ГРЊА Илинка – балетска играчица (Нови Сад, 2. VIII 1949 – ). Девојачко презиме јој је Љубојев. Завршила је Поштанску школу у НСаду. Истовремено је похађала и завршила Балетски одсек Позоришне школе у НСаду, 1968, у класи Љиљане Мишић. Од 1. XI 1968. припадала је балетском ансамблу СНП све до пензионисања 1. IX 1992. Складне фигуре, лепих линија и сигурне технике, укључена је у целокупни балетски репертоар заузимајући водеће место у балетском ансамблу и успешно остварујући поверене јој и мање солистичке улоге, претежно из домена класичне игре. Професионалну играчку каријеру започела је у Лабудовом језеру и Есмералди, да би се у балетском колажу Балет не познаје границе нашла у групи солиста јер је овладала играчком техником; „линије“ су јој биле лепе, а осећај за покрет развијен. Поред играчке каријере, урадила је и неколико кореографија за представе: Lovely Rita и Чаробна балерина у Културном центру у Кули 1991/92; за Учене жене у Версају 1993. и Светски вашар 1995. за студенте глуме Академије уметности у Новом Саду у класи проф. Бранка Плеше.

УЛОГЕ: Невеста (Лабудово језеро), Pas de quatre (Есмералда), Сањарење страсти (Фантастична симфонија), Жизелина другарица, Вила пратиља (Жизела), Девојка (Враголанка), Играч риторнела (Отело), Циганка, Харемска жена, Аскер (Стамена), Нимфа, Робиња (Силвија), Дама (Пипи Дуга Чарапа).

Љ. М.

ГРОЗДАНИЋ Миљенко – оперски певач, бас (Копривница, 26. VIII 1918 – Загреб, 23. XII 1997). Основну школу и гимназију учио је у Илоку, Сењу, Бјеловару, Копривници и Згбу. На оперској сцени дебитовао је у ХНК у Згбу 1950. као Комтур у Моцартовом Дон Жуану. На Музичкој академији у Згбу, у класи проф. Лава Врбанића, дипломирао је 1952. До ступања у оперску каријеру деловао је као спикер Радио-станице Згб. У сезонама 1953/54. и 1954/55. члан је солистичког ансамбла Опере СНП. Од сезоне 1955/56. солист је Опере ХНК у Згбу, у којој је у низу г. остварио велик број разноврсних оперских улога. Он је певач маркантне сценске појаве, музикалан, пријатног гласовног тембра, интелигентно одмерене глуме.

УЛОГЕ: Мефисто (Фауст), Његован (Морана), Сам (Бал под маскама), Црквењак (Тоска), Рајмондо (Лучија од Ламермура), Гремин (Евгеније Оњегин), Монтероне (Риголето).

ЛИТ: Ј. Путник, Драма о вечно људском, Дневник, 16. X 1953; Н. Петин, „Фауст“ у Новосадској опери, НС, 1953, бр. 67, с. 4; М. Кујунџић, Бал под маскама, НС, 1954, бр. 77. с. 2; А-м, Концерт чланова Опере из Новог Сада, Зрењанин, 7. V 1955; В. П(оповић), Миљенко Грозданић (1918-1997), Алманах позоришта Војводине, 1999, бр. 32, с. 129.

В. П.

