ДУШАНОВИЋ Милорад – глумац и редитељ (Перлез, 26. IV 1896 – Београд, 26. IV 1990). Потиче из познате глумачке породице: родитељи Јевто и Љубица, брат Станоје и сестра Јулка били су глумци, као и супруга Загорка рођ. Милошевић. Од раног детињства развијао се уз театар и учио глуму од великих новосадских глумаца. Основну школу је похађао у Ботошу и НСаду, где је после четири разреда гимназије положио малу матуру. Први пут је ступио на сцену на гостовању СНП у Руми 13. IV 1913. Крајем јуна 1914, после атентата у Сарајеву, затвориле су га мађарске власти, а када је пуштен из затвора радио је физичке послове до ступања у аустроугарску војску априла 1915. По завршетку рата био је поново члан СНП до јуна 1926, када је ангажован у НП у Бгду, у којем је остао до краја каријере. Пензионисан је 13. IV 1951, али је и као пензионер наставио да наступа на сцени београдског НП. Правилне и лепе дикције, у младости је тумачио хероје и љубавнике, а као зрео глумац прешао је на карактерне улоге. Емотиван, јаког темперамента, искрен и непосредан у изразу, потпуно се уживљавао у своје ликове а из његове надахнуте игре зрачиле су свежина, духовна крепкост, животна снага и динамичност. Приватно је био изразито шармантан и духовит, а занимљиво је да је изумео сопствени програм физичких вежби, захваљујући којима је био несвакидашње бодар и луцидан и у дубокој старости. Београдско НП обележило је 25-огодишњицу (18. IV 1940, Иво Лединић у Еквиноцију И. Војновића) и 40-огодишњицу његовог уметничког рада (13. IV 1954, Марко Вујић у Лажи и паралажи Ј. Стерије Поповића). Одликован је Орденом Светог Саве IV реда и Орденом рада са сребрним венцем, а 1949. је добио Републичку награду СР Србије.

РЕЖИЈЕ: Ђидо, Кикинђани у харему, Сеоска лола, Љубомора, Фаун, Какав отац такав син, Бог освете, Заједнички живот.

УЛОГЕ: Ромео (Ромео и Јулија), Кнез Иво (Кнез Иво од Семберије), Неша Зелембаћ (Подвала), Кића (Два цванцика), Мештар Иво Лединић (Еквиноцио), Митар катана (Саћурица и шубара), Креонт (Медеја), Џаферага (Зулумћар), Восмибратов (Шума), Касио (Отело), Освалд (Авети), Срета Нумера (Народни посланик), Раскољников (Злочин и казна), Тесман (Хеда Габлер), Марко Вујић (Лажа и паралажа), Лепршић (Родољупци), Фаун (Фаун), Леополд (Код белог коња), Нехљудов (Воскресење), Фернандо (У балчаку мача), Зане (Намерник), Андрија (Љубомора), Јамбреновић (Пера Сегединац), Клеонт (Уображени болесник), Грегори (Мистер Ву), Карењин (Живи леш), Максимов (О туђем хлебу), Диперон (Покојни Тупинел), Каколе (Трикош и Каколе), Жорж Булен (Буриданов магарац).

