КИРИЛОВИЋ Димитрије

КИРИЛОВИЋ Димитрије  – научни радник, секретар ДСНП и историчар позоришта (Кумане, 22. X 1894 – Нови Сад, 22. X 1956). Отац Јефта био је општински чиновник, мати Евица рођ. Корнас домаћица. Када му је било две г., отац је добио службу у НСаду, па се породица тада у њему настанила. У НСаду је завршио основну школу и Српску велику гимназију (1912), а Богословију у Сремским Карловцима (1916). Не прихвативши свештенички позив, у летњем семестру 1917. и зимском семестру 1917/18, студирао је на пештанском Универзитету педагогију, српскохрватски језик, српску и хрватску књижевност и мађарски језик и књижевност. У летњем семестру 1918. и у зимском семестру 1918/19. слушао је предавања из истих предмета на загребачком Свеучилишту. У летњем семестру 1919. студирао је на Универзитету у Прагу педагошке предмете и старословенску филологију; онде је и дипломирао 1920. За време студија у Прагу био је члан Уједињене социјалистичке радничке партије (комуниста) у Краљевини СХС. Приликом избора за Конституанту запажено је његово учешће на зборовима комуниста. Докторирао је 31. X 1924. на загребачком Свеучилишту тезом „Српске основне школе у Војводини у XVIII веку“. Од 12. X 1920. до 26. I 1926. службовао је као суплент Гимназије у Белој Гркви, затим као библиотекар новооснованог Филозофског факултета у Скопљу, па суплент Гимназије у Скопљу, и, најзад, непуне четири г. као асистент тамошњег Филозофског факултета и, истовремено, библиотекар факултетске Библиотеке. Напустивши оставком државну службу, вратио се у НСад, где је краће време био помоћник секретара Матице српске; 5. VIII 1926. постављен је за архивара, а од 31. XII 1929. до 6. IV 1941. био је управник Државне архиве у НСаду. Од 29. VIII 1933. до 31. III 1936. био је, истовремено, и приватни доцент Филозофског факултета Београдског универзитета за предмет историја педагогије. Учествовао је 1941. у априлском рату против хитлеровске Немачке, али је успео да избегне заробљеништво. Окупацију је провео у избеглиштву у Бгду, где је радио у Државној архиви, у Министарству просвете и као вршилац душности управника Универзитетске библиотеке. После рата, од 1945. до 1947. био је у пензији, да би у пролеће 1947. био реактивиран као библиотекар Централне библиотеке Војводине, која је 1. I 1948. ушла у састав Библиотеке Матице српске. Отада па до смрти био је најпре виши библиотекар а затим научни сарадник Матице српске. Одмах после рата радио је и у Комисији за рестаурацију и реституцију тешко оштећених односно од фашистичких окупатора опљачканих споменика културе  – уметничких предмета, архивских фондова и књига. Поред својих редовних обавеза, од 1928. до 6. IV 1941. био је и секретар Историјског друштва у НСаду и члан Уређивачког одбора „Гласника Историјског друштва“. Од 15. V 1927. био је члан Управног одбора ДСНП и вршилац дужности секретара, а од 1928. до 1933. и секретар Друштва. У овом мандатном периоду извесно време је обављао и дужност управника СНП. Као функционер ДСНП допринео је активирању свих органа Друштва, залагао се за селективност приликом ангажовања глумачког ансамбла и избора репертоара, побољшао финансијски положај дружине; оживео је рад месних позоришних одбора и с њима повремено одржавао везу и надзирао рад трупе у местима у којима је гостовала. На његову иницијативу Трупи Друштва за СНП враћено је њено старо име  – Српско народно позориште. Од 1923, када је у „Просветном прегледу“ штампао свој први рад  – Д-р Ђорђе Натошевић у Србији (1867-1868)  –  објавио је преко сто радова из политичке и културне прошлости Војводине. Нарочито су запажене његове расправе и студије из области школства, о српским народним црквеним саборима, из политичког, културног и просветног живота Срба у Војводини у XVIII и XIX веку. Објавио је један већи рад о СНП и више чланака из наше позоришне прошлости. Радови су му штампани у „Просветном гласнику“, Летопису МС, „Новој Европи“, Гласнику Историјског друштва Културно-привредном прегледу, „Српском књижевном гласнику“, „Прегледу“ (Сарајево), „Гласу МС“, „Медицинском прегледу“, „Библиотекару“ (Бгд), Зборнику МС  – Серија друштвених наука, „Културном животу“ и Зборнику МС за књижевност и језик, и у листовима: „Политика“, „Отаџбина“, „Југословенски дневник“, „Дан“ и „Наша сцена“. Од засебно објављених, већих радова посебно су значајни Српске основне школе у Војводини у XVIII веку (1740-1780), књ. I (Сремски Карловци 1929); Српско народно позориште (Сремски Карловци 1931); Помађаривање у бившој Угарској (Сремски Карловци 1935); Српски народни сабори, списи бечке Државне архиве, књ. I, 1861-1875, НСад 1937, књ. II, 1875-1894, НСад 1938; Основи опште педагогике (НСад 1938); Каталог Библиотеке Матице српске, I, Српске књиге 1494-1847, НСад 1950, II, Српске књиге 1848-1880, НСад, 1955; заступљен је и у неколиким споменицама и зборницима. Био је сарадник у I тому првог издања Енциклопедије Југославије. Свој невелик али драгоцен рад о СНП израдио је као синтезу о постанку и раду најстаријег српског театра (1861-1916) скоро искључиво на основу архивских докумената: записника годишњих скупштина Друштва за СНП, седница Управног одбора, Позоришног и Економског одсека ДСНП, службених аката и богате преписке између Ј. Ђорђевића и А. Хаџића  – с једне, и глумаца, редитеља, драмских писаца, повереника ДСНП и чланова месних позоришних одбора  – са друге стране. У мањој мери, као извор послужили су му и савремени листови и часописи. На свега осамдесет две странице текста успео је да оживи прошлост СНП и прикаже најважније моменте његовог развоја, тешкоће које је морало да савлађује и улогу коју је одиграло у културном и политичком животу свога народа. Ретке су монографије у којима се на веома ограниченом простору износи оволики број чињеница, зналачки одабраних и укомпонованих у складну и прегледну целину. Овај његов рад наградила је Српска академија наука из Фонда Нићифора Бучића.

