ИФЛАНД Аугуст Вилхелм (August Wilhelm Iffland) – немачки глумац, позоришни радник и драматичар (Хановер, 19. IV 1759 – Берлин, 22. IX 1814). Као дете из имућне породице требало је да оде на студије теологије, али се определио за позориште; глумио је у Готи под руководством Екхофа (1777-1779), а затим је, 1779, дошао у Манхајм, где је познати интендант Далберг сагледао његов таленат и где се ускоро упознао са Шилером. Од 1796. био је директор Краљевског пруског националног позоришта у Берлину, а од 1811. генерални директор краљевских позоришта. У међувремену је (1807-1809. и 1811-1812) издавао „Алманах за позориште“ („Almanach fürs Theater“, изашло је 5 св.); пре тога је писао о представљању ликова („Fragmente über Menschendarstellung“, 1785), а постхумно му је штампана Теорија глуме (Theorie der Schauspielkunst, 1815). Спада у слављене и славне глумце свога доба. Супротно вајмарској школи, која је нарочито неговала декламовање, он је у својим радовима тражио природност у говору, али и педантан однос према детаљима и у говору и у кретњи. Написао је 65 позоришних комада којима се приближио слави А. Коцебуа, а исто тако га је пратио и када му је популарност опадала. Мора се рећи да је вешто владао сценском техником, да је знао да побуди и одржава пажњу гледалаца, али радња његових комада тако је исконструисана да садржи мало веродостојности. Још за живота су му штампане драме у 16 књ. (Dramatische Werke, 1798-1802), на шта су 1808.додате још две св.; поновно издање, заједно са аутобиографијом (Meine theatralische Laufbahn) изашло је 1885. Поједине драме су му објављиване у разним изборима из драмског стваралаштва, а издате су и сабране у 24 св. (1843). Популаран, цењен и уважаван не само као глумац него и као драматург, редитељ и директор позоришта – био је у блиском контакту са Шилером, Гетеом, Хајнрихом фон Клајстом и Лудвигом Тиком. У првој половини XIX века уживао је репутацију и изван немачке језичке територије и био извођен на многим страним сценама. Још 1816. Јоаким Вујић је превео његову једночинку Стари војак (Der Veteran), а 1821. драму у пет чинова Карташ (Der Spieler, 1798); ако је раније и извођен на нашим сценама, када је основано СНП већ је тонуо у заборав. После представе јединог његовог комада у СНП у листу „Позориште“ је 1873. речено: „тај писац није више ’профета’ ни у немачким репертоарима, те би стога учтиво световали управу позоришну да га пензионира и на нашој позорници“. У СНП је 20. XII 1873. изведено његово Крштено писмо (Der Taufschein) у посрби Милана Савића.

ЛИТ: С. К. Костић, Немачки класици на сцени СНП у Новом Саду, у: Споменица СНП у Новом Саду 1861-1961, НСад 1961, с. 198-228; С. К. Костић, Deutschsprachige Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Kothurn, Vierteljahresschrift für Theaterwissenschaft, herausgegeben vom Institut für Theaterwissenschaft an der Universität, Беч 1962, Heft 3-4, с. 247-284.

С. К. К.