ЗАУЗЕЋЕ ТВРЂАВЕ (La Prise de Berg-op-Zoom) – комедија у 4 чина. Написао: Саша Гитри. Прво извођење у Паризу, 4. X 1912, у нашој земљи 23. IX 1913. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 22. IX 1923. Превео: др Бранко Гавела. – Рд. Б. Војновић; Стеван Јовановић (Шарл), Д. Спасић (Лео), М. Хаџи-Динић (Пол), М. Живановић (Видал), В. Ивановић (Шуц), В. Виловац (Генерал), Љ. Стојчевић (Господин), Л. Лазаревић (Диросо), С. Савић (Жорж), М. Вебле (Голденблум), М. Душановић (Младић), Д. Кременовић (Аргентинац), К. Цветковићка (Полет), Р. Кранчевићка (Г-ђа Видал), М. Авировићева (Лулу), С. Стојчевићка (Прва чуварка ложа), К. Виловчевица (Друга чуварка ложа), З. Душановићка (Прва госпођица), М. Јанковићка (Друга госпођица), М. Филиповићка (Собарица), Д. Матејићка (Г-ђа Диросо), Д. Бајић (Гледалац), Ј. Силајџић (Слуга), Ј. Стојчевић (Човек од 2м и 5цм). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м,  „Заузеће тврђаве“ – Народно позориште, Застава, 25. IX 1923; Б. П., Премијера „Заузећа тврђаве“, комедија у 4 чина, написао Саша Гитри, с француског превео др Бранко Гавела, Јединство, 27. IX 1923.

В. В.

ЗАХАР Иван – одвјетник, књижевник и преводилац (Загреб, 16. XII 1845 – Загреб, 1. V 1907). Школовао се у Згбу, Бечу и Грацу, посветивши се адвокатури, али се враћа у Згб, гдје почиње уређивати „Вијенац“ и задуго остаје један од његових најагилнијих сурадника. Писао је књижевне приказе, политичке и сатиричке чланке, приповјетке и пјесме, а за казалиште је превео многе драмске текстове, од којих се најчешће изводио Халмов Дивљан. Његов пријевод комада Ја вас љубим В. Игоа изведен је у СНП 1874.

П. Ц.

ЗАХАРОВ Лав Горович (Лев Горович Захаров) – публициста, преводилац и књижевни критичар (Одеса, 2. IX 1903 – Београд, 25. X 1975). Новинарством се почео бавити 1922. у листовима „Време“ и „Правда“. Истовремено је почео да преводи са руског на српскохрватски. Преводио је Иљфа и Петрова, Багрицког, Ахматову, Буњина, Долинског, Јевтушенка, Еренбурга, Зошченка, Мајаковског, Мартинова, Пушкина, Хикмета и др. Писао је чланке, есеје, предговоре и поговоре о делима руске и совјетске књижевности и о Иљфу и Петрову, Шолохову, Зошченку, Јавичу, Леонову, Мајаковском, А. Толстоју, Хикмету. Састављао је зборнике руске и совјетске поезије и прозе. СНП је 1961. извело његов превод Иркутске приче Алексеја Арбузова.

БИБЛ: Лав Захаров, Пут Михаила Шолохова (Огледи и чланци о совјетским писцима), Пожаревац 1967; Поезија Великог октобра, избор и поговор Душан Костић и Л. З., Бгд 1967.

ЛИТ: Савремени књижевни преводиоци Југославије, Бгд 1970, с. 4-8.

