ВИЛБРАНТ Адолф фон (Adolf von Wilbrandt) – немачки драматичар, романсијер, приповедач и историчар књижевности (Росток, 24. VIII 1837 – Росток, 10. VI 1911). Рођен је у породици универзитетског професора; у родном месту је завршио гимназију и почео студије правних наука, али је наставио филозофију и историју у Минхену и Берлину; докторирао је 1859. До 1861. био је сауредник минхенских новина „Süddeutsche Zeitung“, затим је следеће четири г. као слободан писац живео у Берлину, Франкфурту на Мајни, у Јужној Француској, Риму, па до 1871. у Минхену, када се преселио у Беч, оженио глумицом Аугустом Баудијус и 1881. наследио Дингелштета (Franz Dingelstedt, 1814-1881) на положају директора Бургтеатра (1881-1887). За књижевни рад добио је Грилпарцерову награду (1875) и Шилерову награду (1878), а баварски краљ му је доделио племство (1884). Од 1887. до смрти живео је у родном месту и бавио се искључиво књижевним радом. Написао је (1863) добру монографију о немачком приповедачу и драматичару Хајнриху фон Клајсту (Heinrich von Kleist, 1777-1811), затим роман Духови и људи (Geister und Menschen, 1865) и збирке новела (Novellen, 1869; Neue Novellen, 1870; Neues Novellenbuch, 1875), али му је најважнији рад на драми. Од В. многобројних позоришних комада у СНП су изведени: Младенци (Die Vermählten, 1872), 29. III 1877, у преводу Младена Бошњаковића; Робијашева ћерка, давана и под насловом Фабрицијусова ћерка (Die Tochter des Herrn Fabricius, 1879), 10. VI 1885, у преводу Јована Грчића, и Асунта Леонијева (Assunta Leoni, 1883), 6. II 1886, такође у преводу Јована Грчића.

БИБЛ: Робијашева ћерка. Позоришна игра у 3 радње. Превео Јован Грчић, Зборник позоришних дела, св. 26, НСад 1889.

С. К. К.