ЛИТ: А-м, Позориште и уметност, Слобода, НСад 1919, бр. 25, с. 3; Јорик, „Балчак мача“, Застава, 11. III 1920; А-м, „Фаун“ од Е. Кноблауха, Јединство, 17. IX 1920; А-м, „Љубомора“, Застава, 16. III 1921; К. Суботић, За музичност језика, Застава, 22. IV 1921; Др М. Стојков, Прослава шездесетогодишњице Српског народног позоришта, Јединство, 2. VI 1921; О. С(уботи)ћ, „Уображени болесник“, Застава, 1. XII 1921; Д. Ј., „Уображени болесник“, Истина, НСад 1921, бр. 10, с. 13; А-м, „Код белог коња“, Јединство, 23. V 1922;  К. О., „Заједнички живот“, Застава, 27. IV 1923; А-м, Народно позориште у Новом Саду, Comoedia, 1924, бр. 16, с. 7-8; А-м, „Злочин и казна“, Јединство, 17. IV 1924; О. С(уботи)ћ, „Мистер Ву“, Застава, 11. V 1924; А-м, „Живи леш“, Слобода, НСад 1924, бр. 36, с. 4; С. З(убац), Премијера „Живог леша“, Застава, 9. IX 1924; С. Зубац, Психомасажа или злочин једног украјинског министра, Јединство, 8. II 1925; О. С(уботи)ћ, „Авети“, Застава, 19. II 1925; С. Зубац, Хенрик Ибзен: „Авети“, Видовдан, НСад 22. II 1925; Б. Прешић, „Родољупци“, Јединство, 28. VI 1925; Кр., Оставке, Застава, 8. VII 1925; Ст., „О туђем хлебу“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 21, с. 4; В., У уторак 9. марта о. г. приказана је „Љубомора“ од Арцибашева, Ново време, Стари Бечеј 1926, бр. 11, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица 1926, бр. 33, с. 4; М. Татић, Говори Милорад Душановић, Позориште, НСад 1972, бр. 3, с. 13; В. П(оповић), In memoriam. Милорад Душановић (1896-1989), Позориште, НСад 1989, бр. 10, с. 61.

В. В.

ДУШАНОВИЋ Станоје – глумац, редитељ, управник и хроничар/историчар СНП (Бања Лука, 5. XI 1906 – Нови Сад, 28. X 1987). Родитељи Јевто и Љубица, тетка Јулијана, брат Милорад, снаха Загорка и сестра Јулка били су глумци; супруга Илинка рођ. Дуганџија такође је била глумица, као и њихова деца Бисерка и Јевто. У овој глумачкој „династији“, по броју чланова највећој после деце поп-Луке Поповића и њиховог потомства, Д. је био најсвестранији и најмаркантнији. У НСаду је завршио основну школу и нижу гимназију. Средњу трговачку школу је напустио јер је већ као дечак био значајно присутан на сцени СНП, од 1919. ангажован као члан-волонтер, а од 1925. и професионално као стални члан. У НП у Бањој Луци радио је од 1931. до 1933, а потом је са Николом Динићем и Добривојем Раденковићем основао Београдско повлашћено позориште и с њиме гостовао по Банату, Срему и Србији. У сезони 1934/35. био је у београдском НП – Секцији за Дб, од 1935. до 1937. у СНП и од 1937. до почетка Другог светског рата у НПДб. Рат је провео у заробљеништву у Немачкој (Алендорф, Бад Сулц и Цвикау), где је у логорашким позориштима обављао разне послове – од организаторских до извођачких. После ослобођења прикључио се драмском ансамблу СНП, у којем је остао до пензионисања, 15. VIII 1961, изузев сезоне 1951/52. коју је провео у НП у Сарајеву. Као пензионер наставио је да игра до 1968. Статус првака Драме добио је 15. XI 1947. указом Министарства просвете Републике Србије. СНП је 1948. представом Скапенове подвале Ж. Б. П. Молијера обележило 25-огодишњицу његовог уметничког рада. У новосадском театру је обављао и дужности секретара, директора Драме (1953/54) и био в. д. управника. Повукавши се у пензију, уз поезију којом се бавио од ране младости и пецање по којем га такође памте Новосађани, наставио је да допуњује деценијама прикупљану грађу о историји СНП: још као дечак обећао је глумцима у трупи СНП: „све ћу вас овековечити златним словима“. Записивао је биографске податке глумаца, редитеља и осталих чланова СНП, бележио догађаје и анегдоте из позоришног света и ову богату документацију, углавном у рукопису, оставио Позоришном музеју Војводине у НСаду. Понешто од ове грађе је и штампано: у „Застави“ (1926-1929), „Панчевцу“ (1929), „Дану“ (1936) и после рата у „Нашој сцени“, „Дневнику“, „Трибини“ и новосадском „Позоришту“. Његов Мали лексикон чланова новосадских позоришта од 1861. до 1941. године објављен је у Споменици Српског народног позоришта 1861-1961. Радознао, довитљив и духовит, изразито проницљивог посматрачког дара, градио је вишедеценијско глумачко искуство и  навелико га користио у креирању ликова. Публику и критику је пленио полетношћу, живописношћу и разиграношћу, а детаље који су доприносили рељефности ликова проналазио је психолошким приступом карактерима. Успешно се сналазио у разноврсном репертоару – од народских комада, водвиља и комедије до сериозних драма и трагедија. Октобарску награду града НСада добио је 1978, а највише признање СНП, златну медаљу „Јован Ђорђевић“, 1983 (обе за животно дело). За улогу Трговачког путника у Тетовираној ружи Тенесија Вилијемса наградило га је Удружење драмских уметника Србије 1959, а на петим Сусретима војвођанских позоришта у Сомбору 1951. похваљен је за улогу Госпара Орсата у Дубровачкој трилогији И. Војновића. Одликован је Орденом рада са златним венцем (1961).