Б. К-ћ

ЗАХЕР-МАЗОХ Леополд (Leopold Ritter von Sacher-Masoch) – аустријски новелиста, романсијер и комедиограф (Лавов, 27. I 1835 – Линдхајм, Хесенска, 9. III 1895). Син дворског саветника, шефа полиције у Галицији, немачки је научио тек као гимназиста у Прагу, у који му је отац био премештен 1848; права, математику и историју студирао је у Прагу и Грацу. Докторирао је из правних наука у Грацу (1856) и већ 1857. је у том граду постао приватни доцент за историју, а 1860. је професор у Лавову. Пошто је на књижевном пољу постигао успех, напустио је универзитетску каријеру и као слободан књижевник живео је у разним местима хабзбуршке државе; у Будимпешти је уређивао „Belletristische Blätter“ (1880), а од 1881. до 1885. у Лајпцигу је издавао интернационалну ревију „Auf der Höhe“. Његова жена, Аурора фон Римелин (Rümelin – псеудоним Ванда фон Дунахев – Dunachew), била је књижевница. Међу савременицима је био много више цењен као писац новела и романа са темама из доба Марије Терезије, из Галиције, о крајевима где се сусрећу словенски, германски и јеврејски свет, што се огледа и у избору његових дела за превод на наш језик: Борба против језуите или Човек без предрасуда. Историјска приповетка из доба Марије Терезије, НСад б. г.; Љубоморна царица или Комисија за чување морала. Новела из доба Марије Терезије, НСад б. г.; Новинар,  прев. Божо Боди, Бгд 1880; Козак, прев. Душан Ђ. Миловановић, Бгд б. г.; Како краљица суди и Козак Хмелницки. Две приповетке, Земун 1895; Женски султан, I–III, Бгд 1898. Писање драма није било у центру његове књижевне делатности, а комедије које су изведене на нашој сцени представљају његова најбоља књижевна остварења: Наши робови (Unsere Sklaven, 1873) – 13. II 1879. прев. Сава Петровић, и Човек без предрасуда (Der Mann ohne Vorurteil, 1866) – 12. XII 1881. преводилац непознат.

С. К. К.

ЗАХРАДНИК Освалд (Osvald Zahradnik) – словачки драмски писац (Велики Бочков, Закарпатска Украјина, 16. XI 1932 – ). Син локалног млинара, почео је да ради као обућарски шегрт па електричар у варошици Свит, испод Татри. Као бистрог младића послали су га на приправни средњошколски курс, а одатле 1948. на Карлов универзитет у Прагу, где је завршио студије филозофије и психологије и почео да ради као просветни радник. Ускоро, 1961, запослио се као организатор и драматург једне прашке концертне и естрадне агенције. Преселивши се у Банску Бистрицу, до 1971. радио  је као режисер  на тамошњем радију. Од 1971. до 1973. био је главни уредник Радија у Братислави; потом је, од 1973. до 1976, био запослен у Министарству културе Републике Словачке. Драмом Словенског народног дивадла руководио је од 1976. до 1979, а од 1979. је био стално ангажован у Савезу словачких драмских уметника. Почео је да пише још као режисер на радију, природно – радио-драме, у ствари исповести човека који је прошао сурову школу живота и убеђен је да добро (над злом) може завладати само ако људи приону да га стварају а не само да га вербално призивају; такође, по њему, добро није дело само великих и моћних него пре свега обичних, неприметних, али осећајних и неегоистичних појединаца. Тако су настале оригиналне З. радио-драме Светост наивности, Шок, Повратак, Привиђење (изведено и на Радио Згбу), Убиство у институту Ферми, Портрет непознате, Имела за Романа, Паучина, тв-драма Кров бекства и тв-серија Тридесет девет степени у хладу. У међувремену је постао и значајан позоришни писац. Г. 1972. Словачко народно позориште приказало је његову прву драму, Соло за часовник (Solo prebicie hodiny), која је у току две сезоне постала хит чехословачких а и многих иностраних позоришта. Управо ову драму је Московско уметничко академско позориште одабрало за Фестивал чешке и словачке драме (1973). Г. 1974. исто позориште приказало је и друго З. дело, сатиричну комедију Зурабаја (Zurabája alebo Epitaf pre živého), а већ у следећој сезони позориште у Трнави је играло његову драму Прескочи своју сенку (Prekroč svoj tieň). Словачко народно позориште је 1976. поставило још један његов комад – Сонатина за пауна (Sonatína pre páva), коју су после успешних извођења у Чехословачкој на репертоар ставили Пушкиново позориште у Лењинграду и експериментално позориште „Játek szin“ у Будимпешти. У СНП је његов комад Соло за часовник изведен под насловом Коме откуцава часовник, уприличен под командом „братиславске поставе“: режија Тибор Раковски, сц. Ладислав Вихођил и к. Хелена Безакова, а премијери (16. I 1979) је присуствовао и аутор. „Већ у вези са прашком изведбом Сола за часовник је констатовано да је З. ушао у словачку драму као безбрижни луталица: ’Баш ме брига за ваше конвенције, ја волим човека, а да бих могао и гледаоцу да га представим као добро створење у суштини, пристајем на ваше услове: дијалог, чин, наступ… али ништа више!’ Овом драмом писац као да признаје конфликт само под кожом драме, као да у принципу радо прихвата грађу класичне драме, али засад нека га тиме не узнемиравају јер је његов јунак крхко биће, које тражи своје место на овом свету, и аутор му то омогућава, али не водећи га за руку, не саветујући и упозоравајући, то оставља педагозима… Озбиљно, један од централних знакова З. драме је градирајућа, све осећајнија абсенција мирног и хармоничног односа према околини, према најближима. То је симптом болести претехнизованог друштва и аутор трага за разлозима нарушених људских односа, суптилно удубљен у дисхармонију свакодневног живота човека, али и мимо њега, у свету јурњаве, великих и малих дезилузија, с осећањем мање зависности (једног од другог, у карактеру времена), тако да је у тананој пауковој мрежи односа сачувана доминантна нијанса игре: дискретна равнотежа између осмеха и суза. Аутору дијалог служи за размену аргумената који носе хиперболу приче која се одвија, иако се он више труди да поетично захвати проблем моралне лепоте, него истине. Наиме, истина је сложе­на и слојевита. Треба спознати њен руб и лице, да би се могао тражити излаз из осећајно опустошеног света…“ (Антон Крет у листу „Позориште“).