БИБЛ:  Позоришно питање у Војводини, ЛМС, 1928, с. 266-269; Неколико података из живота Стефана Стефановића, Гласник Историјског друштва, 1929, књ. II, с. 93; Српско народно позориште  – поводом седамдесетогодишњице, Гласник Историјског друштва, 1929, књ. III, 1930, књ. IV (одштампано и као засебна књига); Оснивање новосадског позоришта, Политика, 6-9. I 1930;  Повлачење Јована Ђорђевића из београдског Позоришта, Политика, 12. I 1935; Српско народно позориште први пут у Суботици, Југословенски дневник, 19-22. IV 1935; Јован Ђорђевић о себи, Гласник Историјског друштва, 1936, књ. IX, с. 100-104; Сомборско дилетантско друштво из 1850, Дан, божићни број 1936; Тихомир Остојић и Српско народно позориште, НС, 1. XII 1951; Један прилог историји српског школског позоришта, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1953, књ. I, с. 168-169; Историја Српског позоришта, ЛМС, 1954, књ. 374, св. 5.

ЛИТ: Ј. Грчић, Др Д. Кириловић  – Српско народно позориште, поводом седамдесетогодишњице, ЛМС, 1931, књ. 329, с. 279-280; А-м, Списак радова д-ра Димитрија Кириловића, поводом 30-годишњице научног рада, Зборник Матице српске  – Серија друштвених наука, 1954, св. 6, с. 206-208; 206-208; Л. Д(отлић), Др Димитрије Кириловић, научни сарадник Матице српске, НС, 1956, бр. 118-119, с. 7; Т. М(илитар), Др Димитрије Кириловић, Зборник Матице српске за друштвене науке, 1956, св. 15, с. 150-151; Л. Чурчић, Димитрије Кириловић (1894-1956), Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1966, књ. 1, с. 186-188.

Л. Д.