МЕДАКОВИЋ Данило

МЕДАКОВИЋ Данило – новинар, власник и уредник листова (Зрмања, Хрватска, 17. XII 1819 – Загреб, 5. XI 1881). Основну школу и класичну гимназију завршио је у Грачацу и Задру; 1840. прешао је у Србију, где је до 1842. служио у разним звањима, а потом ју је напустио заједно са Михаилом Обреновићем. Кнез Милош, чији је потом био секретар, омогућио му је да у Берлину заврши филозофију са докторатом, а и да купи штампарију коју је почетком 1848. отворио у НСаду. За време буне, средином 1848, пренео је део штампарије у Сремске Карловце, стециште српског народног покрета и седиште његовог Главног одбора; тамо је новембра 1848. издавао и уређивао „Напредак“, први српски лист штампан Вуковим правописом, отпочетка антиаустријски усмерен, који априла 1849. преноси у Земун. Лист је у току излажења двапут забрањиван, други пут, јуна 1848, дефинитивно. Од 1852. до 1859. у НСаду је издавао и уређивао „Србски дневник“ (са изузетком 1858, када је уредник био Ђорђе Поповић, потоњи Даничар, в), и уз њега, као недељни додатак, до 1858, „Седмицу“, „лист за науку и забаву“. У међувремену је издавао и уређивао „Българску дневницу“ (1857, са бугарским политичким емигрантом Г. Раковским као главним сарадником) и издавао „Школски лист“ (1858-1859), који је за то време уређивао најпре Ђорђе Рајковић а затим Тодор Димић. Штампарију је 1859. продао епископу Платону Атанацковићу, а уредништво „Србског дневника“ преузео је Јован Ђорђевић (в), који је добио и концесију за издавање листа. Средином јануара 1863. поново је покренуо „Напредак“, који је децембра 1864. предао Ђорђу Поповићу Даничару. М. је учествовао 1848. на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, где је припадао струји склоној споразуму између Срба и Мађара. Новинарством је почео да се бави у најтежим приликама – у револуционарним данима 1848/49. и са том делатношћу наставио и за време Баховог апсолутизма. Доследно антиаустријски расположен, са критичким односом према црквеном клеру и централизму патријарха Јосифа Рајачића, заступао је жеље народа и бескомпромисно бранио његове интересе. Његови су листови тада непрекидно под присмотром полиције, на удару цензуре и били забрањивани а он хапшен. У том периоду испољио је своје најбоље особине: био је одличан организатор, храбар и врстан новинар који је педесетих г. XIX века највише допринео подизању нивоа српског новинарства и створио му висок углед. Он је био „један од радника који су много учинили да Нови Сад постане јак српски и југословенски центар“ (В. Стајић). Написао је Повјестницу Србског народа од најстарији времена до год. 1850, у четири књиге (НСад 1851-1852), дело без веће научне вредности које је у оно време, после 1849, због националног клонућа код Срба, могло популарисати прошлост српског народа у ширим народним слојевима и вратити му веру у бољу будућност. Доцније, у другом свом „Напретку“ (1863-1864), водио је према аустроугарским властима помирљиву националну политику и на крају све више скретао удесно и заступао конзервативна схватања. У јавности потиснут од следбеника Светозара Милетића (в) и „Србског дневника“ под Ђорђевићевим уредништвом, окренуо се против њих и са њима полемисао о политичким питањима на начин који баца озбиљну сенку на његов ранији и рад и несумњиве заслуге. Тако је 1863. у бр. 67 и 69 „Напретка“, у два своја чланка, оштро нападао СНП и људе око њега. У првоме, М. сматра да није требало српском народу у Аустро-Угарској оснивати позориште пре но што се подмире његове прече потребе; тек када се томе удовољи могло се „према снази своји сила“ прећи и на „угодности“. Позориште је луксуз, основано је ради задовољства његових оснивача а не из народне потребе. Код других се народа најпре решавају важнија питања а културни развој завршава стварима којима се прибављају задовољства;  код нас