суплент у Нишу (1907-1911) и професор у Бгду (1911-1913). Затим је вршио дужност секретара Министарства просвете (1913-1914), био аташе за штампу у Софији (1915), шеф групе и професор избеглим српским ђацима у Француској (1916-1918), професор југословенске књижевности у Школи за источне језике у Паризу (1918-1922), шеф Просветног одељења у Паризу (1920), ванредни (1924-1928) и редовни професор (1928-1941, 1945-1956) Филозофског, касније Филолошког факултета у Бгду. Аутор је обимне, савесно израђене и данас у науци веома цењене докторске дисертације „José-Maria de Heredia“ (Париз 1923). Састављач је, и добрим делом преводилац антологије на француском језику, југословенске поезије XIX и XX столећа (Anthologie de la poèsie yougoslave des XIX^e et XX^e siecle (Париз 1935). Од осталих, посебно објављених дела најзначајнија му је исцрпна студија Claude Fauriel et la fortune européenne des poèsies populaires grecques et serbes (Париз 1966). Сарађивао је студијама, огледима и приказима из француске, југословенске и упоредне књижевности у „Српском књижевном гласнику“ (1905–1907, 1912–1914, 1921–1922), „Monde slave“ (1917), „Правди“ (1924), ЛМС (1925–1939), „Новој Европи“ (1928), „Вечерњој пошти“ (1928), „Страном прегледу“ (1929, 1933, 1935), „Политици“ (1932), „Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор“ (1932, 1938), „Прилозима проучавању народне поезије“ (1937), „Зборнику Филозофског факултета у Београду“ (1955), „Славистичној ревији“ (1957), „Живим језицима“ (1958), „Аналима Филолошког факултета у Београду“ (1970). Једно време је уређивао „Српски књижевни гласник“ и био оснивач и уредник „Страног прегледа“ (1929-1941). Написао је знатан број предговора преводима француских текстова на наш језик. Одржао је преко 100 предавања из француске и југословенске књижевности како у земљи тако и у иностранству (Француска, Чехословачка, Румунија, Грчка, Шведска). За почасног доктора Универзитета у Дижону изабран је 1938. У току Другог светског рата био је новембра 1941. затворен као талац на Бањици. Преводио је са француског Паскала и Алфонса Додеа, а са бугарског Елина Пелина. Превео је на француски Лазарево васкрсење (La Résurection de Lazare) Ива Војновића. У СНП је 1921. изведен његов превод Буридановог магарца (L’Ane de Buridan, 1909) Робера де Флера и Гастона де  Кајавеа.

ЛИТ: Д. З. Милачић, Миодраг Ибровац, Жозе Марија де Хередија, Српски књижевни гласник, 1924, књ. XLXI, св. 7, с. 550-553; М. Стојановић, Наше песме на француском језику, Гласник Југословенског професорског друштва, 1935-1936, св. 7, с. 663-665; Љ. Петровић, Антологија југословенског песништва XIX и XX века од Миодрага Ибровца, у сурадњи с гђом Савком Ибровац, Правда, 1936, бр. 11.231, с. 7; (И) Х(ергешић), Ибровчева антологија наше поезије на француском језику, Обзор, 1936, бр. 53, с. 1-2; С. Ибровац, М. Симоновић и Л. Ст. Павловић, Библиографија радова Миодрага Ибровца и написи о Миодрагу Ибровцу, Анали Филолошког факултета у Београду, 1968,  с. 15-28; М. Д. Савић, Академик Миодраг Ибровац (1885-1973) – Човек, професор, научник, Радови Симпозијума о југословенско-румунским узајамностима (Панчево, 28. IX – 1. X 1972), 1974, с.  31-40.

С. А. Ј.