УЛОГЕ: Пелегрен (Наш попа код богатих), Џафер-ага (Зулумћар), Јеврем (Кад то не сме нико знати), Жарко (Голгота), Иванов (Љубомора), Анта (Покојник), Милан (Сеоска лола),  Максим (Ђидо), Диперон (Покојни Тупинел), Хрушак (Признање), Риста Тодоровић, Чеда Урошевић, Ујка Васа (Госпођа министарка), Џим (Американска јахта у сплитској луци), Светозар Ружичић, Јован (Покондирена тиква), Тони (Периферија), Фрош (Слепи миш), Оберон (Сан летње ноћи), Бопчински (Ревизор), Знобов (Оклопни воз), Беркутов (Вуци и овце), Волпоне (Волпоне), Митке (Коштана), Трговачки путник (Тетовирана ружа), Скапен (Скапенове подвале), Госпар Орсат (Дубровачка трилогија), Клеант (Тартиф), Софра Кирић (Вечити младожења), Креонт (Антигона), Кланфар (Леда), Маринко (Хајдук Станко), Вића, Јеротије (Сумњиво лице), Черкун (Варвари), Кића (Два цванцика), Алфред Дулитл (Пигмалион), Жутилов (Родољупци), Отело (Отело), Витез од Рипафрате (Мирандолина), Срета (Зла жена), Вековић (Песма), Јованча Мицић (Пут око света), Ихмењев (Понижени и увређени), Вићентије Јовановић (Пера Сегединац), Ђед Вук (Вук Бубало), Рендалов (Три бекрије), Бибишон (Позабави се Амелијом), Неди (Трактат о слушкињама), Поп (Ваљевска подвала), Барон Ротшилд (Љубичица са Монмартра), Барон Дибл (Анатолове љубави), Чанг (Земља смешка), Пеџ (Веселе жене из Виндзора), Прота, Катихета, Свештеник, Продавац мртвачких сандука (Аутобиографија), Угљеша Вучковић (Три луда дана).

РЕЖИЈЕ: Зулумћар, Слуга као барон, Коштана, Сеоска лола, Шарени програм број један.