БИБЛ: Коме откуцава часовник (Solo prebicie hodiny), прев. Т. Бабовић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1976.

ЛИТ: Д. Николић, О јучерашњем свету без носталгије, Дневник, 16. I 1979; М. Кујунџић, Лифт-бој и остали, Дневник, 18. I 1979; В. Мићуновић, Прича о генерацијама, Политика, 18. I 1979; А-м, Освалд Захрадник присуствовао премијери своје драме у СНП, Дневник, 19. I 1979; А. Крет, Соло за аутора, Позориште, НСад 1979, бр. 3, с. 15.

В. В.

ЗАЧАРАНА ПРИНЦЕЗА – позоришни комад за децу. Написали: Валеријан Антуновић и Иван/Јован Урбан.

Праизведба  у Н-Оп 17. II 1930. у Осијеку. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ЗАШТИТА МОРАЛА (La Fiacre 117) – комедија у 3 чина. Написали: Емил де Нажак и Албер Мило. Прво извођење у Паризу, 1886.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 5. VII 1924. Превео: Брана Цветковић. – Рд. Б. Цветковић; Б. Цветковић (Едгар Вокресон), К. Цветковићка (Аниса), М. Авировићева (Цецилија), Н. Динић (Портенвиљ), Р. Кранчевићка (Адела), Стеван Јовановић (Артур де Бланзек), Л. Лазаревић (Жан Белгард), Ј. Стојчевић (Труселе), Љ. Стојчевић (Др Оскар), С. Савић (Бенжамен), В. Ивановић (Коке), М. Пашко (Баптист), Ј. Силајџић (Одаџија), Д. Бајић (Први тајни полицајац), М. Живановић (Други тајни полицајац). – Изведено 1 пут.

В. В.

ЗБОГ МИША – Написао: Николај Семјонович Љесков.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 8. VIII 1920. Преводилац непознат. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ЗБОРНИК ПОЗОРИШНИХ ДЕЛА – едиција СНП, покренута 1872. са циљем да се и у засебним књижицама објављују позоришни комади, оригинални и преведени, које је СНП првобитно штампало у своме листу „Позориште“. Доцније су у едицију уношена и друга дела, али редовно само она која су била на репертоару СНП. Комадима из З. СНП је помагало путујућим и дилетантским позоришним дружинама, које су и иначе непрестано тражиле да им се најпопуларнија дела препишу и пошаљу да би могле задовољити своје репертоарске потребе. На Главној скупштини ДСНП, одржаној 26. III / 10. IV 1877, одлучено је да се издавање ове библиотеке дела уступи књижари Браће М. Поповића, која је и пре те Скупштине, на основу сагласности добијене 1876. од УО ДСНП, већ била штампала о своме трошку 10. и 11. св. З. Скупштинском одлуком у ствари је прихваћено расположење Браће М. Поповић да и убудуће штампају св. из ове едиције о своме трошку, али је до краја на свакој књижици обавезно стајало: „На свет издаје управа СНП“. Свака св. З. била је нумерисана: на импресум-страни и на корицама број св. одштампан је словима. Нумерација појединих св., међутим, није провођена ни прецизно ни у континуитету, тако да су неки бројеви поновљени а неки прескочени, што изазива немале недоумице. На неким књижицама су, пак, одштампане раније а не стварне г. издања. Ипак, могло се утврдити да су у З. објављени ови позоришни комади:

