Д’АЛБЕР Ежен (Eugène D’Albert) – немачки пијанист, диригент и композитор (Глазгов, 10.  IV 1864 – Рига, 3. III 1932). По народности је био  Француз. Основно музичко образовање стекао је углавном као самоук.  Касније је учио клавир код Е. Пауера у Лондону, Х. Рихтера у Бечу и Ф. Листа у Вајмару. Као пијанист путовао је по Европи и Америци и стекао  углед ненадмашног тумача Бетовенових и Бахових дела. Као композитор је еклектик суверене технике. У инструменталним делима у већини случајева надовезује се на Брамса, док у операма, које су највећим делом заборављене, у почетку следи Вагнера, да би се касније приклонио веризму. У својим комичним операма Одлазак (Die Abreise) и Соло флаута (Flauto solo) испољио је велик смисао за хумор. Од његове 21 опере, познатије су од осталих: Мртве очи (Die Toten Augen), Црна орхидеја (Die schwarze Orchidee) и У долини (Tiefland). Сем опера писао је и соло-песме које су по садржају блиске смеру Р. Штрауса. У СНП је изведена његова најпознатија опера – У долини.

М. Х.

Д’ИСО Арно (Arnaud D’Usseau) – амерички драмски писац, француског порекла (Лос Анђелес, 18. IV 1916 – Њујорк, 29. I 1990). Отац му је био филмски продуцент, редитељ и сценарист, а мати глумица. Дипломирао је на Калифорнија-универзитету. Учествовао је у Другом светском рату. Бавио се новинарством, био службеник, радио за позоришта и филм. У писању драмских текстова, који су играни свуда у свету, сарадници су му били Џејмс Гоу и Дороти Паркер. Писао је и филмска сценарија за разна холивудска студија. Седамдесетих г. се преселио у Париз, али се вратио у САД и до смрти живео у Њујорку. У СНП је  1948. извођен његов комад Дубоко корење (Deep are the Roots, 1946), који је написао са Гоуом (в).

ЛИТ: В. Поповић, „Дубоко корење“, драма од Џемса Гоу и Арнолда Д’Исоа, ЛМС, 1949, књ. 365, с. 103.

С. А. Ј.

ДА ЈЕ МЕНИ ЛЕЋИ ПА УМРЕТИ – лакрдија у 1 чину, с певањем, од непознатог писца (највероватније Емануела Шикандера).

Прво извођење у СНП 5. III 1870. у НСаду. Посрбио: Сава Рајковић. Музика: Аксентије Максимовић. Подела узета са плаката представе одржане 30. I 1872. у НСаду (заједно са једночинком Цар Петар Велики као лађар). – Н. Зорић (Добрић), М. Савићева (Добрићка), Д. Ружић (Крпић), Ј. Поповићева (Крпићка), К. Савићева (Намигуша), Ђ. Соколовић (Проводаџић). – Изведено 7 пута.

В. В.

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ, ДРУГОВИ, ДА СМО СВИ МИ ВОЛОВИ? – комедија у 2  дела. Написао: Јован Кесар.

Прво извођење у СНП 16.  III 1972. у  предворју Веселог театра „Бен Акиба“ у НСаду. – Рд. Ж. Орешковић; Д. Синовчић-Брковић (Загорка), Т. Јовановић (Незир), Ф. Тапавички (Ћировић), П. Петковић (Кочибаша), Р. Којадиновић (Јечменица), В. Стојановић (Богуновић). – Изведено 70 пута, глед. 7452.

Обновљено као премијера 13. VI 1981. у Распоредној сали нове зграде СНП у НСаду. – Рд. Ж. Орешковић; Д. Синовчић-Брковић (Загорка), Т. Јовановић (Незир), Ф. Тапавички (Ћировић), С. Ђорђевић (Кочибаша), Р. Којадиновић (Јечменица), Т. Кнежевић (Богуновић). – Изведено 64 пута, глед. 9325.

ЛИТ: А-м, Уместо Нушића Кесар, Дневник, 8. II 1972; А-м, Представа без позорнице, Дневник, 10. III 1972; А-м, О несавршеним људима, Дневник, 15. III 1972; К. Савић, Представа у фоајеу „Бен Акибе“, Позориште, НСад 1972, бр. 7, с. 9; С. Божовић, Необична премијера и – позорница, Вечерње новости, 16. III 1972; М. Кујунџић, Као и да није позориште…, Дневник, 18. III 1972; Д. Попов, Је ли могуће, другови, да смо такви?, Дневник, 18. III 1972; L. Gerold, Színház a valóság álarcában, Magyar Szó, 19. III 1972; С. Божовић, Партијски састанак на сцени, Вечерње новости, 20. III 1972; С. Божовић, Привид свакодневног живота, Индекс, 23. III 1972; Р. Поповић, Уместо Театра националне драме из Београда на Позорју новосадска представа „Волова“, Политика, 28. III 1972;  А-м, Две представе новосадских „Волова“, Дневник, 17. IV 1972; Р. Поповић, Вечерас Новосађани као гости, Политика, 21. IV 1972;  А-м, И „Волови“ у конкуренцији, Дневник, 21. IV 1972;  Д. Поповић,  Позорје ангажованог театра, Позориште, Тузла 1972,  бр. 5-6,  с. 592-593; Д. Поповић, У  позоришту, НСад 1973, с. 135; В. Меда, Децешја сатиричшх “Волова”, Вечерње новости, 8. V 1982.