ЛИТ: А-м, Сезона 1925/26, Застава, 28. VIII 1925; А-м, Српско народно позориште (сезона 1925-1926), Comoedia, 1925, бр. 3, с. 26-27; В., „Љубомора“, Ново време, Стари Бечеј 1926, бр. 11, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 17, с. 2; О. С(уботи)ћ, „Две сиротице“ – драма од Џ. Оксендорфа, Застава, 3. X 1926; А-м, „Зулумћар“, Застава, 2. X 1928; А-м, „Антонија“ од Ленђела, Застава, 25. X 1928; Ст., Наше позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1929, бр. 19, с. 4; С. Ж., „Американска јахта у сплитској луци“ од М. Беговића, Нови Сад, 26. X 1935; А-м, Станоје Душановић, Нови Сад, 27/28. XI 1935; М. Николић, Франтишек Лангер: „Периферија“, Нови Сад, 1. XII 1940; Б. Ч(иплић), Три актовке, СВ, 1. II 1946; Б. Чиплић, Стеријина „Покондирена тиква“ у режији Боривоја Ханауске, СВ, 31. VIII 1946; Б. Ч(иплић), „Два цванцика“, СВ, 12. IX 1946; С. Бајић, Двадесетпетогодишњица Станоја Душановића, Позориште, 1948, бр. 4- 5; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 380, с. 363; Ј. Виловац, „Волпоне“ на сцени ВНП, СВ, 17. III 1950; Б. Чиплић, Волпоне, ЛМС, 1950, књ. 365, бр. 5-6; Б. Чиплић, Игњатовићев „Вечити младожења“, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 146; Ј. Виловац, „Дубровачка трилогија“ на новосадској сцени, СВ, 22. IV 1951; Н. Петин, Штраусов „Слепи миш“, СВ, 13. VII 1951; А-м, Нов директор Драме СНП-а, Дневник, 2. VII 1953; М. Бабинка, Сачувати поезију, извући драмске елементе, Дневник, 10. II 1956; Д. Поповић, Давичо-Ђурковић: Песма, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 271; Д. Поповић, Бранислав Нушић: „Пут око света“, ЛМС, 1956, књ. 378, с. 583; Ј. Виловац, „Тетовирана ружа“ Тенесија Вилијамса, Дневник, 2. XI 1958; М. Кујунџић, Успела обнова „Песме“, Дневник, 21. IV 1959; М. Антић, Станоје Душановић, Дневник, 7. V 1961; С. Кисић, Глумачка лоза Душановића, Политика, 14. V 1961; К. Савић, Златна јесен Станоја Душановића, Позориште, НСад 1970, бр. 5, с. 9;  М. Кујунџић, Заточници маште, I, НСад 1986, 5-45; А-м, Умро Станоје Душановић, Дневник, 30. X 1987; Н. П(опов), Пола столећа глуме, Дневник, 31. X 1987; А-м, Великом глумцу – остали дужни, Вечерње новости, 2. XI 1987; М. Кујунџић, Мисионар позорнице, Дневник, 3. XI 1987; М. Кујунџић, In memoriam. Станоје Душановић, Алманах позоришта Војводине, 1987/88.

В. В.

ДУШЕ – драма у 3 чина. Написао: Петар Петровић Пеција. Прво извођење 24. V 1910. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 7. XI 1925. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – М. Марковићка (Маја), М. Живановић (Стевица), А. Рашковић (Никола), З. Душановићка (Лела), М. Динићка (Цуца), Ј. Силајџић (Слуга). – Изведено око 10 пута.

ЛИТ: В., У уторак 23. марта приказују драму „Душе“ од Петра Петровића Пеције, Ново време, Стари Бечеј 1926, бр. 13, с. 3; Ст., Српско народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 22, с. 4; С. Секулић, Позоришно гостовање у Сомбору, Застава, 1927, бр. 24, с. 3; М. Ст., „Душе“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1927, бр. 23, с. 1.

В. В.

