ИГЊАТОВИЋ Јаков

ИГЊАТОВИЋ Јаков – књижевник, политичар (Сентандреја, Мађарска, 12. XII 1824 – Нови Сад, 5. VII 1889). Потиче из трговачке породице која се под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. преселила из Призрена у горњу Угарску. Основну школу и први разред гимназије завршио је у родном граду, а затим наставио на мађарском језику гимназију у Вацу 1834/35, у Острогону 1835/36. и у Пешти 1837-39, где је  студирао филозофију и права. Неколико месеци пре краја студије 1845. побегао је од куће и ступио у војску. Исте јесени је завршио права у Кечкемету, а демобилисан је 1846. Адвокатски испит је положио септембра 1847. Изабран је 1848. за посланика у српском селу Чобанац код Сентандреје на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, када је проглашена Српска Војводина а он изабран и за члана Главног одбора. Припадао је онима који су се залагали за српско-мађарску сарадњу и противио се феудализму и бечком централизму па је због тога дошао у сукоб са српским политичарима. Јула 1848. је ухапшен под оптужбом да је мађарски шпијун и изведен пред војни суд. У затвору је провео шест недеља. По изласку на слободу уређује „Вестник”, а почетком 1849. одлази у Бгд и уређује „Србске новине”. Писао је под псеудонимом Огњановић. У периоду од 1850. до 1853. о његовом животу не зна се ништа, мада су се пронеле гласине да је ратовао у француској Легији странаца, које он никада није ни потврдио ни демантовао. У Пешти је уређивао „Летопис Матице српске” од 1854. до 1856. где је у наставцима објављивао свој роман Ђурађ Бранковић. У Сремским Карловцима био је секретар патријарха Јосифа Рајачића, али убрзо одлази у НСад због обновљеног сукоба са Рајачићем. Када је С. Милетић постао градоначелник НСада он је постао велики бележник. Био је посланик за Велики Бечкерек у Угарском сабору 1861. и 1864, а српска ђачка дружина „Преодница” изабрала га је за почасног члана 1862. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. „Путник”, „лист за умну и душевну забаву”. Из јавног живота се повукао 1863. и прешао у Даљ, где се бавио адвокатуром и економијом. Почетком 1879. поново се доселио у НСад и објављивао „Недељни лист” који је финансирала мађарска власт до 1882. Крајем фебруара 1888. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а краљ Милан га је одликовао Орденом св. Саве III степана. Сарађивао је у листовима: „Сербске новине”, „ЛМС”, „Српске новине”, „Српски дневник”, „Даница”, „Србадија”, „Јавор”, „Босиљак”, „Отаџбина”, „Недељни лист”, „Бршљан”, „Српска зора”, „Народни гласник”, „Стражилово”… Два пута је био је ожењен: Анком Фехировом из Пироша (Руменка), са којом се растао после две г., и Христином Недељковић, која је рано умрла као и њихов син Владимир. Последње г. провео је уз удовицу Јелену Татић. Умро је од сушице, а сахрањен је на Успенском гобљу у НСаду. Иза себе је оставио велико књижевно дело тако да је уврштен у најплодније и најзначајније српске писце. Узоре за своја дела налазио је у својој околини, а и означен је као родоначелник српског реалистичког романа. У СНП су изведени: Вечити младожења 27. VII 1932. у драматизацији Александра Илића, 6. IV 1950. у драматизацији Петра П. Петровића и 27. IV 1963. у драматизацији Димитрија Ђурковића; Фамилија Софронија А. Кирића 8. II 1966. у драматизцији Димитрија Ђурковића и  Адам и берберин први људи 18. XI 1969.

БИБЛ: Ђурађ Бранковић, Сремски Карловци 1859; Тридесет година из живота Милана Наранџића, НСад 1860; Милан Наранџић II, НСад 1863; Чудан свет, НСад 1869; Увео листак, НСад 1869; Дјела Јакова Игњатовића I, НСад 1874; Дјела Јакова Игњатовића II, Темишвар 1878; У очи угарског сабора, Темишвар 1879; Адам и берберин, НСад 1881; Стари и нови мајстори, НСад 1883; Мисли о абтономији, НСад 1886; Патница I, II, III, НСад 1888; Вечити младожења, Бгд 1910; Васа Решпект, Бгд 1913; Мемоари: рапскодије из  прошлости српског живота, Бгд 1966; Одабрана дела I, НСад-Бгд 1969; Одабрана дела II, НСад-Бгд 1969.

ЛИТ: Ј. Јовановић Змај, Друг из старих времена: Јаша Игњатовић, српски књижевник 1824-1889, Стармали, 30. VI (26. VII) 1889, с. 138; М. Савић, Јаков Игњатовић, српски књижевник, Јавор, 1890, бр. 3-4, с. 53-55; Ј. Скерлић, Јаков Игњатовић (књижевна студија), Бгд 1904; М. Црњански, Мртва Сентандреја, Време, 9. IV 1923; С. Јовановић, Случај Јаше Игњатовића, Српски књижевни гласник, 1940, бр. 1, с. 32-34; Ж. Бошков, Јаков Игњатовић као уредник Летописа (18541856), ЛМС, 1950, бр. 2, с. 128-139; С. Винавер, Мемоари Јаше Игњатовића, Република, 20. X 1953; Ж. Бошков, Живот и рад Јакова Игњатовића, НСад 1988.

М. Л.