Св. 1 – Школски надзорник, шаљива игра с певањем у једној радњи. Написао Коста Трифковић. НСад 1872. – Под истим бројем одштампано је и II издање: НСад 1876;

Св. 2 – Шаран, шаљива игра у једној радњи од Јована Јовановића. НСад 1872. – Под истим бр. одштампано је и II, поправљено издање: НСад 1876;

Св. 3 – Честитам, шаљива игра с певањем у једној радњи. Француско-пруски рат, шаљива игра у једној радњи. Написао Коста Трифковић. НСад 1872;

Св. 3 – Честитам, шаљива игра у једној радњи с певањем, II издање. Мила, шала у једној радњи по Гернеру, за српску позорницу приредио † Коста Трифковић. НСад 1884;

Св. 4 – Краљева сеја, историјска драма у 4 дела. Написао Др Милан Јовановић. НСад 1872;

Св. 4 – Француско-пруски рат, шаљива игра у једној радњи. Написао Коста Трифковић, НСад 1891. (Ово је, у ствари, II издање овог комада; нумерација погрешна!);

Св. 5 – Максим Црнојевић, трагедија у пет чинова с певањем, написао Др Лаза Костић. За позорницу удесио А. Хаџић. Музика од А. Максимовића. НСад 1872. – Под истим бр. одштампано је и II, поправљено издање: НСад 1887;

Св. 6 – Избирачица, шаљива игра у три чина с певањем. Написао Коста Трифковић. НСад 1873. – Делу тиража овог издања, као наводно II, одштампане су само нове корице без г. издања;

Св. 7 – Љубав није шала, шала у једној радњи. По туђој мисли од А. Хаџића. НСад 1873. – Под истим бр. одштампано је и II издање, али нису означени место и г. издања;

Св. 8 – Демон, повест и алегорија. Написао Др Милан Јовановић. НСад 1874. (Ово је, у ствари, II издање овог комада; I издање, изван ове едиције, објавила је Српска народна задружна штампарија у НСаду 1872);

Св. 9 – Љубавно писмо, шаљива игра у једној радњи од К. Трифковића. НСад 1874. (На импресум-с. овог издања погрешно је одштампано: „св. 8“; на корицама како треба: „св. 9“). Под истим бр., у другој штампарији, одштампано је и II издање, али је и на њему као г. издања стављена 1874. и да је комад штампан „трошком књижаре Браће М. Поповић“ која се, као што знамо, тек од 10. св. (1876) појављује као финансијер ове едиције; према томе, г. II издања је нетачна – вероватна је: 1884. Део тиража овог издања, са засебним корицама и пагинацијом, додат је као прилог Календару „Сремац“ за 1891. Одштампано је и III издање: НСад ? (г. издања није означена);

Св. 10 – Ромео и Јулија, трагедија у пет чинова од В. Шекспира. С инглеског превео Др Л. Костић, за српску позорницу удесио А. Хаџић, НСад 1876;

Св. 11 – На Бадњи дан, драмолет у једној радњи. Пола вина, пола воде, шаљива игра у једноме чину. Написао Коста Трифковић, НСад 1876;

Св. 12 – Пркос, шаљива игра у једном чину, с песмама. По Р. Бенедиксу посрбио Др Јован Андрејевић. Музика од А. Максимовића, НСад 1877. Под истим бр. одштампано је и II издање: НСад ?;

Св. 13 – Рукавица и лепеза, шаљива игра у три радње. Написали Бајар и Соваж. Превео Ф. Оберкнежевић. НСад 1878;

Св. 14 – Фрише фире, шала у једном чину. Написао Коста Ристић (псеудоним Милана Савића). НСад ?;

Св. 15 – Несуђени, шаљива игра у четири дела. Написао Др Милан Јовановић. НСад 1881;

Св. 16 – Еј, људи, што се не жените или Под папучом, шаљива игра у четири чина. По немачком од Јулија Розена, за српску позорницу прерадио Бранко М. Јовановић. НСад 1884. (На импресум-с. погрешно је одштампано: „св. 15“; на корицама како треба: „св. 16“);

Св. 17 – Стрелан (Wildfeuer), драмски спев у пет чинова. Написао Фридрих Халм. Превео Јован Грчић. НСад 1879. – на насловној и импресум-с., а 1885. на корицама?;