ЂАВО (Az ördög) – шаљива игра у 3 чина. Написао: Ференц Молнар. Прво извођење у Будимпешти, 10. IV 1907.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 28. I 1910. у НСаду. Превео: Душан Радић. – Рд. М. Хаџи-Динић; Р. Спиридоновић (Алфред), М. Марковићка (Јоланда), М. Матејић (Јован), М. Хаџи-Динић (Ђаво), С.  Бакаловићка (Елза), Д. Матејићка (Цинка), С. Стефановић (Андрија), Љ. Динићка (Дебела госпођа), Д. Васиљевићка (Прва госпођа), М. Филиповићка (Друга госпођа), Д. Николићка (Трећа госпођа), К. Виловчева (Четврта госпођа), М. Јосићева (Пета госпођа), Ј. Антонијевић (Први господин), В. Виловац (Други господин), Б. Савић (Послужитељ). – Изведено 19 пута.

Премијера у СНП 4. X 1919. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 20. XI 1920. у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; Р. Алмажановић (Алфред), М. Хаџићева (Јованка), Ђ. Николић (Јован), М. Хаџи-Динић (Ђаво), Р. Кранчевићка (Елза), С. Ленска (Цинка), П. Јовановић (Андрија), Д. Матејићка (Дебела госпођа), Л. Краус (Прва госпођа), З. Душановићка (Друга госпођа), М. Филиповићка (Трећа госпођа), М. Оливијери (Четврта госпођа), М. Душановић (Први господин), С. Дружинић (Други господин), Ј. Силајџић (Послужитељ). – Изведено 6 пута.

БИБЛ: Ђаво, превео Срђан Туцић, Осијек б. г.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Ђаво, Ново позориште, НСад 1910, бр. 24, с. 251: А-м, Ђаво, Невен, Суботица 1919, бр. 12, с. 3; О. С(уботи)ћ, Ђаво – Народно позориште, Застава, 30. X 1923.

М. М.

ЂАВО У СЕЛУ – балет у 3 чина. Музика: Фран Лотка. Либрето: Пиа и Пино Млакар. Прво извођење 18. II 1935. у Цириху, у нашој земљи 3. IV 1937. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 30. IV 1952. у НСаду. – К-граф и рд. М. Олењина, дир. Л. Бута, сц. С. Максимовић, к. М. Бабић-Јовановић; С. Павлетић (Ђаво), Ј. Главонић (Јела), К. Кузмановски (Мирко), В. Блажић (Ђаволица), Ј. Андрејев (Јелина мајка), П. Јерант (Малоумни младожења, Сеоски момак), Д. Ковачевић (Стриц), Ж. Миленковић (Девер), М. Гарић (Комшија, Ђаволчић), Д. Атлагић (Заједљива комшиница, Заводница, Сеоска девојка), Ј. Нинковић (Лутка, Ђаволчић), К. Глигорић (Лакомислена девојка), С. Хатвагнер (Лакомислена девојка, Сеоска девојка), А. Херетек (Пијана девојка), У. Бранков (Пијани трговац, Сеоски момак), М. Живановић (Пијани трговац, Сеоски момак, Ђаволчић), Ђ. Вуксан и М. Дикосављевић (Пијани трговци), Р. Гашпаревић (Заводница, Сеоска девојка), Е. Поленек (Заводница, Сеоска девојка, Ђаволчић), Н. Симић, Н. Калиновска, В. Николајевић (Заводнице), З. Рупчић (Заводница, Ђаволчић, Сеоска девојка), Н. Маринковић (Ђаволчић), Б. Радак, С. Израиловски, С. Живанчев, В. Јелкић (Сеоски момци), А. Грахек, М. Братоножић, Р. Милер (Сеоске девојке). – Изведено 8 пута, глед. 1973.

