МОЦАРТ Волфганг Амадеус (Wolfgang Amadeus Mozart)

МОЦАРТ Волфганг Амадеус (Wolfgang Amadeus Mozart) – аустријски композитор, клавирист и виолинист (Салцбург, 27. I 1756 – Беч, 5. XII 1791). Поникао је у породици познатог виолинског педагога Јохана Георга Леополда Моцарта. Већ у најранијем детињству испољавао је изузетну надареност за музику и био је чувен као „чудо од детета“. Као петогодишњак је одлично свирао на чембалу, а као шестогодишњак је, уз помоћ оца, записао своју прву композицију, нашавши се на путу блиставе популарности, наступајући као пијанист по Европи и на најугледнијим владарским дворовима. Одраставши, изгубио је славу дечачких дана, а својим пркосним темпераментом није успевао да се успешно пробије кроз интриге које су владале у музичком животу Беча. Наде у светлу и сјајну будућност нису се оствариле. У тешким животним приликама, са многочланом породицом, једва се пробијао неуморно компонујући и борећи се за свакодневну егзистенцију, док га није скрхала болест, којој је подлегао на прагу 36. г. живота. Позната је тужна чињеница да је, делом због немаштине, а делом због равнодушности савременика и стицајем прилика, сахрањен у заједничкој гробници непознатих сиромаха, па му се већ неколико дана после смрти (све до данас) нису могли пронаћи посмртни остаци. Иако је умро врло млад, оставио је човечанству 626 довршених и 109 недовршених композиција. Дела су му одмах после смрти постала славна, а он је убрзо уврштен међу најизвођеније композиторе света. Кључну вредност његове уметничке заоставштине свакако представља оперско стваралаштво, које обухвата опус од 21 оперског дела. Он је уопште највише волео позориште и са највећим залагањем је понирао у бит музичке сцене. Његов музички театар заснован је углавном на три основна утицаја које је асимилирао: на оперској реформи К. В. Глука, који је тражио природност и искреност оперске сцене, затим на певљивости и лакоћи италијанског оперског стила, који се иначе у то време иживљавао искључиво у виртуозитету певача, и на традицији немачког музичког игроказа („зингшпила“). Иако су његове опере грађене на принципу строго одељених музичких тачака и мада им је радња понекад била заснована на елементима фантастике, у њима се ипак појављују необично рељефно оцртани ликови и карактери чије мисли и деловање музика прати до најситнијих детаља. Његова музика се иначе одликује изванредном прегледношћу форме, великом мелодијском инвенцијом, лакоћом и лепршавим саопштавањем музичких мисли, али и дубином и снажном осећајношћу. Због тога се његов музички театар доживљава, у суштини, првенствено по његовом музичком казивању. Спољна акција, какву касније прихвата романтични реализам Вердија или разрађује до ситница епоха оперског веризма (Маскањи, Леонкавало, Пучини), није присутна у М. операма. Почевши са компоновањем још у духу пасторалне и италијанске помодне опере, он се тек у каснијим делима донекле приближио музичким карактеристикама романтике, да би у својој последњој опери, Чаробна фрула, довршеној неколико месеци пре смрти, створио синтетичко дело епохе, састављено од елемената народног муизичког игроказа и велике херојске опере, уз то прожете одразима литерарних и политичких стремљења. М. музички театар, као и уопште целокупна његова уметничка делатност, има само један предмет интересовања: човека, са свом разноврсном скалом његових осећаја. Уз Глука он је први велики композитор новије оперске историје. Његова славна и позната дела Фигарова женидба, Дон Жуан, Чаробна фрула, Отмица из Сераја, Тако чине све (Cosí fan tutte) и др. постала су саставни део стандардног светског оперског репертоара. Он је уједно најзнаменитија личност у музичком животу XVIII века, која се поред Хајдна и Бетовена убраја у тзв. бечке класике. У кратком раздобљу његовог живота уметничка остварења су му достигла ону зрелост која је обично повезана са много дужим животним искуством. Завршивши достигнућа музичке културе XVIII века, његово дело открило је нове путеве наредним поколењима. На сцени СНП изведена су следећа дела великог мајстора: Фигарова женидба, Отмица из Сераја, Дон Жуан, Чаробна фрула, Мале играрије (балет) и концертно Реквијем.

М. Х.