Св. 18 – Суламка, жалосна игра у пет чинова. Написао Фрања Кајм. Превео Благоје Бранчић. НСад 1885;

Св. 19 – Милош у Латинима, слика у једном чину, од М. П. Шапчанина. НСад 1886. – Под истим бр., и насловом Милош Обилић у Латинима, одштампано је и II издање: НСад ?;

Св. 20 – На позорници и у животу, шаљива игра у једном чину. Написао Милан Шевић Максимовић. НСад 1886;

Св. 21 – Отело, трагедија у пет чинова. Написао Виљем Шекспир. Превели Г. Гершић и А. Хаџић. За српску позорницу удесио А. Хаџић. НСад 1886. на насловној и импресум-с., а 1887. на корицама?;

Св. 22 – Пера Сегединац, трагедија у пет чинова из повести народа српског. Написао Лаза Костић. Друго, поправљено издање. НСад 1887. (I издање, изван ове едиције, објавила је Државна штампарија у Бгду 1882);

Св. 23 – Мој џеп, шаљива игра у три чина. Написао Мита Калић. НСад 1887;

Св. 24 – Преки лек, шаљива игра у једном чину. Написао Мита Калић. НСад 1889. (Ово издање, наводно као II, са засебним корицама и пагинацијом, додато је као прилог „Бачванину“, српском народном календару за 1891);

Св. 25 – Свекрва, шаљива игра у једном чину. Написао Мита Калић. НСад 1889. (Ово издање, са засебним корицама и пагинацијом, додато је као прилог „Бачванину“, српском народном календару за 1890);

Св. 26 – Робијашева ћерка, позоришна игра у три радње. Немачки написао Адолф Вилбрант. Превео Јован Грчић. НСад 1889;

Св. 27 – Роман сиромашног младића, драма у пет чинова. Написао Октав Феје. Превео Светозар Савковић. НСад 1890;

Св. 28 – Војнички бегунац, позоришна игра у три чина с певањем. Написао Е. Сиглигетија. Превео Радивој пл. Стратимировић. НСад 1891;

Св. 29 – Граничари, позоришна игра у три чина од Јосифа Фрајденрајха. За српску позорницу удесио А. Хаџић. НСад 1891?;

Св. 30 – Маркова сабља, алегорија у два дела. Написао Јован Ђорђевић. НСад (1900). „Прештампала (са издања Државне штампарије у Бгду, 1872) књижара Браће М. Поповића и за спомен поклонила ђацима који су били присутни на представи „Маркове сабље“ 23. II 1900. у Новом Саду“;

Св. 31 – Ретка срећа, шаљива игра у једном чину. Написала Милева Симићева. НСад 1900;

Св. 31 – Вилењак (Der Freischütz), романтична опера у три чина. Текст Ф. Кинда. Превели Јован Грчић, Благоје Бранчић и Милан Димовић. Музика од Вебера. НСад 1900. (Нумерација пегрешна!);

Св. 33 – Обичан човек, шала у три чина. Написао Бранислав Ђ. Нушић. НСад 1902. (На импресум-стр. погрешно је одштампано: „св. 32“; на корицама како треба: „св. 33“);

Св. 34 – Лек од пуница, шаљива игра у једном чину, по шпанском од Дон Манујела Хујана Дијане, прерадио краљ Лауш Баварски. С немачког превео Јован Грчић. НСад 1903;

Св. 35 – Из низа „Одсудни тренутци“.  I – На станици, шаљива игра у једном чину. II – Игра с ватром, шаљива игра у једном чину. Написао Милан Савић. НСад 1905;

Св. 36 – Сеоска лола, позоришна игра у три чина са певањем. Написао Е. Тот. Превео и за српску позорницу прерадио Стеван Дескашев. НСад 1905. (Ово је, за разлику од издања Штампарије задруге штампарских раденика у Бгду из 1880, у ствари II, поправљено издање);

Св. 37 – Из низа „Одсудни тренутци“.  III – Амајлија, драма у једном чину. IV – Меланија, драма у једном чину. V – Ђурђевићи, драма у једном чину. Написао Милан Савић. НСад 1905.