ГРОЛ  Милан – књижевник, позоришни управник и политичар (Београд, 12. IX 1876 – Београд, 3. XII 1952). Потиче из занатлијске породице, од оца Стевана и матере Јулке. Школовао се у Бгду (основна школа, гимназија и Филозофски факултет). Студије књижевности наставио је у Паризу, али је ту проучавао и административно и уметничко уређење позоришта. Радио је у почетку као професор гимназије у Неготину и Бгду да би се затим потпуно посветио позоришту и потом политици. Био је уредник „Дневног листа“ (1906-1909), „Одјека“ (1912-1915, 1924, 1936), „Недељног гласника“ (1922) и „Народа“ (1935). Писао је књижевне и позоришне критике, огледе, портрете наших и страних књижевника и биографије српских глумаца и објављивао их у листовима и часописима: „Искра“, „Нова искра“, „Звезда“, СКГ, „Политика“, „Правда“, „Време“, „Идеје“, „Наша стварност“, „Живот и рад“, „Ново доба“ (Сплит). Као књижевни критичар био је врло строг, особито према домаћим писцима. Од глумаца је захтевао дисциплину, студиозан рад и креативне напоре. У НП у Бгду ушао је још 1898, за управе др Н. Ј. Петровића, као секретар драматурга Др. Јанковића, и упућивао се у драматуршке послове све до 1900. Поставши управник после Ј. Ђ. Ђокића, Јанковић га, као суплента Неготинске гимназије, 20. VI 1903. преузима за в. д. драматурга, али он 30. VII 1906. подноси оставку на тај положај. Три г. доцније, 17. VII 1909, он смењује неспретног М. Марковића и постаје први пут управник. У исто време уводи у НП Милана Предића као в. д. драматурга. Међутим, у ансамблу је све више расло незадовољство због његових реформи, пре свега због врло чврсте уметничке дисциплине. Онемогућен да ради мирно, он у сукобу са Глумачким клубом, који је водио М. Гавриловић, губи битку и подноси оставку 31. III 1910. Био је професор Друге београдске гимназије када су га други пут поставили за управника, 1. I 1911, уместо М. Гавриловића, који се није прославио истиснувши га. Рад испуњен уметничким успесима трајаће све до обуставе рада због Првог светског рата (1914). После рата преузима управничке функције од свог заменика М. Чекића, 5. VIII 1919, вративши се из Женеве, где је у току рата радио у Српском прес-бироу (1916-1918). По сопственој молби се, 28. II 1924, повукао у пензију и посветио се политици као припадник Демократске странке (чији је председник постао 1940). Био је у два маха народни посланик, министар у избегличким владама (1941-1943) и потпредседник привремене владе Демократске Федеративне Југославије (1945), али је убрзо поднео оставку. Један је од најуспешнијих управника НП у Бгду. Под позоришним кровом провео је непуних петнаест г. радећи у четири етапе (као секретар драматурга, драматург и у два маха управник); успео је да подигне књижевне и уметничке критерије и на сцени НП обезбеди високе домете у глуми. Надасве је неговао национални репертоар, придружујући му и драматичаре словенских народа. Његова књига Из позоришта предратне Србије (1952) остаје значајно дело наше позоришне литературе. То је збирка огледа о великанима српске сцене чије је креације пратио у току настајања и које је приказао зналачки и топло. Превео је, за сцену НП, пет дела са француског: Драгана (Е. Брије, 1903), Тентажилова смрт (М. Метерлинк, 1904), Не заборавља се (Ж. Норман, 1905), Парижанка (А. Бек, 1910) и Фигарова свадба (П. Бомарше, 1926). На сцени СНП играни су његови преводи Драгане и Фигарове женидбе.

БИБЛ: П. Бомарше, Фигарова женидба или Луди дан, Бгд 1925; Позоришне критике, Бгд 1931; Из предратне Србије, Бгд 1939; Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952.

ЛИТ: А. Г. Матош, Припослано, Правда, 1906, бр. 118; С. Јакић, „Фигарова женидба“ у преводу г. Милана Грола, Воља, 1926, бр. 7, с. 532-543; С. Петровић, Г. М. Грол, У позоришту, Бгд 1928, с. III, с. 17-19; Ј. Поповић, Милан Грол: Позоришне критике, Савременик СКЗ, Стожер, 1931, бр. 6, с. 187-188; А-м, Савременик Српске књижевне задруге. Година I, коло I, Трговински гласник, 1931, бр. 87, с. 2; М. Ђилас, Савременик С. К. задруге, Записи V, 1931, књ. VIII, бр. 6, с. 378-382; И. Секулић, Господин Милан Грол и његова књига „Из предратне Србије, утисци и сећања о времену и људима“, Политика, 1939, бр. 11.143, с. 20; Т. Потокар, Летошњи „Савременик“ Србске књижевне задруге, Dom in svet, 1940, бр. 3, с. 181-184; Б. С. Стојковић, Руководиоци Народног позоришта у току једног века, Годишњак града Београда, 1967, књ. XIV, с. 293-295.

