ДАВИЧО Оскар

ДАВИЧО Оскар – песник, романсијер и есејиста (Шабац, 18. I 1909 – Београд, 30. IX 1989). Псеудоними: Влада Барбуловић, С. Николић, О. Давидовић. Основну школу завршио је у Шапцу. Гимназију је учио у Шапцу и Бгду, где је и матурирао (1926). Од 1926. до 1928. студирао је романистику на Сорбони. Дипломирао је на Филозофском факултету (Група за француски језик и књижевност) у Бгду (1930). Био је суплент у Шибенику, Бгду и Бихаћу, у којем је 1932. ухапшен као секретар Месног комитета КПЈ и осуђен на петогодишњу казну затвора, коју је издржао у Сремској Митровици. По изласку са робије живи у Згбу и Бгду, у којем га 1938. поново хапсе. По избијању рата приступа народноослободилачком покрету, али већ 1941. бива ухапшен у Сплиту и интерниран најпре на Корчулу, а потом у италијанске логоре за Јевреје. После слома Италије (1943) бежи из Ломбардије и преко Монте Гаргана долази на Вис, где ступа у Прву пролетерску дивизију. До краја рата био је у војним јединицама и у агитационо-пропагандним телима. Након демобилизације ради у ТАНЈУГ-у, „Борби“ и „Гласу“ објављујући чланке, репортаже и политичке полемике. Од 1947. живи као професионални књижевник у Бгду, а једно време и у Сарајеву. Био је члан уредништва „Нове мисли“, један од уредника „Дела“, покретач часописа „Даље“, који је под његовим уредништвом почео да излази у Сарајеву. Био је члан ЦК КП Србије и ЦК КПЈ односно СКЈ, па члан Савета Федерације. Добитник је награда Министарства просвете НР Србије (1946), Владе ФНРЈ (1947), Савеза књижевника Југославије (1953), НИН-а (1957. и 1964), Октобарске награде Бгда (1958), Змајеве награде (1959), Награде АВНОЈ-а (1970) и Његошеве награде (1978). Носилац је више мирнодопских одликовања. Преводио је са немачког и руског језика. Дела су му превођена на албански, арапски, бугарски, енглески, есперанто, француски, холандски, италијански, мађарски, немачки, пољски, румунски, руски, словачки, словеначки и турски језик. Први, лирски писан, прозни рад објавио је у „Окну“ Ђорђа Јовановића. Касније је сарађивао у „Животу и раду“, „Траговима“, које је 1929. покренуо заједно са Ђорђем Костићем и Ђ. Јовановићем, „Нашој стварности“ (1938) и другде. Поетску прозу Анатомија штампао је 1929, а са Душаном Матићем и Ђ. Јовановићем 1932. је издао књигу Положај надреализма у друштвеном процесу. Објављивао је  у Крлежином „Печату“. Већ првом књигом скреће на себе пажњу критичара и читалачке јавности, пре свега непосредношћу приказивања емоционалног живота и изузетним лексичко-језичким особинама. Песме о Хани (1951) и роман Песма (1952) спадају у највише домете српског песништва односно романескне прозе. Писао је и сценарије за филмове (До победе; Мајка Катина; Последњи дан; Дечак Мита). Неки од његових романа су драматизовани (Песма, Бетон и свици, Ћутње – под називом Ћутње Слободана Раденика), филмовани (Песма), а емитовани и као телевизијска серија (Песма). За потребе СНП Песму је драматизовао и режирао Димитрије Ђурковић, најпре 1956, а потом и 1959. Прва, доста буквална и неуспела верзија (праизведба 10. II 1956) драматизације била је, очигледно, само претекст каснијем, озбиљнијем и свеобухватнијем литерарно-сценском предлошку (праизведба 13. IV 1959). Наиме, од преко седамсто страница Д. текста писаних, чини се, у даху, које су нашу књижевну критику узбудиле до те мере да је она најекстремнија Песму поредила са Горским вијенцем, ваљало је, када се бура стишала а духови смирили, сачинити драмски текст довољно спретан да роман исприча језиком театра. Јасно је да је у дефинитивном облику раскорак између илузија и остварења, као и обично, био веома приметан. Уочавајући га, Ђурковић је, по завршеном послу, резолутно изјавио: „Ова Песма је пре свега редитељска драматизација рађена за једну одређену представу“, чиме је унапред покушао да избегне све произвољности око стварања номенклатуре његовом делу. Међутим, друга верзија драматизације Песме редитељска је једино утолико што је Ђурковић, поучен слабостима свога рада из 1956, овог пута прецизније и упорније трагао за појединим ликовно-мизансценским, а и појмовним разрешењима, постигавши тиме, пре свега, потпуније резултате у саопштавању и дефинисању симбола. Неспорно је да је у роману својеврсног метода и комплексне фактуре, писаном изузетном даровитошћу, роману какав ваљда од рата до своје појаве није походио нашу литературу, ваљало применом потпуно другачијих средстава открити многобројне унутрашње лепоте, постићи његову поетску условност, извршити разграничавање помамне разузданости фикције од круте стамености реалног, продрети до чворишта, до праизвора разлога, пркоса, љубави и бунта. Коначно, требало је итекако слуха за сваког учесника у збивању, посебно за Мићу, Ану и Вековића. Подељена на кратке, доста искидане али динамичне и дејствене призоре, Ђурковићева драматизација Песме инсистирала је колико на поимању апсолутне чистоте и етичком нормирању извршеног чина, толико и на условном презентовању фабуле чији је основни покретач – Мића. При таквом поступку Вековић је морао бити поједностављен до општости и сведен на лице о којем се много више говори но што оно само дела, док је Ана, тај „можда најлепши и најетеричнији лик младе жене у нашој књижевности, рекло би се више фикција сублимне женствености него лик“, постала искључиво дијалошко-мизансценски партнер. Овакав поступак морао је, наравно, Ђурковићеву драматизацију лишити не само поетике и ирационалне фикције, него у крајњем исходу и њиховог, кроз сукоб очитованог, реалног опредмећења. Но, ма колико роман прилагођен сцени губио, ма колико он у понуђеном драматизованом облику изгледао недомашен, ма колико драматизација инсистирала на истицању моралних дилема и од њих недељивих психолошких преоријентација, дакле, ма колико била само видљиво и доста грубо обележје понорности осећања и сценски опредмећене маловекости јединог „вилиног коњица“ наше поратне литературе, она значи изузетан напор и вредан театарски домашај, усамљен у времену у којем је настао и зато значајнији од оних који ће касније покушати да нам драматичност романескне поетике протумаче као јединствени вид поезије у театарској уметности.