ИВАКИЋ Јозо – драмски писац, преводилац, драматург и редитељ (Винковци, 18. III 1879 – Загреб 7. VIII 1932). Основну школу и гимназију завршио је у родном граду, а на Филозофском факултету у Згбу је 1902. дипломирао класичну филологију и југословенске књижевности. Радио је као средњошколски професор у Земуну (1901/02), Згбу (1903), Бјеловару (1904), Карловцу (1905-1909), Винковцима (1909-1914) и Ријеци (1914). Драматург и равнатељ Драме у Осијеку био је од 1915. до 1917, када је прешао у Згб, где је најпре био професор Трговачке академије и тајник Друштва хрватских књижевника (1917-1919), а потом, од 1920. до смрти, драматург ХНК, обављајући истовремено и лекторске послове и водећи казалишни архив; упоредо је, од 26. II 1921, у загребачкој Глумачкој школи предавао рад на улози и водио вежбе дисања. Везан за традицију, радњу својих приповедака и романа је смештао у славонско село и градску периферију; писао је и фељтоне и позоришну критику. Уређивао је винковачки часопис „Свјетлост“ (1907-1911), средњошколски лист „Омладина“ (1918) и са А. Милчиновићем „Савременик“ (1920), а сарађивао је у листовима и часописима: „Народни глас“ (1906, 1907), „Хрватски покрет“ (1911, 1913), „Наставни вјесник“ (1912-1913), „Љетопис Ријечке народне читаонице“ (1913), „Хрватска обрана“ (1917), „Народне новине“ (1917, 1918), „Новости“ (1918, 1928), „Ријеч СХС“ (1920), „Казалишни лист“ (1921, 1922), „Талија“ (1922), „Театер“ (1923-1924, 1932). Као драмски аутор писао је дела која су истовремено и комедије карактера и комедије ситуације. У Осијеку и ХНК у Згбу изведени су му позоришни комади: Поуздани састанак, Прослава савеза пјевачких друштава, Иноче, Мајсторица Ружа и Самоборски колодвор, од којих је неке сам режирао. Као филмски режисер опробао се у документарном филму (Биртија, Грешница).  У Н-Оп је 1931. изведен његов комад Врзино коло и исте г. његов превод Шоовог комада Лечник у дилеми. Заједнички превод (са Драгутином Вуковићем) Бертеовог либрета за Шубертову оперету Три девојчице извело је новосадско НП 1922. Исти театар је приказао још два његова превода: Љубомора М. П. Арцибашева (1921) и Вукодлак А. Кане (1925).

БИБЛ: Из нашег сокака, Карловац 1905; Књижевни рад Јосипа Козарца, Карловац 1907; Младост и живот, повијест једне љубави, Винковци 1912; Село и варош, Згб 1912; Књига од жена и љубави, Винковци 1914; Село у хрватској књижевности, Ријека 1914; Јосип Еуген Томић, Згб 1918; Капелан, Згб 1919; Иноче, Згб 1919; Мајсторица Ружа, Згб 1924; Врзино коло, Згб 1931; Славонија, земља племенита, Згб 1936.

ЛИТ: И. Невистић, Јозо Ивакић, Правда, 1932, бр. 226, с. 7; А-м, „Врзино коло“, Југословенски дневник, 1932, бр. 230 и 232, с. 5; А-м, Врзино коло, Казалишни лист, 1933, бр. 3, с. 1-3; А-м, Новосадско-осјечко позориште, Глас народа, Сомбор 1933, бр. 34, с. 3; С. Батушић, Јозо Ивакић, Комедија, 1936, бр. 1, с. 1; ар. (А. Ројнић), Матинеја у спомен Јозе Ивакића, Обзор, 1936, бр. 21, с. 4; Ж. Мариновић, Јоза Ивакић, Вјесников Квиз, Згб 1991, бр. 600, с. 4.

В. В.

ИВАНОВ Всеволод Вјачеславович (Всеволод Вячеславович Иванов) – руски совјетски писац (Семипалатинска губернија, 12. II 1895 – Москва, 15. VIII 1963). Рођен је у породици сеоског учитеља, али је рано започео самосталан живот. Мењао је многа занимања и доста путовао по Русији. Почео је да објављује као двадесетогодишњак. Најзначајнија дела објавио је после Октобарске револуције. Био је међу писцима којима је у двадесетим г. помогао Горки. Приповести Партизани (1921) и Оклопни воз 14-69 (1922) сматрају се врхунцима његовог стваралаштва, које касније није досегао. На основу приповести Оклопни воз 14-69  написао је 1927. истоимени позоришни комад, класично дело совјетске драматургије. Драму је већ исте г. у МХАТ-у режирао К. Станиславски. Драма Оклопни воз играна је на сцени СНП 1946.

БИБЛ: Всеволод Иванов, Оклопни воз 14-69. Позоришни комад у четири чина (6 слика). Превео Кирил Тарановски, НСад 1948.

ЛИТ: Марк Слоњим, Портрети савремених руских писаца, Руски архив, Бгд 1931.

Б. К-ћ

ИВАНОВ Славољуб – шеф рачуноводства (Шид, 26. VI 1935 – Нови Сад, 12. II 1998). Завршио је средњу економску школу. Радио је у Дому здравља у Жабљу као шеф рачуноводства, а у истом својству је био и у СНП од 1. X 1971. до 10. VI 1981. Изразите интелигенције и смисла за домаћинско пословање, помно пратећи све промене прописа, лако и брзо је доносио одлуке непогрешиво најповољније за СНП а истовремено беспрекорно у складу са важећим законима.