Ж. П.

ГРОЛ-РАКИЋ Љубица – в. РАКИЋ-ГРОЛ Љубица

ГРОФ ЕСЕКС (Grof Essex) – драма у 5 чинова. Написао: Хајнрих Лаубе. Прво извођење у Бечу, 1. II 1856, у нашој земљи 6. I 1866. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 12. IX 1871. у Вршцу. Превео: Димитрије Јоксић. Подела узета са плаката: 2. V 1872. у НСаду. – Ј. Маринковићка (Јелисавета), А. Мандровић, к. г. (Гроф Есекс), М. Суботић (Сер Роберт Сесил), Н. Недељковић (Лорд Нотингем), Н. Зорић (Сер Уолтер Ролс), А. Лукић (Гроф Саудтемптон), Л. Хаџићева (Леди Нотингемова), К. Савићева (Леди Ротландова), Ђ. Лесковић (Сер Џемс Ралф), В. Марковић (Чарлс Нордт), Г. Пешић (Гроф Дарби), Ђ. Соколовић (Каф), Н. Рашић (Џонатан), К. Хаџић (Робес), Љ. Зорићева (Паж краљичин), М. Савићева (Марија), Ј. Бунић (Слуга краљичин). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: -Ј-, „Гроф Есекс“, Позориште, НСад 1872, бр. 62, с. 254.

В. В.

ГРОФ МОНТЕ ХРИСТО (Le comte de Monte-Christo) – драма у 4 раздела, 6 чинова и 11 слика. Према истоименом роману Александра Диме Оца и Огиста Макеа, написала: Терезија Мегерле. Прво извођење у Паризу, 3. и 4. II 1848. (у два дела), у нашој земљи 9. I 1864. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 1891. у Сремској Митровици. Подела узета са плаката: 30. XI 1891. у НСаду. Превео: Иван Жигровић. – Рд. В. Миљковић; К. Васиљевић (Морел), В. Миљковић (Едмунд Дант), А. Лукић (Данглар), Ђ. Бакаловић (Коклес), М. Марковић (Вилфор), Д. Спасић (Фернандо Монтено), С. Бакаловићка (Мерседа), Ј. Жикић (Кадерис), С. Славнић (Комесар, Максимилијан Морел), М. Стојковић (Крчмар), Д. Ружић (Фарије), С. Рајковић (Губернатор острва „Ифа“), С. Стефановић (Бовил), Т. Илић (Тамничар), С. Миљковићка (Јулија), С. Миљковићева (Девојче), Т. Станковић (Морнар), Т. Лукићка (Хермина), Д. Васиљевићка (Собарица код Хермине), М. Станковић (Рачуновођа Дангларов). – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 26. XII 1905. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; Б. Николић (Морел), Д. Спасић (Едмунд Дант), А. Лукић (Данглар), Ј. Душановић (Коклес), М. Марковић (Вилфор), К. Васиљевић (Фернандо Монтено, Гроф Морсерф), С. Бакаловићка (Мерседа), Ђ. Бакаловић (Кадериз), Р. Спиридоновић (Комесар), Ђ. Маџарић (Крчмар), Д. Ружић (Фарије), М. Матејић (Губернатор тврђаве „Ифа“), С. Стефановић (Бовил), В. Виловац (Тамничар), М. Козловићева (Јулија), А. Стојановић (Максимилијан Морел), З. Виловчева (Девојче), С. Лијанка (Морнар), Т. Лукићка (Хермина), С. Ранковићева (Собарица код Хермине), Д. Кранчевић (Рачуновођа Дангларов). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 4. XII 1928. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 3 пута.

БИБЛ: А. Дима, Гроф од Монте Христа, псб. Милан Д. Рашић, Беч 1854-1856.

