ГОТЈЕ Пјер-Жил-Теофил (Pierre Jules Théophile Gautier) – француски књижевник, новинар, критичар и либретист (Тарбе, Француска, 30. VIII 1811 – Париз, 23. X 1872). Из југозападне, пиринејске Француске породица се 1814. преселила у Париз, где је Г. похађао престижни Collège Louis-le-Grand; затим је завршио студије сликарства, али је веће занимање показивао за писање. Преко пријатеља Жерара де Нервала упознао је Виктора Игоа, који је био пресудан за његово списатељско формирање и остао му узор до краја живота. Када је 1830. отпочела Револуција, породица се склонила изван Париза, али је Г., желећи да осети слободу и самосталност, остао у граду живећи боемским животом. Повезао се са друштвом „Le Petit Cénacle“ („Мала соба у поткровљу“), које је окупљало екстравагантне и ексцентричне писце, међу њима и Александра Диму Оца и Жозефа Бушардија. У писању се опробао најпре као новинар („La Presse“, „Le Moniteur universel“), што му је омогућило да као извештач путује у Шпанију, Италију, Русију, Египат и Алжир. Своје путописе је касније објавио у књигама: Путовање у Шпанију (Voyage en Espagne, 1843), Уметничко благо Русије (Trésors d’Art de la Russie, 1858) и Путовање у Русију (Voyage en Russie, 1867). Радећи за новине највише се бавио књижевном и позоришном критиком. Г. 1826. је почео да пише и поезију, а потом и балетска либрета пошто је био заљубљен у балерину Карлоту Гризи; како му она није узвратила љубав, оженио се њеном сестром, певачицом Ернестином. За своју будућу свастику је, са Ж. Коралијем и В. де Сен-Жоржом, на музику Адолф-Шарла Адама, написао сценарио за Жизелу (Париз, 1841), која је у СНП имала више премијера: 1962, 1967, 1971, 1973. и 1982. СНП је 1955. и 1959. изводило и Веберов балет Каваљер с ружом (Aufforderung zum Tanz), за који је либрето према Г. поеми „Spectre de la Rose“ написао Пол Водоје. Иако је 60-их г. XIX века био веома популаран као књижевник, три пута му је одбијено чланство у Француској академији. У Националном друштву лепих уметности изабран је 1862. за председника па је био у сталном контакту са угледним париским сликарима (Е. Делакроа, П. де Шаване, Е. Мане и др.). Средином шездесетих примљен је у салон рођаке Наполеона III принцезе Матилде Бонапарте, која га је 1868. запослила као свог библиотекара, те је последње г. живота био материјално обезбеђен радећи врло угодан посао. Међу драмским делима најпознатији су му хумористичко-сатирични комади: Ђаволова суза (Une Larme du diable, 1839), Магични шешир (Le Tricorne enchanté, 1845), Лажно преображење (La Fausse Conversion, 1846), Покојни Пјеро (Pierrot Posthume, 1847).

В. В.

ГОТОВАЦ Јаков – композитор и диригент (Сплит, 11. X 1895 – Загреб, 16. X 1982). Студирао је право, а затим музику у Згбу и на бечкој Музичкој академији. Од 1923. је живео и радио у Згбу, најпре као корепетитор, а касније и оперски диригент. Био је 17 г. хоровођа Академског певачког друштва „Младост“, које је водио на турнејама по Чехословачкој, Грчкој, Енглеској и Немачкој, пропагирајући југословенску хорску музику. После пензионисања (1958) бавио се искључиво компоновањем. Био је почасни члан ХНК у Згбу и добитник награде Фонда за животно дело „Владимир Назор“. Као композитора у првом реду су га привлачили музичко позориште, соло-песма, хорска композиција и оркестарска музика програмског карактера. На тим подручјима настала су дела од којих се нека убрајају у врхунска достигнућа хрватске и југословенске музике. То су пре свега опере Еро с онога свијета, Морана, Каменик, Мила Гојсалића, Далмаро и Странац; оркестарска дела – Симфонијско коло, Пјесма и плес са Балкана, симфонијске медитације Орачи и Динарка; хорска дела – Јадованка за телетом и циклус Коледа, као и сценска музика за Гундулићеву Дубравку. Као изразити представник националног музичког правца, он је у изградњи свог музичко-сценског израза успешно повезивао ткиво народног мелоса са драмским поступком веристичког оперског стила, што значи првенствену усмереност ка суштини мелодије, а не ка њеним фолклорним специфичностима. Своје најбоље дело, оперу Еро с онога свијета, написао је према либрету песника и позоришног писца Милана Беговића (в). Овај либрето се сматра једним од најбољих у целокупној словенској оперској литератури. Захваљујући срећном споју музике и текста Еро још увек живи у извођењу свих оперских кућа у земљи и многих у иностранству. Ова опера, која се убраја међу најуспелије словенске комичне опере, уврштена је у репертоаре приближно 70 оперских позоришта, а преведена је и на више страних језика. Изградио је музички језик изворних црта, који је у његовим најуспелијим делима значио стварно богаћење наше музике између два рата и оправдање националног правца. Спада у композиторе са чијом се популарношћу у домовини и изван ње ретко који од савремених југословенских аутора може мерити. У СНП су извођена његова дела: Еро с онога свијета, Морана и Симфонијско коло (у оквиру Балетског дивертисмана).

