ПЕТИН Никола

ПЕТИН Никола – композитор, музички писац, професор Академије уметности (Краснодар, Русија, 19. XII 1920 – Нови Сад, 23. IX 2004). Његов отац Николај Ксенофонтович био је учитељ и официр. Породица је после Октобарске револуције 1922. избегла у Југославију. По завршетку гимназије у Белој Цркви (1937), студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Бгду, а од 1940. композицију и дириговање на београдској Музичкој академији, у класи проф. Милоја Милојевића и Јосипа Славенског. За време окупације је, живећи у Петровграду/Зрењанину, од јесени 1942. активно помагао ослободилачки покрет. После ослобођења дипломирао је 1948. на Музичкој академији, у класи проф. Славенског. У композицији се усавршавао у Паризу код Нађе Буланже (1959). Као педагог радио је у Зрењанину, Сарајеву и НСаду, у својству професора хармоније, контрапункта и музичких облика. Непосредно после ослобођења 1945. предавао је музику у Мађарској гимназији у Зрењанину, а 1948. је прешао у Сарајево за професора у Музичкој школи и уредника озбиљне музике на Радио-Сарајеву. Преселивши се у НСад 1949, радио је у Музичкој школи „Исидор Бајић“ до 1970. У том раздобљу је од 1962. био и сарадник на Новосадском одељењу Музичке академије, а 1970. је ангажован као професор на Вишој педагошкој школи у Зрењанину. Још 1960. је у Сарајеву на Музичкој академији примљен за доцента, али се није определио да тамо остане. На новооснованој Академији уметности у НСаду је изабран за ванредног професора и 24. I 1975. одржао је први теоретски час из опште музичке педагогије. Редован професор постао је 1980, на Групи за композицију, а пензионисан је децембра 1989. Као композитор огледао се у разноврсним музичким формама. Врхунске музичке домете постигао је у симфонијској и хор­ској музици, као и у вокалној лирици (написао је три дела за гудачки квартет). „Свој музички језик гради на основу слободно третиране тоналности и политоналности, са живим и занимљивим модулационим токовима, на тематичности и заобљености форме, изграђене зрелом и инвентивном стваралачком техником“ (Д. Плавша). Скоро сва дела су му извођена у НСаду и наилазила су на леп пријем код публике. Многа су му дела са великим успехом представљена у иностранству, у великим европским музичким центрима. Тако је премијера Барокне симфоније била на „Прашком пролећу“ 1965, а Хоралне симфоније 1988. на Међународном фестивалу у Лењинграду. Остала композиторска дела су му: Балада за фагот и клавир (1950), Концерт за клавир и оркестар (1952, 1959), Три симфонијска портрета – Хамлет, Офелија и Полоније (1956), Symphonia brevis (1958), Симфонијска поема са хором „Трнава 1941“ (1961), Барокна симфонија (1965), кантата Цврчак, за хор, баритон, харфу и флауту (1966), Концерт за гудачки оркестар (1972), Човек и бријег – шест песама на текстове југословенских песника: Дучића, Давича, Ракића, Шантића и А. Б. Шимића (1976), Сунце у кругу, четири песме за сопран и камерни оркестар на текст Добрише Цесарића (1978), Равница, за мешовити хор (1982), хорална симфонија Кад би сви људи света (1987), Пета симфонијаFoinix“ (1990), Похвала светом Симеону (1996). Живо је учествовао у културно-просветном раду, као предавач на Народном и Радничком универзитету, сарадник МС и Просветно-педагошког завода. Биран је за члана Савета новосадске Опере и Филхармоније. У периоду 1948-1968. писао је рецензије и музичке критике за СВ/„Дневник“, НС, „Позориште“ и друге листове и часописе. Редовно је приказивао оперске и балетске представе СНП. У НС је 1968/69, у пет наставака, објавио значајан рад Допринос Војводине српској музичкој култури. Г. 1974. објављен је његов приручник за студенте и наставнике музичког васпитања Основи хорског аранжирања. Носилац је награде ЈРТ (1972), наградā за хорску музику „Јосиф Маринковић“ (1972) и „Петар Коњовић“ (1975), Октобарске награде града НСада (1977), почасне дипломе M. B. B. C.  Cambridge (1977), повеље Удружења музичких педагога Србије (1979), Златне значке Културно-просветне заједнице Србије (1982), те медаље „Алберт Ајнштајн“ (1990) међународне Академске фондације у САД, која му је доделила и почасни докторат (1991).

БИБЛ: Опера Тоска” у Војвођанском народном позоришту, СВ, 19. III 1949; „Еро с’ оног свијета” на сцени Новосадске опере, СВ, 3. XII 1949; „Боеми”, поводом гостовања Аните Мезетове у Новосадској опери, СВ, 16. I 1951; Штраусов Слепи миш”, СВ, 13. VII 1951; Поводом премијере Мадам Бaтерфлај” у Новом Саду, НС, 1951, бр. 11, с. 1; Глуков Орфеј” на новосадској позорници, НС, 1952, бр. 39-40, с. 2; Последња балетска премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 5; Поводом премијере у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 6; Кармен” на сцени новосадске Опере, НС, 1952, бр. 51, с. 2; Фауст” у Новосадској опери, НС, 1953, бр. 67, с. 4; Опера Морана” у Новом Саду, НС, 1954, бр. 81, с. 1-2; Пролећна премијера новосадске опере Евгеније Оњегин”, НС, 1955, бр. 98-99, 4; Лопов Гаспар” у извођењу балета СНП-а, НС, 1956, бр. 111, с. 5; Допринос Војводине српској музици, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 10, бр. 2, с. 6; 1969, бр. 5, с. 12, бр. 6-7, с. 12, бр. 2, с. 10; Новосадски камерни оркестар, Позориште, НСад, 1970, бр. 6, с. 6; Основи хорског аранжирања, приручник за студенте и наставнике музичког васпитања, 1974.

ЛИТ: А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 34.

Д. П-в и М. Л.