Обновљено као премијера 23. V 1953 (само I и III чин – у оквиру Балетске вечери, в). – К-граф и рд. М. Олењина, дир. Л. Бута, сц. С. Максимовић, к. М. Бабић-Јовановић; С. Павлетић (Ђаво), В. Блажић (Ђаволица), К. Глигорић (Јела), Р. Ковачевић (Мирко), Н. Маринковић, Ј. Нинковић (Ђаволчићи), З. Рупчић, Е. Поленек (Ђаволчићи, Сеоске девојке), М. Гарић (Ђаволчић, Комшија), У. Бранков (Ђаволчић, Сеоски момак), Ј. Андрејев (Јелина мајка), Д. Ковачевић (Стриц), М. Братоножић, Б. Ковачевић, С. Хатвагнер, Д. Атлагић, А. Херетек, Р. Бозо-Милер (Сеоске девојке), Б. Радак, С. Израиловски, М. Живановић, В. Јелкић, М. Дикосављевић, Ђ. Вуксан, Н. Никић (Сеоски момци). – Изведено 1 пут, глед. 223.

Премијера у СНП 15. XII 1964. – К-граф и рд. И. Отрин, дир. И. Топлак, сц. В. Хегедушић, к. г., к. Б. Јовановић, к. г.; Г. Панков (Ђаво), Ђ. Петровска, М. Сенаши-Поповић (Ђаволица), Е. Марјаш (Ђаволица, Јела), П. Сардоч (Мирко, Кумак), Н. Узелац (Мирко), Ј. Прокић, М. Матић (Јела, Пријатељица), М. Месаровић (Јелина мајка), Ж. Миленковић (Стриц), Љ. Мијач, С. Васиљев (Сусетке), В. Јелкић (Кум, Момак), П. Јерант (Младожења), А. Баранковски, С. Илијћ (Две девојке), Ј. Андрејев (Циганка), В. Шобот (Циганка, Девојка), Ј. Шомкереки (Лутка на вашару), М. Бубањ, С. Донсков, Н. Гарај, Н. Колак, Т. Мошински, М. Ползовић, И. Златановић (Девојке), В. Чебски, Ј. Димитријевић, Б. Карајев, А. Пундов, Ј. Сувачаревић, Б. Талевски (Момци). – Изведено 15 пута, глед. 7157.

ЛИТ: Н. Грба, Пред премијеру домаћег балета „Ђаво на селу“, СВ, 29. IV 1952; Ј. Шулхоф, Ђаво у селу, Дневник, 1. XII 1961; Г. Д(ивјак)-А(рок), Шанса за младе, Дневник, 15. XII 1964; Н. Петин, Последња балетска премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 5.

Љ. М.

ЂАВОЛОВ УЧЕНИК (The Devil’s Disciple) – комедија у 3 чина. Написао: Џорџ Бернард Шо. Прво извођење 17. IV 1897. у Лондону (приватно), 1. X 1897. у Њујорку (званично), у нашој земљи 31. I 1924. у НП у Бгду.

Прво извођење у НП у НСаду 15. IX 1924. Превео: Станислав Винавер. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Ж. Васиљевић; Б. Николић к. г. (Ричард), Д. Васиљевићка (Госпођа Доџан), К. Цветковићка (Јудита), В. Јовановић (Генерал Бергони), М. Душановић, Р. Ђурић. – Изведено 7 пута.

БИБЛ: Бернард Шо, Ђаволов ученик, прев. Станислав Винавер, Бгд 1948.

ЛИТ: В. М-ћ, Ђаволов ученик, премијера 18. IX. Гостовање Боже Николића, Застава, 1924, бр. 214, с. 3; М. И. С., Ђаволов ученик – премијера 18. 9., Савремени Нови Сад, 1924, бр. 16, с. 6; С. Зубац, Erstanfführung des „Teufelslehrlings“, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1451, с. 5.

А. К.

ЂАВОЛОВЕ СТЕНЕ (Der Teufelsfelsen) – шаљива игра у 4 чина. Написао: Оскар Блументал. Прво извођење 1881. у Берлину, у нашој земљи 10. I 1882. у ХНК Згб, под насловом Вражја стијена.