М. Х.

ГОТОВАЦ Мани – позоришни критичар (Сплит, 12. XI 1939 – Загреб, 12. XI 2019). Завршила је класичну гимназију, компаративну књижевност на Филозофском факултету у Згбу и постдипломске студије из театрологије у Венецији. Ради као позоришни критичар РТВ Згб. Позоришне критике објављивала је у недељнику „Телеграм“ за време његовог излажења; аутор је позоришних прилога за телевизијску емисију Филм, театар и...; уредник и критичар емисије о позоришту на 1.  и 3. програму Радија Згб (емисије: Сцена, Из сценске уметности, Тамо где театар није – као да, Говоримо о казалишту). На Дубровачким љетним играма водила је прес-службу. Сарадник је позоришних часописа – новосадска „Сцена“, милански „Sipario“, лондонски „Play and players“, загребачки „Пролог“. Од РТВ Згб била је акредитована на Стеријино позорје 1962, 1969, 1970, 1971, 1972, 1973, 1981, 1982.

В. Кч.

ГОТШАЛ Карл Рудолф фон (Karl Rudolf von Gottschall) – немачки писац  и публициста (Бреслава, данас Пољска, 30. IX 1823 – Лајпциг, 21. III 1909). Како је рођен у официрској породици која се често селила, похађао је гимназију у Мајнцу и Кобленцу а завршио је у Растенбургу; још у средњој школи је почео да пише драмске покушаје којима је на себе скренуо пажњу наставника и неких љубитеља књижевности. Студирао је права; због либералних идеја био је искључиван или је морао да напусти универзитете у Кенигзбергу, Бреслави, Лајпцигу и Берлину, да би на крају (1846) докторирао у Кенигзбергу, где је после завршених студија био драматург позоришта. Већ његови комади писани пред револуцију 1848 (Der Blinde von Alcala и Lord Byron) имали су успеха. Живео је касније у више места Немачке и данашње Пољске, написао већи број драма од којих у најуспелије спада она која је изведена и у СНП; поред знатног броја песама, приповедака, романа, путописа и других литерарних радова, дао је за своје доба добру историју немачке књижевности прве половине XIX века (Die deutsche Nationalliteratur der ersten Hälfte des 19. Jahrhunderts, Бреслава 1855; 5. издање 1881, у 4 свеске). У Познању је уређивао „Ostdeutsche Zeitung“ (1862) и радио на пољско-немачком разумевању; у Лајпцигу је уређивао часопис „Unsere Zeit“ (од 1864) и „Blätter für literarische Unterhaltung“. За књижевни рад добио је многобројна признања, поред осталог и наследно племство. Својевремено је и код нас доста цитиран, а његова драма Ружа с Кавказа, у преводу Ивана Вончине, штампана је у Згбу 1885. Данас он и на немачком језичком подручју спада у готово заборављене писце. У СНП му је изведен Пит и Фокс (Pitt und Fox, 1854), 14. XI 1887, у преводу Веље Миљковића.

ЛИТ: Ђ. Малетић, Грађа за историју српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884.

С. К. К.

ГОУ Џејмс (James Gow) – амерички драмски писац (Крестон, Ајова, САД, 23. VIII 1907 – Њујорк, 11. II 1952). Студирао је на универзитетима у Ајови и Колораду. Каријеру је започео као новинар. Био је три г. сарадник листа „New York World“ (1928-1931), у којем се бавио и позоришном критиком. Затим је радио за Холивуд као писац сценарија. Рано је почео да сарађује са Арноом Д’Исоом (в). Написали су више заједничких сценарија и комада, између осталих Сутрашњи свет (To-morrow the World, 1943), Дубоко корење (Deep are the Roots, 1945) и Легенда о Сари (Legend of Sarah, 1950). СНП је Дубоко корење приказало три г. по његовом извођењу у Америци (1948).

ЛИТ: В. Поповић, „Дубоко корење“, драма од Џемса Гоу и Арнолда Д’Исоа, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 103.

С. А. Ј.

ГОЦИ Карло (Carlo Gozzi) – италијански књижевник (Венеција, 13. XII 1720 – Венеција, 14. IV 1806). На основу његове приповетке Турандот Ђ. Адами и Р. Симони написали су либрето за истоимену Пучинијеву оперу, коју је СНП извело 1958.

В. В.

ГОШИЋ Гордана – драмска глумица (Београд, 11. VII 1923 – Београд, 13. IV 1970). Кћи је глумца Николе Гошића (в). После завршене гимназије ступила је у НП у Бгду 1941. и у њему остала до краја рата. Затим је била члан СНП у НСаду од 1945. до 1948, НП у Панчеву од 1948. до 1951. Хумористичког позоришта у Бгду од 1951. до 1954. и кратко време у НП у Титовом Ужицу крајем 1954. и почетком 1955. Затим је повремено наступала као слободни уметник у разним приликама, често као конферансије на естрадама. Каријеру је започела улогама сентименталних и наивних девојака, па наставила ликовима заводљивих жена са физичким преимућствима, наступајући повремено и у мањим карактерним улогама у грађанској и сеоској комедији. Несталност и релативно рана смрт  омели су је да у пуној мери испољи свој таленат.