БИБЛ: Оскар Давичо, Песма, роман, Бгд 1952; Оскар Давичо – Димитрије Ђурковић, Песма, драма у два дела, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 680; Оскар Давичо – Димитрије Ђурковић, Песма, драма у два дела, девет слика, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 914.

ЛИТ: Р. Тошовић, Песма – први роман Оскара Давича, Политика, 11. XII 1952; П. Џаџић, Недељни дан под окупацијом, Млада култура, 25. XII 1952; З. Гавриловић, Оскар  Давичо, „Песма“, Ревија, 1. I 1953; Б. Грабнар, Roman Oskara Daviča „Pesem“, Naši razgledDas Heiratsnesti, 28. III 1953; В. Глигорић, „Песма“ Оскара Давича, НИН, 10. V 1953; Б. Булатовић, Један лош критичар, једна чудна књига и један сувише похвалан суд о њој, Сусрети, јануар 1933, с. 283-297; М. Ђилас, Поетски роман Оскара Давича, Нова мисао, јануар 1953, с. 697-707; М. И. Бандић, Песник као романописац, Књижевност, 1954, књ. XIX, с. 103-125; Ј. М(аксимовић), Давичова „Песма“, Новосадски дневник, 8. II 1956; М. Бабинка, „Сачувати поезију, извући драмске елементе…“, Дневник, 10. II 1956; Ј. Максимовић, Давичова „Песма“, Новосадски дневник, 22. II 1956; О. Новаковић, Расточена „Песма“, НС, 1956, бр. 111; Л. Павловић, Давичова „Песма“ на сцени, Ослобођење, 24. IV 1956; Б. Глишић, Три београдске премијере, НИН, 17. V 1957;  (М) К(ујунџић), „Песма“ Оскара Давича, Дневник, 19. IV 1959; М. Кујунџић, Успела обнова „Песме“, Дневник, 21. IV 1959; Д. Поповић, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 73-81; С. Селенић, Давичо – Ђурковић: „Песма“, Борба, 20. V 1930; М. Бандић, Реч-две о „Песми“ – роману, Каталог V југословенских позошних игара, НСад, мај 1960, с. 29; Д. Ђурковић, Тежња да се „Песма“ претвори у колективни позоришни доживљај, Каталог V југословенских позоришних игара, НСад, мај 1960, с. 30; В. Стаменковић, Савремена драма на Стеријином позорју, Књижевне новине, 3. VI 1960; Е. Финци, Више и мање од живота, III, Бгд 1963, с. 66-72; И. Рацков, Снага човека, Дневник, 21. X 1964; М. Радоњић, Сценско транспоновање литературе, Сцена, 1972, бр. 3-4, с. 141-166.

М. Р.