Прво извођење у СНП 1. XI 1890. у Вршцу. Превео: Милован Ђ. Глишић. Подела узета са плаката представе одржане 14. XI 1891. у НСаду. – Рд. В. Миљковић; П. Добриновић (Хајцелман), К. Васиљевић (Веркентин), М. Марковић Мика (Тодор), Ј. Жикић (Вербен), Д. Спасић (Клинг), Л. Рајковић (Цобел), В. Миљковић (Квилинц), С. Стефановић (Тимп), Т. Илић (Др Хелер), Ђ. Бакаловић (Јован), Т. Станковић (Жан), xxx (Луј), Т. Стојковић (Амалин), В. Славнић (Полицај у купатилу), Ј. Добриновићка (Клементина), С. Миљковићка (Ема), С. Бакаловићка (Леонија), Д. Васиљевићка (Госпођа). – Изведено 12 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 7, с. 2; Ј. Хр(аниловић), Ђаволове стене, Позориште, НСад 1891, бр. 20, с. 82; Ј. Хр(аниловић), „Ђаволове стене“, шаљива игра у 4 чина од Оскара Блументала, Браник, 1891, бр. 137, с. 4;□,У среду 29. августа: „Ђаволове стене“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 36, с. 3; Ј. Храниловић, „Ђаволове стене“, шаљива игра у 4 чина од Оскара Блументала, превео М. Ђ. Глишић, Јавор, 1892, бр. 7, с. 104-107.

Л. Д.

ЂАВОЛОВИ ЗАПИСНИЦИ (Les Mémoires du diable) – шаљива игра у 3 чина. Написали: Етјен Араго и Пол Вермон. Прво извођење у Паризу, 1842, у нашој земљи 18. I 1850. у Згбу, у Друштву добровољаца загребачких, под насловом Записници врага.

Прво извођење у СНП 16. VI 1866. у НСаду. Превео с немачког: Милан Видуловић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Ј. Ђорђевић; Љ. Коларовићка (Вилхелмина Ронкролска), М. Гргурова (Марија), Н. Зорић (Лормен), М. Брнићева (Грофица Серни), М. Станишић (Рапинијер), М. Рашићка (Жиранка), С. Андријевић (Жан Готје), Д. Ружић (Робен), А. Савић (Валентин).

Премијера у СНП 17. III 1874. у НСаду. – Рд. А. Хаџић; Ј. Маринковићка (Вилхелмина), Л. Маринковићева (Марија), Н. Зорић (Маркиз Лормен), В. Марковић (Гроф Серни), Д. Ружићка (Грофица Сернијевица), М. Суботић (Рапинијер), Ј. Поповићева (Жиранка), А. Лукић (Жан Готје), Д. Ружић (Робен), П. Добриновић (Валентин), Ј. Божовић (Слуга).

Премијера у СНП 15. I 1877. у Сомбору. – Рд. Д. Ружић; Д. Ружићка (Вилхелмина), Л. Хаџићева (Марија), Н. Зорић (Маркиз Лормен), А. Сајевић (Рапинијер), В. Марковић (Гроф Серни), Б. Хаџићева (Грофица Сернијева), Д. Ружић (Робен), С. Рајковић (Готје), Ј. Поповићева (Жиранка), П. Добриновић (Валентин).

Обновљено као премијера у СНП 11. III 1879. у НСаду. – Рд. Д. Ружић; Д. Ружићка (Бароница Вилхелмина Ронкролска), С. Максимовићка (Марија), Н. Зорић (Маркиз Лормен), В. Марковић (Гроф Серни), Б. Хаџићева (Грофица Сернијева), С. Рајковић (Рапинијер), Ј. Поповићева (Жиранка), А. Лукић (Готје), Д. Ружић (Робен), П. Добриновић (Валентин), Р. Поповић (Слуга).

Премијера у СНП 22. II 1886. у НСаду. – Рд. Д. Ружић; Д. Ружићка (Бароница Вилхелмина Ронкролска), Л. Хаџићева (Марија), С. Ђурђевић (Маркиз Лормен), В. Миљковић (Рапинијер), В. Марковић (Гроф Серни), З. Милојевићка (Грофица Сернијева), Д. Ружић (Робен), В. Милојевић (Готје), Ј. Добриновићка (Жиранка), П. Добриновић (Валентин).