Ј. М.

ДА ЛИ ЈЕ ОВУДА ПРОШАО МЛАДИ ЧОВЕК? (Nešel tudy mladý člověk?) – мале сатиричне и веселе сцене. Написао: Павел Хануш.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 25. IV 1957. у НСаду. Превео: Предраг Милошевић. – Рд. Б. Ханауска, к. г., сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, музика Д. Стулар, пом. рд. Б. Веснић; Ф. Живни, Н. Омербеговић (Аутор), В. Љубичић (Човек), В. Животић (Он), Ж. Стојановић-Матић (Она). – Изведено 51  пут, глед. 15.939.

БИБЛ: Павел Хануш, Да није туда прошао млад човек. Мале сатиричне сцене. Са  чешког превео Предраг Милошевић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 757.

ЛИТ: М. Бабинка, Први пут на југословенској позорници: Хануш, Дневник, 25. IV 1957; М. Бабинка, „Да ли је овуда прошао млади човек“, Дневник, 30. IV 1957; О. Новаковић, Један репертоарски троугао, НС, 1957, бр. 124-125, с. 10-11; Д. Поповић, Павел Хануш: Да ли је овуда прошао млади човек, ЛМС, 1957, књ. 379, с. 622; В. Живојиновић, Пет успелих премијера, НС, 1957, бр. 127-128, с. 16; С. Серафимов, „Да ли помина овде млад човек“. Последна представа во Скопје, Нова Македонија, 24. VI 1957.

Ј. М.

ДА ПОНТЕ Лоренцо (Lorenzo Da Ponte) – италијански песник и либретиста (Виторио Венето, 10. III 1749 – Њујорк, 17. VIII 1838). Покрштени Јеврејин, у почетку је пригрлио свештенички позив, али прешавши у Венецију открива и лепше стране живота и баца се у коцку и галантне авантуре. Као професор књижевности и реторике у Семинарију у Тревизу због есеја русоовске инспирације Човек, по природи слободан истеран је са посла те му је забрањен даљи рад у венецијанској републици. У Бечу упознаје Моцарта и они почињу заједнички рад на Фигаровој женидби. Премијера је одржана 1786. и доживела је огроман успех, те је из Прага дошла наруџба за Дон Жуана, који је изведен 1787. Након смрти Јосипа II непријатељи успевају да га заувек истисну са званичних положаја. Живео је након тога веома авантуристичким животом, слично пријатељу Казанови, који га је, као позоришног менаџера, преко Трста, Лондона, Холандије и Белгије довео до Америке. Поред поменута два либрета, за Моцарта је написао и либрето за оперу Così fan tutte (1790). Захваљујући текстовима овог даровитог песника, посебно у Фигаровој женидби, Моцарт је успео да од стандардне опере буфо створи велику музичку комедију. Д. П. је дао и већи број либрета за мање познате композиторе. У СНП су извођене опере Фигарова женидба и Дон Жуан.

Б. Р.

ДА СЕ МЕЊАМО (Chasse-Croise) – шаљива игра у 1 радњи. Написали: Анри Мејер и Нарсис Фурније. Прво извођење у Паризу, 1861, у нашој земљи 12. I 1872. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 17. X 1872. у Панчеву. Превео: Јован Ђорђевић. Подела узета са плаката представе одржане 22. III 1873. у НСаду (заједно са једночинком Гушче буковачко). – Н. Зорић (Данглар), М. Станчић (Павле Дервиљ), Ј. Маринковићка (Клементина Валрејева), Л. Маринковићева (Лиза), Б. Хаџићева (Розета). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: -Л-, „Да се мењамо“, Позориште, НСад 1873, бр. 38, с. 151.

В. В.

ДА СЕ НАСМЕЈЕМО (Histoire de rire) – драмска фарса у 3 чина. Написао: Арман Салакру. Прво извођење 22. XII 1939. у Театру де ла Мадлен у Паризу.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 7. III 1956. у НСаду. Превео: Владета Драгутиновић. – Рд. Р. Веснић, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, музичка пратња Д. Стулар; Ж. Стојановић-Матић (Аделаида), Б. Бошковић, Р. Веснић, Драгиша Шокица (Ашил), В. Животић (Жерар), Ј. Бјели (Елена), С. Шалајић, М. Јовановић (Жан-Луј), Д. Блажековић, В. Љубичић (Жил), Д. Чаленић (Никол). – Изведено 15 пута, глед. 4736.

