ОСТРОВСКИ Александар Николајевич (Александр Николаевич Островский)

ОСТРОВСКИ Александар Николајевич (Александр Николаевич Островский) – руски драмски писац (Москва, 12. IV 1823 – Шчеликово, 14. VI 1886). Један је од најплоднијих и најзначајнијих руских драмских писаца. Потиче из чиновничке породице. Једно време је био близак славенофилима, а од средине 50-их зближио се са револуционарним демократима, који су имали развијен критички поглед на руску стварност тог доба, залагали се за корените реформе и за реалистичко приказивање живота у уметничким делима. Написао је око педесет драмских дела, махом комедија, међу којима су најпознатије: Своји смо – нагодићемо се (1850), Не седај у туђе саонице (1853), Сиротиња није грех (1854), Уносно место (1856), Бура (1860), Шума (1871), Вуци и овце (1875), Таленти и обожаваоци (1882), Без кривице криви (1884) и др. У тако обимном драмском делу остварио је читаву галерију стварносних, свакодневних, ликова и приказао безброј ситуација из живота малих чиновника, сељака, путујућих глумаца, талентованих и промашених уметника, трговаца и пропалих племића. Био је, пре свега, човек позоришта: знао је шта за један народ значи национални театар, осећао је шта је најважније, садржајно, за позориште (народ, реалан живот, слика епохе), био сигуран да само приступачност тема и садржине драмских дела могу створити велику публику која ће знати да воли и цени позориште. Тим циљевима је „служио“ својим драмским делима и тек са њиховом појавом створено је право народно позориште у Русији: и репертоарски, и по публици, и према утицају. Као реалистички драмски писац наставио је најбољу традицију руске драматургије (Фонвизин, Грибоједов, Пушкин, Гогољ), али је својим драмским делима обухватио знатно више из стварности и живота руског друштва средином и крајем XIX века. Био је доследан у трагању за све новим и новим ликовима и ситуацијама које је показивао на сцени, а језиком, радњом и дијалозима био је неупоредиво ближи позорници од свих својих претходника. У великој већини случајева његов свет је тзв. мали свет, али некако облагорођени свет, симпатичан и драг, који се немоћно, али не и трагично, опире злој судбини и неправедним односима у друштву. Са тим светом успоставља се једна врста симпатије, која је пре разумевање него сажаљење. Оне нијансе у психолошком посматрању које чине да је све од финих нити саткано једна су од великих врлина његових драмских дела. Глумце је приказивао са нарочитом наклоношћу и разумевањем. У време кад их је мало ко посматрао као значајне људе, кад су били готово непризнати сталеж, он их је поставио на сцену као добре, драге, мало занесене и добродушне људе, заљубљене у свој позив, који им није доносио много радости и задовољства. Шума, Таленти и обожаваоци, Без кривице криви – то су дела која се могу схватити и као поетска вокација посвећена лепоти глумачких схватања живота и позоришне уметности. О. је глумце отргао од комедијашења, учинио их морално јачима од оних који су их презирали, а животно богатијима од богатих поседника који су им се ругали. Његов значај за стварање и развој руског позоришта је огроман. Иако се борио са великим материјалним тешкоћама у време кад су сва позоришта у земљи играла његова дела, био је упоран у остваривању своје идеје да позориште мора бити масовно посећено и представљати народну уметност. Снагу његове воље и вредност његових драмских дела уочили су и истицали још за његовог живота Доброљубов, Гончаров и Лав Толстој, а његов утицај осећао се и развијао, даље, до Чехова и Горког. У нашој књижевности и сценској уметности О. је један од најомиљенијих и најизвођенијих драмских писаца. Наша публика рано се упознала са његовим делима и заволела их, а она се и данас држе на репертоару као да је реч о савременом и актуелном драмском писцу. На сцени СНП изведена су његова дела: Своји смо – споразумећемо се (1940), Шума (1947), Девојка без мираза (1948), Вуци и овце (1949), Без кривице криви (1950), Олуја (1979).

В. Кл