Колико се, дакле, могло утврдити, у овој едицији штампано је 38 засебно нумерисаних књижица, не рачунајући поновљена издања; с њима, има их укупно 48. У вези с овом едицијом треба скренути пажњу на још неке поступке издавача. Друго издање Француско-пруског рата требало је да буде нумерисано као св. 3 а не 4, а Мила (у поновљеној св. 3) требало је да добије нов бр. или је текст тога монолога морао бити укључен у књижицу са неким комадом који се први пут штампа; од тиража св. 17 из 1885. вероватно су направљена два издања: једно је означено г. 1879, а друго са новим корицама и на њој г. 1885. У прилог овој претпоставци иде и то што је Стрелан тек 27. IV / 9. V 1884. био изнет пред ПО ДСНП „да се прими у репертоар“. Према томе, о стварном издању овога комада у 1879. не може бити речи. Такође, Реткој срећи, чини се, треба дати предност при утврђивању редоследа изласка из штампе, јер је приказивана на сцени СНП пре Вилењака, па је сасвим вероватно пре њега и штампана. Вилењак је, према томе, требало да буде нумерисан као св. 32. Из записника седнице ПО ДСНП од 15/27. X 1887. види се, даље, да су „трошком Књижаре Браће М. Поповића“ до тога дана штампани Ромео и Јулија, На Бадњи дан и Пола вина пола воде, Пркос, Рукавица и лепеза, Фрише фире, Несуђени, Еј, људи, што се не жените, Стрелан, Суламка, Милош (Обилић) у Латинима, Отело и Пера Сегединац. Значи: све св. на којима су одштампане 1872, 1873. и 1874. као г. издања објављене су искључиво у режији СНП. Међутим, између издања Ромеа и Јулије и Пере Сегединца штампане су још две св. – прво издање Милоша у Латинима и издање комада На позорници и у животу, који су исте г. (1886) објављени у „Позоришту“, па оданде одштампани и у посебне св. Књижара Браће М. Поповић није учествовала у издавању ових двеју св. него само СНП. После објављивања Пере Сегединца Браћа М. Поповић до последње св. материјално учествују у издању свих позоришних комада, као и у поновљеним издањима св. које су штампане пре Ромеа и Јулије. Пристанком да Књижара Браће М. Поповића учествује у издавању З., СНП је задржало право и преузело обавезу да обезбеђује рукописе драмских текстова, сређује обавезе према ауторима односно преводиоцима и води редакцију издања. Браћа М. Поповић сносили су штампарске трошкове, мањи део тиража уступали СНП, а већи део продавали за свој рачун, у НСаду и другим местима. Позоришни комади, објављени у овој едицији, штампани су у различитим временским периодима у Српској народној задружној штампарији, Српској штампарији дра Светозара Милетића, Штампарији Августа Фукса, Штампарији Арсе Пајевића и у Штампарији српске књижаре Браће М. Поповића – у НСаду.

ЛИТ: Записници Позоришног одсека Друштва за Српско народно позориште од 1875. до 1903, I и II књига (ксерографисани примерци у Архиву СНП); В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, СКА, Споменик XLV, Бгд 1908, с. 1-115; Др Д. Кириловић, Српско народно позориште, Сремски Карловци 1931, с. 62; Др Д. Кириловић, Каталог Библиотеке Матице српске, II, Српске књиге 1848-1880, НСад 1955. с. 396 + 1.

Л. Д.

ЗВОНАР БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ (Der Glöckner von Notre-Dame) – романтична драма у 5 чинова с предигром. По роману Виктора Игоа Notre-Dame de Paris драматизовала Шарлота (Каролина) Бирх-Пфајфер. Прво извођење 1847. у Берлину, у нашој земљи 15. XII 1866. у ХНК Згб, под насловом Zvonar notre-damske crkve (Quasimodo).

Прво извођење у СНП 26. XII 1874. у НСаду. Превео: Јован Ђорђевић. – Рд. А. Хаџић; Д. Ружићка (Жервеза), М. Недељковићка (Мадлена), Л. Хаџићева (Фаншета, Ренарда), Љ. Зорићева (Нинета, Махијета), М. Максимовићева (Флерета), Љ. Недељковићева (Николет), П. Добриновић (Понс, Гренгоар), Ј. Божовић (Цигански арамбаша, Наредник краљевске гарде), Б. Хаџићева (Жена харамбаше), В. Марковић (Циганин, Кроло), Д. Ружић (Клод Фроло), Н. Недељковић (Квазимодо), А. Сајевић (Феб), Н. Зорић (Стотиник краљевских најамника), А. Лукић (Флетри), Ј. Поповићева (Ударда), Д. Вујић (Труљфу), xxx (Пепо), Ј. Бунић (Судија), И. Сајевићка (Есмералда).