ЛИТ: -о-, Гроф Монте Христо, Позориште, НСад 1891, бр. 32, с. 130; Ј. Храниловић, „Гроф од Монте Христо“, по роману А. Диме написала Терезија Магерле, превео Иван Жигровић, Јавор, 1892, бр. 8, с. 121-124; А-м, У четвртак 17. септембра први пут: „Гроф Монте Христо“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 40, с. 3; М. Д., „Гроф Монте Христо“, драма у 4 раздела и 6 чинова и 11 слика, по роману А. Дима, написала Терезија Магерле; превео Иван Жигровић, Весник, Панчево 1893, бр. 6, с. 2; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 27. XI 1905; А-м, У недељу 12. марта дата је романтична драма „Монте Христо“, Слога, Сомбор 1906, бр. 12,  с. 3.

В. В.

ГРОФИЦА МАРИЦА (Gräfin Maritza) – оперета у 3 чина. Музика: Емерих Калман. Либрето: Јулиус Брамер и Алфред Гринвалд. Прво извођење у Бечу, 28. II 1924, у нашој земљи 16. V 1925. у НК Осијек.

Прво извођење у НП 25. II 1926. у НСаду. Превео: Драгутин Вуковић. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Ф. Селински; Е. Микулићева (Марица), М. Оџић (Популеску), К. Клеменчић (Барон Коломан), С. Писек (Витенбург), М. Михлова (Лиза), Н. Дивјак (Либенберг), Д. Матејићка (Кнегиња Куденштајн), М. Васић (Пењижек), М. Вебле (Чеко), М. Степановић (Борко), Ј. Равскаја (Мања). – Изведено 36 пута.

Прво извођење у Н-Оп 31. X 1928. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

Прво извођење у СНП 16. X 1977. у Суботици. Превео: Еуген Вербер. – Рд. Д. Миладиновић, сц. М. Лесковац, к. Ј. Петровић, к-граф М. Штамбук, к. г, дир. М. Јаноски, хор спремио Б. Скендеровић, концертмајстор Ј. Ковач; В. Ковач-Виткаи, Ј. Бисак-Хартиг (Марица), В. Куцуловић (Гроф Тасило), Г. Којадиновић, Б. Окљеша (Сестра), Д. Балтић (Жупан), С. Дракулић (Популеску), И. Давосир-Матановић (Мања), Ј. Јечменица (Тетка), Ф. Кнебл (Каламућа), С. Кулишић, С. Матановић (Доктор), Ч. Милушић, С. Матановић (Бележник), К. Марцикић (Мишка). – Изведено 21 пут, глед. 8568.

БИБЛ: Е. Калман, Грофица Марица. Оперета у 3 чина, Сарајево 1926.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Грофица Марица“ (премијера 25. II о. г.), Застава, 27. II 1926; А-м, 25. о. м. је Нови Сад доживео ретку и дугоочекиванусензацију, премијеру оперете „Грофица Марица“ од Калмана, Видовдан, 28. II 1926; Р.,Гостовање Новосадске оперете, Књижевни север, 1926, св. 4, с. 168; А-м, „Marica grófnö“ anoviszadi Nemzeti Szinház vendégjátéka Suboticán, Bácsmegyei Napló, 15. IV 1926; А-м, A Marica grófnö Adan, Bácsmegyei Napló, 21. IV 1927; М. Хаднађев, Прва оперска премијера.„Грофица Марица“ Имре Калмана, Позориште, НСад 1977, бр. 1-2, с. 9; С. Станојевић, Културни живот Новог Сада. Почетак с „Марицом“, Вечерње новости, 17. X1977; А-м, Данас премијера „Грофице Марице“, Дневник, 18. X1977; П. Мирковић, Вечерас „Грофица Марица“, Политика експрес, 18. X1977; О. Панди, Понешто за сваког, Дневник, 20. X1977; М. Хаднађев, „Грофица Марица“ Имре Калмана, Мисао, НСад 2. XI 1977.

Ј. М. и В. В.

ГРУБАЧ Богољуб – члан оперског хора (Лонџица, Нашице, 7. I 1920 – ?). Завршио је два разреда Геодетске средње техничке школе у Бгду 1949. Од 15. III 1937. до 1. VII 1939. и од 1. VIII 1942. до 1. X 1950. ради као геодетски стручњак у разним местима. Од 1. X 1950. до 1. VII 1951. је у хору Радио Бгда, од 1. VII 1951. до 31. VIII 1956. у Хору Опере НП у Бгду, од 1. IX 1956. до 31. VIII 1957. у хору Опере СНП, од 1. IX 1957. до 31. VIII 1965. поново у Бгду, а од 1. IX 1965. до 15. VIII 1969. солист Опере СНП.