Р. Б.

ИВАНОВИЋ Васа – драмски глумац (Београд, 14. V 1888 – Нови Сад, 9. XII 1957). Завршио је основну школу и четири разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену 5. VIII 1906. у трупи Фотија Иличића у Смедереву и у њој остао до 15. VI 1907. Од 20. VI 1907. до 9. VII 1909. био је у трупи Душана Топаловића у Смедереву, од 22. VII до 15. X 1909. у трупи Богобоја Руцовића у Бгду, од 7. XI 1909. до 10. III 1910. у Позоришту „Коларац“ у Бгду, од 1. VIII 1910. до 1. VIII 1927, с прекидом од четири ратне г. које је провео у интернацији, био је члан СНП у НСаду, а једно време и његов управник. Од 1. VIII 1927. до 1. XI 1932. био је у Позоришту Здравственог одсека у НСаду. У НПДб је био ангажован од 1. VIII 1935. до 6. IV 1941. Од 10. IX 1941. до 20. IV 1943. играо је у Позоришту Удружења глумаца у Бгду. После рата је поново био члан Драме СНП од 1. IX 1953. до пензионисања, 30. VI 1954. Као млад глумац истицао се у драмским улогама, а у зрелијем добу у карактернима, у које је уносио доста животног реализма, показујући одмереност и смисао за дух доба и средине.

УЛОГЕ: Штуцер (Саћурица и шубара), Дамјан (Косовска трагедија), Здравко (Ђидо), Стева Драгић (Сеоска лола), Танасије (Ожалошћена породица), Еузебио (Тоска, Сарду), Војник (Мрак), Јоца (Београд некад и сад), Рада (Ослобођење Косте Шљуке), Лоренцо (Млетачки трговац), Феб (Звонар Богородичине цркве у Паризу), Емерих (Јесењи маневар), Де Леј (Разведена жена), Гробл (Дротар), Пуковник Паркер (Бајадера), Ла Флеш (Харпагон), Диједоне (Господин Алфонс), Рајко (Војнички бегунац), Јован Поповић Смук (Ивкова слава), Алекса Жунић (Сумњиво лице), Јанко (Хајдук Вељко), Лодовико (Отело), Бенволио (Ромео и Јулија), Јова (Девојачка клетва), Сват (Царство мрака), Судски лекар (Слепи прозор), Шеф полиције (Једна жена лаже), Никифоров (Васкрсење), Пуја (Подвала), Господин Бурић (Покојник), Арса (Коштана), Вуденшус Ајнхорн (Насловна

страна), Жива Вртунски (Над попом попа), Газда Спаса (Сумњиво лице), Михаило (Путујуће друштво).

ЛИТ: А-м, СНП, Српство, НСад 4. XI 1911; А-м, Артистички одсек Управном одбору Друштва за Српско народно позориште, Браник, 1911, бр. 218, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1912, бр. 8, с. 2; А-м, СНП на Сушаку, Застава, 1913, бр. 125, с. 3; А-м, Косовска трагедија – на позорници, Застава, 1913, бр. 264, с. 2-3; В. М., Позориште и уметност, Слобода, НСад 1919, бр. 63, с. 3; А-м, Из позоришта, Јединство, 13. IX 1921; (m), „Der Revisor“, Deutsches Volksblatt, 1. I 1922; -ић, „Војни бегунац“, Застава, 1923, бр. 98, с. 3; А-м, Васа Ивановић, Нови Сад, 1935, бр. 44-46, с. 9-10; А-м, Успело гостовање СНП у Вршцу, Дан, 1936, бр. 93, с. 4; А-м, Гостовање СНП у Србобрану, Србобрански гласник, 1937, бр. 2, с. 2; В., Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 187, с. 2; С., Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине, Војводина, Вршац 1938, бр. 22, с. 3; А-м, Осамдесетогодишњи јубилеј Српског народног позоришта, Дан, бр. 232, с. 3; А-м, СНП гостовало је са успехом у Тителу, Дан, 1941, бр. 63, с. 4.

Б. С. С.

ИВАНОВИЋ Вукашин – глумац-почетник; у СНП је био члан 1899. Познато је само да је одиграо улогу Славка у представи Хајдук Вељко. Од 1913. био је члан позоришта „Тоша Јовановић“, које је деловало као Градско позориште у Битољу до краја 1915.

В. В.