Премијера у СНП 21. X / 2. XI 1897. у Осијеку. – Рд. А. Лукић; Д. Ружићка (Вилхелмина), С. Бакаловићка (Марија), К. Васиљевић (Маркиз Лормен), Д. Спасић (Рапинијер), М. Марковић Мика (Гроф Серни), Т. Лукићка (Грофица Сернијева), Д. Ружић (Робен), А. Лукић (Жан Готје), М. Тодосићка (Жиранка), Ђ. Бакаловић (Валентин). – Од 1866. до 1897. изведено најмање 29 пута.

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865/66, бр. 27, с. 643-645; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1865/66, бр. 28, с. 687-688; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1867, бр. 36, с. 887; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 34, с. 814; К. Т., „Записници ђаволови“, Позориште, НСад 1872, бр. 17, с. 70-71; К. Т., „Записници ђаволови“ – Т. Јовановић као гост, Позориште, НСад 1872, бр. 34, с. 139; С. М., „Ђаволови записници“, Позориште, НСад 1879, бр. 40, с. 159; А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, 1886, бр. 9, с. 305-306; А-м, О одржаној представи „Ђаволови записници“..., Стража, НСад 1895, бр. 14, с. 3; Ј., „Ђаволови записници“, Позориште, НСад 1895, бр. 11, с. 42-43; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 49, с. 1.

Л. Д.

ЂАВОЛСКИ ПОСЛОВИ – лакрдија у 1 чину с певањем. Написали: Јаша Томић и Коста Формаћ. Музика: Алојзије Милчински.

Прво извођење у СНП 2. IX 1873. у Вршцу. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – И. Сајевићка (Јулка), Д. Ружић (Миша кројач), А. Сајевић (Милан), Л. Хаџићева. – Изведено 2 пута.

ЛИТ: -з-, Из арене, Вршчанин, 1873, бр. 13, с. 4; К. Формаћ и Ј. Томић, Одговор писаца дела „Ђаволски послови“, Вршчанин, 1873, бр. 15, с. 3.

В. В.

ЂАКОЗА Ђузепе (Giuseppe Giacosa) – италијански драмски писац комедиограф и либретист (Колерето Парела код Торина, 21. X 1847 – Колерето Парела, 27. I 1906). Отац му је био адвокат, па је и он студирао права, најпре у Ивреи, Модени и Бреши, а затим у Торину, где је истовремено похађао и Академију лепих уметности и у торинским новинама повремено објављивао мање чланке из области уметности. Од 1878. до 1888. живео је у иностранству, кратко у Немачкој, па у Француској, одакле је редовно слао прилоге у Торино, где су објављивани у часопису „Illustrazione italiana“ у рубрици „Писма из Париза“. Од 1888. је живео у Милану: од 1892. је предавао историју драмске књижевности на Позоришној академији и објављивао прилоге у листовима и часописима: „Gazzetta piemontese“, „Gazzetta letteraria“, „Corriere della sera“, „Lettura“ итд. Друговао је са Фераријем, Фогацаром, Вергом, Боитом и Золом, а познавао се и са Е. Дузе и С. Бернхарт и све ове контакте надахнуто је описивао у својим списима мемоарске природе. Написао је педесетак драмских комада, од којих је најпознатији Партија шаха, игран широм Италије, затим Тријумф љубави (инспирисан Гоцијевом Турандот), Браћа по оружју, Муж љубавник своје жене, Тужне љубави, Црвени гроф и многи други, данас готово сасвим заборављени. У Милану су 1948. штампана његова сабрана дела. Са Луиђијем Иликом (в) написао је либрета за Пучинијеве опере Боеми, Тоска и Мадам Батерфлај – све три су имале више премијера у СНП.

В. В.