БИБЛ: Арман Салакру, Да се насмејемо, драмска фарса у три чина. Превео с француског: Владета Драгутиновић, ркп.  у Библиотеци СНП, сигн. 679.

ЛИТ: О. Новаковић, Две предфестивалске премијере у Н. Саду, НС, 1956,  бр. 114-115, с. 6; Д. Поповић, Арман Салакру; Да се насмејемо, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 392.

Ј. М.

ДАВИД КОПЕРФИЛД (David Copperfield) – комад у 5 чинова. По истоименом роману Чарлса Дикенса написао: Макс Мореј. Прво извођење у Паризу, 1911, у нашој земљи 20. X 1933. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 16. I 1934. у НСаду. Превео: В. Росић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Е. Миљуш (Давид Коперфилд), М. Миљуш, Р. Алмажановић, С. Савић, М. Вујновић, Л. Лазаревић, О. Спиридоновићева, И. Петри, Р. Ферари, Ј. Јевтићева. – Изведено 7 пута.

ЛИТ: А-м, Ванредно успела премијера „Давида Коперфилда“, Југословенски дневник, 1934, бр. 14, с. 6; А-м, Гостовање С. Н. П. у Србобрану, Србобрански гласник, 1934,  бр. 8, с. 1.

В. В.

ДАВИДОВАЦ Ђура – инспицијент и библиотекар (Нови Сад, 21. III 1898 – Нови Сад, 25. III 1968). Син је познатог новосадског адвоката др Милана Давидовца. Основну школу (1909) и гимназију (1917) завршава у НСаду, а школску 1917/18. проводи на студијама у Високој школи за примењену уметност у Будимпешти. Завршетком Првог светског рата прекида студије, запошљава се и од 13. I 1919.  до 31. I 1924. ради у разним новосадским установама. Од 1. II 1924.  до 31. V 1941. чиновник је Дрогерије на велико „Славија“ д. д. у НСаду; тада га окупаторски комесар предузећа отпушта из службе и до 15. XI 1944. не ради. Као антифашиста био је за време окупације извесно време у логору у Бачкој Тополи. После ослобођења најпре се запослио у Штампарији „Братство-јединство“, а затим, до 10. IV 1947, као хонорарни службеник Статистичког одсека Планске комисије АПВ. Потом прелази у ВНП за административног службеника; после осам месеци у Позоришту добија другу дужност: од 3. XII 1947. до 6. XI 1948. ради на пословима библиотекара и музичког архивара. Од 6. XI 1948. до 5. IV 1950. у ВНП је инспицијент Драме, а потом премештен за инспицијента у Војвођанско позориште лутака (доцније: Позориште младих) у НСаду, где остаје до 10. II 1954, када се поново враћа у СНП на место библиотекара. На тој дужности је пензионисан 31. XII 1959. После пензионисања и даље је, у хонорарном својству, библиотекар СНП, све до 30. VI 1965. Позориште је заволео још у својим најмлађим годинама. Отац му је од 1896. до 1904. био члан ЕО ДСНП, а од 1909. и председник тог одсека. Пре Првог светског рата чести гости у дому његових родитеља били су Лаза Костић, Милан Савић (с њим је био и у сродству), Пера Добриновић, Жарко Савић, Султана Цијукова и други наши глумачки великани. Био је библиофил, и добро знао мађарски и немачки; његово познавање нашег и светског позоришта било је веће но што су многи који су га знали могли претпоставити. Сарађивао је у листовима: почетком треће деценије XX века води спортску рубрику „Заставе“; доцније, чланке објављује и у „Нашој сцени“. Његова једночинка Последњи дан базе „Москва“ награђена је 1945. на анонимном конкурсу Секције за дилетантска позоришта Војводине за драмска дела са темом из народноослободилачке борбе. Дужности инспицијента односно библиотекара обављао је с љубављу и пожртвовањем, уносећи у њих свој специфичан систем да би се у тим пословима што боље сналазио. Своју деценијама сабирану библиотеку још за живота завештао је СНП; Позоришту је оставио и део своје невелике новчане уштеђевине – тим новцем је за Библиотеку СНП набављен Larousse encyclopedique у 10 томова. Тиме је постао њен досад највећи дародавац. Сахрањен је на Алмашком гробљу, одмах поред капеле, у породичној гробници Савића.

БИБЛ: Вођ по Новом Саду и околини. Минијатурна библиотека Књижаре „Славија“, бр. 144-45, НСад-Скопље 1933, с. 1-68; Последњи дан базе „Москва“ (заједно са: Слуга Јернеј и његово право, Деда Матија и Песме), Позоришна библиотека Секције за дилетантска позоришта Војводине, НСад 1946, с. 31-65.

ЛИТ: А-м, Ђура Давидовац, Позориште, НСад 1968, бр. 1, с. 18.

Л. Д.