ЈОВАНОВИЋ Милан Батут

ЈОВАНОВИЋ Милан Батут – лекар, здравствени просветитељ, позоришни критичар (Сремска Митровица, 22. X 1847 – Београд, 11. XI 1940). Надимак је добио по ортаку свога оца Константина (заједничка трговачка радња имала је фирму „Јовановић-Батут“). Основну школу и два разреда реалке похађао је у Сремској Митровици (1854-1860), гимназију у Панчеву (1860/61) и Сремским Карловцима (1861/65), а матурирао је у Осијеку (1867). Медицину је, с прекидима, студирао у Бечу (1867-1878). У међувремену (1869-1871) био је наставник Реалке у НСаду, где се, код „Камиле“ и „Беле лађе“, дружио са Милетићем, Змајем и другим новосадским интелектуалцима, а са њима је учествовао и у издавању рукописног листа „Камила“ (1874/75). Када је коначно завршио студије радио је као практични лекар у Сомбору (1878-1880). На позив црногорске владе је крајем лета 1880. отишао на Цетиње, где је до новембра 1882. био запослен као градски лекар и управник болнице „Данило I“. Накратко се вратио у Сомбор; већ у јулу 1883. прихватио је молбу црногорске владе да обиђе Црну Гору и поднесе исцрпан извештај о здравственом стању у народу. Као стипендиста српске владе боравио је на специјализацији у области хигијене, бактериологије и биологије на институтима у Берлину и Минхену, потом у Паризу и Лондону (говорио је немачки, француски, енглески и чешки). Средином 1885. у Бгду је добио место у Санитетском одељењу Министарства унутрашњих дела, али је одлучио да поново дође у НСад, где је деловао као лекар до 1887, када је на Великој школи у Бгду изабран за редовног професора (1902/03. био је и ректор Велике школе). Када је ова институција 1905. претворена у Универзитет Ј. је (први пут) пензионисан, те је још неко време хонорарно предавао хигијену и судску медицину. По завршетку Првог светског рата био је оснивач, први декан и редовни професор Медицинског факултета у Бгду. Поново је пензионисан 1925. и опет је наставио хонорарно да предаје хигијену све до 1935. Као велики популаризатор медицинске науке и здравствени просветитељ, у Сомбору је 1880. издавао „Здравље“ („лист за лекарску поуку народу“); наставио је да га издаје на Цетињу 1882, а поново покренуо у Бгду 1906. те је излазио до 1914, а затим од 1920. до 1940. Сарађивао је и у другим часописима и листовима на популаран начин износећи лекарска знања и поуке о чувању здравља. Матица српска му је у својој едицији „Књиге за народ“ објавила више књига. Посебно су биле популарне његове „буквице“ здравља и болести, а после Првог светског рата књига Мати и дете (1922). Када је Јован Грчић у својој првој позоришној критици у новосадском „Позоришту“ (под шифром Г.) априла 1877. оштро напао извођење Девојачког завета А. Фредроа, Ј. му је одговорио у „Застави“ бранећи ово извођење. Касније је о СНП писао и у „Бранику“. Пошто се са драмским комадима сусретао и као члан оцењивачких комисија на конкурсима, у „Летопису МС“ (1886-87) је објављивао рецензије драмских дела и приказе позоришних представа СНП. „Браник“ му је објавио и обиман путописни дневник (1886). Ј. је утемељио и српску медицинску терминологију: у Матичином „Летопису“ побројао је српске називе за неколико хиљада речи (1886/87). Аутор је књига из примењене медицине: Здравље и напредак наше деце, НСад 1877; Поуке о чувању здравља, Бгд 1884; Како се наш народ храни, Бгд 1899; Здравље као привредна чињеница, Бгд 1902; Јектика и брак, НСад 1903; Сељачки хлеб и задружне пећи, Бгд 1905; Јектика, Бгд 1912; Надрилекари, Бгд 1923.

БИБЛ: (теразије), „Девојачки завет“, Застава, 24. IV 1877; и др М. Савић, „Припуз“, шаљива игра у четири чина с певањем од Каранског, ЛМС, 1885, књ. 147, с. 152, 155; и др М. Савић, „Ново доба“, комедија у три радње, ЛМС, 1886, књ. 152, с. 152, књ. 148, с. 150; „Преки лек“, шаљива игра у једном чину од Мите Калића, ЛМС, 1887, књ. 150, с. 143; и Ј. Грчић, „Мој џеп“, шаљива игра у три чина од Анонима, ЛМС, 1886, књ. 151, с. 143; и Ј. Грчић, „Кринка“, трагедија, ЛМС, 1887, књ. 151, с. 142, књ. 152, с. 147; (теразије), Неправилности у Српском народном позоришту, Браник, 1908, бр. 30, с. 1, бр. 39, с. 3; (теразије), „Чучук Стана“ од Милорада М. Петровића, Браник, 1910, бр. 3, с. 2; (теразије), Српско народно позориште, Браник, 1910, бр. 11, с. 3, бр. 12, с. 2.

ЛИТ: А., Др М. Ј. Батут, проф. Велике школе у Београду и књижевник српски, Голуб, 1898, бр. 3, с. 39-40; А. Гавриловић, Др Милан Јовановић, у: Знаменити Срби  XIX века, књ. II, 1903, с. 71-73;  Спомен-књига проф. дру М. Јовановићу-Батуту, приликом 85-годишњице радног и успешног живота, Бгд 1932; Н., М. Ј. Батут, Политика, 12. IX 1940.

Д. П-в