МАЛЕТИН Марко

МАЛЕТИН Марко – управник позоришта и архива, секретар Матице српске, уредник Летописа МС”(Нови Сад, 4. VIII 1890 – Сремски Карловци, 30. IV 1968). Породица води порекло из Мошорина. Рано је остао без оца па се школовао захваљујући мајчиној пожртвованости. Основну школу је завршио 1900, а Српску православну велику гимназију 1908. у НСаду. У вишим разредима уживао је велику потпору гимназијског Патроната. За студије историје филозофије у Бечу добио је Матичину стипендију из Задужбине Васе Јагазовића. Тамо је одмах пришао српском културном друштву Зора”. У јесен 1909. је прешао у Будимпешту јер му стипендија није била довољна за живот у Бечу. Као питомац Текелијанума дипломирао је славистику 1912. Паралелно са студијама радио је на сређивању Текелијине библиотеке. Током боравка у Будимпешти учествовао је у раду Социјалистичког кружока Срба студената, који су прихватали идеје покрета који је основао Оскар Јасиј. После студија остао је још г. дана у Будимпешти да би завршио докторску дисертацију о животу и раду познатог секретара МС Теодора Павловића, а да би се издржавао радио је као професор (префект) у Хрватско-славонском интернату. По повратку у НСад 1913, одмах је примљен за суплента Гимназије, где је остао до Првог светског рата. Пред сам рат је мобилисан и упућен на ратни распоред у Згб. Међутим, убрзо је побегао у Србију и већ 1915. је предавао у гимназији у Ђевђелији. Са српском војском се као добровољац повукао на Крф, а затим отишао на Солунски фронт. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима за изузетну храброст и Албанском споменицом. Разочарење је доживео при повратку у НСад јер није добио место професора у Гимназији, а такође није добио накнадни додатак за ратни период. Био је огорчен, а о томе је анонимно писао у новосадском социјалдемократском листу Слобода”. Убрзо га је Тихомир Остојић позвао да иде са њим у Скопље да буде доцент на Филозофском факултету; међутим, скоро истовремено му је стигао позив да предаје у Гимназији и Учитељској школи у НСаду, што је он и прихватио (1919-1921). У међувремену је, 1920, одбранио докторску тезу из области филозофије у Будимпешти која је објављена у Гласнику Историјског друштва” 1935/36. Од 1921. до 1923. радио је као дописник из Берлина за новоосновани београдски лист Време”. На конкурсу МС 1923. изабран је за секретара МС. Као секретар средио је затечено нездраво стање” и унапредио је рад МС окупивши нове и свеже” снаге. Успешно је спровео акцију Стогодишња обнова Матице српске обезбедивши прилоге чланова и пријатеља, чиме је побољшао финансијску ситуацију. Велику заслугу стекао је и као уредник Летописа МС”. Оставку на место секретара МС дао је у лето 1929. због нових криза у Управи и прешао у Скопље, где је до 1934. радио као професор у Гимназији. Истовремено је хонорарно радио као лектор НП у Скопљу. Од 1934. до 1936. радио је као професор у Мушкој гимназији у Бгду. Као искусни културни посленик прихватио је да стане на чело НПДб. Под његовом управом ово позориште је деловало од 12. V 1936. до 6. IV 1941. у НСаду и гостовало по Војводини и Шумадији. Део ансамблаје са М. наставио рад у Панчеву, као ДНП, од 1942. до 1944. После ослобођења, у сезони 1945/46, управљао је НП Стеријау Вршцу. По повратку у НСад, 1946. је именован за руководиоца Државног архива Војводине у Сремским Карловцима. Од 1949. до пензионисања, 1952, радио је као научни сарадник у МС. Члан ДСНП је постао 17. X 1924, а УО ДСНП од 23. X 1924. до 15. V 1927. После пензионисања живео је у НСаду, Земуну и Сремским Карловцима. Писао је чланке, есеје, студије и критике које је објављивао у Летопису МС” и у Зборнику МС српске за књижевност и језик. Превео је два дела са мађарског језика - Морица Жигмонда:Шандор Рожа, издато у Згбу 1948, и Буди добар све до смрти, издато у НСаду 1950. У рукопису му је остао текст Сутон војвођанске позоришне традиције, написан 1960, а приређен за штампу у електронској форми 2017 (в. „сајт“ СНП). Једна је од кључних личности у настанку и покретачка снага НПДб. За време његовог управниковања обе трупе су постигле изузетне резултате јер је успевао да нађе начина да обезбеди положај и материјална средства мада су на челу Бановине биле честе промене. …глумце (је) волео скривеном љубављу, потиснутом у себи, јер никада није хтео јавно да је испољи. Глумачки позив је поштовао, а од драмских уметника тражио потпуно предавање професији. Никада се није мирио ни са чијим недовршеним задацима и скромним остварењима. Његово поимање театра било је кристално чисто и јасно: позориште мора служити народу, и живом, непосредном речју и интерпретацијом доприносити развијању смисла за узвишено, племенито и естетско у сваком појединцу; позориште треба да буде истовремено и школа човешта и родољубља. Кад не би вршило ове функцијепо уверењу пок. Малетинане би имало разлога ни да постоји.”

БИБЛ: Повратак од Крфа до Битоља 1916, 1920; Теодор Павловић, 1936; Тихомир Остојић, 1965; Садржај Летописа Матице српске 1825-1950 (пописцима); Народно позориште у Новом Саду, ЛетописМС, 1924, књ. 302, с. 88-89.

ЛИТ: А-м, НовауправазаС.Н.П., Банатскигласник, ВеликиБечкерек, 14. XII 1924, бр. 48, с. 1; А-м, Матица и позориште (саветовање о спајању СНП са Матицом српском), Застава, 17. III 1926; А-м, Народно позориште Дунавске бановине почеће 21. V своје гостовање у Петровграду, Дан, 1936, бр. 112, с. 4; А-м, Г. др Марко Малетин постављен за управника Нар. Позоришта Дунавске бановине, Дан, 1936, бр. 115, с. 2; А-м, Управник Народно гпозоришта, Дан, 1936, бр. 156, с. 8; -нч-, Реорганизовано Нар. Поз. Дунавскебановинеданас (18. VIII) јепочелосарадом, Дан, 1936, бр. 190, с. 8; А-м, Новиуправник Народно гпозоришта Дунавске бановине, Политика, 1936, бр. 10054, с. 6; Л. Дотлић, In memoriam др Марко Малетин. Управник Позоришта, Дневник, 5. V 1968.

М. Л.