ИВАНОВИЋ Драгомир Н. – приповедач, драматизатор (Ужице, 9. IX 1899 – Београд, 12. VIII 1961). Отац Никола, зидар, рано је умро. Код очуха у Чачку завршио је основну школу и V разред гимназије (1914), а VI разред је похађао у Бгду. У Неготину је завршио учитељску школу (1921). Учитељевао је у околини Пирота (1921-1923), а затим службовао широм Војводине, источне Србије и Македоније. Г. 1929. завршио је једногодишњи педагошки течај за дефектолога; 1935. је радио као школски надзорник у Зрењанину, затим до рата у Смедереву. Г. 1944. је био запослен у Народноослободилачком одбору у Лесковцу. После рата радио је неко време у Бгду, затим у НСаду. Пензионисан је 1958. Први књижевни рад му је приповетка Чудновати говорник дремљивог вагона („Мисао“, 1924, бр. 7-8). Писао је приповетке и песме за децу (Дечија земља, Суботица 1932; Дедине приче, Бгд 1946); преводио је приче за децу са руског и немачког (одабране приче руских писаца У шумском царству, Бгд 1934). Г. 1928. забрањена је продаја његове књиге Стрмоглавија или Домановић Радоје у проширеној Страдији (Бгд 1928). Сарађивао је у часописима: „Мисао“ (1924), „Венац“ (1925/26), „Зраци“ (1925/26), „Народна просвета“ (1930), „Зорица“ (1931/32, 1932/33, 1936/37), „Југословенче“ (1931/32), „Политика“ (1933, 1934). Са Миодрагом Матићем и Михајлом Станојевићем уређивао је едицију „Дечја књига“ (1934). Поред књижевног рада бавио се педагогијом („Учитељ“, 1925/26, 1932/33). Аутор је уџбеника из географије за III и IV разред основне школе и педагошких дела Фактори у васпитању. Дечје игре, бајке и цртање (Бгд 1934) и Васпитни проблеми (Бгд 1936). Његова драматизација приповетке Лазе К. Лазаревића На бунару извођена је у ДНП 1944.

ИВАНОВИЋ Нада – глумица (Сарајево, 30. IV 1953 – ). Завршила је Академију уметности у НСаду, на Одсеку драмских уметности, Група за глуму (1979). У време студија одиграла је две улоге на сцени СНП, а после дипломирања примљена је у редовни радни однос у Драми СНП од 15. VI  1979. Пошто се убрзо удала за Крагујевчанина, већ 31. VIII 1979. прешла је у Театар „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу.

УЛОГЕ:  Ружица (Ујеж), Катарина (Олуја).

ЛИТ: М. Караџић, „Ујеж“ поново на сцени, Политика, 17. II 1976; М. Кујунџић, Опсена светлости и боја, Дневник, 29. III 1979.

Ј. М.

ИВАЊИ Иван – песник, приповедач, драмски писац и преводилац (Зрењанин, 24. I 1929 – ). Завршио је Архитектонски одсек при Средњој техничкој школи у НСаду 1948, глумио у Централном омладинском позоришту Војводине у НСаду 1946/47, предавао у Средњој техничкој школи у Чачку и Бгду од 1948. до 1950. и радио у секретаријату Савеза књижевника 1950/51. Потом је кратко био драматург Београдског драмског позоришта, па новинар листова „Омладина“ и „Младост“ (1951-1958), помоћник директора „Београдских новина“, помоћник управника за уметничка питања Савременог позоришта у Бгду, помоћник управника НП у Бгду за питања Позоришне комуне (1968-1974), затим саветник за културу и штампу при Амбасади СФРЈ у Бону. Објавио је књиге стихова Живећу увек пролећем (1950), Смешак под тачком разно (1951), Возови (1952), затим романе Човека нису убили (1954), Ушће које тражимо (1960), Свако игра своју улогу (1964), Смрт на змајевој стени и Диоклецијан (1973), драме Река без обала (1959) и Ласал или непоуздани пријатељ, есеје Немачке теме (1975), бајке Ајкула са женским срцем (1964), Кенгур, хеликоптер и остали (1967), радио-драме Гете и његова игра са Ифигенијом (1968) и др. Писао је и позоришне приказе. Дела су му превођена на албански, енглески, мађарски, македонски и немачки језик. Преводио је са немачког и мађарског, између осталог и драме Б. Брехта Мајка Храброст, Галилео Галилеи, Опера за три гроша и Мати (по Горком) и игру Аутобиографија Макса Фриша. Његове драме су извођене у позориштима у Бгду, Бањој Луци, Сарајеву, али и на радију и телевизији. На сцени СНП у НСаду је 1968. приказан комад Развод на мађарски начин Ласла Табија, у његовом преводу са мађарског.

С. Ј.