УЛОГЕ: Јелена (Сан летње ноћи), Анка (Госпођа министарка), Друга девојка (Ђидо), Васка (Коштана), Мис Даун (Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика), Моли (Десант у Норвешку).

ЛИТ: Б. Чиплић, „Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика“, СВ, 13. XII 1945; Б. Ч(иплић), „Десант у Норвешку“, СВ, 12. II 1946.

С. Ј.

ГОШИЋ Драгољуб – глумац, редитељ (Гроцка код Смедерева, 25. IX 1882 – Београд, 9. IV 1948). Потиче из сиромашне занатлијске породице. Млађи брат Никола такође је био глумац. Завршио је три разреда гимназије у Бгду, изучио браварски занат и 1903. се отиснуо у глумачки живот. До 1908. наступао је у путујућим позориштима: Николе Симића, Димитрија Нишлића, Богобоја Руцовића  и Михаила Ћирића. Сезону 1908/9. играо је у СНП, потом у НК у Осијеку 1909-1911. У НП у Бгду одлази 15. IX 1911. за привременог члана, а од 1. I 1912. постао је редован члан. Учесник је балканских ратова и Првог светског рата. Као резервни официр 1917. основао је и водио војничка позоришта у Зејтинлику (позориште „Тоша Јовановић“), Солуну и Водену и у њима играо и режирао. Међуратни период провео је у НП у Бгду као глумац, певач (баритон) и редитељ. Обележио је 25-огодишњицу уметничког рада 12. X 1927. улогом Жана Блеза у комаду Џаз банда. Играо је 1931. у филму На капији оријента који је режирао Коста Новаковић. Као гостујући редитељ у НПДб у НСаду је поставио Каплара Милоја, а режирао је и у Позоришту „Абрашевић“. Један је од иницијатора оснивања предратног Удружења драмских уметника Југославије. За време Другог светског рата био је у заробљеничком логору у Оснабрику, где је учествовао у представама логорског позоришта. Тешко болестан вратио се у Бгд децембра 1943. Реактивиран је 1945, када је изабран за првог председника Удружења позоришних уметника и трудбеника. И у глуми и у режији готово самоук, на махове се дизао до неслућених остварења јер је непогрешивој интуицији придруживао огромну енергију и богато уметничко и људско искуство. Одликован је Орденом светог Саве V и IV реда, Белим орлом V реда, бугарским Орденом за грађанске заслуге. Носилац је Албанске споменице.

УЛОГЕ: Селим-бег (Зулумћар), Игнац Глембај (Господа Глембајеви), Хаџи Замфир (Зона Замфирова), Хаџи Тома (Коштана), Пуковник (На леђима јежа), Мајсторовић (Силе), Јаго (Отело), Алба (Егмонт), Др Риџи (Лекар у недоумици), Иванов (Иванов), Хелмер (Нора), Петар Стокман (Народни непријатељ), Сребрјаков (Ујка Вања), Вурм (Сплетка и љубав), Мартин Бенет (Фани и њена послуга), Кир Јања (Кир Јања), Жорж Дивал (Госпођа с камелијама).

РЕЖИЈЕ: Хајдук Станко, Госпођа министарка, Коштана, Каплар Милоје, Господа Глембајеви, Подвала, Зона Замфирова, Протекција.

ЛИТ: А., Српско народно позориште, Позоришни годишњак 1911-1912, Бгд 1912, с. 4, 35-36; Д. С. Николајевић, Поводом Гошићеве прославе, Радничке новине, 26. X 1927, с. 2; Абрашевић – споменица тридесет година рада, Бгд 1933; Р. М. Веснић, Драгољуб Гошић, ВС, 1948, бр. 14, с. 10-11; В. Петровић, Драгољуб Гошић, Театрон, 1. V 1974, с. 116-122.

Б. С. С.

ГОШИЋ Милица, рођ. Ђорђевић – драмска глумица (Лебане, 21. IX 1893 – ?). Била је супруга глумца Драгољуба Гошића (в). Завршила је четири разреда гимназије, а у сезони 1909/10. похађала је Глумачку школу при НП у Бгду. Први пут је ступила на сцену 1912. у СНП у НСаду, али из њега одлази већ почетком 1913. У сезони 1913/14. је члан ХЗК у Згбу, неколико месеци у Љубљани, а од 2. I 1919. па до пензионисања, 1932, стално је у НП у Бгду. У почетку је играла младе љубавнице и ведре, несташне девојке, а у зрелијим годинама карактерне улоге. У игри је показивала лепу одмереност, смисао за типично и правилну дикцију.

УЛОГЕ: Гаљина Порфирјевна (Љубав, Потапенко).

ЛИТ: А-м, С. Н. П. у Загребу, Застава, 10/23. V 1913.

Б. С. С.