УЛОГЕ: Опат (Андре Шеније), Труфалдино (Заљубљен у три наранџе), Абдало (Набуко), Крадљивац (Чаробна виолина), Диран (Љубичица са Монмартра), Венецијанац (Кнез од Зете), Педрило (Отмица из сераја), Вашек (Продана невеста), Дон Алфонзо (Весела удовица), Руиз (Трубадур), Гонтран Шомиер (Париски живот).

ЛИТ: Н. Г(рба), „Заљубљен у три наранџе“, Дневник, 9. VI 1957; Г. Д(ивљак)-А(рок), „Љубичица са Монмартра“ на сцени Бен Акибе, Дневник, 15. II 1966.

В. П. и В. В.

ГРУЈИЋ Бранко – бравар, варилац (Мошорин, 6. VII 1933 – ). Завршио је занатску школу и стекао звање висококвалификованог радника. У СНП је дошао из новосадског предузећа „Тргомонт“ 15. I 1980. и као руководилац браварске радионице радио до пензионисања, 31. VIII 1986.

Р. Б.

ГРУЈИЋ Гаврило – фоторепортер, уметнички фотограф (Нови Сад, 4. X 1946 – Нови Сад, 20. I 2006). Већ као основац заволео је фотографију; иако је похађао средњу зуботехничку школу, посветио се позиву фотографа, а стручни фотографски испит положио је 1969. Као шеснаестогодишњак надметао се на изложби својим радовима снимљеним на обали Дунава – жири му је доделио похвалу сматрајући да има оштро око и урођени смисао за композицију. Истицао се и међу члановима фото-клуба „Бранко Бајић“, где је 1977. проглашен за заслужног члана. Радио је као фоторепортер листова „Индекс“, „Трибина“ и „Вечерње новости“. Од 1. X 1966. до 30. IV 1970. био је фотограф СНП, затим на истом послу у дневном листу „Дневник“. Од 1971. до 1979. деловао је као слободан уметник; од 1979. до 1994. поново је био запослен у „Дневнику“ као руководилац фото-службе и уредник фотографије; потом се опет предао слободном раду на при­мењеној фотографији, у свом атељеу на Петроварадинској тврђави. Самостално је излагао више пута у НСаду, у Дубровнику, Зрењанину, Ечки, Вршцу и другде; учествовао је од 1977. у изложбама УПИДИВ-а као члан овог удружења, на групним презентацијама у Бгду, Сарајеву, Згбу, Скопљу, Сплиту и другим градовима некадашње Југославије, као и у Будимпешти, Хонгконгу, Модени, Регензбургу, Клагенфурту итд. Добитник је „Златног ока“ (1971), Награде пунолетства (1972), Повеље фото-клуба „Бранко Бајић“ (1977), награде за фотографију године у Војводини (1987), годишње награде „Дневника“ (1987), а више пута су му фотографије добијале награде, похвале и дипломе на текућим изложбама. „Дневник“ му је објавио мапу фотографија 25 година са камером (1986). Редовно је суделовао у раду међународног жирија за уметничку фотографију у мађарском граду Солнок. Пред крај живота укључио се у научни пројекат Онколошког института у Сремској Каменици, где је радио на медицинској фотографији. Било за коју сврху да је припремао фотографије – опремање књига, маркетиншки каталози и календари, позоришна и филмска пропаганда, телевизијски прилози – било да је исказивао уметничке претензије, његови радови одишу свежином, емоцијама и људскошћу и достижу висок технички ниво. Јануара 2011, поводом пете годишњице од смрти, Друштво новинара Војводине издало је фотомонографију Гаврило Грујић, коју је приредио Боривој Миросављевић.

ЛИТ: Б. Миросављевић, In memoriam. Гаврило Грујић, Дневник, 22. I 2006.

Д. П-в