се, међутим, кренуло обрнутим путем. Пре позоришта требало је основати још неке школе, у првом реду богословију. У другом чланку он је покушао да докаже да у нашим околностима још нема услова за постојање позоришта и његов успешан рад. У јавном и приватном животу нашег народа осећао се јак утицај стране културе и страних језика. Срби немају оригиналних драмских дела ни добрих глумаца; наш народ није у могућности да подмирује потребе позоришта нити је у народу развијен јавни живот, а нема ни своје власти која би позориште прихватила и подржавала. У својим чланцима он чак оспорава позоришту право да се зове народним све док се о томе не изјасни Српски народно-црквени сабор. Његови чланци инспирисани су нетрпељивошћу према Светозару Милетићу и његовим присталицама, и завишћу према „Србском дневнику“ и Ј. Ђорђевићу, који су га, према његовом уверењу, гурнули у позадину јавног живота. На његове нападе одговорио је Ј. Ђорђевић у бр. 118, 124 и 125 „Србског дневника“. Смирено, разложно, с јаким аргументима, побија он његове наводе и развејава М. тврдњу да није било оправдано ни потребно оснивати СНП, упозораварјући, у првом одговору, да се његов чланак појављује у време када се од највише државне власти очекује одобрење позоришног Устава и када се у народу предузимају мере и улажу највећи напори да се обезбеде живот и опстанак овој народној установи. Ако се иде на то да се позориште разори, а заиста се иде, онда се бољи тренутак није могао одабрати. Човек који не схвата да је позориште „једини институт у којем се само српски језик и српска народност негује“ и да се њиме најбоље може сузбијати утицај туђинске културе, нема права да говори о позоришту. Позориште је најбоља спона између писаца и песме, с једне стране, и народа, са друге. Са позорнице се може говорити свим друштвеним слојевима, свих степена образовања, као и неписменима. Позориште је најповољније средство за борбу против незналица, интриганата, удворица и лукавих шпекуланата. Оно пружа могућности и за развој драмске књижевности, глумачке уметности и општег образовања. А што се тиче назива народно, које СНП има у своме имену, Ђорђевић му одговара да ни он своју штампарију није смео назвати народном јер за то није имао одобрење Сабора. На М. нападе на СНП реаговало се са више страна. Змај је уверавао о „нечистоћи намере Медаковићевог чланка“ и о томе да „баш свесно зло семе сеје“. Јавио се и Ника Максимовић из Сомбора, читаоци из Велике Кикинде, Срема и из Баније. Против М. поступка устали су и карловачки грађани и српска црквена општина у Вршцу, која је баш тада одлучила да СНП помогне са 10.000 форината. М. се после другог Ђорђевићевог одговора и реаговања јавности није више јављао у полемици; био је ућуткан. „Напредак“ је 1864. и 1865, када је „Србски дневник“ већ био забрањен, објавио педесетак написа о СНП. У том раздобљу уређивао га је Ђ. Поповић Даничар. Већ у бр. 5 (1864) напада представу Сеобе Србаља Ђ. Јакшића, и Јована Андрејевића Јолеса (в), који је комад хвалио и препоручио за награду из Накиног фонда. Око тога полемишу Јолес и Дамјан Павловић (бр. 10). У листу ће се 1865. појавити још један напад на СНП, Ђуре Станковића из Великог Бечкерека (бр. 90). У осталим написима објављују се, углавном објективни, прикази о представама и извештаји са гостовања СНП и, чак, уступа простор за одговор на нападе саборског посланика Стевана Петровића на СНП (1865, бр. 34). Од 1866. па даље Даничарев „Напредак“ заузима у највећем броју случајева негативан став према СНП.

ЛИТ: В. Стајић, Новосадске биографије, VI, 1956, стр. 107-132; Б. Ковачек, Јован Ђорђевић, НСад 1964, с. 214-224; М. Бикицки и А. Каћански, Библиографија новосадске штампе 1824-1918, НСад 1977, с. 31-35, 39-42, 49-50; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791-1914, НСад 1980, с. 73-81, 39-96, 106-123, 158-180.

Л. Д.