Премијера у СНП 5/17. V 1879. у Старом Бечеју; Д. Ружићка (Жервеза), Б. Хаџићева (Мадлена), Л. Хаџићева (Фаншета, Ренарда), М. Рајковићка (Нинета, Махијета), М. Максимовићева (Флерета, Есмералда), xxx (Николет), П. Добриновић (Понс, Пјер Гренгоар), В. Марковић (Цигански арамбаша, Кроло), Ј. Поповићева (Жена циганског арамбаше, Ударда), Д. Ћирић (Циганин, Пепо), Д. Ружић (Клод Фроло), С. Рајковић (Квазимодо), А. Лукић (Феб), Р. Поповић (Стотиник краљевских најамника), Ђ. Банковић (Флетри), А. Десимировић (Судија), xxx (Наредник страже).

Премијера у СНП 9. II 1886. у НСаду; Д. Ружићка (Жервеза), З. Милојевићка (Мадлена), М. Максимовићева (Фаншета, Ренарда), С. Бркићева (Нинета, Махијета), С. Миљковићева (Флерета), М. Димитријевићева (Николет, Мадленино дете), А. Милојевић (Попс), М. Банић (Ци­гански арамбаша, Кроло), Ј. Добриновићка (Арамбашина жена, Ударда), xxx (Циганин), С. Кестерчанек (Клод Фроло), В. Миљковић (Квазимодо), М. Марковић Мика (Феб), А. Десимировић (Стотиник краљевских најамника), Д. Петровић (Пјер Гренгоар), С. Ђурђевић (Жан Флетри), В. Димитријевић (Судија), К. Васиљевић (Наредник краљевске страже), Л. Хаџићева (Есмералда).

Премијера у СНП 1. I 1892. у НСаду. – Рд. В. Миљковић; Д. Ружићка (Жервеза), С. Бакаловићка (Мадлена), С. Миљковићка (Фаншета, Ренарда), С. Миљковићева (Флерета), xxx (Николет), Ј. Жикић (Понс), К. Васиљевић (Цигански арамбаша, Кроло), К. Жикићка (Жена арамбаше), Д. Ружић (Клод Фроло), В. Миљковић (Квазимодо), М. Марковић Мика (Феб), Ђ. Бакаловић (Стотиник краљевских најамника), С. Стефановић (Гренгоар), Т. Станковић (Флетри), Ј. Добриновићка (Ударда), Л. Рајковић (Судија), Т. Илић (Наредник краљевске страже), В. Нигринова, к. г.  (Есмералда).

Премијера у СНП 1. I 1905. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Т. Лукићка (Жервеза), Д. Васиљевићка (Мадлена), Ј. Барјактаровићка (Фаншета), Д. Марковић Митица (Флерета), xxx (Николет), В. Виловац (Понс), С. Стефановић (Цигански арамбаша, Клопен), М. Николић (Кроло), К. Виловчевица (Кролоова жена), Ђ. Маџарић (Сељак), К. Васиљевић (Клод Фроло), Ј. Душановић (Квазимодо), М. Марковић Мика (Феб), А. Стојановић (Стотиник краљевских најамника), Д. Кранчевић (Гренгоар), В. Турински (Флетри), Д. Николићка (Ударда), С. Лијанка (Наредник краљевске страже), М. Тодосићка (Махијета), М. Марковићка (Есмералда). – Од 1874. до 1905. укупно најмање 28 представа.

Премијера у СНП 7. XII 1919. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 7 пута.

Премијера у СНП 29. V 1922. у Великом Бечкереку. Подела узета са плаката представе одржане 9. XII 1923. у Великој Кикинди. – Рд. М. Рајчевић;  М. Аћимовић (Понс), А. Аћимовићка (Жервеза, Сестра Ендила), Мала Стојанка (Флерета), Г-ца Поповић (Мадлена), Мали Сава (Николет), З. Петровићка (Махијета), М. Вукомановићка (Ренарда), Р. Павићевић (Један сељак), П. Спајић (Циганин), В. Јелићка (Циганка), Ж. Станисављевић (Клод Фроло), М. Рајчевић (Квазимодо), Б. Ђорђевић (Феб), Д. Петровићка (Ударда), Д. Павићевићка (Есмералда), М. Јелић (Клопен), П. Матић (Стотник), Наумовић (Први војник), Андрић (Пјер). – Изведено најмање 4 пута.

Премијера у СНП 30. X 1934. у НСаду. – Рд. Б. Кривецки, сц. М. Шербан. Подела узета са плаката представе одржане 26. IV 1936. у Вршцу. Режију Б. Кривецког обновио Д. Марковић Мита; О. Репак (Есмералда), Д. Марковић Мита (Клод Фроло), Ђ. Козомора (Феб), М. Шекулин (Жервеза), И. Душановићка (Мадлена), Р. Ферари (Махијета), А. Маслов (Пјер), В. Милин (Етјен, Сељак), Г. Николић (Клопен), Д. Кременовић (Квазимодо), Н. Стојановић (Стотник), Љ. Јовановић (Ударда), З. Николићка (Ренарда), В. Ивановић (Фонс), С. Савић (Цигански кнез), З. Ковачевић (Циганка). – Изведено од 1934. до 1937. укупно 17 пута.

Прво извођење у ДНП 26. V 1943. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, дир. В. Путник, сц. В. Ребезов; О. Животићка (Жервеза), Т. Јеремићка (Мадлена), И. Душановићка (Фаншета), Љ. Животићева (Нинета), Л. Гојкићева (Флорета), Ђ. Симић (Николет), В. Милојевић (Понс, Етјен), М. Јелић (Сељак), В. Милин (Цигански арамбаша, Пепо), В. Јелићка (Његова жена), В. Ристић (Један Циганин, Кроло), Љ. Иличић (Клод Фроло), М. Симић (Квазимодо), М. Јаснић (Феб де Шантопер), Ж. Котрошан (Заповедник краљевских најамника), Р. Гојкић (Пјер Греноар), Ђ. Драгић (Један момак), М. Мирковић (Клопен Трулфу), М. Николић (Судија), Р. Шобота (Први војник), Ж. Мишчевић (Други војник), В. Фазловска (Ренарда), М. Гојкићка (Махијета), М. Верешчагина (Ударда Бертран), М. Петровићева (Есмералда). – Изведено 16 пута.

БИБЛ: В. Иго, Богородичина црква у Паризу, I–II, с француског превео Душан Л. Ђокић, Бгд 1898.

ЛИТ: →, „Звонар богородичине цркве“, Позориште, НСад 1874-1875, бр. 62. и 1, с. 255 и 3; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, Сремска Митровица 1878, бр. 10, с. 9; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 196, с. 2; С. К., „Звонар богородичине цркве“, Позориште, НСад 1879,  бр. 22, с. 86-87; Н., Гледали смо „Звонар богородичине цркве“, Родољуб, Сомбор 1881, бр. 2, с.  14; С., Звонар богородичине цркве, Позориште, НСад 1881, бр. 21, с. 83; -ћ, Вршац, 19. 2. „Звонар богородичине цркве“, од Иго-а, Застава, 1883, бр. 47, с. 2; др Д., Рума, 4. 8. „Звонар богородичине цркве“ драма у 5 чинова од Шарлоте Бирх Пфајферове, Застава, 1885, бр. 127, с. 3; С. М., Звонар богородичине цркве, Позориште, НСад 1886, бр. 28, с. 110-111; А-м, Звонар богородичине цркве, Наше доба, НСад 1886, бр. 21, с. 4; А-м, „Звонар богородичине цркве“ од Игоа, Бачванин, Сомбор 1891, бр. 40, с. 3; С., Звонар богородичине цркве, Позориште, НСад 1892, бр. 3, с. 11; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1892, бр. 4, с. 2; -н-ћ, У четвртак, 30. јануара даван је: „Звонар богородичине цркве“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 8, с. 3; С., „Звонар богородичине цркве“, романтична драма у 5 чинова, по роману Виктора Игоа, Браник, 1892, бр. 8, с. 4; Ј. Храниловић, „Звонар Богородичине цркве“, романтична драма у 5 чинова, са предигром, по Виктор Иго-вом роману „Notre Dame de Paris“ прерадила Шарлота Бирх Пфајферка, с немачког превео Ј. Ђорђевић, Јавор, 1892, бр. 9, с. 139-141; Ј. Хр(аниловић), Звонар богородичине цркве, Позориште, НСад 1905, бр. 4, с. 14-15; А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 50, с. 3.

Л. Д.